Родослов Бранковића

Порекло породице Бранковић није баш најјасније, а као њени најстарији чланови
спомињу се војвода Младен (од којег потичу Бранковићи) и брат му жупан Никола.
Ко је њихов отац још увек се не зна, а по свој прилици тако ће и остати. У сваком
случају ради се о веома старој и угледној породици која је још од краља Милутина
изгледа била присутна на српском двору где је заузимала видно место, али никада
није спадала у оне најјаче и најутицајније. Њихова баштина није била велика и
састојала се из Дренице на Косову па се може на основу тога са сигурношћу рећи
да њихов углед није ишао због величине или богатства поседа које су држали већ
искључиво из дворских служби које су добијали. Припадали су пограничној
властели којима је основно занимање био рат, а једини услов напретка непрекидна
освајања ка југу. Прави њихов успон изгледа иде од времена владавине краља
Стефана Дечанског (1321-1331.) јер се тада у 1323. години војвода Младен
спомиње као господар Требиња и Драчевице које је добио од краља на управу, док
му брат Никола у години 1329. има назив жупана и изгледа да као краљев
службеник делује у северној Албанији. По свему судећи ове титуле су биле награда
коју су добили од краља Дечанског због вероватних заслуга током његових борби
за престо са полубратом Константином. Каква су била њихова касније деловања, не
зна се, али су се вероватно и даље кретали у краљевој близини. Непосредно након
1326. године (када се последњи пут спомиње у једној повељи) војвода Младен је и
умро, а наследио га је син Бранко од којег породица Бранковић и добија своје име
Бранковића. Осим Бранка војвода Младен је оставио иза себе и ћерку по имену
Ратославу (Ратиславу). Да је породица уживала велики углед, мада није била међу
најмоћнијима у Србији, види се из тога што је војвода Младен ћерку Ратославу
удао у моћну кућу Војновића и то за жупана Алтомана. Из овога брака родиће се
каснији жупан Никола Алтомановић.
Од свога оца, војводе Младена, син Бранко је наследио управу Требињем, али и
његово место поверљивог човека код краља Дечанског. У каснијем сукобу између
краља Дечанског и сина му Душана по свему судећи Бранко је био на страни сина
(Душана) јер га, након успешно окончане борбе за круну, краљ Душан награђује

намесништвом Охрида, али могуће и високом титулом севастократора (?).
Баш титула севастократора може да изазове најмање два питања. Најпре питање
који је цар наградио Бранка титулом севастократора: цар Душан или цар Урош? И
ово ће питање по свој прилици још дуго остати без задовољавајућег одговора,
будући да се он (Бранко) као севастократор спомиње по први пут у једној повељи
из 1365. године. Но то је за нашу причу ипак мање важно па се на томе не
задржавамо.
Много је интересантније питање да ли се можда Бранко налазио у каквим
родбинским везама са Немањићима о чему би могла да посведочи титула
севастократора коју су Немањићи давали својим сродницима. Тако је Орбин за
Вуковог сина (Бранковог унука) Ђурђа наводио да је "потомак царске лозе", што
само потврђује да су царска породица и Бранковићи били на неки начин породично
повезани. Ако ова веза постоји онда је она вероватно преко неке принцезе из куће
Немањића која се удала за некога из породице Бранковића. Касније повезивање
Бранковића са Немањићима и то преко кнегиње Милице и њене ћерке Маре (која је
била удата за Вука Бранковића) је већ сасвим разумљиво. "Син великог жупана
Немање Вукан, брат првовенчаног краља Стефана; овај Вукан, велики кнез, роди
сина Дмитра жупана, у монаштву наречени Давид, који сазда цркву светог
богојављења поред Лима у месту Бродареву. Овај пак роди синове и кћери; први
син његов велики кнез Вратко. Вратко роди Вратислава. И Вратислав роди синове
и кћери; прва њихова кћи кнегиња Милица у иночком лику наречена Евгенија
монахиња. Ова роди синове и кћери. Први син њен Стефан. И би Стефан велики
кнез, деспот Србљем и обема странама Подунавља господин. И прва кћи њена
Мара, сестра великог Стефана. Ова роди три сина. Син њен први деспот Ђурађ".
Вероватно да је сврха овога родослова била у томе да се покаже како је деспот
Ђурађ Бранковић (син Вуков) заправо у сродству са "светородним" Немањићима те
да и то на неки начин оправдава његову владавину Србијом. У том погледу нема
никакве сумње да су Бранковићи заиста у вези са Немањићима, али питање је да ли
та веза постоји још и од раније.
Не зна се за кога је севастократор Бранко био ожењен (можда за неку Немањићку
принцезу?), али се зна да је имао три сина и једну ћерку. Најстарији син се звао
Никола Радоња и од 1350. године био је ожењен са рођеном сестром моћних
Мрњавчевића, Угљеше и Вукашина, која се звала Јелена. Са њом је имао и две
ћерке, али доживљава трагедију пошто му жена и обе ћерке нагло умиру. Разочаран
он се током 1364. године замонашио и сместио у Хиландару под именом монах
Роман. Касније (1376.) је узео строжи монашки завет и постао великосхимник
Герасим. За време свога боравка у Хиландару успео је Радоња да за свој манастир
прибави многа имања и стога је често путовао. Током свога дугог живота одржавао
је присне односе са царем Урошем, својим братом Вуком, кнезом Лазаром, а на
крају и деспотом Стефаном Лазаревићем. Вероватно његов највећи успех је био у
добијању манастира Св. Павла (1380.) који је у то доба био потпуно запуштен.
Привучен легендом да се у томе манастиру некада подвизавао Павле

Ксиропотамски, човек који је први проповедао хришћанство међу Србима, Радоња
се потрудио да га обнови. Манастир је утврђен, саграђене су ћелије и храм, а
подигнути су и виногради у околини. Дуго након тога овај манастир су Бранковићи
сматрали својим породичним. Ту, у манастиру Св. Павла, Радоња (Герасим) је и
умро 3. децембра 1399. године.
Други севастократоров син се звао Гргур, а трећи и најмлађи син био је Вук (рођен
пре 1345.). Осим ова три сина севастократор је оставио и ћерку Теодору
(Војиславу) која се удала за Ђорђу Топију који је господарио Драчем.
У сваком случају ова породица се по мало чему могла разликовати од многих
других сличних властеоских породица које су се кретале на двору и око њега. По
својој снази била је мање више безначајна мада њено само порекло јесте старо и
што је још важније веома поштовано (тим више ако су били у вези са
Немањићима). Могуће је да би се историја Бранковића и заборавила те да би они
потонули у анонимност да није дошло до уласка најмлађег сина севастократора
Бранка, који се звао Вук, у породицу све моћнијег и агилнијег кнеза Лазара
Хребељановића. Наиме, негде око 1371. године Вук се жени са кнежевом ћерком
која се звала Мара. Кнез Лазар је веома пажљиво одабрао мужа за своју ћерку, јер
иако је Вук био прилично сиромашан видело се да се ради о човеку који вреди и
који ће бити у стању да своју малу породичну баштину увећа. "Мара је била удата
за рашкога властелина Вука, сина Бранка Младенова, врло ваљаног ратника,
мудрог човека и веома послушног према свом тасту Лазару,..." (Мавро Орбин).

1. Вук Бранковић
Одмах након смрти цара Душана (1355.) долази до комешања у огромном Српском
царству тако да су се управници новоосвојених Грчких области (царев полубрат
Симеон, Теодор Асен) веома брзо отцепили од царства и почели сасвим независно
да владају. То је отишло чак толико далеко да је Симеон, полубрат цара Душана,
истакао своју кандидатуру за царску круну, чиме је покушао да истисне царевог
сина Уроша. Међутим, остаци државе, а посебно старе српске земље, су на сабору у
Скопљу (1357.) пружили подршку цару Урошу. Тиме су и Симеонове аспирације на
царску круну одмах пропале. Каснији догађаји су показали да цар Урош није умео
да задржи остатак оних земаља које су му биле верне тако да су моћни великаши
постепено почели да отказују послушност и да се све више осамостаљују у односу
на централну власт (првенствено цара). То је онај процес који се назвао формирање
самосталних области односно појава обласних господара. У сваком погледу ту је
највише предњачио кнез Војислав Војновић, али ни други ту нису много заостајали.
Након нагле смрти кнез Војислава, у први план одједном избија моћна породица
Мрњавчевића (Вукашин и Угљеша). Јачање Вукашина Мрњавчевића је за веома
кратко време узело толиког маха да га је цар Урош на крају крунисао за краља
(1365.) чиме је он (Вукашин) постао царев савладар. Некако од тог доба, вероватно
под налетом оснажених Мрњавчевића, Бранковићи су морали да се повуку од
Охрида ка косовској Дреници. По свему судећи севастократор Бранко је био већ
мртав, а његови синови Гргур и Вук (Радоња је већ био у Хиландару), немајући

То је време када је сигурно дошао и у ближе контакте са Бранковићима. Вука Бранковића. Нестанак Мрњавчевића је искориштен за ширење територија и даље јачање кнеза Лазара и Вука Бранковића. избегавши. "Јер им је кнез Лазар узео Приштину и Ново Брдо. и брата свога Вукашина краља. и многе друге велможе. Највећи део огромне територије коју је контролисао жупан. Никада њихова сарадња није била помућена било чиме и они су "у јединству и љубави побеђивали су непријатеље своје" (Георгије Амартол). Но. не просудивши да нико није могућан насупрот стати божјему гневу. и велико мноштво од њих умре од оштра мача. Биле су то богате области са мноштвом . Са Вуком Бранковићем жупан Никола је био у блиској рођачкој вези јер је жупанова мати Ратослава била рођена сестра Вуковом оцу (севастократору Бранку). не изгнаше. Њих. и подиже деспот Угљеша све српске и грчке војнике. "Кад се Бог разгневи на хришћане западних страна. него сами од њих бише убијени. односно била је Вукова тетка. а могуће је да су тада имали и неких војних сукоба са њима. и дођоше" (Записи Исаије монаха). жупан Никола Алтомановић. око шездесет хиљада изабране војске. Утисак је сигурно био повољан јер негде око 1371. а неки од њих. У сваком случају један ненадан и трагичан догађај одједном им скида опасност од Мрњавчевића и отвара им нагло могућност за даљење јачање. потпомогнута четама које је послао босански бан Твртко и угарски краљ Лудвиг. године Вук се жени кнежевом ћерком Милицом. а посебно Вуком којег је могао и да ближе упозна. У то време он око себе окупља све већи број властеле и почиње да ствара свој круг поверљивих и поузданих људи.) коју су водили Вукашин и Угљеша. савезници (изузев краља Лудвига који није добио ништа) поделе између себе. "И тако пакосни Никола би заробљен са свом својом имовином" (Мавро Орбин). неки бише одведени у ропство. године удружена војска кнеза Лазара. али од времена Вукашиновог крунисања он одлази са двора. ти рођачки односи нису помогли да се њихови међусобни односи изгладе па је током 1373. Сада је Вук контролисао управо срж оних српских земаља које су биле у оквиру Немањића. Тиме је Вук Бранковић у власт добио највећи део Косова. напала на жупана и веома брзо га савладала. дакле. Но.снаге да се супротставе морали су да одступе. још увек они су сувише слаби и стрепе од Мрњавчевића. практично средишњи део некадашње српске државе. Катастрофа је била толика да се ни њихова тела нису касније могла пронаћи. што је касније још више увећао тиме када је од Балшића преотео Призрен и околину. и попут осталих почиње да формира своју област (од тада носи и титулу кнеза). и осташе непогребене. и пођоше у Маћедонију на изгнање Турака. као и многа друга оближња места" (Мавро Орбин). Но и ово јачање било је тек ограничено јер тада се испречио у то време најмоћнији српски великаш. То је била катастрофа српске војске на Марици (1371. Ова моћна армија бива од Турака тако страшно потучена да су до краја оба Мрњавчевића погинула. До тога времена и Лазар Хребељановић (будући Вуков таст) је боравио на двору цара Уроша са безначајном дворском титулом. и онде њихове кости падоше. што њихов дотадањи политички и војни савез претвара у много поузданији политичко породични савез.

изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога самодршца. До судара двеју армија дошло је на Косову на дан 15. а сам кнез је предводио војску када су Турци сузбијени код Топлица (1386. У то време Вук је држао заиста велику област под контролом и она је обухватала Косово и Метохију. Могуће је да би даљње јачање кнежево до краја завршило и његовим крунисањем за српскога владара (мада је он то у својој суштини био) да се изненада није појавила турска опасност. У лето 1389. На жалост изостала је помоћ Марка Мрњавчевића и браће Драгаша који су у то доба били Турски вазали и могуће је (не и сигурно) чак да су се они налазили у турској војсци (неки Драгашеви одреди сигурно). Други зет кнеза Лазара. војвода краља Твртка. Прве на удару налазиле су се земље Вука Бранковића на Косову и он одмах од кнеза затражи помоћ. Након свега овога апсолутно најмоћнији владар у Србији је био кнез Лазар.). Најпре су његова властела Цреп и Витомир код Параћина зауставила један пљачкашки турски одред. "И када је дошло до боја и настала битка. али ни Турци нису добро прошли. Ту на Косову погинули су кнез Лазар и цвет српског племства. ово су тек била проигравања за оно што је наилазило. Не оклевајући много кнез сакупи једну доста моћну армију потпомогнуту одредом босанског краља Твртка којег је предводио војвода Влатко Вуковић. нешто због великих губитака.задужбина и других културних споменика. и њему пут отворише. У суштини радило се борби око власти коју је спретни Бајазит вешто искористио тако што је успео Јакуба да ликвидира прије но што је овај уопште сазнао за султанову смрт. нешто због тога што је Бајазит морао да жури у Једрене не би ли . устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица. "А овај да покаже верност. цар Персијски. И толико се крви излило да се кроз изливену крв познавао и траг коњски. код Билећа разбио једну јачу турску формацију. Убијен је турски султан од непознатог српскога ратника за којег предање каже да је Милош Обилић. а уједно и храброст. Сам резултат битке тога дана је остао нејасан јер су обе армије доживеле такав масакр да нико након крешева није знао ко је стварни победник. Појава Турака за кнеза није било никакво изненађење јер је он још од раније са њима имао сукоба. део Полимља и Санџака. нађе згодно време. није помогао таста. била је толика звека и јека да се тресло и место где се ово догађало. јуна 1389. и би много мртвих без броја. свети кнез Лазар" (Повесно слово о кнезу Лазару). А ту и сам паде од њих" (Константин Филозоф). и би ту и Амир. године. Но. године једна велика турска војска вођена лично султаном Муратом и са његова два сина Бајазитом и Јакубом кренула је на Србију. А када је био близу. убијен. Да Турци неће одустати видело се 1388. а што је потврђено нешто касније када је уз Вукову помоћ кнез преузео и области Радича Бранковића (Браничево). Ђурађ Страцимировић. А затим и овај дивни муж. и Скопље на југоистоку. Султанова смрт је довела и до сукоба његових синова Јакуба (старијег сина) који је био престолонаследник и Бајазита. године када је Влатко Вуковић. али по свему судећи ни Турке већ је посматрао са стране шта се збива. Турци су се.

наиме. посебно привлачило пажњу. По њему на Косову је српску војску водио кнез Лазар који је заповедао центром војске. због тога што српска средина није издржала Турски притисак (након султанове смрти турски центар је преузео Бајазит). Вукосава је. не само о Вуковој издаји. Уз Вука је и био један од његових синова. Какво је његово учешће у бици може се сазнати из посредних турских извора. Како ова наша прича о породици Бранковића нема потребе за таквим детаљним објашњењима то се нећемо упуштати у појединости о томе како је Вук "издао" кнеза. на Косову којим је он владао. Међутим. "Између ове два сестре дошло је једном до свађе. старији син султана Мурата). хвалила и претпостављала вредност свога мужа Вуку Бранковићу. Један од првих (ако не баш и први) који је оптужио Вука за издају био је Мавро Орбин и то негде крајем XVI века када је написао своје "Краљевство Словена". Вуков део војске је изгледа био доста јак и састојао се од оклопника који су у самом почетку битке одмах разбили леву Турску страну (коју је водио Јакуб. Како је дошло до те легенде јесте прилично замршена прича која захтева много простора. одмах повукли. те након хватања кнеза Лазара и његове ликвидације. па и данас. У једном моменту две сестре су се тако посвађале око мужева да је Мара (Вукова жена) ошамарила Вукосаву (Милошеву жену) и то је до краја довело до оружаног мегдана између Вука и Милоша. Предосећајући Турски напад кнез је још неколико година раније вршио припреме за надолазећи удар. те у аргументе који говоре против тога већ само у најкрупнијим потезима ће се навести оно што је у том оквиру најинтересантније. Што се тиче самих припрема за битку са Турцима сигурно је да је Вук био најзаинтересованији од свих да се Турцима пружи отпор будући да су његове земље биле најугроженије и прве на удару. а за њим одмах Вук Бранковић (изузимајући ту Балшиће). што је у крајњој линији довело до српскога пораза. По њему кнез Лазар је удао ћерку Мару за Вука Бранковића док је другу ћерку Вукосаву удао за Милоша Кобилића једног племића који је био одгојен на кнежевом двору. а то је .учврстио власт. Оно што је касније. вероватно Гргур. Вероватно да је и он могао. Међутим. а изгледа највише од њиховог писца Нешрија. а до краја ће се показати да је он (Вук) био заправо једини који је из све снаге стао уз кнеза. Његова је верзија веома разрађена и интересантна. Мотив Вукове издаје појављује се тек у летописима из каснијег периода: "цар Мурат је продро на Косово поље и на обалама реке Ситнице разбио и погубио српског кнеза Лазара. већ о издаји било којег велможе из окружења кнеза Лазара. а десним крилом је командовао Вук Бранковић. којега је издао Вук Бранковић. Коначно. У времену непосредно пред битку свакако најјачи српски великаш био је кнез Лазар. одржала се и одлучујућа битка. а односи се на Вука Бранковића. док је босански краљ водио лево крило (Нешри мисли на војводу Влатка Вуковића). Вук Бранковић се повуче. Најјача узданица био је свакако Вук Бранковић. Још увек нема ни помена. попут браће Драгаша и Марка Мрњавчевића да прихвати вазалске обавезе према Турцима и на тај начин да избегне све неприлике са њима. јесте његово учешће у Косовској бици те легенда о томе како је он био тај који је издао кнеза Лазара. он је одабрао пут оружаног отпора и са кнезом Лазарем организовао све оно што се у Србији могло дићи на оружје. зет његов" (Јаков Лукарић).

Сам ток битке је у самом почетку ишао у потпуну српску корист. У том двобоју Вук је прошао јако лоше и Милош га је збацио са коња. али не зато што је имао срећу већ због тога што је још од раније имао такав . Само околни племићи који су овај двобој посматрали успели су Вука да спасу даљњег понижења. Пришавши султану Милош се сагнуо. тако да они одлуче да све ово сакрију од војске да не би дошло до какве панике. јер треба да зна да он у тајности шурује с Турцима како би га издао" (Мавро Орбин). тобож желећи да му пољуби руку. па је ошамарила своју сестру. кнеже и господару мој Лазаре. "Пошто је. али у томе успева тек привидно. Стога је био присиљен и сам да потражи спас у бекству. дакле. а потом наставио да и даље удара. Оваква погибија султана пре него што је битка и почела добро је заплашила све оне паше које су окруживале султана. али док је кнез мењао коња изгуби га војска из вида и одједном сви помисле да је он погинуо. Ову могућу панику у српским редовима успео је да спречи кнез Лазар једним ретко лепим говором који је подигао већ клонуле духове. То је у доброј мери изазвало страх па је било чак предлога и за предају. Тога момента почне паника и опште расуло које касније ни кнез није могао да заустави. те га позвао на мегдан. Сутрадан пре почетка битке одјаше Милош до Турака и успе да превари стражу која је окружила султана те га ова пусти код њега. За то време у српском логору је настала узбуна јер су приметили да нема Милоша па је изгледало као да се Вукова оптужба о Милошевој издаји показала истинитом. Милош на поменути начин побегао и вест се проширила у хришћанском табору. те се покорити непријатељу" (Мавро Орбин). Непосредно пред битку на Косову искористио је Вук прилику да се освети и да лажно оптужи кнезу Милоша како овај тобож спрема некакву издају. његов зет Вук га је упозорио да пази на Милоша. Милош се није дао збунити већ одговори: "Није сада време. али му коњ упадне у неку рупу где га Турци касније нађу и заробе. Извукао се и Вук Бранковић са већином својих људи. неки заповедници се почеше бојати за исход ствари и говорити да не виде могућности за спасење. и изненада извади нож те га зарије султану у трбух. не знајући још увек шта се десило с Турчином. Кад је она то испричала своме мужу. У време чувене вечере код кнеза док су се дизале здравице пребаци кнез Милошу за наводну издају желећи да види како ће овај да реагује. Ипак није успео да побегне па га Турци ту и убију. јер је непријатељ већ у бојном реду. Они су наговарали остале да би најбоље било избећи борбу и положити оружје. он је сместа потражио Вука и сасуо на њега много увреда. У каснијем тексту Орбин наводи да је из Србије пало много угледне властеле током ове битке. да се препиремо. "Пошто је тада Лазар имао ударити на Турке. Сутра ујутро показаћу делом да је мој тужитељ клеветник и лажов и да сам ја увек био веран своме господару" (Мавро Орбин). али да није погинуо босански војвода Влатко Вуковић који се са добро десеткованом војском успео извући. Нешто касније у турском логору кнеза Турци и убију тако што му одсеку главу. да се види је ли истина оно што је била казала његова жена Вукосава" (Мавро Орбин). Кнез Лазар је покушао да измири завађене зетове.Вукову жену Мару јако увредило.

"Међутим. Исте године. Очигледно да су угари мислили да је власт над Србијом смрћу кнеза Лазара исклизнула из ове породице. изневеривши кнеза. (1389). а после њега син Бајазит. године уз помоћ турских одреда Угари су истиснути из Србије. Чини се да је једини грех Вуков био у томе што није и он погинуо на Косову. убијен од Милоша. Садржај ових преговора се не зна. уопште не спомињу било какву издају. то је било сасвим довољно да се појаве много разрађеније (и фантастичније) верзије о Вуковој издаји попут оне у Троношком родослову или Причи о боју Косовском. Можда је и упад Угара у Србију у јесен 1389. Током 1390. Баш те године (1390. али се може претпоставити да је угарски краљ желео да Србију задржи као вазала и да се тада о томе разговарало. она је ступила у контакт са Турцима и успела да са њима оствари споразум. а писани су непосредно након ње." Сви записи који се односе на битку. а то је био тада Вук Бранковић. Но. а у пролеће удари на Србију Омар Амурат. син Орханов. Стога је било сасвим за очекивати да се за новог вођу у Србији истури њен најмоћнији великаш. који је почео рат с кнезом Лазаром. а понајмање Вукову. побегоше. зет кнеза Лазара Вук Бранковић спасао се готово са свим својим људима. . а то ће се нарочито видети из каснијег развоја догађаја када је Вук био скоро једини који није хтео да призна пораз на Косову и стога се и даље оружано одупирао Турцима. За то време у Србији се поставило питање ко ће бити наследник кнеза Лазара. године био у вези са овим преговорима. Ипак. Слично је мислио и Угарски краљ када је само три недеље након Косовске битке послао свога моћног великаша Николу Горјанског код Вука Бранковића на преговоре. праведним судом божјим. С друге стране. кнегиња Милица се на крају показала као много спретнија но што је то тада можда изгледало Угарима и Вуку. Вук Бранковић и други. Најстарији српски летопис који спомиње Вукову издају јесте онај из почетка XVII века који каже: "Године 6897. јануара. Осетивши да би је Вук уз помоћ Угара могао надјачати и узети јој власт у Србији. Било је очигледно да Угари сматрају Вука за новога владара у Србији. а уз то он се и ограђује када наводи могућу Вукову издају: "како неки кажу". Недуго након Косовске битке Бајазит је морао да жури у Једрене не би ли тамо учврстио власт јер је било много оних који нису одобравали то што је он ликвидирао Јакуба. Читајући Орбинов текст видљиво је да он није баш категоричан када тврди да је Вук издао на Косову. Стефан и Вук. 1. Некако излази да што су списи били касније писани имали су више детаља о издаји. Војводе пак.договор са султаном Муратом. било је помрачење сунца. пошто је (како неки кажу) имао тајне преговоре с Муратом да изда (како је и учинио) свога таста да би се докопао његове државе" (Мавро Орбин). било је сасвим неоубичајено да власт врши кнегиња Милица и да је синовима преда онда када они постану пунолетни.) била је одлучена ова краткотрајна неизвесност око тога ко ће владати Србијом и то у потпуну корист куће Лазаревића. били су малолетни и нису могли никако да наследе његово место. српске велможе почеше често бивати несрећни. и погибе ту Амурат од српског мача. Сама издаја која би дошла са његове стране не би имало никакве логике јер он за тако нешто није имао било каквога разлога. У то време кнежеви синови. Владао је Амурат 60 година. и поче битку с Лазаром.

док су много помирљивији Лазаревићи заузели оно место у историји које је у суштини требало да припадне Вуку.Нема вести о томе да ли је Вук учествовао у борбама удружених турских одреда и оних које је скупила кнегиња Милица. На неки начин је успео да ухвати Вука и да га баци у тамницу у којој је Вук и умро дана 6. Ђурђу и Лазару. као вазал. а овај потез Лазаревића према Бранковићима не може се . 2. синовима кнеза Лазара. У турској војсци се нарочито истакао војни одред који је. породица Лазаревић изгледа да је више била заинтересована како да власт над Србијом задржи у својој кући и то је управо разлог због чега су они пристали да онако тесно сарађују са султаном Бајазитом. Крсташи су имали тек почетног успеха. осим плаћања данка. а највише због изузетних услуга које је Стефан Лазаревић пружио султану Бајазиту: "па је он одузео земљу Вуку Бранковићу и предао је његовим шурацима. било је одвојено толико земље да су могли некако живети" (Мавро Орбин). Своју политику отпора према Турцима доследно је спроводио све до 1392. Патриотски настројен Вук Бранковић је проглашен издајником. Сукоб Бранковића и Лазаревића Након Вуковог заробљавања настали су црни дани за његову породицу. септембар 1396. даје Турцима и помоћне војне одреде. Сувише поносан да се пред Турцима савија и да им буде вазал радије је изабрао смрт неголи понижење. Након битке одлучио је султан Бајазит да се обрачуна са непослушним вазалима. рушећи уједно градове и тврђаве које је Вук држао у Рашкој. Његов отпор је постао потпуно отворен онда када је дочуо да се на Турке припрема једна крсташка војска удружене Европе коју води угарски краљ Жигмунд. године) доживљавају тежак пораз. а на првом месту са Вуком Бранковићем. али томе је више допринео след догађаја неголи нечија намера. Ми данас знамо да је онај политички правац који је заступао Вук Бранковић и који се састојао из оружаног отпора према Турцима био у својој суштини нереалан. Највећи део земаља Бранковића добила је породица Лазаревића. Ипак. тј. У томе моменту је изгледало као да се његова политика пружања оружаног отпора Турцима показује као исправна. С друге стране. али на крају ипак поштен. водио кнез Стефан Лазаревић и чија је интервенција изгледа већ изгубљену битку за Турке преокренула у њихову корист. октобра 1397. Пристао је да буде турски вазал те да. своје вазалне обавезе испуњавао је и више него траљаво тако да није познато да је осим плаћања новчаног данка и једну другу обавезу (поготово ону са слањем војних одреда) извршавао. Сасвим разумљиво да је то изазвало мржњу између ове две породице. Истина је да се овакав њихов политички правац до краја показао као правилнији од онога који је заступао Вук. Његовој пак жени Мари и његовим синовима. али од тада је и његов политички правац сасвим другачији од онога који су наметали из куће Лазаревића. године. Његова идеја је била да се Турцима пружа отпор и није пристајао на било какве преговоре. али код Никопоља (25. Ако је према икоме национална историја била неправедна онда је то управо овај случај. године када је коначно и он морао да попусти пред њиховим сталним нападима. Гргуру. Тако је на трагичан начин завршио овај некада тако моћан српски великаш који до краја свога живота није одустајао од оружаног отпора према Турцима.

у суштини ништа опипљивије не доноси. Могуће да је Ђурађ очекивао да ће након Бајазитове пропасти под Ангором сада успети да се у потпуности истргне испод њихове власт. године они помажу Турке у великој и судбоносној бици код Ангоре. Осим свега тога деспот се верио за Јелену. изузев неког престижа. али и испод власти коју су у Србији тада над њима вршили припадници породице Лазаревић. "Кад је његова жена Мара повратила његову државу (како је речено). изузев Гргура. они му се обавезују на вазалство. Кнез Стефан Лазаревић је након битке код Ангоре јасно видео да ће сав онај систем вазала које је Бајазит створио. сударили су се два моћна владара. турски Бајазит и монголски Тимур Ленка. године Бајазит им враћа један део земаља. али се после откупио" (Мавро Орбин). ћерку Франческа II Гатилузија који је био господар Лезбоса. што није сигурно). почела је да шаље своје синове с војском у службу Турчину. Веома брзо им се указала прилика да Турцима покажу своју послушност и у лето 1402. Након битке српски одреди су се из Мале Азије постепено пребацивали у Европу. Од некада најагилнијег турског вазала постао је одједном њихов противник. Кнез Стефан је опет успео да се . Уз вероватну помоћ мита у тој својој намери они су делимично и успели тако да почетком 1402. код Ангоре. Но. а титула деспота коју је добио од цара Јована сигурно му је пријала сујети. а осим тога добио је титулу деспота и византијску принцезу за жену. а најважнија обавеза је била да Бајазиту у војним походима доводе помоћне војне одреде.ни на који начин оправдати. кога су Татари били заробили. сада је то све падало у воду. "Тада доби и деспотско достојанство од благочастивога цара Јована" (Константин Филозоф). Ипак нису се предавали и упорно су уз помоћ злата које је Вук Бранковић још раније склонио у Дубровник покушавали да на турском двору за себе изборе поврат барем дела оних земаља које је уживао њихов отац. задржавајући увек код себе најмлађег ради управљања државом" (Мавро Орбин). док се Ђурађ Бранковић задржао будући да је морао да ослобађа из заробљеништва свога брата Гргура које су Монголи заробили након битке: "после Бајазитова пораза сви побегоше у Цариград. Осим тога било је сасвим извесно и да ће сада почети међусобна борба Бајазитових синова за султански престо. а Бајазит заробљен. Одредиште и Лазаревића и Бранковића је било исто: Цариград. У турској војсци били су одреди кнеза Стефана Лазаревића и одреди које су довели Гргур и Ђурађ Бранковић. а могуће да је са њиме био и брат Гргур (наравно под условом да је у то време већ успео да се избави из заробљеништва. У тај град је први стигао кнез Стефан Лазаревић са братом Вуком. Осиромашени и разбаштињени Бранковићи сада су били у потпуности потчињени Лазаревићима и Турцима. одмах распасти и да ће већина покушати да се ослободи турског јарма. Иако ни Ђурађ није био наиван мора да се силно изненадио када је видео шта је кнез Стефан Лазаревић за тако кратко време успео да уради. Турци су били разбијени у потпуности. Тек касније ће увидети да му та титула. За узврат. Док се све то дешавало у Цариград је изненада стигао и Ђурађ Бранковић. Ту. Сјајан дочек у Цариграду му је таква размишљања само потврдио.

Између осталог даровао му своје оружје у знак велике љубави и поверења које је имао у њега. План је био да се Лазаревићи истисну из Србије. Овај пут су Лазаревићи нагињали удруженој хришћанској борби против Турака. привучен. деспот Стефан је успео да наговори Византинце да Ђурађа под неком оптужбом баце у тамницу. али само као турски вазали. Ђурађ је нагињао Турцима док је деспот Стефан сада имао нови политички правац који Бранковићи нису желели да следе. новембра 1402. а предност ће имати онај који први дође у Србију и за себе придобије што више присталица. Увек опрезни деспот се очигледно није надао да ће Ђурађ успети да се тако брзо ослободи заточеништва тим више што је оставио једног свог "поверљивог" човека да га чува. Иако је добио почетну предност. чијим је једним делом командовао Ђурађ. Одмах након бекства из тамнице Ђурађ се упутио ка султану Сулејману који је владао европским делом турске државе. каквим великим обећањем.наметне као вођа. Од њега је добио нешто војске. а да се на њихово место. кнегињи Милици. На овом чаробном острву задржао се таман толико колико је било потребно Ђурђу Бранковићу да се ослободи из тамнице и да пожури код новог султана Сулејмана. што Ђурађу тада сигурно никако није одговарало. налазили у Цариграду. Међу њима је сигурно дошло до некаквих расправа. док је Ђурађ желео да остане уз Турке. деспот је кренуо са Лезбоса и дошао код свога зета Ђурђа Страцимировића Балшића. да и она сакупља војску. а другим делом . султан Сулејман је веома лепо дочекао Ђурђа и већ постојећим Ђурђевим одредима придружио своје. Чим је чуо за одметање деспота Стефана. те га даровао многим лепим стварима. док је кнез Стефан ипак био далековидији. Истовремено и Мара Бранковић је такође сакупљала војне снаге не би ли помогла својим синовима. "Кад је Ђурађ дошао турском цару. Желећи да Ђурађа спречи да се врати у Србију прије њега. овај пут отворено оружане. Ускоро су тако сакупљене снаге закрчиле деспоту све улазе у Србију. деспот Стефан је није успео да искористи јер је желео да упозна своју будућу жену која се налазила на Лезбосу. једним је управљао он. Ђурађ Бранковић је на захтев својих ујака Стефана и Вука био бачен у тамницу. пронашавши кључеве тамнице" (Мавро Орбин). Судар двеју војски десио се на Косову дана 21. ослободио. Затим му је дао своју војску. господара Зете. овај пут на западним дворовима. а другим турски заповедници" (Мавро Орбин). "Док су се они. Деспот Стефан је своју војску поделио на два дела. године. а успео је да дојави и мајци. Чим је то дочуо. а онда и до свађе. јер су они међусобно били непријатељи" (Мавро Орбин). Међутим уз неко обећање Ђурађ је успео да тог "поверљивог" властелина убеди да га овај пусти на слободу. Саблажњиви сукоб две највеће племићке породице у Србији улазио је у своју трагичну фазу. Све то је сада очигледно само увод у нове сукобе. "Деспот га је тамо био поверио неком свом властелину који га је. успоставе Бранковићи. овај га је лепо примио и одмах му дао да обуче своје владарско одело. Сада је код њега дошао до изражаја себични моменат. можда.

Никада Мара Бранковић није могла бити сигурна да ли ће јој се синови вратити живи из таквих посета султану. али је веома брзо успео деспот да уз помоћ угарских одреда врати Бранковићима мило за драго. па је султан задужио да један војсковођа посебно мотри на њега.. док је она војска коју је водио његов брат Вук имала битку са Ђурђевом војском и ту била поражена. За то време. не зна се. с Угрима у Ђурђеву земљу. али све то је било повезано и са многим понижењима. Баш тај пораз Вукових снага имао је каснијих битних последица. "А са Ђурђем. И тако је Рашка за неко време била изложена многим разарањима" (Мавро Орбин). . са своје стране. Током 1403. Његов део војске се сударио са Турцима и страшно их разбио. Тако је 1406. Београд. Иницијативу је у самоме почетку имао Ђурађ: "чији му је велики део Ђурађ заузео после кратког времена". Сада је рат између две породице беснео. Ушавши. беше и неки исмаиљћански велики војсковођа ради надзиравања његове (Ђурђеве) верности цару" (Константин Филозоф). али вероватно да је требао да послужи као талац. а осим сталног понижења она је била скопчана и са посебним опасностима. године могла да види како се из редовне посете султану вратио само Ђурађ док је Гргур остао. Султан је или посумњао у верност породице Бранковић или су биле у питању неке . Најпре у томе да деспот није могао да своју победу искористи у потпуности него се до краја морао повући пред Ђурђем у утврђено Ново Брдо. а највећу цену је плаћало становништво јер су разуларени војници једне и друге стране палили и уништавали све оно чега су се могли домоћи." (Мавро Орбин). деспот је уживао посебан положај код Турака и није им био вазал у оном класичном смислу. године успео да се измири и са султаном Сулејманом.његов брат Вук. Већ у овим биткама Ђурађ Бранковић се исказао као способан војсковођа и човек са великим посебним квалитетом. Могуће да је баш то и био разлог због чега му Турци и поред свега нису много веровали. То је аутоматски значило и прекид сукоба са Бранковићима. Изгледа да је посебно била тешка обавеза одлажења на двор султану и која је заправо значила признавање турске власти. Голубац и још нека имања по Угарској. увређени Вук Лазаревић је напустио брата и отишао Турцима. "Стефан се због тога веома престрашио и сместа скренуо према Новом Брду. Бранковићи су и надаље били турски вазали и били у потпуности зависни од султановог расположења. Вазалне обавезе су извршавали на време. Касније се због пораза у бици са Ђурђем деспот веома наљутио на свога брата Вука и након тешких примедби на свој рачун. Видевши да је присутност Турака на Балкану реалност са којом мора живети деспот је током 1404. наиме. који је после био деспот свој српској земљи. "А млађи брат његов пође да удари на свога нећака (Ђурђа Бранковића). "Али ни деспот. али горак укус заваде између две породице је остао и надаље. Ипак. Шта је био разлог његовог задржавања. или 1404. а одатле продужио у своју земљу. кога (Вука) хришћанска војска разбивши гоњаше" (Константин Филозоф). није пропустио да му се за то делимично не освети.. године деспот Стефан је ушао и у вазалне односе са угарским краљем Жигмундом чиме је још више ојачавао свој положај у Србији јер је добио Мачву. тешко је опустоши. нећаком његовим.

нагло пренела и у Европу. Како је Гргур био најстарији међу мушким члановима породице Бранковић то се он сматрао и старешином ове породице. односно желели су да се отресу вазалних обавеза наивно мислећи да ће им то Муса. Неспоразуми са Турцима су веома брзо изглађени тако да се Гргур ускоро могао вратити у Србију. Србија је подељена тако да је јужни део држао Вук. Но. Колико је ово ратовање на страни било воља Бранковића. а колико само вршење вазалних обавеза према Турцима остаје да се размишља. тим више што су они (нарочито Вук) Сулејману дуговали много тога. Изненађује то што су на Мусину страну без размишљања прешли Вук Лазаревић и Бранковићи. Међутим. Муса је веома брзо и спретно успео да на своју страну привуче мноштво Сулејманових вазала. док је северни део са Београдом остао деспоту. допустити. ово талаштво. "Отада брат његов Вук са одељеном му облашћу и благороднима који су с њиме служаше Сулејману са сестрићима својима. а желећи да и сам добије удела у власти побунио се Вук Лазаревић. године и пуних шест месеци остао у Рашкој. године када је у кући Лазаревића дошло до раздора. али отворених сукоба није било све до 1408. Да је Муса грубијан и веома непоуздан у својим обећањима могли су уверити веома брзо. То је и био разлог зашто је баш он задржан код султана. а Бранковићи су му се придружили. Сада је султан имао у Србији два вазала и то Вука Лазаревића и кућу Бранковића. године из Мале Азије са војском у Европу прешао још један Бајазитов син. који се звао Муса. Ипак. добивши од Турчина војску од око тридесет хиљада бораца под заповедништвом Авраноза. а нарочито то што је оружано помагао Вука. Стога не изненађује то што је. у пратњи Ђурђа Вуковића дошао у Рашку. ма колико било кратко оставило је на њега веома тежак утисак и то је био разлог зашто се недуго потом замонашио. без обзира на све не може се отети утиску да су се они на тај начин помало и светили деспоту за сва она понижења и поразе које су у прошлим годинама имали од њега. Односи између Бранковића и Лазаревића се нису ни у ком погледу смирили. месеца марта 1409. рођени брат султана Сулејмана. увек до тада превртљив. која се до тога момента водила углавном у Малој Азији.сплетке Лазаревића. Слабији од својих нападача деспот је веома брзо морао да се повуче у утврђени Београд и да до краја пристане на оне услове које је Вук поставио. А деспот се пресели у одељени му део" (Константин Филозоф). пустошећи и пленећи она места која му се нису хтела предати" (Мавро Орбин). Вук Лазаревић . Једино логично објашњење би било у њиховом покушају да су желели да за себе обезбеде независност. Сада се борба за место султана. ти су се вазали показали као веома несигурни када је током 1410. као нови султан. и они су такође држали отачаску своју земљу. Међу њима је свакако најкрупнији и најзначајнији био деспот Стефан Лазаревић који Сулејману није могао заборавити све оне пакости које је од њега трпео. "Због тога је Вук. Уз помоћ Турака ударио је Вук на деспота. Незадовољан тиме што деспот Стефан постепено узима власт у своје руке.

Иако је био страшно љут на Вука Лазаревића због његовог издајства. Вук није оклевао да из Мусиног табора што прије пребегне код Сулејмана." (Константин Филозоф). Као и након Никопољске битке (1396. године дошло до битке. Деспот Стефан се веома добро борио на Мусиној страни. јул 1410. . преплашен. таквој његовој идеји супротставио се један од његових војсковођа оптужујући Вука да је он искључиви кривац за пораз под Цариградом. па је овај наредио да се без икаква одлагања одруби глава и Лазару.) деспот Стефан је свратио у Цариград где је опет срдачно примљен. обојица. Након кратког отпора Вук и Лазар буду заробљени и сместа их одведу код Мусе. Чувши шта се дешава. што је било и извршено" (Мавро Орбин). међутим интервенција деспота Стефана га је у томе зауставила. кад се исте године одиграла друга битка између ова два брата пред градом Једреном. "То је учинио у нади да ће на тај начин привући на своју страну Лазарева брата Ђурђа. За то време. наиђу и на Лазарев леш. битка (са Сулејманом) и победа свакако би била наша. да предухитре деспота и да у деспотовом делу Србије. јуна 1410. а ускоро су га следили и Бранковићи којима је. година). Мусломан је поново поразио Мусу. Мусина војска је распршена. али он сам је успео да умакне. Видевши да је пораз неизбежан Муса нареди да се за освету посече и Лазар Бранковић (11.. Ускоро је дошло до нове битке између Мусиних и Сулејманових снага у којој је Муса опет био поражен. Муса је изгледа био убеђен да ће успети да Ђурђа Бранковића привуче на своју страну тако што ће му припретити да ће му у противном убити брата Лазара. Муси је то било сасвим довољно да се разјари и да нареди да се Вук сместа посече. код Цариграда дана 15. преузму власт. "Стога. Муса се ипак у самоме почетку колебао да ли да га ликвидира. Вук Лазаревић и Лазар Бранковић имали су несрећу да на свом путу налете на остатке Мусиних јединица и да буду од њих заробљени: "и сазнавши да је Сулејман послао напред поменутога Вука да претекне свога брата (Стефана) међу Србима и да узме земљу. султан Сулејман је у Србију послао Вука Лазаревића и Лазара Бранковића. Ускоро је између двојице претендената за султански престо. победник под Цариградом. Тако је завршио Вук Лазаревић. али пораз је био неизбежан. док су Сулејманови и Ђурђеви војници базали по разбојишту пљачкајући мртве. посла неког војводу по имену Алиаз. . Међутим. Изгледа да је мислио да ће га успети искористити као гласника за придобијање Ђурђа Бранковића који се такође налазио код Сулејмана. Након битке. али нешто касније. који се је тада налазио код Мусломана " (Мавро Орбин). Мусе и Сулејмана. док се он налази у Цариграду. могуће. Колико је то размишљање било реално тешко је рећи јер Муса није добио прилику да свој план изведе до краја. нађоше они. На неки начин је Муса то открио и одмах пожелео да ликвидира Вука. "Када је било после битке. Међутим. претила иста опасност као и Вуку. а Лазара Бранковића је чекала слична судбина. "А један од оних који су били са Мусом повика: Да није овај побегао у Цариград. Зато треба таквога склонити" (Константин Филозоф).отпочео да контактира са султаном Сулејманом желећи да се врати у његов табор.

Рат између Мусе и Сулејмана се изненада завршио фебруара 1411. Што се тиче Мусе. По свему судећи и самоме Ђурђу Бранковићу је досадило да непрестано ратује за рачун Турака и да од њих доживљава стална понижења. Било би интересантно знати како се односио према Муси знајући да је управо он (Муса) био тај који је наредио да му се смакне брат Лазар. године). То је био изгледа један од основних разлога да тајно пошаље гласника у Србију својој мајци Мари Бранковић и да је замоли да ступи у контакт са деспотом Стефаном те да постигне помирење. Изненада се као нови кандидат за султана појављује Сулејманов син Орхан којега је до тада чувала Византија. Осим тога знао је да му Муса не верује и да ће кад-тад покушати да га ликвидира. мора да му није било ни мало пријатно бити у Ђурђевој близини. Тако је у кући остао само Ђурађ као једини преживели син Вука Бранковића. чак штавише одлучи да Ђурђа усини. Овај се није много размишљао и одмах пристане на помирење. и по свему познаше најблагочастивијега Лазара. тако што је добио дозволу од Сулејмана да освојени Пловдив спали и становнике побије.који су мртве пљачкали. барем тако каже биограф. и јавише љубљеном брату његову (Ђурђу)" (Константин Филозоф). Мара Бранковић је урадила онако како је Ђурађ тражио и ступила у контакт са деспотом. то је Ђурађ Бранковић сада постао његов вазал. Сулејман се страшно запио. "Ђурађ се бојаше да не буде гоњен са обе стране" (Константин Филозоф). У оквиру тога Ђурађ је сада са својим одредима помагао Муси па се стога нашао и међу опсађивачима Селимврије (јесен 1411. Како је Муса био сада нови султан на европском делу Турске државе. то још увек није значило да је битка за престо султана завршена. "Раније (се) беше обратио (Ђурађ) својој матери да се измири са (деспотом) Стефаном и да утврде да живе како приличи благочастивима" (Константин Филозоф). а он није имао где да одступи јер га је и деспот прогонио. А дође овде и сам Муса" (Константин Филозоф). младића. мада је он по свему судећи тако нешто и очекивао онога момента када је одбио да пређе на Мусину страну. Након Сулејманове смрти ово несретно дете истуре као новог султана. како је он био тај који је наредио да се убије Лазар. али Муса га ускоро опколи у граду Селимврији. Своју жалост за братом Ђурађ је ублажио на помало чудан. године када је неопрезни Сулејман био изненада ухваћен од Мусиних људи. даде одобрење брату своме да га запали (због поступка према Вуку). Како деспот није имао деце то је аутоматски значило да ће Ђурађ и његови потомци бити деспотови наследници. С друге стране и односи са деспотом Стефаном су се почели постепено затезати. "Подигавши се. он никако није веровао Ђурђу јер се добро сећао његових ратних подвига док је још служио Сулејмана. Имајући омраженог Мусу у рукама нису много оклевали. а неки (беху) и убијени" (Константин Филозоф). а убице (Вукове) су у гору побегле и на разне начине се уклониле. већ га одмах задаве: "самога (Сулејмана) ухватише и удавише и донесоше га у Адријанов град. Све то је већ потпуно избезумљеном Муси давало још већу дозу неурачунљивости и опреза. Сулејман иђаше и дошавши у Филипов град. Неопрезан. Лазарева смрт је дубоко потресла Ђурђа. Но. Осим тога. "А деспот га . али и дивљачки начин. што су искористили Мусини људи и живог га ухватили.

имајући лек против отрова. Муса је однекуда сазнао за Ђурђеве преговоре са деспотом. Ђурађ је отров појео. даде овај знак. Међутим. како није било времена да се сви обавесте то је доста Ђурђевих људи остало код Турака и ти су касније били немилосрдно побијени. а (неки) пролазећи дадоше (Ђурђу) знак да ако се ове вечери овде нађе биће преда смрти" (Константин Филозоф). иако је противотров попио на време. под Силивријом лечаше (од отрова). А неке од оних који нису знали тајну (да треба пребећи у град) и који су остали. ухватише и заклаше" (Константин Филозоф). Требало је сада наћи начин и изаћи непримећен из града и некако доћи до Србије. дакле. али је на време сазнао о чему се ради па је одмах употребио и противотров који је стално носио са собом. то је тек било на речима. што ће рећи наследником. Под изговором да припремају напад на градске зидине. његови војници заузму бојни поредак и крену у тобожњи напад на град. Зато одмах одлучи да га ликвидира. овима отворила капије и пустила их у град на челу са Ђурђем. Нико му више није веровао. а да му је ово помирење требало да послужи само зато да отклони од себе најнепосреднију опасност. "А Ђурађ.прими као отац сина многожељеног " (Константин Филозоф). а претила је опасност и да га Муса убије. Како се из логора није могло изаћи непримећено. Ипак. "Затим. Ђурађ је. као веома частан човек. Са Ђурђем је већ била другачија ситуација. Можда он није ни веровао деспоту. а посебно од Ђурђа. Стога одлучи да то уради сасвим отворено. искрено прихватио ово помирење и до краја деспотовог живота био му потпуно веран. Сада је и Муси досадило да тактизира са Ђурђем и да чека повољну прилику да га потајно убије. Но. Међутим. али из опкољене Селимврије није могао да мрдне. где му дође (неко) кога љубљаше као да иде да напада град. јер успео је у себи да потисне у заборав све оне силне неприлике које је имао од Бранковића. али док је он стрпљиво ишчекивао. Ђурађ је чекао повољну прилику да се извуче из турског логора. Како није могао одмах да крене ка . то Ђурађ смисли лукавство. "Он (Ђурађ) се. Најпре је покушао са отровом па је тако Ђурђу отровао вечеру. међутим видевши са каквом је усрдношћу деспот прихватио ово помирење и чак га прогласио својим "сином". Ђурађ је од једног од својих доушника сазнао да Муса спрема да га убије и стога одлучи да бежи из турског логора. У сваком случају овим је прекинуто дугогодишње непријатељство између две последње преостале две велике племићке куће у Србији. Он је био присиљен на помирење јер више није имао куда. Ово је можда један од најбољих деспотових политичких потеза. требало је сада све то и спровести јер Ђурађ се још увек налазио у Мусиној војсци која је опседала Селимврију. устреми се у град. а са својим пуком спасе се од горке смрти. Градска посада у Селимврији је знала за овај план па је стога уместо да на Ђурђеве ратнике испаљује стреле. Могуће да у првом моменту када је тражио помирење он и није био у потпуности искрен. не умре (него) само пострада од болести" (Константин Филозоф). морао је једно време да одболује. сам усевши на коња. Овим је Ђурађ успео да се ишчупа из непосредне опасности за живот. Очигледно да Турцима није ништа веровао и да је био спреман на све њихове потезе.

Муса бане под Солун где се налазио Ђурађ Бранковић који је већ неколико пута покушавао да се извуче из опкољеног града. године провалио у деспотове земље и успео и Ново Брдо да опколи. Иако се први покушај (крајем 1411. као отац и син" (Константин Филозоф). иђаше гором изабравши неку стазу која је била стрма" (Константин Филозоф). године). али је . Византија није имала војске да помогне. Муса је почетком 1412. За освету што је пружио Мехмеду подршку. А они га крише у амбару. премудри мајстор и свемогући посленик. А препознаде га (једна) жена и са радошћу га храњаше" (Константин Филозоф). али не и да га заузме. а борбе су се водиле и у околини Ниша и Крушевца. док ће Ђурађ само са пет пратилаца лакше да се провуче: "и савет учинише да сви благородни заједно иду. Када је варка успела и када је започело путовање десило се мноштво перипетија које сликовито описује Константин Филозоф. али у томе није никако успевао. (непријатељи) гледати и мислити (да је) господин (Ђурађ) с њима заједно. Деспот Ђурађ Бранковић Сукоби са Мусом су се наставили и даље са несмањеном жестином. дође неке ноћи у село које је пронашао. У то време у борбу за место султана умешао се још један Бајазитов син. Већ почетком 1413. у коме се велики плач од благородних започињаше. Мехмед. казујући да је он један од његових благородних. радујући се. и уђе ка неким благочастивим хришћанима. оделивши се од ових. Једним млетачким бродом се најпре пребацио са својим људима до Солуна (1412. А Исмаиљћани мишљаху да је он са пуком ушао у град. Да би се преварио Муса одлучи се да једна већа група крене не би ли привукла на себе пажњу. а одмах упао и у Србију.). И од тада могли су се видети. Сада је и деспот Стефан почео веома марљиво да прикупља савезнике не би ли се коначно Муси стало на крај. Било је јасно да се из Солуна не може извући са великом пратњом већ тек са малим бројем пратилаца. 3. "А (Ђурађ) сам са петорицом. а ту је био и босански војвода Сандаљ Хранић. Поново је из Мале Азије са својом војском прешао Мусин брат Мехмед. после многог тешког обилажења. затим је из Угарске војску довео мачвански бан Иван Моровић. Ово је у сваком случају био најжешћи Мусин напад на Србију.Србији Ђурађ је почео поступно да остварује своју намеру. Коначно након свих неприлика стигао је након дугог времена одсуствовања Ђурађ Бранковић у Србију.) завршио мање-више неуспешно Мехмед није имао намеру да одустане. (јер) на њих (ће) мишљаху. Сада је коначно сукоб Лазаревића и Бранковића био окончан (јесен 1412. Видевши да у Србији не може више ништа учинити. А када је дошла идућа ноћ. Деспот Стефан Лазаревић га је дочекао толико срдачно и искрено радосно да је то код Ђурђа распршило и последње сумње у његову искреност. устадоше и одоше. тим више што му је деспот Стефан пружао пуну подршку. Остали остадоше у шуми са коњима. године он се обрачунао са једним својим неверним вазалом који се звао Хамза. који је из Мале Азије прешао у Европу. А он (Ђурађ). неисказана радост јављаше се када и раздељене удове црквене у једно сабра и државу утврди свезнали. "А када је дошао у своје отачаство изванредном свом ујаку.

Истовремено. "Њега (Мусу) у реци Искеру ухвативши пребише (и) удавише. што беше увећано победом уистину великом. а тешко да би он могао уопште и бити остварен да он на то није дао . Након свега могао је Ђурађ Бранковић да се врати у своју земљу. Претпоставља се да је овај брак уговорен у време док је Ђурађ боравио. односно у време када се он већ био измирио са деспотом и када се знало да ће он (Ђурађ) бити наследник деспотовине. Турци на њој нису имали никаквих дејстава. и са друге стране удари с бока и разби (Турке). Муса се повлачио пред савезницима док је могао. врати се деспот. Стога не изненађује чињеница да је у земљама које је држао Ђурађ било доста турских чиновника. Као вође су постављени султан Мехмед и Ђурађ Бранковић. будући да је деспот Стефан пратио војску само до граница деспотовине. Велика множина била је и ту побијена од деспотове војске" (Константин Филозоф). Ђурађ. "И прешавши Црну Гору (међу Врањем и Скопљем). а код села Чаморлу под планином Витошом морао је да прихвати битку. Тада је стигао и Ђурађ Бранковић са својим одредима и ту у Крушевцу признао врховну власт султана Мехмеда. Овакав брак је био сигурно по вољи деспота Стефана Лазаревића. а ту је било и неколико од Мусе одметнутих војсковођа. деспот Стефан је према Ђурђу показао пажњу за сва онај војни успех који је постигао у бици са Мусом: "дође господин Ђурађ са свом деспотовом војском у тај дан. а посебну захвалност многобројним поклонима исказивао је према деспоту Стефану којем је дуговао за свој успех. У самоме почетку Мусина војска је потискивала савезнике и једно време је изгледало да ће и победити. задављен. устреми се на српску војску. Као турски вазал морао је Ђурађ да трпи и то да турске војне колоне прелазе преко његових територија у својим походима ка Босни. рече: Издадосмо своје. Била је то прилично велика и шаролика војска. Након победе на место султана засео је Мехмед I (1413-1421. "(Султан) посла драгоцене дарове деспоту и поклисаре који му дадоше град Копријан. а онда је дошла интервенција Ђурђа Бранковића па је отпор Мусине војске коначно сломљен. а даде му и предео звани Знепоље (око Трна) и друга пространства даде му" (Константин Филозоф). У то време (децембра 1414.). Уједно се окрепила и војска деспотова и победила" (Константин Филозоф). А када ју је сузбио. али према Турцима је и надаље остао у вазалним односима. Све је то било у складу са старим обичајима Византинаца да удају своје принцезе само за будуће наследнике престола. Захваљујући својим добрим односима са деспотом уживао је одређену независност.својим бродовима превела Мехмедову војску из Мале Азије. за живота султана Мехмеда није било никаквих неприлика и осим тога што су прелазили преко Ђурђевих територија. видевши то. "Прешавши гору која их је делила. Муса је покушао да побегне. Био је одликован многим частима и (он) и сви изабрани" (Константин Филозоф).) Ђурађ се оженио са византијском принцезом Ирином (Јерина) из царске куће Кантакузена. пошто му је послао сву војску своју. предавши је своме нећаку Ђурђу" (Константин Филозоф). али је касније ухваћен и након тортуре. Крушевац је био место где су се вође ових војски састале. Ипак. а којих је било неколико.

Ђурађ је имао седморо деце и то четири сина (Тодор. многи . "А када дође глас деспоту Стефану о томе шта се догодило. опседаше га. јер беше болестан одавно. Балша III изгледа да није имао много дилеме око тога чврсто решивши да своје земље остави у наслеђе деспоту Стефану. За Гргура то већ није тако сигурно. али се не зна тачно ко му је била прва жена. а Венецијанци дођоше (и) начинише мир (са деспотом)" (Константин Филозоф).свој пристанак. а како није имао мушког наследника поставило се питање његовог наследника. оженивши се. сестру цара Палеолога. а Дриваст. а под Скадар дошавши. (међутим) дође и његов нећак Балша. Када није успео Венецију помоћу преговора да убеди да му поврате ове градове. узео је за жену госпођу Ирину. и ту одмах умре. Деспот је изгледа очекивао да ће се Балшини градови без неких већих проблема припојити Деспотовини. Желећи да обезбеде деспотову подршку слали су му гласнике. Управо ту. јавили су се и други претенденти који су покушали да истисну Мурата са престола. Стефан и Лазар. Улцињ и Бар признају власт Венеције. али за време боравка код деспота је дана 28. Наиме. Сасвим је извесно да су Тодор. па се стога износи претпоставка да је то била нека непозната трапезунтска принцеза. Лазара . Од 1419. године и умро.Гргура. али је сигурно да је била много млађа (Ђурађ је тада имао око четрдесет година). а уједно и жалошћу опремивши. сестра византијског цара Јована IV Комнина (1429-1458. "У то време. али он је све те понуде одбио остајући вера Мурату II. под Скадром. деца из његовог првог брака. Стефан и Лазар) и три ћерке (Јелена. одлучи деспот да покрене војску на њих. Након тога деспот је наставио са војним операцијама желећи да узме и Скадар. Стефана. Примирје које је склопљено требало је да траје шест месеци и толико је и трајало. године Балша је стигао код деспота желећи да од њега добије помоћ. Баш то отвара и нека питања око тога када је ко од многобројне Ђурђеве деце рођен и из којег брака. године у Једрену је умро турски султан Мехмед I. Међутим. Не зна се колико је година имала Ирина (Јерина) када се удала за Ђурђа. Некако баш у то време у лето 1421. "Узе тај крај ратовавши мало под неким градовима. погребе" (Константин Филозоф). Почетком 1421. деца из његовог брака са Ирином (Јерином). Унапред је предвидео смрт своју. Међутим. Катарина. али није имала велике губитке. Њега (Стефан) са великим љубочашћем. а требало је да га наследи његов син Мурат II.и 2 кћери" (Ђорђе Бранковић) не могу узети као тачни.). Током овог рата Балша се и разболео. Мара и Катарина). док је скоро сигурно да су Мара и Јелена. Током новембра 1421. арбанаски господар. Гргур. Након тога су почели преговори и Млечани су осим Улциња вратили све оне градове које су узели након Балшине смрти. Тај рат му је ишао доста траљаво јер су Млечићи постепено заузимали његове градове. године у приморју водио је Балша III (ожењен деспотовом сестром) рат са Венецијом. Баш зато и наводи да се "Деспот Ђурађ. Зна се да је она Ђурађу друга жена. његова војска је доживела пораз. а Дриваст је опсађен. априла 1421. године Бар је повраћен. није било тако. ако га већ није и уговорио. и имао с њом 3 сина .

а тако се и мени чини. Венеција. благ и широке руке у давању звања и новца. Кроз његово касније владање имаће неколико великих битака. већ више политичар. Мурат II се није могао одупрети овој навици. И он воли људе који много пију. Султан Мурат II је имао тек осамнаест година када је преузео власт. Осим тога. "одабир дечака". а све то је осетила и Деспотовина. У то време деспота су мучиле друге бриге и стога није желео да се и даље натеже са Венецијом око Скадра па је ту обавезу препустио Ђурађу Бранковићу. Рекоше ми и да доста мрзи рат. "А оно у чему налази највеће задовољство. осим свега овога. чак толико да је то прелазило у мистицизам.000 коњаника бане пред Скадар (лето 1423. Све то довело је и до неких потреса у турској држави. међутим како побуњеници нису имали неку јачу подршку то је Мурат II брзо успео да их сузбије.су га бунили па чак и неки од источних (владара). То је тада значило и постепено потискивање старих феудалних породица. Мурат II је постепено разбијао стари феудални систем и централизовао сву власт у својим рукама. Није прошло много. поширока лица као у Татарина. Мурат II је. то је пијанчење. ситних очију. У суштини. савијеног носа и ретких зуба: "то је дежмекаст човек. Ускоро су у турској почеле смутње око престола. али у свој суштини он није био ратник. а све на рачун ових ренегата. великих образа и округле браде" (де ла Брокијер). деспот је сматрао да је он најпогоднији да овај посао доврши. а Ђурађ са око 8. А он говораше: Положио сам заклетву султану да ћу добро учинити његовој деци" (Константин Филозоф). "И рекоше ми да је добре нарави. али тек од Мурата II то добија организован вид. кратког стаса. кестенасте браде. јер кад би хтео да искористи силу и своје велике дохотке. Рачуна се да је тек Мурат II био тај који је (од 1438. По очевицима радило се о веома неупадљивом човеку који није боловао од неких спољних истицања свога ауторитета.). узимајући у обзир мали отпор на који наилази у хришћанском свету. био познат и као велика пијаница. а говорили су ми да он лако попије по десет до дванаест грондила вина што може изнети шест до седам кварата" (де ла Брокијер). Био је средњег раста. Након нешто борби. односно насилно регрутовање хришћанских дечака у јаничаре. Тако се спомиње да западне дипломате при сахрани његове мајке нису могле да одреде ко је од присутних турских великаша. За његово време везано је и велико продирање потурчених хришћана на највише државне функције у Турској. пристане на преговоре који се и . Осим тога и сам његов изглед није указивао да се ради о тако значајном владару. Наравно да је то изазвало много незадовољства међу старом аристократијом. Мурат II је био веома религиозан. године) увео тзв. а посебно јаничаре као најелитнији део турске војне силе. видевши да са Ђурђем нема шале. а његова љубав према вину скоро да је била пословична. како је Ђурађ био у непосредној близини Зете то је добро познавао прилике у њој. доста велика и повијена носа и доста ситних очију и јако мрка лица. султан. Иако је пијење вина било противно мухамеданским обичајима. њему би било лако да заузме велике области од њега" (де ла Брокијер). Ненаклоњеност рату га ипак није спречила да страховито ојача војску. али исто тако честит и човек који држи реч. беле коже и дежмекаст. И до тада је било много хришћана који су се истицали у турској војној служби.

"А када је деспот дошао. јер поход на Турке никако није кренуо. посла му дарове. али ни на губитку. они ће већ доћи на тебе" (Константин Филозоф). Међутим. године провале Турци у Србију и преко Ниша дођу чак до Крушевца. "Мурат хтеде поћи на запад и гледајући благочастивога деспота како сваке године иде угарском краљу. Дошавши из Будима. Било како било. султан одбије да их уврсти у своју војску и пошаље их назад у Србију са поруком да и он (султан) ускоро тамо стиже. а сам султан је стигао у Софију где је окупљао војску. деспот му пошаље један војни одред коњаника. године. оружје и друге ратне потребе. Некако се стиче утисак да Турци нису ни имали озбиљнију намеру за нешто више и . Ово чекање се одужило тако да је за све то време турско посланство имало сасвим довољно времена. и када је тамо деспот био. деспот је примио поклоне које су посланици донели. године послао у Србију једно посланство које је требало да са деспотом обави разговор. Ни посланство које је деспот послао није успело да ублажи султанов бес. што су Турци приметили веома брзо. у њих је довлачена храна. И до тада су се спремали многи походи против Турака који нису никада мрднули даље од разговора. Ни данас није лако одговорити на питање зашто је увек опрезни деспот овако нетактично поступио са турским посланством и веома грубо их отпремио кући. Не могавши Турке војно да сузбије деспот је на све начине покушавао да са султаном постигне неки мир и на крају је у томе и успео. али и могућности да запази да се у Србији навелико припремају за рат. Због тога током је султан током лета 1425. У суштини нико није био на добитку. сазнаде о овоме. "Попленивши један део. У јесен 1425.заврше склопљеним миром (август 1423). али изасланика не удостоји пријема" (Константин Филозоф). "А овај (изасланик). јесте само могућа. оно што је представљало проблем било је извршење управо склопљеног мира тако да је у следећих неколико година било још преговора који су коначно завршени у Вучитрну тек 1426. Претпоставка да је деспот. чуо да се спрема крсташки рат против Турака и да се тиме руководио када је турско посланство отерао. Но. деспот је боравио у Будиму тако да су Турци морали да га сачекају. Већ то је сасвим довољно говорило искусном оку. Јер посла благочастиви (Стефан) поклисара" (Константин Филозоф). али оно што је вероватно прелило чашу турског стрпљења био је однос деспотов према њима. Док је Ђурађ преговарао са Венецијом деспот Стефан Лазаревић се све више приклањао Угарској. одмах се опет врати. деспот се веома брзо уверио да је направио грешку. посла једнога од верних својих да сазна у чему је истина" (Константин Филозоф). а вероватно и да умири султана. Према томе све те припреме биле су сумњиве и тешко да се деспот ослањао једино на то. дошавши к цару (Мурату). Могуће да је било још нешто што ми данас не знамо. Градови су утврђивани. послуша неке који су (га) клеветали. У време када је турско посланство стигло у Србију. Сходно својим вазалним обавезама. много га (деспота Стефана) клеветаше и рече: Ако ти не пођеш на њих. док је боравио у Будиму. Раздражени турски посланици се одмах врате султану и оспу дрвље и камење на деспота. али је одбио да прими изасланике.

Претпоставља се да је негде око 1425. "Зато. тврђава Сребрник се није предавала и Босанци су морали да је опседају. Са нападима на тврђаву нису журили и данима су је само бомбардовали мислећи да опсађенима помоћ никако не може доћи из Србије. али временом се она погоршавала. године (можда и раније) овај сабор сакупљен у Сребрници код Страгара и да је ту Ђурађ Бранковић званично проглашен и прихваћен за наследника деспота Стефана Лазаревића. говорећи: Од сада овога сматрајте господином место мене" (Константин Филозоф). што овај одмах прихвати. што је посебно битно. видевши то. босански краљ Твртко II је у јесен 1425. посла по свога сестрића. оставише све станове своје и побегоше са својим краљем" (Константин Филозоф). Било је то потпуно изненађење за Босанце који се журно повуку. Деспот је побољевао од неке ножне болести коју је по свему судећи вукао још од раније. Ђурађ Бранковић. "А остаде и праћка (тј. и овај дође у место звано Сребрница. што говори да он (Ђурађ) није тако често боравио у деспотовој близини. био је веома тактичан и стрпљив не вршећи било какав притисак на деспота и то његово стрпљење се до краја у потпуности исплатило. Дакле. Међутим. Одмах након склапања мира са Турцима окрене деспот војску и неким начином пређе Дрину. по том питању између њих није било никаквих сукоба. Осим тога. Можда је и то био разлог због чега се одлучио да сазове скуп српске властеле и највише црквене великодостојнике и да ту прогласи Ђурђа Бранковића за свога наследника. године успео да заузме овај град. Ђурађ није натурен и његово проглашење наследником било је извршено по старим обичајима . Након неког времена Твртко II понуди деспоту преговоре. будући да Дрину у то доба године скоро да није могуће прећи. Веома брзо склопљен је и мир. Деспот је испунио своју реч и прогласио га за свога наследника.да је све то била само нека врста војне демонстрације. и ту (деспот) сазва са патријархом сабор од часних архијереја и благородних свију власти и свију изабраних и на сабору благослови њега (Ђурђа) на господство. веома се побојавши смрти. Очигледно да је проглашење Ђурђа за деспотовог наследника била управо његова (деспотова) одлука и да он није са стране присиљен на тако нешто. Међутим. а када деспот тада наиђе. Добрим делом користећи метеж који се створио у Србији провалом Турака. топ) њихова звана хумка заједно са другим двема" (Константин Филозоф). "Деспот изненада дође на реку звану Дрина за коју су Босанци мислили да се не може прећи. То повлачење је више личило на панично бекство јер је остављено неколико артиљеријских оруђа (топова) која су то доба била ретка и исто тако и скупа. брзо пређе реку те Босанци. "Благочастивога деспота Стефана хваташе све више ножна болест од које одавно страдаше" (Константин Филозоф). као искусан човек који је већ до тада свашта претурио преко главе. Биограф наводи да је Ђурађ био позван од стране деспота. ту су се преварили. Сабор на којем је Ђурађ проглашен за будућег владара Србије био је скуп највеће световне и духовне властеле у Србији. Сам Ђурађ као да има најмање удела у деспотовој одлуци и изгледа да се он само повинује његовој жељи. господина Ђурђа. Некако у то време дошло је и до напада Босанаца на деспотов град Сребреницу. али и нешто више.

али било је питање да ли ће то учинити Угарска и Турска. године Турци нападају Деспотовину и веома брзо стижу под Ново Брдо које опседају." (Константин Филозоф). Ништа није недостајало. Након склапања овог уговора требало је нешто слично урадити и са турским султаном. пак. односно био је потребан и његов пристанак. У овим деспотовим помало и безразложним обрачунима ненадано су страдали и неки трговци из Дубровника.. Мачванску бановину и још неке земље.и по свим тадашњим формалностима. Ту је деспот обавестио Жигмунда о својој намери да Ђурађ наследи Деспотовину и сва деспотова многобројна имања расута по Угарској као и његово место међу угарском властелом. "Учинише и молитву над њиме са полагањем руку. То да Деспотовина и даље остане у вазалном положају према Угарској био је очекивани услов и на њега није обраћена посебна пажња јер је у том моменту за њу то била предност. Деспотова жеља је била да се онај правац политике који је он започео и након њега настави тако да је од Ђурђа то и затражио: "него како сам ја сам о свему мислио. Властела у Деспотовини је прихватила Ђурђа за будућег господара. Током марта месеца исте те године (1427. Сада је он (деспот) био тај који је заступао политику отпора према Турцима. Најтежи услов је био свакако у обавези да Деспотовина одмах након смрти деспота Стефана врати Угарској. док је била могућност да би Ђурађ могао кренути обрнутим путем. Било како било. тако чини и ти. Већ почетком 1427. одсецаше им руке и ноге" (Константин Филозоф). и све закле да му буду верни. за то више није било времена. Са Угарском деспот је успео да постигне договор. Довољно је сетити се ситуације након косовске битке када су Лазаревићи били ти који су нагињали ка Турцима док су Бранковићи били заступници отпора према њима.. Жигмунд је пристао да Ђурђа прихвати као будућег господара Србије. штавише. али под неким условима који су веома отежавали будући положај Деспотовине. Негде током маја 1426. сада је тек део посла био обављен и то чини се онај лакши део. Сада је изгледало као да је обрнуто. бацио их је у тамницу.. Некима је ископао по једно око. па ухвативши и неке невине ради убиства младића. "Многим. године у Тати састали су се деспот Стефан и угарски краљ Жигмунд. Голубац. "Зато од тада много верније се приклањаху младом своме господину него раније" (Константин Филозоф). А прокле оне који би подигли какво неверство. Но. Међутим. Београд. односно као будућег владара Србије. "Сазнавши за ово (деспот) се подиже сам.) долази до једне побуне рудара у Сребрници коју је деспот са изузетном свирепошћу угушио светећи то што су рудари убили једног његовог службеника. јер не треба заборавити да је Деспотовина била у вазалном односу према обе земље. Као да је деспот имао бојазни да би Ђурађ могао евентуално да тешње сарађује са Турцима него што је у том моменту он сам чинио. пошто су многи побегли од места. али уз велике уступке. Јер многи су ми послужили којима не успех дати награде. а другима . сабор у Сребрници остварио је своју улогу. а Ђурђа су безрезервно прихватили као млађег господара. а не оптерећење. И много (га) поучи о побожности и заповестима" (Константин Филозоф). Затим закле и њега самога да неће презрети његово васпитање. трговцима и властели дубровачкој који су се тада нашли у Сребреници одузео је сву имовину.

"И поред тога што се за њ заложио деспотов синовац Ђурађ. али одмах након што му је гласник дојавио деспотову смрт кренуо је са мањом пратњом ка Београду. Код места Главица (околина Крагујевца) деспота је по свему судећи стигла срчана кап од које је дана 19. а сами узевши га ношаху (га) ка гробници . али на вест о деспотовој смрти. изиђе да лови.о овој ствари много се бринуо војвода војске . по Ђурђа" (Константин Филозоф).. и још ово: ако се где забачена иночка (хаљина) могла добити. деспотовој вољи се ипак није могао супротставити па су трговци кажњени. "(Људи) су лица гребли и власи трзали и све светле хаљине збацили су. и што је лично излагао и с прекором стављао пред очи деспоту многа доброчинства која су му Дубровчани учинили. чему је највише допринео неки војвода (коме не знамо име) веома хладнокрвно организујући све. узевши (је) на делове је цепаху тако да све изузетно буде у измењеним приликама.. и све то зато што је био посумњао да су они били умешани у заверу и убиство поменутог Владислава" (Мавро Орбин). ни своје куће. узео је крагујца на руку своју. деспот је умро. и док је још ловио. "Рашани су га прихватили као господара" (Мавро Орбин). Тако је и умро "испустивши само један глас: По Ђурђа. јула 1427." (Мавро Орбин). У то време Жигмунд је ратовао у Влашкој. Јер уместо многосветле одежде у вретишта (су се облачили). а деспот је изненада умро.одсекао по једну руку. Ипак. Голубац и све оно што му . Ипак. а Ђурађ је још увек био далеко. Узевши га није (га) носио како треба. љубочаснога господина! Нису тада гледале ни жене децу. "Затим пошљу по Ђурђа. нити што друго. "Када је био на месту званом Главица. За све ово време Ђурађ је био у Зети. изгледа да панике није било. обедовавши.коју сам сазда у Ресави. Ситуација је била и више него озбиљна. Обухвативши га са обе стране. Није прошло много од овог обрачуна у Сребреници. Али (они који су преносили деспота) нису свој живот рачунали ми у што (само) да би га положили на место где је заповедио" (Константин Филозоф). све је прекинуо и пожурио ка Србији желећи да узме Београд. а деспот је сахрањен у своју задужбину у Ресави. и нагибао се на једну и другу страну као да ће са коња пасти. Турци су били у Србији. он. Гласници су одмах отишли по Ђурђа Бранковића. Они су тек требали да дођу. Док је пролазио Србијом могао је да види какво је пренеражење изазвала деспотова смрт. који је са много такта и смиривања покушао ову ситуацију да ублажи. А ту негде близу била је исмаиљћанска војска. Сама сахрана је била изузетно опасна јер су турски одреди крстарили у непосредној близини Ресаве и постојала је опасност и да нападну. вођаху га до стана" (Константин Филозоф). О љубочаснога војинства. године и умро. Судећи по свему и Турци су тада мировали тако да је пут до Београда прошао без неких посебних проблема. јер је и угарски краљ Жигмунд чуо да је деспот умро. Изгледа да је ту био присутан и Ђурађ Бранковић. који је досада све како треба и на удивљење изводио и чинио. Свестан да му је смрт близу деспот је стално тражио да се што прије доведе Ђурађ Бранковић. Међутим. колико год ситуација изгледала тешка могао је да примети да га свугде примају као новог господара и да нема трага неком могућем преврату. Коњима су (не само) гриве резане" (Константин Филозоф)..

Тај световни део Ђурђевог устоличења је био веома интересантан. Углавном се говорило о предаји Београда којег је Ђурађ покушао да задржи. Одмах по уласку у Београд извршена је симболична примопредаја власти. не даде ништа рећи о владарској слави. Више је то био страх од могућег отимања око власти над деспотовином и свим оним последицама које такви сукоби носе са собом. до тога момента није отварала и што командант посаде није никога хтео да пусти све док се није појавио Ђурађ. а ту су били и Турци. а када се служба свршила. Састојао се у томе да сваки достојанственик. Ђурађ је био унапред осуђен на неуспех у овим преговорима јер . постављен још од деспота Стефана. године нападају на Ново Брдо. А овај са великим плачем опет свакоме поврати његов чин" (Константин Филозоф). али не само због деспотове смрти и због тога што су га жалили. Стога није чудно то што је Ђурђев долазак дочекан са олакшањем. Колика је несигурност владала види се и по томе што се градска тврђава где је боравила војна посада. То што Ђурађ није извршио никакве смене међу главним достојанственицима не треба да изненађује. дакле. Управо у то време (септембар) стигао је и угарски краљ Жигмунд у Београд и између њега и Ђурђа Бранковића почели су преговори који су се отегли на следећа два месеца. приђоше сви који су били постављени од пређашњега (владара) у неком чину. "А сам. Ово је за њега било вероватно и много значајније јер се радило о оном признању које даје властела. једини озбиљнији војни фактор у земљи. Најпре су обављени црквени обреди: "И у цркви не узиђе (Ђурађ) на прострто (место) по владарском обичају. Одмах након деспотове смрти Турци предвођени Исак-бегом су упали у Србију и већ током септембра 1427. предаде свако своје жезло власти. "Али када дође благочастиви господин Ђурађ. Угарски краљ Жигмунд се приближавао Београду у жељи да затражи све оно што му је обећано по уговору у Тати. Тада осетише као неко олакшање. "Тада се и унутрашња кула отвори. На турску реакцију није требало дуго чекати и она је дошла скоро тренутно. а раније је не хтеде отворити онај који ју је чувао" (Константин Филозоф). Након тога обавио се и световни део Ђурђевог устоличења на владарском месту Србије. него место овога чуо се вапај (и) ридања у ваздуху" (Константин Филозоф). Сада је то значило да Ђурађ прима од њих њихову власт и слободно њоме располаже. док су га пукови сретали и дочекивали. Гледајући у ретроспективи. будући да је и он сам био веома несигуран на престолу и није знао шта га у будућности чека. У том моменту Ђурађ није вршио никакве промене међу главним достојанственицима у Деспотовини тако да биограф наводи да их је Ђурађ све признао. јер сада се знало да је он нови господар за кога се знало да има чврсту руку. прилази месту где је Ђурађ седео и као знак да га признаје за свога владара предаје му своје жезло које симболизује власт. Јер свако смрт и пљачкање већ очекиваше" (Константин Филозоф). њега исто тако сличним (ридањем дочекаше) (који) је ваздух испуњавао. Одмах по примању жезла власти Ђурађ је то исто жезло враћао свакоме ономе од кога га је добио што је значило да га и даље признаје на ономе месту на коме је до тада био. У Београду је такође владао страх.је по уговору у Тати требало припасти. када је са свима био у царским (дворима).

Но. Ђурађ је то одбио будући да је Јеремији дао реч да му се ништа неће десити. Из неког разлога ови су преговори изгледа требали бити настављени у самоме . Као симбол тога добио је од Ђурађ од Жигмунда плашт. мада му то иначе није била тако честа особина. Ништа друго није преостајало већ да се град преда Угарима. што је на крају Ђурађ и урадио. мач и капу. а церемонија је обављена у Београду где је Ђурађ проглашен за "херцега и деспота целе државе Рашке и Арбаније" (Сигисмундова повеља). од овога благочастивога господина својега пошто су се (Ђурађ и Срби) престрашили Исмаиљћана" (Константин Филозоф). слично дијаманту.000 дуката. колико му је дуговао деспот Стефан Лазаревић за све оне заслуге које је он до тада учинио за њега. "За људе у Србији рекоше ми да се у град никако не пуштају зато што су турски поданици и Турчина слушају. (деспот га саветоваше) да га уведе у град и да град преда. За узврат Жигмунд је Ђурађа признао владарем Србије и бароном угарског краљевства. Немајући поверења у Србе. Ево због чега. како је то већ по уговору у Тати одређено. где му дође тај војвода на веру. Ђурађ је покушао да посредује у овом спору и стога је стигао под Голубац и позвао војводу на преговоре. Негде изван градских зидина њих двојица су преговарали. да не би смели чувати место и сачекати Турчина и сву силу његову. дакле. који је држао овај град. него и западни краљ дође царскоме граду (Београду) који и узе. "И није само. Међутим. ту су избили ненадани проблеми. тобоже мирно. Међутим. кад би на град ударио" (де ла Брокијер). Осим тога Ђурађ је постао Жигмундов вазал. сасвим је извесно и то се изгледа није ни крило. али ни у своје угаре морао је Жигмунд да градску посаду попуњава са страним најамницима и то углавном немцима. У том моменту Ђурађ се показао као човек од речи.није имао било какве чвршће позиције да се супротстави тражењима из Угарске. због овога било разрушење и беда. Турци су харали Србијом. По свему судећи. "Пре овога дође сам господин Ђурађ под Голубац. Градња Смедерева Осим Београда желео је Жигмунд и Голубац. То је био очигледан пример да држање речи у политици може да одведе и у пропаст. Међутим. ускоро се због таквог свога поступка покајао. Тај је (деспот) био тврде вере. А нека господа долажаху са предлозима (деспоту) да га ухвати. Неки војвода Јеремија. Да му то није било лако урадити. Вероватно је то навело неке из Ђурђеве пратње да му предложе да Јеремију ухвати и да га баци у ланце и да онда без икаквих проблема заузме Голубац. Није то било ништа ново и тиме се само наставила она политичка линија коју је последњих година проводио деспот Стефан Лазаревић. Жигмунд није хтео да чује ни о каквом плаћању већ прогласи ту повељу за фалсификат. тражио је да му се најпре исплати 12. и не хтеде ово учинити" (Константин Филозоф). а Угри су непоуздани и Турака се толико боје. О томе је Јеремија показивао и неку повељу о дугу коју му је лично издао деспот Стефан. 4. а под Београдом се већ налазила јака угарска војска коју води краљ Жигмунд лично. али без успеха јер Јеремија није желео да попусти.

граду. Ђурађ се мирно упутио унутар Голубачких бедема верујући војводиној речи
да му се тамо неће ништа десити. Вероватно је рачунао на то да ће војвода ценити
то што је он одржао реч и што је војвода био сигуран у његовом логору. Међутим,
већ на градској капији извршен је напад на Ђурађа (по свему судећи напао га је баш
Јеремија), али због војводине неспретности и брзе реакције Ђурђеве пратње овај
напад није успео. "Када су ушли заједно у град, устреми се у вратима ранији
војвода тај и град заузе, и на помазанога руку и оружје подиже. А (деспот) се
опет врати у стално пребивалиште" (Константин Филозоф). Шта је био разлог
овог мучког напада, тачније атентата на владара Деспотовине, тешко је рећи. Да ли
је војвода радио по нечијем налогу (султана?) или је то плод његове неке освете,
остаје тајна. У сваком случају, Ђурађ је одмах на почетку своје владавине имао
прилику да се брани од атентатора, а тога ће бити и касније. Тако је пропао покушај
да се за краљ Жигмунда придобије Голубац. Војвода Јеремија, знајући да се неће
моћи дуго одржати у Голубцу, почне преговарати са Турцима. Наравно да је султан
Мурат II једва дочекао овакву понуду и одмах је спремно прихвати. Негде крајем
1427. године Турци уђу у Голубац.
Сама предаја Голубца је имала један мучан одјек у народу, а војвода Јеремија је
стекао лош глас. "Но како овога (војводу голубачког Јеремију) да назовем, новог
отпадника и најбезаконијег мучитеља, заједничара бесовског, и ученика сатанина,
сина гејене (пакла) и тами потчињенога, који је по правди клетву наследио и који је
отступио од савета христијанског, и без нужде, сваке тескобе цару
најнеправеднијем град је предао" (Инок из Далше у преписаноме Јеванђељу).
Док су се ова натезања дешавала Турци, предвођени Исак бегом, су опседали Ново
Брдо. Као и неколико пута до тада опсада се одржавала тако што је тврђава
великим топовима бомбардована, али се јуришем није могла заузети. Ипак, ово још
увек није била она првокласна турска војска, али је и она била очигледно довољна
да направи хаос. То јасно потврђује Константин Филозоф, онда када описује како је
Београд предан Угрима. Он каже на једном месту да су се Срби и Ђурађ
"престрашили Исмаиљћана", те да је то вероватни разлог због чега је Ђурађ у
преговорима попустио мислећи да ће тим попуштањем за узврат добити угарску
војну помоћ. Како се Ђурађ није могао одупрети ни Исак бегу било је сасвим јасно
да по доласку султана нема никаквих шанси да се одбрани. Стога је требало по
сваку цену придобити угарског краља и његову помоћ па би се тиме могло
објаснити због чега је Београд тако лако предан Угрима. На крају се жртвовање
Београда показало као исправан потез јер угарски краљ је одржао обећање и војно
помогао Ђурђу па су тако удружени Угри и Срби имали доста заједничких акција.
Једна од успешнијих је била током новембра месеца 1426. године када су сузбили
Турке код Раванице. Отпор је био све организованији и успешнији.
Ситуација је нагло постала драматична када је почетком 1427. године са војском
стигао лично султан Мурат II. Овај турски поход је био много систематичнији па је
то био разлог зашто су пали многи градови, а међу њима Крушевац као
најзначајнији. "И дошавши, дакле, нападне Крушевац који узеше у борби; и пошто
се народ који је био у њему устремио (да бежи) из града, предадоше се и други

градови" (Константин Филозоф). Након тога улогори се султан са својом војском
под Новим Брдом. Сама опсада је била веома систематична и овај пут се сасвим
јасно видело да није реч само о једном краткотрајном турском пљачкашком походу.
"И тако је пуних 48 дана јуришао на речено место, чије је зидине тукао веома
тешким артиљеријским оруђима" (Мавро Орбин). Можда је султан мислио да
заузме целу Србију, али мишљење је нагло променио када се и он са својом војском
заглавио под Новим Брдом. "И дође на Ново Брдо, али не успе (да га заузме), иако
се потруди много" (Константин Филозоф).
Сама опсада је ишла веома тешко и султан Мурат II мора да се већ питао шта даље
да ради. Међутим, баш некако у то време стигну код њега представници Ђурђа
Бранковића на преговоре. Посланике је лепо примио и по Константину Филозофу
излази да је Мурату II било већ свега доста и да је имао намеру да све оно што је
заузео врати Ђурђу. "А хтео је са посланицима који су ту дошли да се сложи и
земљу коју је узео да врати". Ове битке су трајале у време зиме, а Турци изгледа
нису били спремни за дуже ратовање под тако тешким условима. Осим тога и војна
помоћ која је долазила од угара постепено је показивала резултате па су Турци на
многим местима били потиснути. То је сасвим сигурно морало узнемирити султана
јер ефекат изненадног напада на Србију је изостао, Ново Брдо се тврдоглаво и
упорно брани, а угарска војска узима учешће у овоме рату. Створени су сви
предуслови за дуго и исцрпљујуће ратовање за које он није имао много воље.
Можда је он тада стварно желео да Ђурађу врати све оно што је узео, али тада
изненада стижу преговарачи Голубачког команданта војводе Јеремије који му
понуде предају Голубца (вероватно су за узврат тражили дукате). Сада се ситуација
значајно изменила у султанову корист и он више није имао никакву намеру да
попушта на било који начин. Тада су Ђурђеви посланици морали да напусте
султана и да се врате Ђурђу празних руку. Са војводом Јеремијом султан је веома
брзо утаначио трговину и без икаквих проблема задобио ову јаку дунавску тврђаву.
Негде крајем 1427. године Голубац је постао турска тврђава. "А остави чуваре
земље који отидоше и заузеше Голубац, пошто их је тај војвода увео (у град), и
пленише крај који је био у околини тога града,.." (Константин Филозоф). Након
тога султан напусти Србију и врати се у Турску.
Угарски краљ Жигмунд никако није могао да мирно прихвати то да Турци држе
Голубац па је одлучио да га на силу заузме. Током зиме 1427/28. године насупрот
Голубцу подигао је тврђаву Светог Ладислава која је требала да заштити прелаз
његове војске са северне на јужну обалу Дунава. Током априла 1428. године
започео је прелаз преко Дунава и Голубац је убрзо био под опсадом. Осим угарских
трупа имао је Жигмунд и помоћ Пољака које је водио тада чувени пољски великаш
Завиша Црни. За месец дана опсаде Голубац је скоро разбијен из ватре
многобројних топова угарске војске и изгледало је да се турска посада већ мисли
предати. Тада је одједном наишла турска војска коју је водио лично султан Мурат
II, и Жигмунд је, након жестоке битке, морао да скида опсаду. Током преговора
утаначено је примирје и Жигмунду је султан обећао да га неће узнемиравати док се
буде повлачио преко Дунава у Угарску. Изгледа да су Угари поверовали Турцима
па су почели постепено да прелазе Дунав. Тог момента су Турци одједном ударили

и сатрли велики део угарске војске. Постоји прича да се Жигмунд спасао чистом
случајношћу у једном малом чамцу, док се Завиша Црни борио до краја штитећи
одступницу. На крају су га Турци ухватили живог и одсекли му главу. "Неверни су
Турци као некада Филистејци, на Брашанчево, велику војску мојих верених витезова
уништили, тако да су познатије голим мачем поубијали, друге опет у Дунаву
потопили, а остатак са собом у неверу повели", жали се Жигмунд папи у једном
писму. Но, Турци се нису само ту зауставили већ је султан упутио акинџије дубље
у Угарску не би ли тамо расејали ватру и страх. Жигмунд је покушао да организује
отпор, али са слабим успехом. "Ето јуче стигло је небројено мноштво Турака и
велике војске њихове све до града Голубца. Један део њих остао је тамо да обнови
споменуту тврђаву, а други део, чини се главна војска, разишла се према Београду,
Срему, према прекосавским странама и према нашој краљевини Славонији", пише
Жигмунд чонградском жупану Николи Варди и моли га да што прије са својим
трупама притекне у помоћ.
Након ове угарске, у својој суштини ипак добро замишљене, али пропале војне
акције ситуација се за Турке нагло изменила и то у повољном правцу. Влашки
војвода Дан је одмах признао врховну власт султана, па је чак и босански краљ
Твртко II морао да затражи султанову милост тако што му је дао неке своје градове.
Ђурађ Бранковић се суздржао од било какве војне помоћи Угрима, а Турцима је
изгледа ипак помагао. Познато је да су Голубачку посаду, коју су иначе плаћали
Турци, чинили добрим делом Срби. Баш то је мало одобровољило султана који
након свега одлучи да настави преговоре са Ђурђем око судбине Деспотовине.
Убрзо му је послао своје посланике, а да је добре воље видело се када је одлучио да
неке од освојених територија врати Ђурђу: "докле опет не дође посланик од цара
који је одустао од даљег освајања, а нешто (освојеног) је и вратио" (Константин
Филозоф). По свему судећи неког великог натезања ту више није ни могло бити и
Ђурађ је пристао на оно што су Турци тражили. Постао им је вазал са обавезом
плаћања харача као и обавезом да Турцима даје помоћне војне одреде које је морао
водити његов (Ђурђев) син. "Јер поред данка који плаћа, он треба да пошаље, кад
му Турчин затражи, свога другог сина, а са њим и 1000 или 8000 коњаника" (де ла
Брокијер). Била је ту још једна одредба која се односила на Угаре. Деспот није смео
дозволити да се угарске трупе крећу преко Деспотовине онда када ови (Угари)
ратују са Турцима. "Постао му је вазал и обавезао се да ће да му плаћати харач и
давати људе за рат ако буде тражио, као што је било већ у време деспота
Стефана; само што је плаћао онолико мање харача колико су му земље били
одузели Турци" (Мавро Орбин). Управо ће ова одредба уговора да значи и каснију
пропаст Деспотовине. Рачуна се да је овај мир склопљен у пролеће 1428. године.
На крају, Ђурађ Бранковић је ипак могао бити задовољан са свиме оним што је
постигао од времена смрти деспота Стефана. Српска властела га је прихватила за
свога господара и изгледа да осим војводе Јеремије у Голубцу, нико други није
пружао отпор његовом устоличењу. Угарски краљ Жигмунд га је исто тако
признао, а уз то примио га је међу угарске бароне. За овај политички успех жртве
(давање Београда) ипак нису биле велике иако су свакако биле болне. Оно чиме је
Ђурађ сигурно био најзадовољнији било је признање које је дошло од стране

али и одржање у животу и овако сужене државе (макар и без Ниша. "Стигох у једну варош звану Никодем (Некудим). умро је Ђурађу и Јерини њихов најстарији син. био је у угарским рукама. Имала је Србија и других градова који су били довољно богати и утврђени да би послужили Ђурђу. Била је то тек прва у низу породичних трагедија које ће током свог живота Ђурађ имати. И борави речени деспот Расије у тој реченој вароши стога што се она налази у врло лепим шумарцима и рекама погодним за сваки лов на дивљач и за лов са соколовима" (де ла Брокијер). као престоница деспота Стефана. године. Остало је једино да се сагради неко утврђење које би Ђурађу обезбедило све оно што таква престоница треба да пружи. престоница је морала бити у близини угарске границе да би се Ђурађ могао лакше склонити у Угарску испред турске навале. Стога не изненађује што де ла Брокијер коментарише како је "ипак он послушнији Турчину него цару". Тачније. Поједини зидови иду у дебљину од 4. Некако у то време. опкољен водом Дунава и Језаве и ровом између њих. Таквих градова Деспотовина није имала. године) у њега је уселио Ђурађ Бранковић. Смедерево је названо "воденим градом". "Мали град" је имао укупно шест кула и на једној од њих од узиданих опека урађен је чувени натпис о зидању града где се каже: "У Христа бога благоверни деспот Ђурађ. године (изградња је започела 1428. док су Крушевац и Ниш држали Турци. Наредбом његовом сазида се град овај у лето 6938". у врло лепом и добром крају.султана Мурата II будући да му је права опасност претила управо са те стране.5 метара. Читава ова тврђава грађена је за борбу хладним оружјем иако је тада већ увелико било у употреби ватрено оружје. Касније су настављени радови на тврђави тако да је саграђен "Велики град" који је имао још додатних осамнаест кула. након 1427. варош сличну селу. моћно камено утврђење од 24 куле. Ово утврђење је завршено за веома кратко време и већ током 1430. Немајући престоницу Ђурађ је боравио углавном у месту које се звало Некудим. али прије 1429. Након свих ових догађаја могао је Ђурађ Бранковић да одахне. престолонаследник Тодор. а висине преко 20 метара. али положај им је био сувише у дубини Деспотовине и изложен нападима тако да нису могли пружити довољно сигурности од турских упада. а његов лик се види на једној фресци у манастиру Грачаница. Као погодно место изабрано је ушће Језаве у Дунав и веома брзо ту је изникло Смедерево. Крушевца и још неких градова) могло се сматрати великим успехом. Оно што му је тада био основни проблем било је то што није имао ни једно место које би било довољно утврђено да би могло да представља престоницу. Београд. У време смрти није могао имати више од дванаест година. "Мали град" и ту се Ђурађ уселио одмах по његовом завршетку. Најпре је изграђен тзв. Због тога што је био у равници. Истини за вољу границе Деспотовине вишу нису биле онако развучене као у доба деспота Стефана. . Ту је вероватно и сахрањен. а то је вероватно због јаког византијског утицаја који се осећао на сваком кораку. године. господин Србљем и Поморију зетскоме. Куле су биле веома јаке са основом ширине преко 11.

000 дуката. Стефан је био аскета кога жене нису много интересовале. За то време Ђурађ је умео да ужива у животу и никада се није у томе много сустезао. дрво и све остало што је потребно. И деца су му врло лепа. а од остале двојице један шеснаест. године. што може бити извор за народно предање да је за сву народну муку која је пратила изградњу Смедерева крива Јерина. Баш у време док је трајала изградња Смедерева. било је . а из првог брака их је већ имао неколико. То не треба да изненади будући да су обавезе сељака . Смедеревски град је изазвао страшну мржњу међу Ђурђевим поданицима. а да није тога верујем да би он већ био изгнан из своје Расије" Није деспот извлачио злато само из Новог Брда. Осим тога изгледа да је чак и у вођењу унутрашње политике прибегавао миту. Са великим знањем и разумевањем културе умео је да се понаша на страним дворовима где је уживао глас великог господина трошећи велике суме новца на своја лична задовољства. али и по начину живота и схватања политичких обавеза. са густом брадом и дугом косом. Деспот је живео управо оним начином живота како се већ и очекује од човека таквог положаја и богатства. јер је праћен многобројним жртвама. Од тада Ђурађ носи назив "по милости божјој Рашког краљевства деспот и Албаније господар". Може се рећи да је практично тек тим крунисањем Ђурађ Бранковић постао у потпуности наследник деспота Стефана. Тако де ла Брокијер коментарише богатство рудника у Новом Брду и начин на који га деспот Ђурађ искориштава. Захваљујући многобројним рудницима сребра у Србији извлачио је Ђурађ велике количине сребра које је знао веома спретно да употреби на турском двору где је постигао много тога управо захваљујући заводљивом звецкању дуката. висок и веома снажан. за кћери не знам какве су" (де ла Брокијер). са ретком косом и брадом. а најстарији може имати двадесет година. Обред је обављен у Жичи. довлачен је камен. рођени брат Ђурђеве жене Јерине. била су то два сасвим различита човека. Ђурађ је многе ствари постигао митом. а друга за грофа од Сеја (Цељског). Ђурађ је био изразито црн. Многи су дотерани из далеких села и то се тада звало згон (гонити). продуховљеног лика.Због своје величине и нарочито због брзине којом је грађен.меропха биле изузетно тешке јер је цела Деспотовина дигнута на ноге и сви су морали да бесплатно раде при подизању Смедерева. песак. "Тај господар деспот има око 58 до 60 година и веома је леп владар и крупан човек и има троје мушке деце и две кћери. И Ђурађ и Стефан су били храбри ратници и спретни државници. Овим радовима је у потпуности руководио Ђорђе (Георгије) Кантакузен. Међутим. За њега каже Спандуђин да је "утемељио и изградио из основе веома тврди град Смедерево". "И у тој вароши постоји рудник злата и сребра заједно и сваке године се ископа више од 200. од којих је једна удата за Турчина. Док је Стефан био плав. Са њим је заједно крунисана и Јерина која је тиме добила чин деспотице. али док је Стефан био много отворенији при вођењу политике (мада склон политичким заокретима). претпоставља се у лето 1429. која је као рођена сестра довела Георгија у Србију. а из Византије је знаке деспотског достојанства донео Георгије Филантропен којега је послао византијски цар Јован VIII. Имао је младу жену (Јерину) са којом је изродио децу. И по карактеру и по изгледу. Ђурађ је крунисан за деспота. па је и умро без порода. Ту се пекао креч. а други четрнаест. то би била сва сличност која је постојала између њих.

ту још рудника. и што се на све стране копа златни песак. Док је деспот Стефан увек стајао чврсто уз централну власт (султана Бајазита. Имао је Ђурађ и других непречишћених рачуна са најкрупнијим феудалцима у Турској. Навођено је да Ђурађ одржава везе са највећим противником турске државе у Анадолији. да је главни саветник угарског краља. деспот Ђурађ ради управо обрнуто. али на само један дан удаљен од Голубца којем је журио у помоћ. Карманоглуом. па је у том оквиру ослепио свога везира Иваз пашу. "А Вуков син кришом је саградио Смедерево. Мурата II) и не покушавајући да на било који начин сплеткари по турском двору. на страним дворовима заиграо на међусобну . румелијски беглербег Синан са својом великом армијом није желео да крене у помоћ опсађенима. Постоји тврдња да султан Мурат II дуго није знао да је Смедерево изграђено и то највише захваљујући томе што је Ђурађ митом успео да заустави да таква вест дође до њега. Читав његов живот и натезање са Турцима. Веома брзо он се повезао са незадовољницима турске централистичке владавине султана Мурата II и бескрајне реке злата кренуле су у том правцу. лепшега и бољега него што је индијско" (Критовул). морао је војску да заустави ради сталних свађа које је имао са својим главним беговима. Мехмеда. Баш ту је видљива потпуна разлика у оном начину политике коју је некада водио деспот Стефан и коју сада спроводи деспот Ђурађ. док је био беглербег. а у причама о богатству Србије се у страним земљама помало и претеривало. Султан се покушавао обрачунавати са својим противницима веома суровим мерама. то је што се у њој налази сребра и злата као воде у изворима. али и угарима проћи ће управо у сплеткарењу којим је покушавао да подрије централну власт тиме што је непрестано подбуњивао и новчано помагао незадовољнике. успео је Ђурађ да са финим инстинктом осети сва она незадовољства која су врила у турској држави. он није сазнао ни чуо да је тврђава направљена. у коме је злата и сребра обилатијега. Успео је да их умири уз неке уступке и да тек онда настави са походом. Можда је чак и ту Ђурађ имао умешане прсте. године). итд. Сувише слаб да било шта војно уради. Управо кориштењу мита Ђурађ је и могао да захвали то што је успео да од Турака добије дозволу да подигне једну тако јаку тврђаву као што је Смедерево. Да Ђурађ навелико сплеткари по турском двору није била никаква тајна и он је био код султанових приврженика једна од најомрзнутијих личности. После је Саруџа паша. "Али што је најзнатније и нада све друге земље у Србији. а да је он са њима тешко излазио на крај видело се неколико пута. године дошло до судара угара и Турака под Голубцем. Када је 1428. Ђурађ је по византијској формули. Стога је морао султан лично да покрене своју армију. Иако је био удаљен само пола дана хода од Голубца. Осим тога знало се и то да Ђурађ из све снаге подржава незадовољнике око султана Мурата II. султан Мурат II је био у великој кризи. По тим верзијама Ђурађ је успео да подмити турског везира Саруџа пашу који је градњу Смедерева једноставно прећутао султану. Са осетљивим даром за високу политику која је препуна подмуклих потеза и тајних радњи. У Једренима Мурат II је имао и те како јаку опозицију. свргнут" (Уруџ). а кад је Саруџа-паша дошао. Мрзео га је веома јак и утицајни скопски бег Исак којем је Ђурађ некада у бици заробио сина Пашабега и једно време држао у заточеништву (1424/25.

Да је рат био веома озбиљан види се из једног писма Дубровника где се наводи да краљ и деспот "на граници својих области. Баш некако у то доба Турци су заузели Солун и задовољни помоћи коју су добили од Ђурађа одлуче да и они њему помогну. који је као даљњи рођак породице Балшић. оба владара су терала неке своје рачуне. Тај рат и јесте био такав. Скопски Исак бег заједно са Гргуром Бранковићем провали у Зету и ускоро поврате деспоту све оно што је био изгубио. Ипак. чине један другом штету. Негде током 1429. Претпоставља се да су на Косову и погинули. То је био онај основни разлог зашто султан никада није имао поверења у Ђурђа и због чега је Деспотовина многе ствари претрпела. заборављајући ко је главни противник. док су Турци мирно освајали терен. узнемиравају се и пакосте". били учесници у Косовској бици 1389. сав у пљачки и пакостима околном живљу.). Последњи представник ове куће. У овој акцији учествовали су помоћни војни одреди које је послао деспот Ђурађ у оквиру својих вазалних обавеза. Он се током лета 1430. године успео је да стави под своју контролу један део Зете. ма колико ова сарадња са Турцима била мрска деспоту Ђурђу. Импулс за тај рат је дошао од 1430. Могуће да га је због војног помагања на неки начин пекла и савест. Ђурађ је болно примио пад Солуна. деспот Ђурађ је тада искористио добру прилику да се обрачуна и са неким старим противницима (Која Закарија. године успели су Турци да заузму Солун и да по граду направе покољ. а неких директних јачих војних судара једноставно није било. био је војвода Вукашин Златоносовић. тим више што се његов војни одред тако истакао да му је сина Гргура султан посебно наградио. У Зети је дошло до одметања неке властеле. полагао право на Зету.нетрпељивост и склоност ка миту. од којих су два њена припадника. Снага две српске државе трошила се у међусобним дивљим атавизмима. имао је деспот Ђурађ и још рат са босанским краљем Твртком II око Сребренице. . Ради се о једној прилично старој босанској породици. а водио их је његов најстарији син Гргур. она је ускоро донела за њега и добрих резултата. Иако је дао војни одред као помоћ Турцима. године нешто завадио са босанским краљем Твртком II и по свему судећи Твртко II се осветио тако што је ову породицу тада у потпуности искоренио. године када је Твртко II успео да затре познату породицу Златоносовића. рођени брат деспотице Јерине. Заслепљени неким међусобним ривалством. итд. а да то иначе можда и није морала. Осим овог сукоба. Тада је из Солуна (Јерининог родног града) дошао у Србију још један Кантакузен. Тада су били у саставу војске коју је довео војвода Влатко Вуковић. мада је касније било неких вести (нарочито после Ангорске битке) да су ипак преживели. Стјепан и Влађ. а ситуација је постала много озбиљнија када се појавио Стефан Балшић Марамонте. Како су Златоносовићи били у тесним односима са деспотом Ђурђем то не изненађује што већ наредне године избија сасвим отворени сукоб између Твртка II и деспота Ђурђа. и покушавао да из тога извуче некакву корист. Током 1430. Ђурађ је савест покушао умирити тиме што је откупио од Турака мноштво робља које су Турци похватали по Солуну. Тома. године. Осим тога.

Некако у то доба (1432. или 1433. године) иде и уговарање удаје турског султана
Мурата II и ћерке деспота Ђурђа, која се звала Мара. Сама позадина ове, помало
ненадане Марине удаје, остала је нејасна. Да се радило о политичком браку није
спорно, али остаје питање ко је био тај који је све то иницирао. Нешто је тада
узнемирило султана и ова удаја требала је да послужи као гаранција будуће
Ђурђеве верности султану. Било је много тога због чега је деспот могао бити
оптужен код султана. Осим добијања знакова деспотског достојанства из Византије
и сталног тајног договарања са Караманоглуом и угарским краље Жигмундом, било
је ту и недозвољено дизање Смедерева. Осим тога, стално Ђурђево сплеткарење по
турском двору донело му је гомилу противника који су га свакодневно оптуживали
код султана. По турским летописцима, Мурату II је већ досадило да слуша сталне
јадиковке на Ђурђево неверство па је решио да заузме Деспотовину и тиме лиши
деспота свих поседа. Ђурађ је преко својих шпијуна то некако дознао и да би
умирио султана понудио му Мару за жену и уз њу један део Србије као мираз.
Султан није хтео да жени Мару будући да је, као добар мухамеданац, сматрао да би
ова женидба за њега била понижење. Међутим, на притисак својих паша
(потплаћених од Ђурђа, вероватно) ипак пристане.
Постоји и навод Константина из Островице који овај догађај нешто мало другачије
приказује. По њему, Марина удаја је била уговорена, а тек након тога деспот Ђурађ
је тражио и добио дозволу да дигне Смедерево. "Потом је турски цар Мурат узео
деспотову кћер по имену Мару и тражио је од деспота да му с њом пошаље и
свога сина Гргура. И посла деспот сина својега Мурату и у томе пријатељству
затражи деспот од цара да му допусти да без сметње зида манастир, што му
цар допусти и зарече се да му неће сметати, а уз то му допусти и да зида себи
сигуран град, дајући реч да ће све то верно и ваљано одржати. Поуздавши се у
царево обећање, деспот зидаше Смедерево" (Константин из Островице).
Самом женидбом са Маром, султан не би добио много тога што и иначе није могао
да оствари јер деспотовину је била веома слаба и не би се могла одбранити од једне
јача војне акције. Прави добитник био би заправо Ђурађ. Можда би се зато могло
претпоставити да је идеја о удаји Мариној баш због тога и изишла из његове главе.
Био је то веома ризичан потез, али то је био тада једини могући начин да се стекне
иоле јача позиција на турском двору. Можда му је тада лебдео пред очима пример
начина на који је кнегиња Милица удала ћерку Оливеру за султана Бајазита и
управо тиме успела да сачува Србију за Лазаревиће. То је био тада и основни разлог
због којег је његовом оцу Вуку измакла власт над Србијом, а коју је неком логиком
требао имати. Нешто слично говори и Дука када наводи како је Ђурађ послао
султану поруку: "Царе, господине, прими моју ћерку за своју џарију, као што је и
твој деда Бајазит био узео од нас девојку". Тај политички рецепт је сада покушао и
он, али успех је био и више него половичан.
Ђурђу сигурно није било лако када се одлучио да пошаље Мару у турски харем.
Међутим, могуће је да се надао да се овај брак неће никада реализовати. Било је за
то више разлога. Сам султан није показивао никакву вољу да Мару доведе у свој
харем и на све то је пристао под притиском својих паша. С друге стране, било је

уговорено да се до реализовања брака сачека неколико година будући да је Мара
била још увек млада (имала је 1432. године око 14 година). Осим тога султан је
имао у харему око три стотине жена и мноштво дечака и било је сасвим могуће да
овај брак изгуби из вида. Уз то, уз помоћ мита би се могло урадити и то да султана
на овај брак његова околина не подсећа. И коначно, како је за реализацију брака
требало сачекати неколико година, било је сасвим могуће да дође до неких
ненаданих догађаја који ће омогућити Ђурђу да ову своју обавезу не изврши.
Заправо, Ђурађ је тада, а и неколико наредних година, био уверен у то ће Угарска
уз помоћ Европе успети коначно да сломи турску моћ. Многе његове ризичне
акције су биле мотивисане управо тим његовим нереалним надама, па није
немогуће да је тако гледао и на ово уговорено венчање.
Даљњи развој догађаја као да је Ђурађу ишао на руку. Султан је под притиском са
стране, пристао на брак и веридба је озваничена тиме што је у Деспотовину дошао
Сариџа паша и обавио потребне формалности. Мара је остала у родитељској кући, а
Турци су након склапања веридбе отпутовали. Све је опет било као пре и изгледало
је као да се ништа није догодило. Ђурађ је опет стекао колико-толико султаново
поверење и није му више претила опасност од турске навале. Своје обавезе је
уредно испуњавао и чинило се да је султан чак и задовољан, тако да де ла Брокијер
тврди да је чуо како је султан говорио да је из Србије "добијао више коњаника него
што би добијао кад би била у његовој руци".
Мавро Орбин на нешто другачији начин описује Марину удају за султана. Наиме,
султан је незадовољан начином на који је Ђурађ испуњавао своје вазалне обавезе,
одлучио да га за себе чвршће веже тако што ће осим харача затражити од Ђурђа и
његову ћерку. Ђурађ се колебао око Мариног одласка у харем, али га је жена Јерина
убедила да то ипак допусти. "На то Мурат посла Ђурђу Сараџи-пашу са свога
двора да тражи редован харач, као и султану за жену деспотову кћер Марију. То
је јако ражалостило Ђурђа; није му било криво да плати харач, али му је било
веома тешко да му даде кћер за жену. На крају, свладан речима своје жене Јерине,
или (како је други зову) Ирене, даде је у нади да ће се тим сродством сасвим
помирити с Муратом, али испаде друкчије, како ћемо овде даље рећи". Ако
претпоставимо да је Ђурађ заиста био добар отац, како га често по историјама знају
представљати, онда је велико питање како је уопште могао да се преломи па да
ћерку пошаље у харем. Оправдања да је то чинио ради тога да спаси народ или
нешто томе слично, сувише су наивна да би се у њих могло поверовати. Њега је у
таквој одлуци, где се одриче властитог детета, морао неко њему близак подржати.
То је тада могла бити само његова жена Јерина, хладна Гркиња, којој Мара јесте
била ћерка, али се ње и поред свега могла хладно одрећи и послати је далеко од
себе. Могуће да је она тада била у стању да далеко хладније размишља од Ђурађа и
да је из Мариног жртвовања видела прилику да се Деспотовина очува за осталу
њену децу. Можда је и ово био разлог због чега је стекла атрибут "проклета"
Јерина?
Њен велики утицај на Ђурђа не треба много да изненади, јер она га је заиста имала
и то не само у чисто породичним стварима. Јерина се мешала и у вођење политике,

а Ђурађ је то доста мирно прихватао. То су најпре осетили Дубровчани који су
многе ствари успели да ураде управо преко ње. Индикативно је једно њихово писмо
из 1435. године. Те године је Ђурађ отишао у Угарску, а Дубровчани чим су то
сазнали пошаљу своје посланике код Јерине да траже којекакве трговачке уступке.
Они су добро знали да она има могућности да директно мења Ђурђеве одлуке, да је
то до сада често чинила и да је Ђурађ то увек одобравао. Они то у своме писму не
крију, па тако кажу: "Господин деспот дао је овлашћење и слободу њеној
величанствености да може, у његовом господству и држави, чинити ово и веће
ствари".
Ова горда и властољубива Гркиња није била задовољна само тиме да узима учешће
у власти, већ је довела на Ђурђев двор и гомилу својих рођака. Од свих тих њених
рођака свакако је најомрзнутија фигура био Тома Кантакузен за кога је била јавна
тајна да је изузетно подмитљив, али све му то није сметало да након Ђурђа и Јерине
буде најјача личност у Србији. До краја је постао и командант војске. Српска
властела је била постепено потискивана са двора, а странци су преузимали све
више политичких и других уносних функција. Већина их се страховито обогатила
што није могло да прође без страховите мржње домаћег становништва.
И иначе, када се говори о Ђурђу, мора се приметити да је годинама све више
потпадао под утицај својих саветника са стране, а посебно жене Јерине. Она је била
доста млађа од њега и са својим префињеним ликом, држањем, пореклом и
нарочито тиме што му је изродила много деце тиме потврђујући његову мушкост
иако је био у позним педесетим годинама, могла је заиста да утиче на њега. Он сам
није био много омиљена личност у Србији, а то није никакво чудо. Осим политике
коју је водио и која не само да је имала два, већ ко зна колико лица, и која је за
већину српске властеле (а можда и самоме њему) била углавном неразумљива било
је ту присутно и нечовечно отимање новца од осиромашеног и измученог
становништва. Непрестани ратови, затим радови на Смедереву, бројни странци који
су немилосрдно пљачкали, били су директно плод такве Ђурђеве политике.

5. Јањош Хуњади
Управо захваљујући турској помоћи (за коју је потрошио много злата), али и
изненадном одметању војводе Сандаља Хранића од Твртка II, имао је деспот Ђурађ
прилику да свој сукоб око Сребренице и оконча. Тако је и било. Негде током лета
1433. године турски Исак бег са око 3.000 Турака долази у Босну. Након овога
Твртко II је морао да се склони у Угарску. "Тада изагнаше Бошњане Твртка краља
из Босне, и то беше други Твртко" (Климентовић). Овом "победом" успео је Ђурађ
да прошири Деспотовину на Зворник и тврђаву Теочак. Овај сукоб, не баш толико
важан за распоред снага на том делу Балкана, показао је да је Ђурађ сасвим добро
схвата правила игре по којима се водила политика у то време. Иако је био срцем и
душом уз хришћане, поготово Угарску, у сукобу са Твртком II везао се искључиво
за Турску док је Твртку II препустио да приђе Угарима. Финим осећањем за
распоред снага јасно је видео да Угарска у односу на Турску ипак јесте
другоразредна сила и да се од ње не може очекивати нека посебна помоћ. Тада

Деспот Ђурађ је непрестано покушавао да у овом сукобу остане неутралан и да би то постигао чинио је различите уступке обема странама. Ипак. Међутим. па би се можда могло претпоставити да оптужбе и нису биле без основа. Док су Угари за њега сматрали да је турски човек. Сам пут ка султану и могућност да митом "откупи" делове Босне омогућила му је уговорена "женидба" његове ћерке Маре и султана. У самоме сукобу показао је деспот Ђурађ и нешто друго. деспот Ђурађ је чинио што је могао. године било је углавном поштовано. Већ 1432. Слично је било и у његовим односима са Угарском. већ се везао за Турке. Очигледно да је ситуација била таква да није постојао било какав обзир према било чему и било коме. дали су се у дивље бекство. па би и ово можда могао бити доказ да је импулс за ову женидбу ипак дошао са Ђурђеве. Верски разлози су отишли у стриктно други план. Деспоту Ђурађу заправо нико није веровао. али је нераскидиво повезано са вођењем политике. Слао је бескрајне колоне сребра и злата на турски двор. У походу није лично учествовао и то му је можда и спасило живот. скоро без битке. али било је сасвим отворено питање шта ће се десити када истекну три године на које је оно склопљено. Ново искушење за Ђурађа је дошло током 1433. његова неутралност је остала под знаком питања будући да су га паше пред султаном оптужили да је потајно обавештавао Угаре о турским намерама. а то му је одмах донело и турску војну помоћ којом је успешно окончао овај рат. Било је мноштво ситуација у којима је деспотова политичка генијалност долазила на испит. чак и своју ћерку Мару понудио султану у харем. Ипак. деспот Ђурађ је успео на турском двору да "купи" право на земље Твртка II. Током 1430. Турци су га за то време оптуживали да потајно одржава везе са угарима. године сакупио је велику војску од око 100. Ова војска је крчила пут палећи и убијајући голоруко становништво. што му можда не може послужити на част.000 ратника који су требали да се обрачунају са хуситима. али при првом сусрету са организованом хуситском војском коју је водио Прокоп Велики. Обе стране су се сасвим отворено припремале за наставак сукоба. За све то време угарски краљ Жигмунд је био ван Угарске бавећи се другим стварима. године султан Мурат II је упао у Влашку и у налету стигао до Ердеља. а Ђурађ није подржавао устанике већ је са својим војним одредима помагао да се устанак угуши. то је имало и другу страну. Примирје које су Угарска и Турска склопили 1429. а не са турске стране. То је управо било у време када је деспот уговорио удају своје ћерке за султана.Ђурађу није сметало то што ратује против хришћана (Твртка II) којег помажу хришћани (Угарска). а Турци нису упадали у Деспотовину. Турци су били у напону снаге и жељни нових пљачки. Каква је то . Оно што је нарочито компликовало положај деспота Ђурђа били су стални сукоби између Угарске и Турске. Вест је била лажна. године када се одједном протурила вест да је султан Мурат II умро и када је због тога избила побуна у Албанији под вођством Аријанит Спата. Захваљујући миту. док су Угари хтели да заштите своје јужне границе. маневарски простор му се све више сужавао. У сталном процепу између једних и других. Деспот се није војно мешао у овај сукоб.

маја 1433. први побегао и то толиком брзином да је изгубио свој кардиналски плашт. Тај сабор је требао да изглади сукоб са хуситима. Током априла 1434. негде крајем 1434. то је папа Евгеније IV пружао отпор овоме сабору под изговором да не жели да се са хуситима било како погађа. године. свађања и свега осталог што иде уз то. папа је ипак пристао да се сабор одржи. и грофа Улриха II Цељског. неким неопрезом ушао је у Сијену (средином 1432. Но. Након тога вратио се у Базел где се укључио у рад црквеног сабора. На сабору је чак било говора и о уједињењу православне и католичке цркве и у том оквиру позвани су на сабор деспот Ђурађ. јер у овај час ни он. година). Скоро десет месеци није могао Жигмунд да мрдне из Сијене. а да није био увек побеђиван и да није бежао. Папа ће крунисати Жигмунда царском круном. Због тога је припретио Жигмунду да ће овај црквени сабор опозвати. признаће одлуке Базелског сабора. његов је циљ била круна римсконемачког цара. познато је да Турци немају нити један правац да врше освајања осим оних земаља које држи Жигмунд и да би са те стране он (Жигмунд) требао да има разумевања и "треба да буде задовољан тиме што је. Као да није био свестан тога. након одсуства од скоро четири године (1430-1434) Жигмунд у Угарску. будући да је угарска краљица Барбара била . У цркви Светог Петра у Риму на дан 31. Вероватно да је папа Евгеније IV био на њега најкивнији и да је он био један од главних организатора свега овога. ни његови људи немају ни једну земљу по којој би могли да освајају. и то њему треба да буде вољно. године). краљ Твртко II. Турци су имали лоше мишљење о војној снази којом угари располажу и султан Мурат II то није ни крио отворено пишући Жигмунду како је до сада он (Жигмунд) сваки пут бежао испред њега (Мурата II).паника и бежање било види се из тога што је папински легат. Жигмунд се појавио у Италији са својих 800 витезова и у Милану се крунисао за краља Италије. Ђурђеве и Јеринине ћерке. а Жигмунд ће заштити папу од могућих насртаја сабора. међутим није могао из ње изаћи јер су га са свих страна вребали непријатељи. крст. Пошто је то обавио. а султану је било мучно да враћа оно што је на сабљи добио. капут. Осим тога. па чак и папску булу са којом је започео овај поход. вероватно 1433. али како је постојала опасност да би се сабор могао окренути и против папе. као што сваки може добро знати" (де ла Брокијер). а ни његовим претходницима. године крунисан је Жигмунд за римско-немачког цара. али на крају буде постигнут договор. Након погађања. Након ових преговора. што би свакако могао да је хтео. То му је створило мноштво противника. често одлагао да чини велика освајања по Краљевини Угарској. њему за љубав. који се никад није нашао пред њим (султаном). ово је врхунац цинизма. Сам брак је уговорен још раније. године стигао је. године прослављен је брак између Кантакузене. сем земаља реченога императора. У Базелу је Жигмунд примио турско посланство и тога дана међусобно су се лагали тако што су и једни и други изјављивале да желе мир. но ни један се није одазвао. Након тога бавио се Жигмунд окупљањем црквеног сабора у Базелу (1431. Сандаљ Хранић и Радослав Павловић. Ђурађ је нарочито инсистирао на овом браку јер је тиме долазио у сродство са угарским краљем. који је био духовни вођа овога похода.

Из себичних разлога желећи једино себе да види као владара Србије удао је једну ћерку за пустахију типа Улриха Цељског. а одбио сваки иоле свестан родитељ. када се на крају све сабере. на своме печату имао слику голу жену. Владислав и Матија" (Мавро Орбин). Грчки писац Дука је покушао да представи да је Мара била његова љубимица. док је другој ћерки. беспримерног лажова. "Средивши то. дао отровати. а камоли да на неки други начин општи са њом. цељског грофа. а оно барем да задржи своју православну веру. Ђурађ је удао своју кћер Катарину за Улриха II Цељског. Током августа 1435. а то ће осетити деспотови синови. имао их око три стотине у харему. Фридрих II. а Мару су тамо допратила браћа Гргур и Стефан. Мурат II је још више волео дечаке којих је имао тридесетак. а деспот Ђурађ је удао и другу ћерку. Мару. Мари. чешће него његове жене" (де ла Брокијер). он налази највеће задовољство у женама и малим дечацима содомитима. Њу је муж. рада и уживања. Током свога живота доживела је Кантакузена мноштво несрећа тако да је. наменио још гору судбину шаљући је у турски харем. Радило се о једном чудном створењу свог набреклог од снаге. Кантакузену ионако нико ништа није питао. Ипак. Ништа погрешније од тога. попут Оливере некада.Улрихова тетка. Живела је у својој вери и имала је попа и капелана своје вере и ретко је била у цркви на нашој миси" (Пиколомини). никада верног и искреног. "А после пића. Доста је чудно то када се наводи како је Ђурађ био породичан човек наклоњен породици. Постоји један извор који тврди да у Једрену није било никакве свадбене свечаности "јер султан налажаше да није вредно за љубав. а има 25 или 30 дечака који су стално са њим. кога су доцније убили синови Јанка Хуњадија. Колико је то била разуздана породица види се и из тога што је гроф Улрих II. а њено мишљење и срећа није никога интересовала. сама њена удаја била најмања. уместо лика неког свеца као што је био то тада обичај. Мурат II је био прави мухамеданац и стога није желео чак ни да види Мару која је била хришћанка. да би могао довести млађу жену. Био је то прави аристократски брак. Ни породица му није била боља па је тако познато да му је деда (вероватно умно поремећен) спалио снају као вештицу. Мара је имала још мање среће у овом браку но што је то био случај са Кантакузеном. Кантакузена је успела ако ништа друго. године султан Мурат II је послао своје емисаре да доведу обећану му девојку. Иако је волео жене. Сам његов поступак према ћеркама сасвим довољно говори. а слична је ситуација била и Бранковићима. Још за живота сахранила је све своје троје деце које је родила у овом браку. Током септембра месеца прослављена је свадба у Једрену. а Улрих II Цељски зет којег би пожелео сваки политичар. али о томе тада нико није размишљао јер никоме није ни било важно. То ни у ком случају није могао бити сретан брак. Није прошло дуго. "Није била наше већ грчке вере. а има 300 жена или више. Улриху II Цељском тај брак није значио ништа више од богатог мираза и политичких веза. док је његова мати (Улрихова) Јелисавета Франкопан доживела скоро исто. али то је сасвим погрешно. У доба склапања брака имао је Улрих око тридесет година док је Кантакузена имала око петнаест. једној ђаурици свечаности правити" (Мурат . тако да иза себе није оставила потомака. У даљњој причи видећемо да његов политички правац може да створи и горе судбине.

никако нису могли остати тајна за Турке. године Угарска војска прелази Дунав код Пожежене и упада у онај део Србије коју су држали Турци. Франца иде чак и даље од тога тврдећи да Мару султан Мурат II никада није пипнуо тако да се она иста онаква каква је код њега на двор дошла и вратила у Србију. али на томе се све завршавало. ма колико били тајни. Али. уколико икада успети да се ослободи харемског ропства.Драгоман). била је ту још једна жртва. ни то није било све. у Србију се вратио само Гргур док је Стефан морао да остане као талац да ће Ђурађ верно испуњавати своје обавезе. За то време Стефану је сигурно било много теже. За те године у њему се накупила толика мржња према Турцима да се он међу Бранковићима до краја показао као највећи турски противник. Ово је била прва крупнија победа Жигмундове војске над Турцима и он . него сам цару дао". После само седам дана одлуче Угари да се повуку и у журби одлуче да скрате пут тако што ће прећи преко Деспотовине. Међутим. Сигурно је да његови контакти са Угарском. Ђ. Ашик-паша Заде тврди да је Ђурађ рекао: "Ја мираз својој кћери нисам дао. али ипак није то било далеко од истине. па све до 1437. тада долази до једног краткотрајног угарског похода са великим последицама. Да јој није било тамо лако види се из тога што је дала завет да ће. али је сасвим сигурно да он своје талаштво није лако поднео. деспот је одржавао сталне контакте са Жигмундом. Све је то дискутабилно јер Турци покушавају неке ствари да преувеличају. Речено је већ да су Мару пратила браћа Гргур и Стефан. Угари нису мировали и следећих година у периоду од 1435. Но. иако некомплетни. Битка је била на Годоминском пољу. Средином 1437. Ми данас не знамо какве је он имао доживљаје за време свога боравка у Турској. тако да је убрзо Крушевац спаљен. војсковође у журби нису поштовали ово наређење. Највећи део војске се већ пребацио када су стигли и Турци који су ишли за њима. највише због изненађења. Прешавши преко Деспотовине Угари стигну до Ковина и са тог места почели су да се пребацују преко Дунава. разбили су Турке и умало нису ухватили и њиховог вођу Али-бега. али без учешћа из Деспотовине. Није Ђурађ са тим силним благом давао Мари мираз. Он је поднео и ту жртву дајући један део Србије и небројено мноштво блага. била је то заправо куповина његове даљње владавине Деспотовином. а Угари. За ту сврху је послужила и Марина удаја. те да су били присутни свадбеним свечаностима (ако их је било). Уз Мару морао је Ђурађ дати и велики мираз. године трају угарско-турски сукоби. своје девојаштво у смерности посветити Богу. Са свим тим уступцима Ђурађ је успео да купи сигурност да га Турци једно време неће напасти. Међутим. али нису представљали ни неку посебну опасност. Након свега Мара је послана у харемске просторије у Брусу где је проводила своје дане. Додуше. Поход је ишао веома брзо. Како се радило о веома присталом младићу то је питање да ли је неком тамо запао за око и био изложен додатним понижењима. Иако је постојао договор између Ђурђа и Жигмунда да ова војска ни у ком случају не улази у Деспотовину.

Да је ова прича истинита. ко не би помислио да би му прекомерно . Када ју је после три месеца поново зажелео и призвао. јер иначе ће крадљива птица упропастити лепе наде за будућност њеног сина. Ипак. Јанош је постао леп дечак. Тако постоји предање да је Хуњадијев ванбрачни отац. незамислив за скоројевиће онога доба. Ради се о Јањошу Хуњадију (Јанко. ни мање ни више. како је краљ Сигисмунд. син некадашњег Војка од Хуњада. а потом пошаље њему с прстеном. По налогу своје мајке. Био је незнатног порекла. "Говоре. боравећи у Ердељу. Хуњади је ванбрачни син угарског краља Жигмунда. двора нашег витез". Мајка се веома растужи. дајући му на знање њен случај. Кад је једном детенце лежало у мајчином крилу. године описује као "одлични Јован речени Влах. Још од малена он се налази на двору краља Жигмунда и налазио се у његовој најближој пратњи. Краљ је препознао прстен и богато обдарио сина поседима и селима. а већ 1420. Сјајно ју је наградио и као знак обележја дао јој је прстен с тим да ако се дете роди да га отхрани. Негде у то време (након 1439. По једном другом предању. а ли и због славе да се девојци десило с тако узвишеном особом. нико му није могао оспорити велику способност и храброст.није пропустио прилику да се њоме похвали по целој Европи. Ова битка на Годоминском пољу остаје у сећању и по томе што се у њој по први јавља један касније изузетно значајни влашки племић који ће наредних година да буде за Турке посебан страх и трепет. нађе је трудну. године док је Хуњади рођен 1387. који је овом битком ушао међу најпознатије борце против Турака. а по први пут се спомиње у наведеној повељи из 1409. Муж напослетку устрели гаврана и тако врати прстен. Од тада иде његов невероватан успон до вероватно највећег имена међу борцима против Турака. Због великог мираза. године) он добија титулу северинског бана. него деспот Стефан Лазаревић. што ће му на крају донети велики успон. отишао је Сигисмунду и показао прстен. а Бонфини овако описује ту причу. године истиче се у Чешкој у ратовима против хусита. Чак и његово рођење је у предању везано за легенду. Јанкул). али осетио је да ће на овој немирној граници према Турцима добити шансу да се јаче истакне. замоли одмах мужа да гони гаврана и да врати прстен. Тиме се заправо покушало са сакривањем Хуњадијевог незнатног порекла и везивање за једног таквог особеног човека као што је деспот Стефан. године. спавао с ћерком неког слободног Влаха. Јанко Хуњади потиче од најстаријег брата Војка. роди се лепо здраво мушко дете кога мати назове Јанош.). Магасу и Радулу потврдио ово имање посебном повељом. Краљ Жигмунд га је приметио и стога га у повељи из 1434. Његова породица је имала у југозападном Ердељу замак Хуњад и по томе су и добили име. а у односу на великаше старог племићког порекла он је био тек незнатни скоројевић. Девојку су потом с великим миразом удали за једног Влаха племићког порекла. он није одбио понуду девојке. долети један гавран и уграби златан прстен добивен као обележје. Још за живота Хуњади је постао легенда. Пратио је Жигмунда у Ахен када је овај окруњен за немачког краља (1414. године краљ Жигмунд је браћи Војку. Наравно таква комбинација није могућа будући да је деспот Стефан рођен око 1374. године. Током 1409. Кад је дошло време. Још увек није имао неких посебно великих заслуга које ће му обезбедити веће напредовање.

Осим тога. Угари и Караманоглу неће мировати већ нападати на турске границе. Изгледа да је у томе имала успеха. какве-такве победе над Турцима разболео се Жигмунд. Сам поход угарске војске и војна победа у самој суштини нису значиле ништа добро за Србију. а природа болести је била таква да је и њему самоме било јасно да ће ускоро умрети. Султан Мурат II. . а оно што је само могло да потврди те вести била је чињеница да је византијски цар Јован VII био у Италији где се у Ферари. Но. па се до краја Жигмунд. то није умирило султана. Непосредно након ове. Већ за нову годину (1438. Како је у то време она са Жигмундом боравила у Прагу то је са чешким великашима почела да сплеткари по тој основи. Стога је требало обезбедити да престо остане његовом зету. Тако је и умро. аустријском војводи Албрехту V Хабсбургу који се оженио Жигмундовом ћерком. дао не само земље него и краљевство" (Бонфини). Пад Смедерева За то време султан Мурат II је био изложен страховитом притиску своје околине која је тражила од њега да се већ једном рашчисти са Ђурађем. Стизале су и вести да у ратним припремама једну од главних улога има баш деспот Ђурађ. плашећи се за своју безбедност одлучио вратити у Угарску. Но. али ни самоме Ђурађу није донела ништа доброг. одлучио је да се освети тако што је пустио да турске трупе уђу у Деспотовину и да несметано пљачкају. ова војска је страховито масакрирала српско становништво на које је наилазила и то без обзира да ли се оно налази на терену који контролишу Турци или у Деспотовини. а онда и Фиренци преговарало о остварењу црквене уније. Током лета 1438. љут због тога што су Угари користили Деспотовину при пребацивању својих трупа. Прије смрти успео је Жигмунд да их пред чешким и угарским великашима одреди за своје наследнике. овај поход је био управо оно што је Деспотовини донело пропаст. који није имао мушког потомства. године у Знајму је и умро. тако да се Ђурађ могао запитати да ли му таква хришћанска помоћ уопште нешто значи.) крунисан је Албрехт за угарског краља. Јелисаветом. Највећи отпор је пружала изгледа Жигмундова жена Барбара која је правила комбинације да престо остане њој.дарежљиви цар Сигисмунд. У тим притисцима нарочито се истакао Исак бег који је тврдио да све док Ђурађ буде боравио у Смедереву. што је било супротно склопљеном уговору са Ђурађом. Ту су га дочекали зет Албрехт и ћерка Јелисавета. она (иако је имала 45 година) уда за тринаестогодишњег пољског краља Владислава III Јагелонца и да тако остане да влада. Самоме народу донела је само нове невоље и нова страдања. деспот је почео да преговара са султаном и успео је до краја да га умилостиви тако што му је уступио Браничево. Њој је пала на памет идеја да се након Жигмундове смрти. далеко није стигао и почетком децембра 1937. Осим тога стизале су вести да папа Евгеније IV припрема нови крсташки поход против Турака. Након тога наредио је Жигмунд да га обуку у царско одело и да га посаде на царски престо. 6. Данас. У опасности да изгуби земљу. а његово тело три дана је стајало у седећем положају на престолу. у ретроспективи гледано.

Могло би се ипак приупитати да ли је то баш тако? Због чега не би постојала могућност да су они ова писма писали искрено и да су заиста мислили да је крајње време да се Ђурађ окане Угарске и да се приклони Турцима. не може то Алаху бити на вољу! Вади сабљу. С друге стране. једна друга турска војска упадне у Деспотовину. Острвица је иначе веома стари град и први пут се помиње још 1323. док се Острвица бранила док је могла али је убрзо и она заузета и разрушена. Почетком лета 1439. нити једна од султанових сумњи на Ђурађа није била без основа. По Дуки и на овај поход Мурат II је морао пристати углавном због притиска своје околине. Сам султан Мурат II. господару. барем га тако приказују савременици. није био човек који лако гази своју реч па се са те стране могло веровати оним обећањима које је давао. Многи сматрају да су овакво писмо Стефан и Мара писали због тога што су били у турском ропству те су били притиснути да се са таквом молбом обраћају оцу. а одатле ћемо. Међутим. а састављен је из два дела која су спојена зидом. а тиме ћемо добити излаз из Србије у Угарску. то је био баш Ђурађ. Ако је ико био неискрен у међусобним односима. Стрпљивошћу својом ти подржаваш невернике. да онај град. Тада је деспот још увек мислио да ће се успети оправдати код султана. а у њега се својевремено склањао и побуњени властелин деспота Стефана Лазаревића. отићи у Италију и понизити непријатеља наше вере". Овим сребром и златом добићемо Угарску. али ускоро се показало да се преварио. а у оквиру њихове војске налазе се и помоћни одреди које је послао деспот Ђурађ. и сеци непријатеља док не потражи заштиту у вери у једнога бога и великог његовог пророка. Пошто су били у Турској они су могли заиста из прве руке да виде са каквом снагом располаже султан и коначно да ли је искрен у односима са Ђурађем. а Турцима се Борач и Раваница одмах предају. то се до сада сасвим јасно видело. а ти нећеш да се њоме служиш против његових непријатеља. То је мали жупски град и смештен је на врху тешко приступачног брда. Оно мало отпора је одмах разбијено. деспот је покушавао да преговара и у једном моменту се учинило да ће успети да умири султана тако што му је препустио неке територије око Дунава. али околина га је жестоко . Још док је трајао напад на Ердељ. не би сатро непријатеља наше вере? Бог ти је дао толику силу. али овај га више није хтео слушати. Он је одгађао стално напад на Ђурађа. убрзо. А она је дошла већ следеће године. Никола Зојић. Заиста. Удаљен је око 4 километра од Рудника. Тада су деспоту писали Мара и Стефан из турског ропства и молили га да препусти Турцима Смедерево. Знај. Узми тај град. Пресецимо господару од Србије изворе. није саграђен на наше добро. који му једнако као воду сипају сребро и злато. Знајући да нема никаквих могућности да се одбрани од Турака. Деспот је опет покушавао да преговара са султаном. Данас од њега постоје само безличне рушевине. све је то било само увод у катастрофу која је следила. господару.године упадају Турци у Ердељ и пале угарске поседе. Сада је било јасно да султан намерава да освоји целу Деспотовину и да ово више није само демонстрација турских снага. године у борбама које су следиле након смрти краља Милутина. Тако спомиње да султанов хазнадар Фадула говори: "Зашто. што га је сазидао деспот од Србије (Смедерево). године велика турска војска коју је лично водио Мурат II ударила је на Србију.

да би дошла до новца. сплеткарење по султановом двору превршило је меру и султан Мурат II је одлучио да то прекине. Међутим. Потајно шуровање са Угарима. године турска војска се улогорила под Смедеревом и опсада је почела. То је био управо онај разлог који је натерао опсађене да се предају. "Пошто је Ђурађ схватио да његове снаге нису довољне да се одупре зету. Они су тражили само Смедерево. остао је да чека Турке и да се нада да ће они имати више милости и разумевања него што је то имао деспот. ето на крају. водећи са собом много свештеника" (Мавро Орбин). Само Смедерево се показало као тврд орах за Турке иако су га непрестано бомбардовали великим топовима. Чак. Покушао је да води двоструку политику. више није имао чиме. Они који су највише трпели и које нико није питао када се одлучивао политички правац. Ђурађ Бранковић се једноставно склонио одводећи за собом гомилу свештеника. није имао смелости да се директно суочи са оним што је сам направио већ се повукао у Угарску. Већ у самоме почетку лета 1439. Три месеца се овај град бранио и веома је лако могуће да би тврде зидине одбиле Турке да је у Смедереву је било довољно хране за опсађене. решише да се својевољно предаду Турчину" (Мавро Орбин). Виновник целокупног овог страдања и једне пропале политике. Смедерево је било то које је Турцима стало упадало у очи и због којег је. Послао је ћерку султану у харем. Деца су жртвована. на неки начин. а баш то је Ђурађ хтео. "Кад су ови увидели да се више не могу одупирати (пошто је овај град био лоше снабдевен намирницама услед тврдичлука Ђурђеве жене Ирене. а он се још увек надао да ће умилостивити султана. Они су могли да одбију турске нападе. да ли Угарима или Турцима. међутим све је било узалуд јер се он никако није могао одрећи потајног договарања са Угарима. сина дао као таоца. Заправо. Деспот их није дочекао у Смедереву већ се са женом Јерином и блиском пратњом одмах пребацио у Угарску. Деспот Ђурађ. Сада се показала сва бесмисао оне политике коју је водио до тога момента Ђурађ. вероватно мислећи да ће и то бити сасвим довољно да се Ђурађ одговори од сарадње са Угарском. наоружа добро град Смедерево. млађим сином и са целом породицом. али успех је био јадан. овај рат и започео. а ова тврђава неће баш ништа значити за одбрану Деспотовине. стално изазивајући нове оптужбе. не и остали део Деспотовине. Смедерево су сада требали да бране Гргур Бранковић и Тома Кантакузен. Сам деспот је још више отежавао свој положај сталним сплеткама са Угарском. Нешто слично наводи и Константин из Островице када . а сам пређе Угрима са својим другим. а све у жељи да сачува власт. која је. није био спреман да се преломи на коју ће страну да пређе. Огромне жртве које су плаћене за изградњу Смедерева сада ће се показати као сасвим узалудне. била продала све жито). али против глади нису могли да се боре. Чини се да турски захтеви у то прво време нису били претерани. Деспотовина изложена нападима и понижењима. народ. оставивши у њему за одбрану једног свог сина. барем формално. Султану је досадило и то да гледа Деспотовину у двоструком вазалном односу и тражио је од Ђурађа да се определи за једну страну: Угарску или Турску? Никако се није могло на две столице.притискала.

"Пошто је.. Додуше. Сачинио је огромне зидине уз огромне народне жртве. светли принцип Ђурађ. опседе и глађу освоји град Смедерево. За дивно чудо. будући да му је султан Мурат II препустио оне територије које држао његов деда Вук Бранковић. И када су коначно зидине Смедеревске требале да бране Деспотовину. Тако повеља каже: "коначно кад смо се ми у најновије време из наведених страних крајева вратили у ову нашу Краљевину Угарску. а све под изговором да је то потребно ради одбране. у немогућности да ишта учини. ова повеља на много јаснији начин објашњава Ђурђеве сталне потајне везе са Угарском. Очигледно је да султан није веровао много Бранковићима и да им није дозволио много слободе. Стефаном. Док је трајала опсада Смедерева деспот Ђурађ је са сигурне удаљености покушавао да у Угарској сакупи неку војну помоћ. цар опколи.. Очигледно да је град био довољно јак да се брани. Но до краја се показало да се ради о најобичнијем сужањству. и он пристаде уз мишљење осталих" (Мавро Орбин). а каква их трагична судбина очекује видеће се ускоро. поклонио је Гргуру већи део земље коју је раније поседовао његов дед Вук Бранковић. који је већ од почетка. и поред тога. Деспотовину је деспот Стефан Лазаревић оставио Ђурђу Бранковићу на владање. откада је Мурат склопио брак с његовом сестром. Имао је подршку и Јанка Хуњадија.тврди да Смедерево није узето због турске војне снаге већ искључиво зато што је међу браниоцима почела глад. угарски краљ Албрехт је био вољан да помогне. а (турски је султан) опколио град Смедерево да га освоји: . "Али. искрено љубљени. Осим што деспота назива "наш верни. дакле. али да је био лоше снабдевен. задржао га је код себе заједно с другим његовим братом." (Константин из Островице). "Видећи то деспотов син Гргур. то је опет Ђурђев пропуст што је допустио да му се жена толико дубоко меша у политику. никако Јеринина како то покушава Орбин да прикаже. наш истакнути сарадник при одбрани ове краљевине". Мурат заузео Смедерево. а да претходно није у град довукао довољно намирница. али није могао ништа против већине. За то доба везује се и једна повеља коју је у Сегедину краљ Албрехт издао и којом деспоту за посебне заслуге поклања град Вилагош у Зарандској жупанији. Још једном се показало како Ђурађ води политику. тада је на први поглед изгледало да је Гргур из предаје Смедерева извукао доста тога. па је чак почео да припрема бродове којима би Смедереву послао храну. живео код њега" (Мавро Орбин). али то је било све. а не Јерини. толико да чак може да у тако одсудном моменту остави град без хране. Ако је то и тачно да је Јерина продала жито само зато да би намакла довољно новца за своје потребе. тј. То може бити само његова грешка. Остали његови великаши нису показивали ни мало воље да ратују са Турцима. "Дошавши. али под условом да му постане вазал и да му буде веран" (Мавро Орбин). деспот Рашке и господар Албаније. Зато је цело ово предузеће застало. оне то нису могле јер браниоци нису имали довољно хране. Ово сигурно иде у потпуности на душу деспоту Ђурађу који се повукао из града и оставио га сину да га брани. При предаји града деспотов син Гргур није био вољан да се са Турцима преговара и да се град преда. Као да је слутио да га у турском ропству чека једна од најтрагичнијих судбина која се може и замислити. зидине које су стално изазивали Турке.

У прво време неких посебних неприлика није имала будући да је била ћерка краља Жигмунда и било је познато да је Албрехт управо преко ње и дошао до Угарског престола. а не католик. Њој је очигледно сметало то што је Лазар православац. октобра 1439. Све је то ипак ишло сувише споро и војска је дошла тек до ушћа Тисе у Дунав када је стигла вест да се Смедерево предало. краљица Елизабета.иако му је наведени господар Турака многим обећањима са сваке стране прилазио и мада га је многобројним доброчинствима и користима мамио. младић од једва 16 година. Елизабета је у првом моменту одбијала. тада трудна. Тада се појавио као кандидат пољски краљ Владислав III Јагелонац. а када је још стигла вест да Турци крећу на њих. Једно време је изгледало да би у томе могао чак и успети. све је било готово. "Алберт крене што је брже могао с војском пут Угарске. није ни у ком случају била слабић па је одмах након мужевљеве смрти преузела да влада. иако би имао за то наведе доста разлога". У тражењу погодног кандидата између осталих предлога појавило се и мишљење да би будући младожења. Он је био толико опседнут том идејом да је чак Венецији писао како се труди да "добије Краљевство Угарско". Странка која је то предлагала није била слаба. Стога су тражили од краљице да се уда и држави тиме обезбеди краља. али краљица Елизабета то није хтела изговарајући се тиме да не жели да се удаје за "шизматика" и да би се радије удала за хришћанскога сељака. није у стању да се носи са свим оним неприликама на које је наилазила Угарска. Ово је био и последњи поход који је краљ Албрехт организовао будући да се у мочварним крајевима око Тисе и Дунава разболео од срдобоље. близина Острогона. Развоју болести је и сам допринео тако што је непрестано гасио жеђ лубеницама. дана 27. а тиме и угарски краљ. Ана и Елизабета. и две ћерке. плашио драже му је било да сва своја добра и своју државу напусти и од своје деце се растане него да љагу неверства на себе навуче. године када су угарски великаши вршили притисак на краљицу Елизабету да се по други пут уда. ту се утаборио очекујући друге чете које су му биле обећане" (Мавро Орбин). године је и умро. Иза краља Албрехта остала је удовица Елизабета. Заслуга да је до овог похода уопште дошло јесте искључиво Ђурђева који је дао огроман новац да се војска опреми и он је био тај који је непрестано подстицао да се што прије крене. Албрехтова удовица. На путу за Беч у месту Несмељу. Кад је дошао између реке Тисе и Дунава. могао бити деспотов син Лазар. Краљ Албрехт је успео да некако сакупи око двадесет хиљада војника и та се војска покренула. У суштини.тада је напред наведени господин деспот . То је било довољно да се сви поколебају. али је на крају пристала . а поготово почетком 1440. они су се прибојавали Турака који су били свакако највећа опасност. као жена. Од самог почетка Елизабета се посебно ослањала на Урлиха II Цељског (за којег је била удата Ђурађева ћерка) па је то изгледа и навело деспота Ђурађа да свога најмлађег сина Лазара покуша оженити са краљицом Елизабетом и тим начином породици Бранковић донети Угарску круну. Они су тврдили да краљица. који се сада због тога налазе у затвору код истога господара турског. Војска се разишла и поход је пропао. па и насилном смрћу сина и кћери његове.

отворено је одбила било какву могућност свога брака са Владиславом III. Очигледно да је желео да буде ближе Турцима и да се покуша са њима нагодити. Под градом су Турци дигли насипе. Са својим сплеткама и нереалним амбицијама да закраљи свога сина Лазара. али није успео и при повлачењу га ухвате присталице краља Владислава III и као заробљеника га одведу у Будим. Сада је већ Угарској претио грађански рат јер је Елизабета прикупљала плаћенике. Но. у односу на њу. Након заузећа Смедерева почео је султан Мурат II да сакупља војску из целе своје државе. Сама опсада Београда је била систематична. Самоме сабору у Будиму деспот Ђурађ није присуствовао будући да му је цело време био опозиција. Током јуна месеца 1440. а да до тог момента влада она уместо њега. Тада се Мурат II страшно разљутио на Исак бега који га је на читаво ово предузеће. покретне торњеве. названог Постумус (посмрче). Но. скоро дечкића. а неких сукоба међу угарском властелом је и било. Док се све то дешавало у Угарској ни у турском табору није било баш све како треба. За све то време Турци су наваљивали на Београд којег је бранио Врански приор Иван Таловац. али се ускоро уверио да је за тако нешто слаб и стога је заштиту потражио унутар Београдских зидова. Он је покушао да одбрани град Ђур. деспот већ није био у њој већ у Сењу. а два дана касније у њега је и ушао. у време када је Владислав III улазио у Угарску. Зато га отера да преузме опсаду Новог Брда. године Владислав III је крунисан за Угарског краља. Он је покушао да Турке порази најпре на отвореном пољу. Њој се никако није удавало за овога. У тим сукобима је настрадао Улрих II Цељски. У Угарску се више није смео вратити јер га је краљ Владислав III нешто касније прогласио одметником и одузео му неке поседе у Угарској. Када је родила сина Ладислава. а донео одлуку да се за краља Угарске изабере Владислав III Јагелонац. племство није имало намеру да чека пунолетство ове бебе и да тек тада добије краља. мазги и камила донело је гомиле ратног материјала. Баш док је Београд опкољаван у Будиму је почео да се одржава сабор на којем је требало да се одлучи о будућем краљу. па се плашио да би га нови краљ могао казнити. и наговорио. углавном због страшне мржње према Ђурђу. која се током априла 1440. Тиме је почела опсада овог јаког угарског упоришта. Тачније. Имао је намеру да се некако докопа Бара и оног дела Зете који је још признавао његову власт. Уз то стизале су и вести да се Ново Брдо никако не предаје. а Елизабета желећи га предухитрити. Султан Мурат II је изгледа очекивао да ће Смедерево заузети много лакше него што се то до краја показало. напречац своју бебу Ладислава. године сакупила под Београдом. Владислава III није могло ништа да заустави и он се само четири дана након Ладислављевог крунисања нашао пред Будимом.мислећи да ће успети уз подршку Улриха II Цељског тај брак да до краја некако изврда. крунише за краља Угарске. шанчеве. Оправдавала се тиме да жели да сачува престо детету које је носила (била је трудна) и тражила је да се сачека да се види да ли ће родити мушко дете које би наследило престо. а осим тога хтела је сама да влада. Сабор је поништио крунисање Ладислава Постумуса. Хиљаде коња. Стога Владислав III ускоро улази у Угарску. успео је деспот у Угарској да навуче толико непријатеља да у њој више није смео да остане. а већина топова је изливена баш ту на лицу .

и тада такво зрно пробија као муња" (Дука).000 својих мртвих војника. Осим тога браниоци су били наоружани новим оружјем . "Упути. Млечани му сместа удовољише молби. крупна отприлике као лешници. а један део је чак ушао и у град. Углавном. Зрна се ова од олова праве округла. а ватра стиснута у цев. Справа је та као цев. Осим тога. Дан пред општи јуриш Турци су пред зидине набацали гомиле дрва и прућа преко којих су требали лакше да се попну на градске зидине. Ноћу су браниоци тај материјал засули са пушчаним прахом. једини град у његовој држави који му је остао потчињен. Градске зидине су непрестано бомбардоване великим камењем које је разбијало зидове. а за то време Владислав III је крунисан за угарског краља. Није уопште била тајна зашто су они тако добро обавештени. и то по 5 до 10 зрна одједном из некакве справе од туча. Прах овај по природи својој лако хвата ватру. Зрна лете до на читаву миљу и могу да пробију коња и човека иако су у оклопу. мирише на сумпор.пушкама. Захваљујући лако упаљивом пушчаном праху све то дрво је плануло и у тој ватреној бујици хиљаде Турака је изгорело. те тако сва излете из цеви. то је било сасвим очигледно. То је било довољно да се султан Мурат II одлучи да од опсаде одустане и ускоро се повукао остављајући под Београдом скоро 17. јаничари су успели да се делимично попну на градске бедеме. па се још шипком сабију и искују у облик дугуљаст. браниоци Београда су увек знали на који зид ће Турци да усмере свој напад па су тамо сконцентрисали своју одбрану. дакле. а када су Турци сутрадан преко свега тога кренули на јуриш. Ипак.места. Ту није нашао добру ситуацију будући да је ову његову једино . Наравно. јуриш који је трајао од јутра па све до вечери завршен је тешком турском катастрофом. Па још не губе силу кад пробију једног човека. који је састављен од шалитре. те је он прешао с целом породицом у то место" (Мавро Орбин). потисне зрно најближе. Истовремени напад са реке је имао сличну судбину и већина турских бродова је или попаљена или заробљена. из турског логора се одмах нашао неко ко ће угарима да дојави ове најновије турске намере. Тада је Турцима Владислав III послао посланике тражећи од султана да одмах прекине опсаду. али их има и од гвожђа и других метала. молбу у Млетке да би му на његов трошак дали једну галију да га превезе у Бар. али браниоци су упорно све оштећено поправљали. све је то било кратког даха. Док се све то дешавало под Београдом деспот Ђурађ је преко Венеције стигао у Зету. Опсада Београда се отегла много дуже но што је то Мурат II мислио. они су га бакљама запалили. сумпора и угља. браниоци су успели да на свим тачкама одбију турски напад. Изгледа да је и султану било већ свега доста те нареди да се спреми последњи јуриш на Београд. него могу ранити и другога који је одмах иза њега. Ипак. Са Дунавске и Савске стране пловило је преко стотину турских бродова који су и са речног дела затварали град. није ли за њега боље да својом вољом Турцима уступи Београд заједно с оним крајем Србије који Угри држе (Мачвом)". Међутим. није желео да тек тако да оде па је послао угарском краљу Владиславу III поруку да жели "краљу дати времена да промисли. У турској војсци налазио се велики број Срба који су имали начина да опсађенима дојаве турске намере. и кад га принесете к носу. ово опет оно друго до њега. "Из Београда су бацали на Турке зрна од олова. Напуне је некаквим прахом.

верност коју су дуговали властитом господару позивала их је на обрнути поступак" (Мавро Орбин).преосталу територију покушао да преузме Стефан Вукчић. послао је сместа своје људе да тајно преговарају с Баранима да би му га изручили. велика обећања мамила су их да пристану. Уз себе деспот је носио и огромно благо које је могло бити мета за сваког ко је располагао са иоле јачом војном силом. "Кад је то дознао Мурат. У касну јесен те године краљ Владислав III је оптужио деспота за сарадњу са Турцима и тада су му нека имања у Угарској и заплењена. а од . када је уцењен. "Али Ђурађ. још из античког доба (Бутуа или Бутоба). схвати да је паметније да не чека на неизвесну одлуку Барана" (Мавро Орбин). године). а Словени су је назвали Будва или Стари град. "Стога сместа посла у Дубровник једног гласника молећи тамошњи сенат да му пружи помоћ. с обзиром на опасност у којој се налази. Некако баш у то време Турци су уценили деспотову главу. Стигавши у Бар деспот Ђурађ је успоставио везу са Новим Брдом које је још увек одолевало турској опсади. "Дакле. Угарска га је оптуживала за сарадњу са султаном. Кад је Мурат изишао с оваквим једним предлогом. спусти се на море. а осећао се јачим но што је то био у стварности. Нико му није веровао. и само бекство је захтевало да буде изведено неприметно јер су га Барани очигледно мотрили. Вукчић је покушао да искористи деспотову пољуљану позицију. Стога не изненађује што се изненада одлучио да напусти Бар. Други кажу да су Дубровчани на деспотову молбу много раније били послали једну своју галију под заповедништвом Паска Соркочевића и да је она имала налог да се за сваку сигурност задржи у водама Бара" (Мавро Орбин). У Будви је деспот нашао уточиште у тврђави која је изграђена на острвцу у мору. У ту сврху Дубровчани исте ноћи упутише под Бар једну добро наоружану галију. а које је уском превлаком спојено са копном. Како је једини отворени пут за бекство било преко мора то му је за то требала лађа. Но. Да би се одржао у Зети морао је деспот да придобије подршку Црнојевића који су тада представљали једину реалну снагу која му је могла помоћи. Између осталог обећавао је да ће им град остати слободан и да ће га он држати под својом заштитом. Њу је добио од Дубровника. Барани су били у недоумици и неодлучни: с једне стране. Није то био једини разлог његовог страха. док га је султан истовремено уценио због сарадње са Угарском. То је стари град. Но. под изговором да жели да иде у лов. с друге стране. будући да је у то време био турски вазал па је рачунао и на турску помоћ. нудећи им брда и долине. то је било лакше одлучити него учинити. Ђурађ изађе рано ујутро са свима својима и с читавим својим иметком изван града. дочуо је деспот да се Владислав III крунисао за Угарског краља (јул 1440. Дуго су је држали Византинци. Баш тада. па се он до краја почео плашити своје најближе околине. Осим тога могао је бити мета напада и због свог блага. ту није наишао на разумевање. па се укрца на горе поменуту галију и отплови у Будву" (Мавро Орбин). кад су га неки његови пријатељи упознали с овом ствари. Међутим. То је била скоро неиздржљива ситуација за већ добро остарелог деспота.

Дубровчани су сместа упутили једну своју галију под заповедништвом Џора Гучетића. није онако брзо укрцао на једну дубровачку лађу. "Стигавши у Једрене. Сам догађај ослепљења Константин из Островице прича нешто другачије. молећи и преклињући да не хита тако много. тако да је чак и повеља остала непотпуна. Султан Мурат II је заиста искрено прихватио ову Марину молбу и стварно је хтео да помогне па је стога упутио гласника на брзом коњу да опозове казну. командант Токата је.1181. да обојици изваде очи" (Константин из Островице). "И док су они тако боравили код свога зета. паде му к ногама. верујући да ће у њој бити безбедан. плашећи се да би султан могао казну опозвати. није им могла ништа помоћи. Мурат је био обавештен о припремама које је предузимао Ђурађ. Мара није једно време знала да су јој браћа у Токату. Муратова жена. Стога му је пала пред ноге тражећи да своју казну опозове. априла 1441. Ускоро је султан послао и тајно наређење да се оба Марина брата ослепе. Мурат II се разјарио и наредио да се Стефан и Гргур окују и одведу у град Токат у Малој Азији. али није успео да је до краја заврши. Након неколико дана имао је да чује каква се страшна трагедија догодила његовим синовима Гргуру и Стефану. али му се деси сасвим обрнуто. Ослепљење Гргура и Стефана Султан Мурат II је на неки начин дознао да се деспот Ђурађ дописивао са браниоцима Новог Брда. Послао је такође гласника. Међутим. "А кад она ово сазнаде. који су били у турском ропству. године обрео се деспот Ђурађ у Дубровнику. наиме. Опасност је овај била толико непосредна да је из Будве побегао још брже но што је само пар дана био случај са Баром. опазивши да је у крајњој опасности. Црнојевићи. Предосетивши тај случај. цар Мурат нареди да се оба деспотова сина пошаљу у тамницу на море. 7. потајно да његова жена о томе не зна. али да је исто тако имао и тајних контаката са синовим Стефаном и Гргуром. Недуго по довођењу у овај затвор. њу извршио . али је успела да дочује за султаново наређење да се обојица ослепе. говорећи му: И тако су твоји сужњи и заробљеници. Дана 12. а сестра њихова. као и о томе да га његови синови потајно обавештавају о свему што су радили Турци. који су чамили код њега. обојица су била за казну ослепљена. "Ту се повукао у тврђаву. Због тога их обојицу ослепи помоћу некакве ужарене чиније а да то није знао њихов отац Ђурађ" (Мавро Орбин). те га је он сусрео на путу и довео у Дубровник" (Мавро Орбин). и после ћеш моћи да учиниш што будеш хтео" (Константин из Островице). године Будва признаје власт великог жупана Стефана Немање. Ту се налазио затвор где су држани политички затвореници. у град који се зове Токат. Он каже да је султан наредио да се Стефан и Гргур одведу у далеки Токат искључиво зато да буду што даље од њихове сестре Маре која би им сигурно помогла да је знала шта се дешава. навикнути да играју на карту двоструког издајства. већ би га готово били ухватили да се он. Као да је помислио да је у Будви сасвим сигуран почео је деспот Ђурађ да пише једну повељу.

а у којима је очигледно и сам Ђурађ узео пуно учешће. Све је то на деспота оставило мучан утисак и он је. Већ су им биле очи извађене. Дубровчани. посла по њега гласника и нареди да се и њему очи изваде" (Константин из Островице). Видећи да не може успети са уступцима покушају Турци са претњама. што им нарочито чини на част. Још од раније Фадула је испољавао страшну мржњу према Ђурђу. до краја освети. али се на неки начин то сазнало па је овај покушај осујећен. готово запањен великом њиховом постојаношћу. одбију све султанове предлоге иако је султан заузврат нудио и те како примамљиве уступке. грозни да не може бити страшнији. Деспотовину је изгубио. пред којим је у то време дрхтала читава Европа. 3. "И мада је Мурат. ћерка Мара му је у турском харему код султана који му ослепљује два сина. Мржња султана на деспота је била толика да је једно време изгледало да је он спреман на све не би ли се дочепао Ђурђа. По њему ово ослепљење јесте искључиво плод сталних сплетки хазнадара Фадуле. Гргур и Стефан су већ били ослепљени. и мада је више пута запретио дубровачком сенату да одустану од пружања заштите деспоту и да му га изручи. Када је гласник стигао. Таквим својим поступком Дубровчани су и поред тога што је њихово одбијање код султана изазвало љутњу. дек. Дубровчани се ипак нипошто нису хтели изневерити поменутом владару ни ускратити му заштиту" (Мавро Орбин). Стога је извршио притисак на султана да се на овај додатни начин. као и све благо које је Ђурађ држао код њих на чувању.много раније него што је требало. између осталог. одлучио да . Тиме је у односу на Ђурђа затворен пун круг. За само неколико година несреће су све сустизале једна другу. На ову причу би се могло надовезати и Дукино причање. па се почело са изнајмљивањем најамника. Међутим. Чувши да се деспот Ђурађ налази у Дубровнику пошаље султан Мурат II своје посланике да поставе Дубровчанима питање његовог боравка. Када цар сазна да се онај коме је било то наређено тако силно пожурио да им извади очи. Гласник без одлагања. обећавајући Дубровчанима. што је сигурно плод неких њихових ранијих сукоба. рекао (како приповеда Бонфиније у V. Стефан и Гргур су постали жртве дворских сплетки које су у то време страховито потресале турски двор. На неки начин. књ. учинио више понуда. не желећи да Дубровник и даље због њега трпи неприлике. није могао ово да спречи. Тако се Фадули приписује и то што се султан помало на пречац одлучио да заузме Смедерево. али то се тада Фадули учинило као мала казна за деспота. а уз то деспот више не сме ни у Угарску где га оптужују за издајство. "Цар одмах посла гласника да се то не изврши. истовремено добили и знаке дивљења. Турски посланици су ни мање ни више него тражили од Дубровника да им изручи Ђурађа. брзо јашући и мењајући коње. да ће им предати многе тврде градове у Босни и целу област близу Дубровника. "Због оваквог држања Дубровчана и сам Мурат је. Из неке пакости онај поганик је похитао. али са истим негативним резултатом. слао више посланика. По неким наводима султан је чак припремао и атентат на деспота. Стога је у Дубровнику чак почео страх и од турског војног напада.) да град Дубровник не може никада пропасти кад се у њему толико цени дата вера и помагање ближњега" (Мавро Орбин).

а опет плашили су се да му и даље пружају гостопримство. али тако није мислила и Јерина. спровођење такве одлуке није било баш тако лако. одмах су га позвали у сенат. посаветовао се са својом женом шта треба да ради. "Вративши се кући. а да то не изгледа као да су га отерали.отпутује. Стога су морали пронаћи неки одговарајући начин да деспота удаље из града. Сада је требало све извести да то испадне као да је то Ђурђева воља. а већ притиснут годинама он ни биолошки није био у стању да издржи све оно што је његов положај прогнаног деспота доносио. али то им није било ни мало лако будући да је султан жестоко претио. Али је Ђурађ одлучио да се радије обрати Угрима. клонуо духом. "Кад су Дубровчани приметили да је Ђурађ. Док је био са Дубровчанима деспоту је измирење са угарским краљем било заиста једини логични пут за поврат Деспотовине. Могуће је да су га у целој овој ситуацији Дубровчани на неки начин и надмудрили. Но. јер су знали да ће Ђурађ ипак лакше преболети то да савије колено пред Угарским краљем. већ да се потуца по страним дворовима као бескућник. После су му саветовали да се обрати Угрима и да настоји благом које је држао код Дубровчана да поврати државу које је неправедно био лишен. То су извели на веома оригиналан начин. За узврат султан је предлагао да све оно благо које . Одатле и потиче деспотова одлука да се измири Владиславом III и да на угарском двору покуша да покрене нови рат са Турцима. сазнав шта је Мурат тражио. храбрећи га да буде расположен и да се ничега не боји. Постоји прича код Бонфинија да су Дубровчани довели Ђурђа у Сенат и ту му показали писма којима султан тражи његово изручење. Она га је наговарала да се повуче код цариградског цара. а не Дубровачки притисак. Питање је да ли је и тада њему пред очима изашао сав бесмисао његовог дотадашњег деловања и сплеткарења којем је без сумње био наклоњен. Нису желели да деспота предају султану. Он као да ни тада није схватио сву нереалност амбиције да неко из куће Бранковића постане Угарски краљ. али су желели да сачувају част доброг домаћина. Када се обратио Јерини за савет она га је почела наговарати да је заправо једини прави пут да се покуша измирити не са Угарском већ да се повуче на двор код византијског цара. у чију се верност био већ осведочио" (Мавро Орбин). ту су сада били искусни Дубровчани који су му изгледа сасвим отворено објаснили где је све грешио и да је једини начин да поврати своју државу у томе да се обрати Угрима и да са својим златом покуша да покрене нови рат против Турака. Иако је био доста подложан њеним размишљањима Ђурађ је одлучио да је овај пут ипак не послуша и да крене пут Угарске. Опоравивши се захваљујући њиховом храбрењу. Ђурађ одговори и обећа да ће што пре отићи како Турчин због њега не би заратио са њима" (Мавро Орбин). Међутим. У то време Ђурађ је био очајник којег су несреће стизале једна за другом. Могуће да су баш одатле и кренули њихови савети да се деспот измири са угарским краљем. Једноставно нису желели да имају неприлике са султаном. Они су деспота држали у Дубровнику. а поготово колику је несмотреност начинио онда када се завадио са угарским краљем Владиславом III.

Већ добро испрепадани деспот се толико уплашио да је пребледео и пао у несвест. Деспот Ђурађ се враћао. Ништа овде није било случајно и овај прилаз деспоту показује да су га Дубровчани сасвим добро упознали и да су због тога знали како да на њега најлакше утичу. остала му је само нада на освету. Дубровчани су могли са њим да управљају како су хтели. Ускоро стигне још једна страшна вест. То је била политика кратког даха и тренутне користи. али не више са намером да у овим сукобима учествује. С друге стране. а са основним задатком да . града у Далмацији. Краљ Владислав III је водио доста спретну политику па се до краја успео измирити са моћном породицом Цељских грофова. Одатле је затим отпутовао у Угарску на поседе које је (како рекосмо) имао у томе краљевству" (Мавро Орбин). После две године упорне битке попустило је и ово последње упориште у Деспотовини. Међутим. Већ остарео. Можда је она и била у праву. Ово је била префињена психолошка игра са пренапрегнутим деспотовим живцима. У то време у Угарској је беснео грађански рат између присталица краља Владислава III и оних који су подржавали Елизабетиног син Ладислава Постумуса. али сада је то било узалуд. али само на кратко време. већ да добије опрост од краља Владислава III. није деспот имао више много чему да се нада у животу. Тешко да би и то било довољно да се грађански рат заврши за краће време да се изненада није умешао папа Евгеније IV. Она и Ђурађ су имали сасвим довољно благо да наставе да луксузно живе у Византији и да другима препусте да се носе са Турцима. затим му је два сина султан ослепео и на крају га је лишио Деспотовине. Управо његов изузетан положај на планини (1124 метара надморске висине) и тврђавом са шест кула на врху омогућила му је да се толико дуго брани. то сигурно није било могуће. Ново Брдо се након двогодишње опсаде предало. То што ће се деспот помирити са Угарским краљем. Стога папа упути у Угарску свога кардинала Јулија Чезаринија. Могуће да је Јерина била та која је назрела у свему овоме једну танану психолошку игру Дубровчана и да је онда покушала да покуша да то све искористи на свој начин. дана 25. Много тога је притискало деспота да би тек тако могао од свега да одустане.деспот има уза себе. Можда је њој тада било већ свега доста и није више видела никакву сврху у даљњој борби са Турцима. "Излазећи у сусрет Ђурђу. Јерина је све то желела да избегне. Дубровник задржи у својим ризницама. Након тога. али одмах су му дали и савет да се помири са угарским краљем. јул 1441. Дана 27. Дубровчани су га укрцали на своје властите галије под заповедништвом Николе Ђурђевића и одвезли га до Скрадина. Најпре су га утешили да се не плаши да ће га изручити султану. који је желео да обнови крсташки рат против Турака. а било је заиста веома велико. јуна 1441. године Ђурађ је напустио Дубровник. у Угарској га је чекало још много тога што ће бити за њега веома тешко и увредљиво. али док је трајао у њој грађански рат. У предстојећем рату требала је Угарска да буде ударна песница. Султану је жртвовао своју ћерку. године пала је и тврђава која се последња бранила. Недуго потом. Сада је цела Србија била утопљена у турско царство. донеће му убрзо поврат државе. већ до тада веома истакнутог борца против хусита. и тај пут је био сав у тешкоћама.

У Угарској је завладао мир и сада су се све снаге могле окренути ка Турцима. већ више у томе да испитају да ли је краљ вољан да се измири са Ђурађем. Чезарини је постигао циљ. За веома кратко време успео је да избори неколико веома запажених победа и да стекне глас најспособнијег граничара на јужним и југоисточним границама Угарске.). примио га је љубазно и ту су склопили између себе вечан савез" (Мавро Орбин). Послао му је најпре гласнике који су му честитали угарску круну. После неколико дана. Приликом таквог једног пљачкашког похода код Београда је Хуњадију пресекао пут Исак бег. Хуњади је често упадао у Србију и нападао на турске посаде. до тада неприкосновени победник. То је било кобно будући да је Хуњади скупио нову војску и тако разбио Турке да се њихово повлачење претворило у безглаво бекство. нешто због познавања терена. Први судар двеју војски је прошао лоше за Хуњадија који умало није погинуо. Некако у време када је Ђурађ стизао у Угарску. а поготово краљу Владиславу III којег је веома привукла могућност да буде предводник новог похода на Турке. Недуго потом (ни месец дана касније) напречац је умрла и краљица Елизабета. Након битке. Сами гласници које је Ђурађ слао код краља нису имали једино задатак да краљу честитају круну. нудећи му уз то своје пријатељство и услуге. који је током 1442. Мезид бег. па је то можда био разлог сумњи да је она заправо отрована. претрпео пораз (1441. док је ердељски бискуп Јурај Лепеш ухваћен од Турака и погубљен. након почетног отезања. Остала је тајна како то да је краљица тако нагло умрла. чиме је и за убудуће избегнута свака даљња могућност наставка овог рата. а у Угарској беснео грађански рат. "Уједно је послао поклисара да честита Владиславу ступање на престо Угарског Краљевства. Јањош Хуњади се борио са Турцима. За време док се деспот бавио по Зети и Дубровнику. уместо да се повуче из Ердеља. Чини се да Ђурађ није имао много проблема око помирења са краљем. којег је било толико да је све то морало вући десет коња. Радило се о обостраном интересу. окитио их одсеченим главама Мезид бега и његовог сина и то све као . године провалио у Ердељ. Крајем 1441. нешто због бројних присталица који су остали у Србији. а након тога стигао је и он сам. Већ тада је било јасно да је Владислав III овај рат добио. Ту је Исак бег. Било како било. Много горе је прошао беглербег Румелије. Посао му није био сувише тежак будући да је рат већ свима досадио. Деспот је био идеални савезник. године. а највише због огромног блага које је имао и којим је могао да финансира овај рат. започињали су преговори између краља Владислава III и краљице Елизабете.измири зараћене стране. Међутим. настави са пљачком. када је Ђурађ стигао у Будим. То је лудо охрабрило Мезид бега који. Ђурађ је мислио да ће уз Угарску помоћ најлакше доћи до изгубљене Деспотовине (у то време је сигурно знао за приче о новом крсташком походу на Турке) док је краљ Владислав III прикупљао присталице за предстојећи рат са Турцима. имао је ту несрећу да се баш тада у Ердељу налазио Хуњади. Хуњади је натоварио једна кола ратним пленом. То се Владиславу веома допало. али и пљачкао домаћи живаљ тако да се угарским четама нико није радовао када их је видео. мир је и постигнут. У том сулудом бежању ухваћен је Мезид бег и његов син и на крају су обојица у тријумфу погубљени.

две стотине застава и огроман плен који је војска разделила. Током октобра 1443. Европски дворови. осим на речима. а да краљ Владислав III води овај поход. Све ово је утицало на Европу која је тада почела да врши притисак на краља Владислава III и краљицу Елизабету да се помире не би ли што прије почели крсташки рат са Турцима. Ипак. што и није била посебно јака војска. Расписани су ванредни порези. али све је то пропало кад их је Хуњади дочекао на реци Јаломници (септембар 1442. Сада су постојале могућности да се почну припреме за рат са Турцима. Да би све то сузбио нареди Мурат II да се у Софији сакупи нова војска коју је требао да он лично поведе. краљица је убрзо и умрла. након неколико дугих година. заузели . године ова је војска прешла преко Дунава код Београда. није деспот био једини. Почетком 1443. Имали су Турци опсежне планове. што је већ све описано. Истовремено то је охрабрило влашког војводу Дракула да откаже послушност султану. то је било сасвим довољно да се започне акција. Међутим. године у Будиму је донета одлука на Сабору да се тога лета удари на Турке. прешли преко речене реке тражећи да ли су можда где сакривене чете непријатељеве. Папа Евгеније IV. највећи проблем је био новац којим би се опремила војска. значила је и окретање ратне среће у бојевима хришћана с Турцима. одабрали дванаест хиљада коњаника и уз то још и вашу групу (Николе Илочког) те оставивши краљев логор код реке Мораве. До краја је сакупљено око 25.поклон послао деспоту. Након што је једна мања групација Турака разбијена код Мораве. а на челу су се налазили краљ Владислав III. Јањош Хуњади и деспот Ђурађ. кардинал Чезарини. Хуњади је заузео Ниш. новоме беглербегу Румелије. "Угарски краљ Владислав од рођења божјега хиљаду четири стотине и прве. а деспот Ђурађ је сам највећим делом финансирао овај поход. тражећи начина да се боримо са непријатељима. тада смо по налогу и допуштењу краљевскога величанства. кардинал Јулије Чезарини. И кад смо дошли до града који се зове Ниш.) и тако страшно разбио да се Шехабедин једва спасао. Дубровник и Јањош Хуњади су били уз деспота и сви заједно су вршили притисак на краља Владислава III. али не и хиљаде других чија су тела прекривала бојиште. Као и увек. скупивши војску кренуо је јуначки на турскога цара Мурата. Ова победа. касније се предомислио и вођство препустио Шехабедин паши. Помирење је постигнуто. а он сам о томе овако пише: "Кад смо након прве победе продирале даље у непријатељску земљу. Ту је прилику осетио деспот Ђурађ и од тада почиње његова грозничава активност да се овај рат покрене. Осим тога заробљено је око пет хиљада Турака. Баш код Ниша поразио је једну велику турску војску.000 војника. а с њим је кренуо такође деспот Ђурађ Вуковић и тако су један другоме дали реч да се без боја неће разићи" (Константин из Островице). а ипак их нисмо могли наћи. нису имали много воље да на други начин помогну овај поход. Но. Сам краљ је био млад и веома му је пријала мисао да он буде тај који ће понети хришћански крст у рату против Турака и тиме узети славу онога ко је успео да их протера из Европе.

јака зима и недостатак хране. То је већ била половина децембра и по таквом хладном времену по висовима су се две војске нагањале. скупивши сву своју снагу. Мислим да је међу њима било уговорено да се онога дана састану код Ниша и да. Надаље Хуњади описује ко је све од познатих паша био у турској војсци. поређали смо бојне редове те смо без икаквог оклевања навалили на њих. По таквом леду коњица никако није могла прећи. Не желећи се ту задржавати нареди краљ Владислав III да се крене другим правцем и то источно од Софије преко места Златице. Повлачење крсташке војске је било праћено сталним нападима турске коњице. Тада је изгледало да би се Турци могли избацити и из Европе. а други је називају Железна врата" (Константин из Островице). а који побегли. одмах и без размишљања кренули смо према краљевом логору. Међутим. па смо ту.смо га и. У тим борбама посебно је учешће узео Јањош Хуњади. Узалуд су била убеђивања деспота Ђурђа и нуђења да он буде тај који ће војсци обезбедити све потребе преко зиме. на равници неког поља угледали велико и страшно мноштво непријатеља. али Турци су били упорни. Али средивши се. Увидевши то. а и сами Турци су прелаз преливали водом која је ноћу мрзла. не дајући им да дођу до града Пловдива. тој војсци су се већ придружиле и оне разбијене чете које смо горе именовали. који ухваћени. "Прођоше тада заједно кроз читаву рашку земљу и кроз Бугарску. а без великих губитака наших". И кад смо неко време тамо боравили. као и друге. Трећи дође Турахан бег. . Ту је постојао други кланац којим би се ушло у Пловдивску котлину. "Када виде краљ Владислав да не може проћи. кад је потеран. отерали. навале на наш табор. тако да смо једно време били у души узнемирени. сви кланци код Златице били су запоседнути од Турака који су се добро утврдили и што је било најважније. Преко Пирота стигли су крсташи и до Софије коју су заузели и спалили. вративши се. којега смо слично. јер се нису могла окренути" (Константин из Островице). Осим тога. Даљњи поход је ишао још лакше него први део. био веома тежак за пролазак. јавише нам наше уходе да нека друга велика и јака војска с леве стране долази и да се креће према краљевом логору. који је исто тако у нег натеран и разбијен. Писмо је препуно бојног одушевљења и надања у нове успехе. поколебали су краља Владислава III и он нареди повратак. а близу места Пловдива турски цар Мурат приспе и затече их у брдима. Међутим. Једрене није било тако далеко. опљачкали га. Међутим. којег смо доста лако сузбили и у бег натерали. одједном се појави неки Езебег. Ову планину називају Златица. појави се опет нови паша. Тај је пролаз и иначе. а онда и запалили. тек на осам дана. те који су у боју погинули. чак и под идеалним условима. Тек сада је могао краљ Владислав III да види шта значи борити се са организованом и фанатичном турском војском. фанатично бранили. нареди да се кола назад вуку. сада у зимско доба био је још гори. кад смо ишли за њима у потеру и у неком месту се одмарали. Требало је проћи кроз Трајанову капију. али Турци су већ овај кланац утврдили и засули га камењем и дрвима. они су уз божју помоћ од наших и ваших савладани. али већ је стизала и зима. Али Бог је одлуке њихове предухитрио и поништио.

да је завладала љута глад тако да се момак једва за један дукат могао погаче најести. А он је тако ишао јер је очекивао битку" (Константин из Островице). Кад смо били усред Србије. краљ Владислав III се није са тиме сложио већ је војску повукао у Угарску уз обећање да ће на лето наставити са започетим походом. који би посредовао мир између краља и султана на двадесет или тридесет година. ту је убијен и све до данашњег дана стоји знак на његову гробу у градићу Тајанице" (Константин из Островице). али њој је следила једна деспотова сплетка међу Турцима. Како је најбоље познавао терен. Турци су доживели још један пораз. па је наводно чак нудио 100. која је била тако жестока да су сви Турци били до ногу потучени.000 дуката. ударисмо другим путем. Турахан бег се могао наслађивати тиме што је његов љути ривал Касим бег доживео страшан пораз и још уз то био заробљен. Да је хришћанска војска била у заиста лошем стању сведочи и један непознати Чешки војник који каже: "Тада нас стиже беда. Док је деспот успео да извуче хришћанску војску из скоро сигурне пропасти. Самим доласком у Србију нису сви проблеми били решени. Успео је да дође у везу са Турахан Бегом и да га убеди (златом вероватно) да у боју не узме учешће. јер остала беху већ спалили. Он је сасвим добро познавао оне паше које су водиле турску војску и са већином њих је био у добрим везама будући да је заједно са њима сплеткарио по султановом двору. Код кланца Куновице испречио се румелијски беглербег Касим паша. Деспот је покушао да краља Владислава III убеди да војска презими у Србији. али углавном захваљујући трупама које је имао деспот Ђурађ и Јањош Хуњади. "Ушавши затим у српску земљу. а њихови највиши заповедници једни побијени други похватани. па су војници морали путовати више пешке него на коњима". који је с њима био уместо цара. прије него што смо дошли у Србију. Ту очигледну издају чак ни Турци нису крили наводећи да "Турахан бег учини издају.угинућем коња. те би израдио да би се тврђаве Смедерево. То се до краја и десило. а налазили смо такође шире и вина. дође нам војвода од Анатолије. На крају. Дошло је до страшне битке. нисмо имали више ни педесет кола (од 600). али био је веома близу катастрофе и само захваљујући вештини деспота Ђурђа све је испало коликотолико добро. већ је била почела битка с Турцима. а све играјући на међусобну нетрпељивост Турахан бега и главнокомандујућег Касим бега. будући да је у младости управо ту ратовао. губљењем пртљага. овај поход се могао сматрати ипак успешним. То је била чиста војна победа. Тада је деспот много . а да ће он бити тај који ће обезбедити све потребно снабдевање. "Тада нареди деспоту да остане назад и да лагано за њима иде са својом војском. и уједно његови синови ослободили сужањства. "Али пре но што је краљ приспео. одступницу је штитио деспот Ђурађ. А један царев пријатељ. те Лаз-оглија изведе неповређену угарску војску и изађе из кланца" (Муфасал). преговарао је са краљем и војводама те мољаше слободни лист за неког Турчина. Голубац и читава српска земља вратила деспоту. У сваком погледу ово се исплатило и деспоту и Турахан бегу. Коњи су изгинули. Са Лаз-оглијом се кришом договори. И кад смо ушли у српску земљу и даље ишли. Но. где смо јечам кували и јели.

султан Мурат II се жестоко препао од овог хришћанског похода. Крајем фебруара 1444. у том моменту краљ Владислав је то одбио. С друге стране. Тада су се Турци обратили деспоту Ђурађу нудећи му повраћај Деспотовине и ослепљених синова. Од својих многобројних шпијуна успео је да сазна да су многе . Осим тога. остане са војском својом још четири недеље у српској земљи. Било је међу његовим војсковођама много храбрости. а још мање да поради на томе да се Турци истисну из Европе. док су пљачке и остала насиља била уобичајена ствар. а највише оних који су видели добру прилику да се пљачком обогате. С друге стране. Деспот није био вољан да преговара са Турцима јер је тада још сматрао да постоји могућност да хришћанска војска остане у Србији. године у Будим се вратила хришћанска војска. Иза њега су ишли деспот Ђурађ и Јањош Хуњади.убеђивао краља да у прилог синова његових. ових неколико победа је сасвим јасно показало да се Турци могу тући на бојном пољу. а исто тако и оба сина његова. Било је и више него очигледно да краљ Владислав III нема намеру да се из све снаге заузме да ослободи Деспотовину. Очекивало се да ће са појавом крсташа целокупно становништво да се побуни против Турака. Једна тако мала и на брзину скупљена хришћанска армија успела је скоро да дође до Једрена. Док је краљ Владислав III одмахивао. "И ту дође посланство од турскога цара да му оне заробљенике. деспот Ђурађ се могао питати шта је он заправо добио овим походом. међутим то се није десило. али још и више међусобне нетрпељивости и издајства. а уз то претпостављао је дипломатију рату. који су били сужњи султанови. деспот је већ био стар човек коме сигурно није пријало ломатање по планинама. међутим било је више него очигледно да су ове победе ипак прецењене. Сам пут кроз Србију указао му је на још нешто. А он ће пак деспоту вратити Смедерево са свима градовима и читаву рашку земљу. Најмање је међу крсташима било оних идеалиста који су желели да муслимане протерају из Европе. Тада се деспот могао упитати за сврховитост његове сарадње са Угрима који су гледали само своје интересе. године. Гргура и Стевана" (Константин из Островице). краљ преда. Већина људи је бежала испред крсташа јер су их ови немилосрдно стављали под нож. оне заповеднике који су били заробљени. Тада је могао сасвим јасно да види колико је времена потребно Европи да једну тако релативно малу војску од једва двадесет хиљада људи опреми. док би заузврат он султану вратио неке од истакнутих турских великаша који су у протеклом рату заробљени. а на челу је ишао босоног краљ Владислав III који је тим чином испуњавао неки свој завет. а народ је одушевљено клицао. Још док је краљ Владислав III боравио у Србији стигло је турско посланство које је у име султана Мурата II понудило мир. То не треба да изненади јер је и сам састав војске био такав. уз то је деспот био спреман дати краљу 40. До краја се показало да се деспот у томе прерачунао. Стога не изненађује то што се он помало уплашио од хришћанских припрема за следећи рат који је требао да започне током лета 1444.000 дуката да би тим новцем издржавао своје чете у области његовој" (непознати Чешки војник). Осим тога Турци су му нудили управо оно што је он желео и сада је имао прилику да поврати и земљу и ослепљене синове мирним путем. Но.

најистакнутије место међу савезницима угарског краља је заузимао деспот Ђурађ. а акције су му биле толико усклађене са оним акцијама које су предузимали хришћани да је било очигледно да су били у договору. Јер Караман. а све из страха од новог похода хришћана и сталних удара од Караманског кнеза. то се деспот понудио да он буде тај који ће убедити угарског краља. По Мавру Орбину ситуација је ипак мало другачија. а посредничку улогу је преузела Мара Бранковић. дати своје предлоге и преко истакнутих турских . Када је то сазнао могао је повући одговарајуће потезе. Таква се идеја допала султану Мурату II и одмах је прихватио све оно што је Ђурађ тражио. па их до ногу потукли у подножју брда Хема. Ђурађ је. 7. ратни материјал и трупе које ће коначно да сломе кичму Османлија у Европи. а будући да је имао мноштво веза међу турским најистакнутијим кнежевима. Обнављање Деспотовине Преговори између султана и деспота су у почетку били тајни. Тај покушај тада није успео јер угарски краљ није о томе желео ни да разговара осећајући султанове понуде као знак слабости. могао је веома лако сазнати шта султана Мурата II највише плаши. Са које стране је дошао импулс за преговоре остаје тајна. Јанко Хуњади и он заједнички су напали романијског беглербега Хасан-пашу и Турахан бега. сазнавши за овај пораз. Орбин тврди да је деспот некако сазнао (вероватно преко Маре) колико је султану стало до мира са угарским краљем. Могуће да је то био султан Мурат II. По свему судећи султан Мурат II је на њу извршио притисак да се обрати оцу и да га убеди на мир. То је био основни разлог зашто је Мурат II краљу Владиславу III нудио мир још док је овај био у Србији. Ускоро су у Угарску код деспота стигли тајни посланици које је послала Мара Бранковић и који су носили султанову поруку. Он је и иначе био наклоњен оваквим политичким закулисним радњама. које је држао код себе у заробљеништву" (Мавро Орбин). Тиме је било сасвим јасно колико је сада султан био тај који је желео прекид било каквог ратовања. краљ Владислав. да ће му уз то бити вечни пријатељ и савезник. овај је сместа прихватио понуду и обећао да ће удовољити свим Ђурђевим тражењима" (Мавро Орбин). С друге стране. сместа је подигао оружје против азијских покрајина Понта и Битиније које су држали Турци" (Мавро Орбин). Уз то у Малој Азији нападао га је кнез Караманије. Наиме. Без икакве сумње овде се радило о крупним сплеткама. "Кад је Ђурђев поклисар ово изложио Мурату. сасвим извесно. Стога је султан променио тактику и ступио у контакт са најзначајнијим савезницима краља Владислава III. али уз извесне уступке од стране султана. Овај догађај је страховито уплашио Мурата.европске државе спремне да пошаљу новац. ако пристане да му поврати све земље које му је био заузео и ослободи синове. постоји реална могућност да је Ђурађ био тај који је све то иницирао. за прво време преговарао са Турцима тајно без знања угарског краља. "Пошто је деспот био у савезу с Угрима. "Ову околност је искористио Ђурађ и поручио Мурату да ће он издејствовати мир с Угрима и дати му још харача у висини половине прихода свога краљевства. Како султан никако није успевао да краља Владислава III приволи на мир. Наравно.

а са њиме и оба његова сина. Налазећи се између Угра и Турчина. Евидентно је да је и улога Маре Бранковић била веома велика. било отац. без одобрења угарског краља Владислава III овај мир између деспота и султана није се могао реализовати. сазнао за њих. Прихватио је преговоре што може да значи да је осећао извесну сигурност. а нарочито расположење које показује његова околина. Да би га придобио. "Сем тога. а у самој исправи којом му даје овај поклон деспот наводи како "за потпуни повратак краљевине Рашке и Албаније. Мара је била у близини свих ових догађаја и знала је добро шта султан мисли. Тешко је поверовати да је она била само посредник. деспот прибегне своме омиљеном средству. Један је имао тек шест месеци. ионако неповерљив према деспоту. а други годину дана. Током пролећа 1443. Она је осетила добру прилику да деспот придобије и Деспотовину и оба ослепљена сина. миту. Хуњади је врло добро познавао слабу деспотову веру. а све без даљњих борби и жртви. Иако се не зна разлог овога убиства. покушати набацити му мисао о склапању мира. а то му је могла гарантовати само Мара. којој верује. Стога би се можда могло запитати да није она била та која је дојавила своме оцу. Стога је могла да буде у могућности да све дојави деспоту и да му предложи редослед наредних потеза. Свега то га је био свестан и деспот и зато је питање да ли би се у неке неодређене тајне договоре он уопште упуштао да није знао да његова ћерка Мара стоји иза њих. Све су то могли бити разлози да деспот буде веома суздржан и неповерљив. шурујући сад с једним сад с другим. Оваква верзија је могућа тим више што су тајни преговори које је Ђурађ водио са Турцима били за њега веома опасни и ко зна каква би га судбина дочекала да је угарски краљ. Међутим. међутим он то није био. оно је сасвим сигурно одјек сталних сплетака са којима се Мурат II сусретао од момента када се попео на престо. тако да с њим нису били задовољни ни Угри ни Турци" (Мавро Орбин). какво мрачно расположење влада на турском двору као и то да је султан Мурат II спреман на велике уступке само да задобије мир. Сада је престолонаследник постао Мехмед Челебија (будући Мехмед II Освајач). Сама ситуација на султановом двору и у стварности није била добра. Остало је да се Владислав III убеди да је мир најповољнија тренутна опција. ако само буде . Јањош Хуњади је деспоту веровао још мање неголи краљ Владислав III. Могло се веома лако радити о неком покушају Турака да са лажним преговорима баце сумњу на деспота и тиме изазову свађу у редовима хришћана. Свакако најпогоднији за тако нешто је био Јањош Хуњади. Ђурађ је често преварио и једног и другог. Како Ђурађу угарски краљ није много веровао то је требало преко неке особе. престолонаследник Али Челебија. деспоту Ђурађу.кнежева уз помоћ мита прогурати их равно до султана. Све то је могло само да увећа несигурност коју је тада осећао султан Мурат II. веру човека који је мало више ценио хришћанску религију него исламску. године на необјашњив начин удављен је његов син. деспот Ђурађ. Сами преговори и услови које је султан нудио били су далеко бољи него што је то деспот могао и да претпостави и то је сада требало искористити. било да је султан на њу утицао. Стога је поклонио Хуњадију град Вилагош и још нека имања.

са своје стране. Ђурађ је одмах прешао у Угарску. Колико те заклетве мало вреде видеће се ускоро. Након добијене дозволе од краља Владислава III преговори у Једрену су могли да почну. На крају. године у Једрену. Осим тога његова два слепа сина. На том месту би се преговори вероватно и сломили да се султану није журило у Малу Азију где га је чекала војска којом је требао да сузбије напад господара Караманије. Овај мир је склопљен на време од десет година (тзв. Ако се то оствари. много лакше ћеш га победити" (Мавро Орбин). Никада није до краја рашчишћено колико је краљ Владислав III био упућен у саме преговоре који су започели крајем априла 1444. Краљ Владислав III се заклео на Библији док су се Турци заклели на Курану. сигурно ћеш учинити што варварин тражи. Хуњади је наводно одбио да положи заклетву говорећи: "Ја нисам владар. године. Приликом погађања неких изразитих потешкоћа није било док се није појавило питање Голупца којег је деспот тражио. крајем јуна 1444. На тај начин. вратила су се након дугих година у Србију. Тако се (између осталог) забрањивало Угрима да пустоше турску земљу. обузела га је таква туга да је (како пише у турским аналима) скоро хтео да се сруши на земљу да га нису придржали" . сместа упути поклисара с овлашћењем за склапање примирја и других ствари што су били међусобно уговорили. Додуше Орбин наводи како је Ђурађ изашао пред краља и изложио му султанову понуду: "Примивши о томе обавештење. деспот је могао бити веома задовољан. Стога. Стога Мурат II попусти и врати Голубац. Једренски споразум). "Мурат. "Кад је Ђурађ угледао слепе синове. обећа му да ће радо прихватити примирје. а Ђурђу су били враћени његови синови" (Мавро Орбин). Након месец и по дана натезања. Прави су проблеми настали онда када је требало у Сегедину да угарски краљ овај мир ратификује. а Турцима да прелазе Дунав и пљачкају Угарско Краљевство. ако ћеш мене послушати. али га Турци нису хтели дати. Сам сусрет оца са слепим синовима је био дирљив. а да би га још више ојачали владари су се и заклели да ће га поштовати. ступио пред Владислава и овако му проговорио: Пресветли краљу. Гргур и Стефан. дошло је до споразума.воља Божја. Тиме је створен један снажан блок који је требао да утиче на краља Владислава III. Много тога су деспот Ђурађ и Јањош Хуњади прећутали и радили на своју руку. несумњиву наду има". Примирје је било потписано с обе стране. Деспота је толико погодила њихова несреће да се онесвестио када их је видео. твој ратни положај биће далеко бољи. те по Ђурђеву савету посла по турског поклисара пред којим је требало закључити поменуто примирје и уједно повраћај Ђурђеве земље" (Мавро Орбин). наиме. цар Мурат те наговара и моли да закључиш с њим примирје. И ако доцније будеш хтео ударити на њега. "Кад је Владислав чуо ове Ђурђеве речи. ја сам само поданик" (Дука). Добио је Једренским миром целокупну Деспотовину уз вазалну обавезу да султану обезбеђује помоћне војне одреде и да плаћа харач. он обећава да ће ми вратити сву моју земљу коју држи и да ће ми ослободити синове. Након дуготрајног натезања и то је коначно учињено.

године (само неколико дана након потписивања Сегединског мира) краљ Владислав потписује повељу по којој узима обавезу да најкасније до 1. прешао на страну која је тражила рат. и Јанко. септембра креће у нови рат са Турцима. Он је миром са Турцима остварио све своје жеље и није имао никаквих потреба да даље ратује. пијући вино. и витезови. он је мало боље познавао турску снагу но што је то знао Владислав III. И стога се поче краљ Владислав спремати на Турке лета господњег хиљаду четири стотине четрдесет и четвртога и посла гласника деспоту да се спрема на поганике" (Константин из Островице). Па која сад заклетва вреди више? Овакви разлози. колико из љубави према кћери. јер да није лако кренути у рат против Турчина. чије су снаге готово непобедиве" (Мавро Орбин). толико из мржње према Јанку Хуњадију . кнез од Караманије и још многи други убеђивали су Владислава III да је сада идеално време. Током августа 1444. а на првом месту папу. деспот ступи у контакт са Турцима и са њима склопи посебан споразум (половина августа). С друге стране. пређе на турску страну. али све није вредело. Деспот Ђурађ се противио овоме новоме рату. Видећи да неће успети да Владислава III одврати од новога рата. За то време Угарски краљ Владислав III је трпео притисак са свих страна од оних који су сматрали да није требао са Турцима да склапа било какав мир. посматрајући планете. С друге стране. "Он му је уз то често поручивао да пази добро шта ради. због обећања да ће добити Бугарску. Натијин отац. натерале су Владислава III да се замисли. деспот је због неиспуњеног договора тражио да му поврати она имања која је од њега добио. пошто је Мурат II у Малој Азији. али и прилика да још опроба славе победника. По њему то и није уговор већ обично парче папира по којем су разбацане речи о миру и пријатељству. "А кад видеше духовна господа. али када су му обећали Бугарску као наследну краљевину и он се предомислио. уверили краља у то да ће га срећа пратити против Турака. Када је Хуњади то одбио избила је страшна мржња која ће наредних година да кулминира. Интересантно је било његово образложење. "Али кад је Ђурађ видео да Владислав упркос свему остаје при својој намери. наговорише га да се примирје с Турцима не одржи. Зато је опомињао угарског краља. Тада је деспот дошао и у сукоб са Јањошем Хуњадијем коме је дао нека своја имања у Угарској само ради тога да овај (Хуњади) заступа мир. Међутим. као папа и кардинали. да се са Турцима коначно раскрсти. И тако су звездознанци. када је Хуњади. а сасвим свестан тога да овим ратом долази у опасност све оно што је Сегединским миром било договорено. краљ Владислав III није ни имао право да га потпише пошто није консултовао своје савезнике који су такође учествовали у овом рату. како је краљ срећно први пут с поганицима прошао. Јањош Хуњади је у почетку био против било каквог кршења одредби овог уговора. То што се краљ заклео да ће мир поштовати не вреди много јер се исто тако краљ заклео да ће водити рат са Турцима. Византијски цар. а исто тако и световна. Нарочито је био упоран кардинал Јулије Чезарини тврдећи да уговор који је краљ Владислав III потписао не обавезује хришћане будући да га папа није потписао.(Мавро Орбин). који је био намесник угарске круне. што не треба много да изненади.

Престолонаследник Мехмед у Европском делу Турске није имао више од десетак хиљада војника способних да се одупру крсташима пошто је све оно што је било добро Мурат II одвео са собом у Малу Азију. Рачуна се да негде током августа деспот имао под контролом целу Деспотовину (22. За то време Једрене се утврђивало. Могуће је да су у целој овој ситуацији Турци мајсторски одиграли једну дипломатску игру. Уз њих била је и једна веома интересантна фигура. Чак и онда када је постао свемоћни султан Мехмед се помало плашио Ахмеда и дозвољавао му неке грубости и сукобе које иначе никоме другоме нису смеле да падну на памет. На први дан њиховог науковања мула Ахмед је дошао са прутом у руци говорећи Мехмеду да му је (Ахмеду) његов отац (султан Мурат II) дозволио да га казни батинама уколико то буде потребно. Сада је морао остати строго неутралан у наредном рату који ће се водити између Турака и угара. Турци су свакако знали шта се дешава па су пожурили да испуне своје обавезе из склопљеног уговора који се односио на деспота тако да је он ускоро поново добио оно што је прије пет година изгубио. Како је његов утицај толико порастао да је почео да врши утицај и на престолонаследника Мехмеда то је до краја морао бити спаљен. Ратификовање мира у Сегедину од стране угарског краља Владислава. а у одсуству султана Мурата II власт је вршио његов син Мехмед уз помоћ везира Халил паше. али је одмах након тога он је отишао у Малу Азију. Осетивши да од мира са угарима нема ништа. У то доба Мехмед је имао тек 12 година и сасвим је разумљиво да није он био тај чија је реч била одлучујућа већ Халил паше. а да би . и поред свега тренутак који је краљ Владислав III одабрао за напад на Турску био је више него повољан. али његова ћерка Мара такође су осетили добру прилику да остваре своје циљеве. по националности Курд. Мехмед је био по природи бунтован и прек што је стварало велике проблеме његовим учитељима тако да је његово образовање ишло веома тешко. а овај га је одмах дограбио и тако истукао да се тога Мехмед сећао целог живота. а клониће се и многих других ствари због којих је доживео да остане без државе. С друге стране и сам деспот Ђурађ. а појавио се и неки верски занесењак који је изазвао велику пажњу. То су и Турци осетили па је у Једрену завладала паника. Управо од тога момента деспот Ђурађ неће више долазити у сукоб са Турцима. он (султан Мурат II) није дочекао већ је тај део послао оставио своме сину Мехмеду и везиру Халил паши. Ипак. Тиме се од краља Владислава III одвојили његовог најјачег савезника који је у прошлом походу обезбедио чак трећину целокупног војног потенцијала. мула Ахмед Куранија. Недуго потом избила је побуна јаничара због малих најамнина. августа је ушао у Смедерево). они су одмах ступили у контакт са деспотом Ђурађем и са њим склопили мир. Мехмед је мислио да он то измишља па се само насмејао. Тада је васпитање поверено Ахмеду Куранији који је имао веома специфичан метод са непослушним принцем.зато што је задржао за себе његова утврђења у Србији"(Мавро Орбин). Управо тим батинама мула Ахмед је стекао доживотно поштовање и бројне почасти од стране Мехмеда. На неки начин био је то обострано добро склопљен посао. У време почетних преговора у Једрену био је присутан и султан Мурат II.

Тада су имали чути да је султан. Код Никопоља краља Владислава III је пресрео влашки војвода Дракул водећи око 4. чим је дочуо да су угари погазили мир. Овај пут Пољска му није послала нити једног војника. Ту је доживела једно велико изненађење видећи пред собом огромну турску војску коју је водио лично султан Мурат II. Крсташима се покушавао придружити и Скендер бег. док су на крилима били . године крсташи прелазе Дунав код Београда и обилазећи Деспотовину крену у дубину турске територије.. за припреме које су предузимали Угри и за долазак Скендербега у циљу пружања помоћи Владиславу. дакле. далеко мање него што је имао први пут. Хришћанска флота која је требала да мотри да султан не пређе Босфор било је ко зна где. деспот Ђурађ је такође одбио да учествује. Овај поход је био страшно збрзан тако да је краљ Владислав III уз себе имао тек око 16. Крајем септембра 1444. Осим тога.000 ратника. Баш у време док је Једрене горело крсташи су навелико продирали у Турску. јер нема за то никаква разлога. Заправо крсташи нису рачунали да би султан Мурат II могао да се врати из Мале Азије прије но што они дођу до Једрена. Средиште хришћана држао је краљ Владислав III са одабраним пољским и угарским витезовима уз које су били Власи. године почела је страховита битка код Варне: "и састаше се обе силе: хришћанска и поганичка. Док су ова натезања трајала стигли су крсташи до места на обали Црног мора које се звало Варна. Његов је коментар био да султан за собом води већи број слугу када иде у лов те да је можда боље да се од овога похода за сада одустане. Након што је добар део града изгорео одлучио је Мехмед да им удовољи и да им повећа најамнине. али како је морао из Албаније да пређе преко Деспотовине.. Очигледно је било да се баратало са неким нереалним надама да Турци неће пружити јачи отпор и да ће овај поход бити брзо завршен. а битка започе у понедељак" (Константин из Островице). то је морао да од деспота Ђурђа затражи дозволу.000 коњаника са којима је требало да им се придружи." (Мавро Орбин).000 златника и превезли сву турску војску у Европу. Сходно своме уговору са Турцима. новембра 1444. војска је била оптерећена са чак 2. "Сазнавши. Та вест је изазвала запрепаштење јер су сви били убеђени да се султан још увек носи са Караманским кнезом у Малој Азији. И узалуд се Скендербег трудио да га упозорава преко поклисара и да га моли љубазним речима да му не прави тешкоће.. Ђурађ им са свих страна затвори пролазе како би им препречио пут. деспот затвори све путеве и препоручи Скендер бегу да не покушава да уђе у Деспотовину. Док се Скендер бег размишљао да ли да оружјем прокрчи пут. што је он искористио и платио Ђеновљанима златник по војнику да их ови све пребаце из Мале Азије у Европу. Дана 10.показали да мисле озбиљно потпалили су Једрене са неколико страна. Он је био запрепашћен када је видео са колико се малом војком жели ударити на Турке.000 кола која су требала да послуже за ратни плен. склопио мир са кнезом од Караманије и кренуо пут Европе. Ђеновљани су искористили прилику да лако зараде 40. прошло је много времена и прилика да се придружи крсташима је пропала.

а одсечена краљева глава је ношена по целом бојишту на дугачкој мотки тако да су сви могли да је виде. "Тада краљ без оклевања крете право на њих. коњ краља Владислава III се тада саплео и пао. Први редови јаничара су били збрисани.и говорио је да не би био рад по други пут такву битку да добије" (Константин из Островице). У самоме почетку битке десно крило хришћана је било одмах разјурено. видећи да су пешаци. страшно се осветио оним војсковођама који су при првом налету Угара бежали. а неке су опет обукли у женске хаљине и тако их водили . прискочивши к њима. Међутим. а краљ се скотрљао директно под сабљу јаничара Хоџа Хидра. Једно је време изгледало да ће Турци попустити јер су осим јаничара сви бежали. Неке је осудио на смрт. духовни отац ове катастрофе. Спустивши кациге. ова победа их је скупо стајала јер је на бојном пољу остало скоро 30. а у њему је негде (вероватно да је убијен) нестао и кардинал Јулије Чезарини. То је био призор језе за хришћане. а Турцима је дало дивљу храброст. хотећи да их брзо коњима погазе и униште. јаничари су их тукли и убијали како су хтели" (Константин из Островице). Када је јутро свануло видели су да се Јањош Хуњади повукао. а само мањи део на челу са кардиналом Чезаринијем се бранио. јаничари су му тада оковали коња говорећи му да не сме да бежи и да ће и он заједно са њима ако треба погинути. Први удар хришћанских витезова у њиховим сјајним оклопима и на огромним исто тако оклопљеним коњима био је страшан. Стога свих ових пет стотина сјајних витезова на челу са младим краљем удари директно на место где је био султан Мурат II окружен са својим јаничарима.000 Турака. Десно крило хришћана. које је водио Јањош Хуњади. Када су се тек након три дана уверили да крсташи беже они су кренули за њима и мноштво их побили. Међутим. "Турски цар је због те победе био више тужан него весео . А онда. На несрећу хришћана.Угари. Султан Мурат II. Са својих 16. Јањош Хуњади је то јасно осетио па је тражио од краља Владислава III да чврсто држи свој положај у средини и да ту буде као резерва. газило је све пред собом. Код њих је тада очигледно прорадила свест да се сада у том моменту решава судбина целе турске царевине. Турци нису смели цео дан да мрдну из свога логора не знајући за намере хришћана. Сада се и Мурату II вратила храброст. Ипак. а са њим и остала војска.000 људи ова војска је бедно деловала наспрам скоро 100. хитро су к њима у трку јурили. а страшно се плашећи Јањоша Хуњадија. И хитајући тако. тада је краљ Владислав III попустио убеђивању својих пет стотина коњаника оклопника којима се чинило да је битка добијена и да ће Хуњади за себе узети славу победника. прихвативши се копаља.000 мртвих најбољих турских војника. Ноћ је била за обе стране време ишчекивања и страха. а султан Мурат II је у паници хтео да бежи. не видећи јаруге. Погибија на турској страни је била толико страшна да они све до јутра нису знали шта да раде наредног дана. желећи да на неки начин сакрије то да је хтео бежати са бојног поља и да су га само јаничари у томе зауставили. Није то било организовано повлачење већ панично бекство. падали су у њих тако да су се сви јарци њима напунили. Недуго потом је дошла и ноћ и битка је стала. Јаничар у једном потезу одсече краљу главу и натакне је на неколико метара дугачку мотку и у тријумфу је однесе султану.

Деспот је са своје стране одговарао да није хтео да ради против своје савести. а владање је оставио сину Мехмеду II (Освајач). Не давши Скендербегу слободу да са својом војском пређе преко његовог земљишта те да се придружи угарској војсци. али ту је заробљен од стране Влада Дракуле који је тиме намиривао неке њихове старе рачуне. Као ни његов ранији одлазак са престола. ни месец дана после битке. а одсечена глава Владислава III стављена је у посуду са медом и послана у Брусу. његово тадашње понашање је било једино могуће. сматрао је за своју свету дужност да остане веран својој заклетви" (Халкокондил). што је до краја резултат катастрофе код Варне и показао. За то време Јањош Хуњади се успео пробити до Влашке. сада сасвим уредно испуњавао све своје обавезе према Турцима. одлучио повући са престола. Можда се то могло и тако гледати. Сви ови догађаји нису се дотицали деспота Ђурђа који је. Са Угарском није имао неких већих додира. он је одескао од ове јаку помоћ. С деспотове тачке гледишта. да се не кварила. а косу нареди да рашчешљају и мирисом уреде тако да је била налик на живу. али искључиво из онога угла на који су ствари видели Угари. већ у пролеће 1446. "Несретни догађај код Варне дао је повода многим пребацивањима и многим правдањима. Након што је већ уговором узео био на себе неке обавезе према Мурату. У то време он је сређивао спорове са Млечанима који су избили због изгубљених градова у Приморју и Дубровником око царина и права на трговину. Хришћани су га оптуживали да је починио издајство. где је опрана и онда натакнута на колац и ношена кроз град уз дивље одобравање становништва: "а краљеву главу. године Мурат II је поново засео на султански престо. Прешао је на једно имање у Анадолији. Међутим. за разлику од прошлих година.кроз кордоне војника који су се смејали. Ово његово изненадно повлачење може се тумачити једино тиме да су сукоби султана и његове опозиције достигли тај степен да је султан морао да одступи. Како је он још увек био беба то је било јасно да не може водити државу. Ни Мурат II није дуго уживао у овој победи јер се убрзо. То повлачење је било мало чудно обзиром да Мурат тада није могао имати више од 40 година док је Мехмед имао тек око 13 година. И нареди да је ставе на дрво и да је носе по свима његовим градовима и да вичу како му је Господ Бог дао да победи свога непријатеља" (Константин из Островице). Након свега султан се вратио у Једрене. нареди да одеру и ову кожу мирисним травама с памуком да напуне. а због тога што није дозволио да се трупе Скендербега придруже хришћанима код Варне. али све је прошло без икаквих потреса. извадивши је из кациге. године. а након пораза код Варне за то није имао ни потребе. за краља признат Ладислав Постумус. тако ни овај повратак није до краја разјашњен. За то време у Угарској је. Султан Мурат II је био свестан услуге коју му је деспот учинио и није га узнемиравао. након погибије Владислава III. већ у децембру 1444. . Деспота од Србије Ђурђа сматрали су као главног и првог кривца свим несрећама. суделујући у томе уговору заједно с Владиславом као заинтересована страна. За овај пораз је касније оптуживан искључиво деспот Ђурађ.

Хуњади при преузимању положаја губернатора морао положити заклетву на латинском. те ме опомиње да тај полазак свој одложим за следећу годину. никако није могао да прихвати то да му је Хуњади. па ми за то замољену помоћ не ускраћује него само одгађа. Хуњадија нису много волели ни у Угарској и у суштини више су га се бојали. Током 1446. Као да у Европи нико није марио за турске упаде који су тада постајали све јачи и дрскији. године.. Све то се дотицало деспота Ђурађ. По свему судећи при избору младенке највећу је улогу одиграла Јерина. Ова породица је била у блиским рођачким везама са византијским царем Јованом VIII. Док се деспот бавио углавном унутрашњим стварима у Деспотовини и строго пазио да се не замери Турцима. Све његове молбе по европским дворовима нису донеле резултате и било је јасно да за наредни рат са Турцима неће имати подршке са стране.Стога је током 1446.. 8. будући да старији синови. Венеција није хтела рат јер је имала трговински споразум са султаном. Ускоро је Хуњади изгубио и папску подршку када је ратоборни Евгеније IV умро. Хуњади је припремао да освети за страшан пораз код Варне. Хуњади је у прво време покушавао да обезбеди сарадњу са деспотом Ђурђем. Осим тога деспот Ђурађ је био потомак старе племићке породице док је Хуњади био типичан скоројевић који само својој сабљи може да захвали на дотадашњем успону. Још током 1445. а његова сировост ратника служила је многима за подсмех. године он се жалио папи Евгенију IV да "неће мировати све док ране домовине не излечи и срамоту њену не опере". Сукоби са Хуњадијем Током 1446. деспот Ђурађ се плашио да би могао да поново изгуби Деспотовину.. децембра 1446. а наследио га Никола V који се више бавио науком и уметношћу. тада још нису били ожењени. а углавном поводећи се тиме што је овај и даље упорно ратовао против Турака. У време венчања Јелена је имала око петнаест година док је Лазар имао више од двадесет. Између ова два сталежа тешко да је могло бити ишта више од трпељивих односа.". Тако је на пример. али га није заузео већ је натоварен огромним пленом и . ћерком морејског деспота Томе Палеолога. а свадба је прослављена у Смедереву 18. То му је у једном писму Хуњади и замерио: "Уосталом у вези онога што Ви мислите да сам подстакнут више смелошћу него промишљеношћу. године Угарски Сабор за губернатора поставио Јањоша Хуњадија. Сватови су били веома луксузни. године деспот Ђурађ оженио је свога најмлађег сина Лазара са Јеленом. али он латински није знао па је то учинио на мађарском и тиме одмах изазвао коментаре на рачун свога образовања. Овим чином деспот Ђурађ је јасно показао да ће му наследник бити најмлађи син Лазар. Гргур и Стефан. Управо од тога доба Лазар постаје и очев савладар. надређени и да му може наређивати. као губернатор. који као потомак старе племићке породице. године Мурат II је страшно разорио Пелопонез. међутим деспот је то упорно одбијао не могавши да заборави Хуњадијев поступак при склапању Сегединског мира.

Осим тога војска је добила пуну слободу да пали и уништава на све оно што је наишла. дакле. ратује под заставом Хуњадија. јер има довољно новца и људства. Међутим. Љут на деспота Хуњади је тада начинио можда и судбоносну грешку свога целокупног похода. "Али како Ђурађ није био ни склон. потомак царске лозе. Укратко. те да га лично поново не снађе ранија невоља. Хуњади се још увек надао да ће успети да убеди деспота Ђурђа да му се у овоме походу придружи. Стављао му је пред очи какве је све услуге примио од Угра и како би било страховито непоштено кад би се показао незахвалним према њима. много се увредио и расрдио. Уверавао га је да рат може бити само успешан. Увидевши да помоћи неће добити. послао је своје поклисаре Ђурђу. Сада је већ имао око 30. за овај поход тражи и да недостаје само он. ништа се више не може пожелети. у ствари много завидео. Стога га је усрдно молио да построји своје одреде лаке коњице и да крене за њим" (Мавро Орбин). не рачунајући ту влашке одреде. Ту је ова војска стајала пуних месец дана ишчекујући влашког војводу Дана.са преко 60.000 ратника и био је доста сигуран у своју снагу. Ове и многе друге разлоге истицао је Ђурађ како не би ушао у савез с Јанком. Увидевши да деспота не може убедити. ако он својим саветом и својом моћи помогне овај подухват. године улогорио се код Ковина у непосредној близини Смедерева. а све због наређења деспота Ђурђа да се сукоби избегавају докле год то буде могуће. немачке крсташе и чешке топнике. Наиме. То што је деспот одбио да му пружи помоћ схватио је Хуњади као акт непријатељства и наредио да се крене преко Деспотовине. Хуњади крајем септембра покрене своју војску. а предосећајући да би султан Мурат II могао ускоро да све своје снаге окрене ка Угарској. достојнијем од њега" (Мавро Орбин). "Хуњади. "Овај одмах по читавој својој земљи нареди да губернатора слободно пропуштају и да му онако указују добру вољу као њему . "Зауставивши се на обали Дунава. Чак ни тада Срби нису одговарали на нападе разуларених крсташа.000 похватаног робља ускоро напустио те крајеве. он је имао у својој војсци двадесет хиљада војника. наводећи пре свега мировни уговор који га је обавезивао према Мурату. ако му бог даде победу у рату. владар Рашке. наговарајући га и молећи (како је и раније више пута чинио) да му се придружи у овом часном и светом походу. којега ни по какву цену не би хтео озловољити. одлучи Хуњади да удари први. Кад је Хуњади то сазнао. Претио је да ће он лично. а сем тога. својим рукама (како је обичај код Индијанаца) заврнути шију неверном и незахвалном Ђурђу. Пролазећи кроз Рашку похарао ју је као да је то била непријатељска земља" (Мавро Орбин). крене сместа пу Бугарске. стидео се да као деспот и владар Мезије. Ђурађ није могао поднети што му је Јанко био претпостављен у управи Угарског краљевства. коме је. па његово краљевство предати другоме. понашао се према Србији као да је она непријатељска земља. а камоли одушевљен да учествује у овоме рату. да се према томе. извињавао се на све могуће начине. Сакупи војску и током септембра 1448. Ова Хуњадијева убеђивања покушао је деспот Ђурађ да некако изврда све налазећи разлоге који нису били много уверљиви и који су Хуњадија до краја разјарила тако да је припретио да ће деспоту Ђурађу заврнути шију само ако га се дочепа.

док је Хуњади са највернијим пратиоцима буквално побегао и то још ноћу. надајући се да ће на тај начин дуго времена остати с њим у пријатељству" (Мавро Орбин). истом оном месту где је кнез Лазар 1389. "Ђурађ га је обавестио затим да је Хуњади прешао Дунав с незнатном војском и да не треба уопште да га се боји. Међутим. Дуго се то није знало па је било прича да је погинуо или да је отишао да би Турцима зашао с леђа. деспот се ипак на осветио Хуњадију тако што је дојавио султану Мурату II да се крсташи приближавају. који су потучени до ногу. Немци и Чеси су се јуначки бранили. очекивали су да ће их султан наградити. а и сам султан Мурат II је спасао главу само захваљујући томе што је имао бројнију војску. Мурат II се окружио бедемом топова и јаничара док је Мехмед држао десно крило са анадолским трупама. октобра 1448. међутим . Угари су имали на располагању дугачке топове који су изазвали страх код Турака па постоји прича да је чак султан нудио Хуњадију 100. јер ако тако учини. Наспрам Турака стајали су крсташи. а други су сви на бојишту остали. што је наредио у име своје милости" (Константин из Островице). али је тамо био потпуно потучен. године и сам почетак је донео много успеха хришћанима.000 војника крсташима пут на Косову пољу. пошто су се наводно уплашили зато што су им Турци зашли с леђа. То је чинио делом због зависти коју је (како је речено) осећао према Јанку. али су били сви до једног исечени. у том одлучујућем тренутку Власи су издали Хуњадија. Сад се и Хуњади нашао у безизлазној ситуацији. године пресекао је са око 60. нападну оно место где се налазио султан Мурат II са јаничарима. Поганички коњаници били су до ногу потучени. На крају. "Чим је Хуњади кренуо. који су издали Хуњадија. а делом да би угодио Мурату. Оба турска крила су била згажена. губернатор се окрене не дворане. Битка је трајала следећа два дана и две ноћи и изгледало је да ће Турци коначно подлећи. Султан је реаговао веома брзо и већ почетком октобра 1448.000 дуката да би овај одустао од похода. Власи. Ни Хуњади није много боље прошао јер је коњ под њим убијен и њега је спасао неки влашки кнез.самоме. Битка је почела 17. Ђурађ је преко више гласника обавестио Мурата о походу Угра и броју његове војске. Цар Мурат је наредио да се све главе на гомиле сложе. а онда нека му позади затвори пролазе. тако да је сам једва утекао у планине. Орбин наводи да деспот није султана обавестио само о томе да ће га крсташи напасти већ је чак давао савете и како да их султан на најбољи могући начин дочека. То је било сасвим довољно да се Турци позабаве. који су опслуживали топове. а Хуњади је држао центар док су Власи били на десном крилу. Видећи то. али успео се извући тако што је наредио да Немци и Чеси. али су се потом прибрали. године дочекао султана Мурата I. Ову турску армију водио је султан Мурат II. И тако је победнички отишао с Косова поља и тако се завршила ова несрећна и жалосна битка" (Константин из Островице). а уз њега је био и син Мехмед (Освајач) којем је ово била прва битка. Власи су током битке успели да се нагоде са Турцима и да се окрену против Хуњадија. Надаље. "Битка је почела у четвртак ујутру и тукли су се све до суботе предвече. нико од неће моћи да умакне" (Мавро Орбин). већ нека га пусти да прође даље.

Ко год би се огрешио о ово наређење морао је умрети на мукама" (Мавро Орбин). Изашавши после из мочваре. Ни Хуњади није боље прошао. Колико је било мртвих Турака види се из тога што се нису сви могли ни сахранити већ су углавном побацани у реку Ситницу коју су тако згадили да се из ње риба није могла дуго јести. али губици су наводно били барем двоструко већи него што су их имали хришћани и то је био разлог зашто султан ову победу није до краја искористио. сада су у Србији почели да дочекују крсташе и да им се грозно свете за сва она зла што су начинили само пар недеља раније. да су заробљене многе ратне заставе. напусти га и идући тако сам дође до једног брежуљка. погинуо у бици. Међутим. Поглавари покрајина са своје стране. Најпре се султан захвалио Власима за пружену помоћ. Деспот је издао посебна. У случају. а да све остале припаднике других нација слободно пропусте. а они су морали као знак подаништва да предају своје оружје. То је изведено веома лукаво. насрнуше на њ да виде има ли што уза се. па је не желећи ништа да ризикује наредио да се сви Власи побију. Они су га најпре нахранили. Нашавши један златни крст који му је висио о врату. Већ је речено да су крсташи имали великих проблема док су се пребацивали преко Србије и да је мали број успео да измакне освети деспотових трупа или домаћих становника. а Орбин доста детаљно описује његово ломатање након битке. врло строга наређења. обећавши му да ће га одвести куда је желео. али да се не причало како је побио ненаоружане људе. а онда им је отворио редове своје војске. Јанко угледа у близини један њихов мач. и без јела и без пића. Султан Мурат II се плашио да ова предаја Влаха јесте само нека ратна варка Хуњадија. "Приметивши Хуњади да је Јован Зекер. Опазивши то да неки Турци трче за њим с копљем у руци. превалили мали део пута. наредио је да им оружје врате. кренуше с њим на пут у чврстој намери да га уз пут убију. послао је телала по читавој држави и написао управницима својих земаља да не смеју пропустити ниједнога Угра кроз његову земљу пре него што испитају ко је и откуда је. да је војска натерана у бекство напустила све. уђе у земљу деспота Ђурђа. Хуњади је изгубио око 17. Но. пак. Мурат II је објавио смртну пресуду за ове издајнике. зграби га хитро и једнога од њих смртно рани. Резултат битке је био поразан за обе стране. отеше му га. Када су били опкољени са свих страна. Турци су битку на Косову добили. а онда су били сви исечени. Тамо је сусрео два Рашанина које је уз велика обећања молио да га поведу у Београд.000 својих војника док се остатак расуо и преко Деспотовине се покушавао дочепати Угарске. Пошто су. да пронађу Јанка Хуњадија. док се други спасао бекством" (Мавро Орбин). Јањош Хуњади. док су се они свађали око крста. а посебна мета су били Угри и њихов вођа. дакле. син једне његове сестре. издадоше проглас свим својим поданицима да сваког Угра кога нађу сместа приведу к њима. Међутим.десило се нешто друго. побеже и склони се у једну мочвару. то је био тек почетак невоља у које је Хуњади одмах затим упао и на крају . а затим. "Кад је деспот Ђурађ чуо за пораз хришћана. Кад је видео да му је коњ већ сустао. и он стаде бежати и лутати сам на коњу по пустарама. да га доведу преда њ.

Рекавши то. а не приведу пред градску управу. очекујући јутро да с њиме крену пут Београда. Ладислав Хуњади је дошао као талац у Смедерево. Стефан Белимужевић. Осим тога деспот је. али због тешких услова које је деспот наметнуо били су се непланирано отегли. а да је господар те области. хлеба имамо и даћемо вам колико год хоћете. да плати 100. Данас се мисли да је Хуњади ухваћен у ваљевској Подгорини (некада Загорје). већ га чврсто везаше и присилише да каже и призна најстаријем између њих да је он Хуњади. ради веће сигурности да ће уговор бити испоштован. Преговори су започели. дакле. "Да би. ћерком грофа Урлика Цељског која се звала Елизабета. користећи се помало и лукавством. није знао шта да ради. тражио од Хуњадија да му син Ладислав буде таоц. А овај га доведе деспоту у Смедерево" (Константин из Островице). Касно у ноћ одведоше га у једну појату где су држали сено и стоку. упути се к њима и замоли да му даду мало хлеба. поменути сељаци га не пустише да оде. одузео. Након тог Хуњади је био одведен код деспота у Смедерево. Деспот је тражио од Хуњадија да прекине сва њихова међусобна непријатељства. На крају је договор постигнут. сместа ће вас и без икаквих сметњи пустити у вашу земљу. "Хуњади. најстарији међу њима познао је и обећао да му се неће ништа догодити и да ће га повести кући. Великаши у Угарској су веома брзо дознали где се Хуњади налази и желели су по сваку цену свог губернатора да на неки начин откупе од деспота. Сада је деспот одједном добио прилику да од ухваћеног Хуњадија добије оно што му је овај пре неколико година. који су ухватили Хуњадија и везаног отпремили деспоту уз обавештење где је био пронађен" (Мавро Орбин). да врати деспоту сва она имања која му је одузео. Кад су ови разабрали да је Угрин и да тражи хлеба. и наредио им да ствар држе у тајности. Јер траже (како мислимо) само Јанка Хуњадија. да га у наредним ратовима помаже. али пропис тражи и сили нас наређење владара да вас свакако морамо привести градској управи да се види ко сте. а . био сигуран за оно што је уговорио с Хуњадијем. расрдивши се. у којој је био господин Белимужевић Стеван. "Губернатор је стигао у другу покрајину по имену Загорје. пође да открије ствар градској управи. Како је то врло интересантна прича преносимо је у потпуности. Онај. Стигавши у једно место у Рашкој где су неки сељаци радили на пољу. Кад управа утврди ко сте. И Јанко је био ухваћен и изведен преда њ.постао заробљеник деспота Ђурђа који је сада имао коначну добру прилику да се Хуњадију освети за све оне пакости што му је протеклих овај нанео. да Угарска војска више никада не прелази преко Деспотовине (у оним случајевима када ратује са Турцима) изузев када деспот ратује са Турцима. Он је открио својој браћи да је то Хуњади. одговорише: Пријатељу наш. сав изгладнео. био тај који га је предао деспоту. Но следећег дана поменута браћа се посвађаше и један од њих. Ђурађ је затражио да му даде за таоца свога сина Ладислава" (Мавро Орбин). пак.000 дуката на име одштете за све оно што је Хуњадијева војска у протеклом походу наштетила Деспотовини. Тада је уговорена и женидба Хуњадијевог сина Ладислава са деспотовом унуком. Хуњади им је много обећавао ако га одведу у Београд. Ова упути своје судске чиновнике.

али нисмо ништа постигли. како се говори. године (време када је заробљен од деспота након Косовске битке). чинило добрим да уговарамо и договоримо мир с њима. служили несретним посредником. неразборита и недостојна". Сам деспот никако није имао намеру да султану испоручи Хуњадија и са њиме је имао своје сопствене планове. али није успео. Сама завера је на време откривена. Али ствар." (Мавро Орбин). односи деспота Ђурађ и Хуњадија као да су се за извесно време нашли на узлазној линији. које је на крају и извршио. нечовечна. Ђурађ је покушао да се некако измири. Међутим. задржао га је неко време као заробљеника у кули. рекао бих. једва је дочекао прилику да се некако покуша искупити. Нешто касније затражи Хуњади од папе да га ослободи свих оних обавеза које је дао деспоту Ђурађу 1448.. Папа Никола V. одмах би га опсео. будући да се тај посредник (деспот). али исцрпљеност је била таква да то није могло да се изведе за једно дуже време. Султан Мурат II је некако дочуо да је деспот ухватио Хуњадија и да га држи заробљеног. То је био управо разлог због чега је затражио од деспота Ђурђа да посредује при склапању мира са султаном. јер смо се досад. јер да је био знао да је у Смедереву. Одмах по повратку у Угарску почео је Хуњади да поново заговара нови рат. године булу у којој деспота прогласи за "непоштена. Нама се додуше. И зато га деспот није хтео дуго држати крај себе. бојао да би с нашим миром рат себи навукао". године одбије. а не би цар сазнао" (Константин из Островице). Осим тога и у самој Угарској почела су нека комешања против Хуњадија тако да је за извесно време морао да се позабави тиме.. али их угарски сабор током 1449. покушао је изгледа Хуњади да побуни деспотове људе и да се на тај начин ослободи. Деспот је израдио неке предлоге за мир. "Као што се каже: зломе никада добро не чини. али и за деспота јер султан се сигурно не би много двоумио да нападне на Смедерево да је знао да је овај тамо заточен. Хуњади му одузме све поседе по Угарској током априла 1450. а разлоге наводи у своме писму варадински бискуп Иван Витез. Но. "Кад је Ђурађ добио у руке Хуњадија. када је све то сазнао било је већ сувише касно и то је сва срећа за Хуњадија. наговорио је капетана куле и осталу посаду да се здруже с њим и да заједнички нападну лично деспота. мада је вероватно имао разлога да се прибојава. Истовремено.Јањош Хуњади је отпутовао у Угарску. тако да му је тај покушај пропао. Док је Хуњади ту боравио. У сваком случају ово мешетарење деспота са Хуњадијев није оставило трага на њихове међусобне односе. те заузму град. Хуњади се није могао жалити на онај поступак који је према њему применио деспот. Он каже: "Што се тиче Турака. за време док је боравио у Смедереву. с обзиром какво је време. а . и имао је после тога деспот много неприлика од турскога цара што је пустио губернатора из земље. који је био у неком сукобу са Хуњадијем. Спремно прихвати предлог из Угарске па изда у априлу 1450. За тај неуспех је поново окривљен деспот Ђурађ. Ђурађ је наредио да се погубе сви завереници. јер је један од завереника открио Ђурђу ову заверу. ма крају. не успе. ратовање с њима траје и не траје. "Хуњади се у Угарској неко време одмарао и опорављао од толиких напора.

по старим условима. на шта је све деспот пристао и много је од тога учинио" (Константин из Островице). Отпремивши је поштено. "И послао је деспоту жену оца својега Мурата. новембра 1451. и да је . али је. Попалио је села. Хуњади је усмерио војску и према Деспотовини. своју маћеху. те се вратио у Угарску" (Мавро Орбин). Султан је одмах пристао и овај уговор је. његову кћер по имену Мара. И онда одједном стигне вест да је султан Мурат II дана 3. Изгледало је као да не постоји било каква могућност за такво нешто. Осим тога. На престо се уздигао његов син Мехмед II (Освајач). што је Ђурђа могло посебно да обрадује.). У то време се чинило да је деспотова политичка ситуација боља него икада. ију је незахвалност теже подносио неголи мржњу Турака. а повеља је потписана у Смедереву (7. Затим су га замолили да одустане од даљег уништавања и опрости нанете му увреде. између деспота и Хуњадија никако није могло да дође и до искреног помирења. изиђоше му у сусрет Ђурђеви поклисари. био свладан молбама својих угарских великаша који су се били заложили да га измире с Ђурђем. За њено издржавање доделио јој је Топлицу и Дубочицу које су до тога момента држали Турци. Смрт султана Мурата II није ни у ком случају дочекала деспота неспремног. Иако је неки договор постигнут. те му сами добровољно повратише сина Ладислава. продужен. деспот упути Хуњадију преговараче. а нада све му је било мучно сећање на ропство проведено у Рашкој. односно деспотове унуке. дао јој је две покрајине: Топлицу и Дубочицу и начинио је с деспотом овакав савез: докле год је он жив и његов син Лазар. никад им није хтео сметати и осигурао је себи да му деспот шаље за време рата петнаест стотина коњаника и да му сваке године даје данак петнаест хиљада златника. Одобровољио се и закључио повољан мир с Ђурђем. године умро. похарао поља. То се показало корисним и договор је постигнут тако да Угари нису упадали у Деспотовину. заузео градове и. Након тога. Одмах је послао гласнике који су честитали султану Мехмеду II. Не желећи даље затезати односе. О томе Хуњади пише: "да је између Краљевства Угарског и њега и цара турског посредством одређених владара утаначено примирје на пуне три године. јер је Ђурађ спреман да убудуће ради према његовим жељама. Чини се да су угарска господа сматрала да је смрћу султана Мурата II отворена могућност за успешнију борбу против Турака. Вероватно је он био тај чијим је посредством 24. "Кад је хтео прећи преко да руши Рашку. До краја је споразум и постигнут. Хуњади је застао часак да промисли што ће урадити. султан Мехмед II је Мару Бранковић ослободио даљњег боравка у Турској и са богатим поклонима је вратио у Деспотовину. којега је Ђурађ краљевски даровао. То је био вероватни разлог због којег је извршен притисак на Хуњадија и деспота да се коначно помире. Захваљујући ћерци Мари. фебруара 1451. на крају. коначно. Стога је сакупио војску и напао Ђурђеве земље. али и вештом дељењу мита. али и затражили да се досадашњи уговор између Турске и Деспотовине обнови. за кратко време освојио што је Ђурађ поседовао у оном краљевству" (Мавро Орбин). Да би мир био чвршћи обављена је и веридба Хуњадијевог сина Матије и Јелисавете. ћерке грофа Улрика Цељског. август 1451. могао је много тога да уради.онда је решио да се освети Ђурђу. године склопљено примирје између Турске и Угарске.

сви су се они љуто варали. дрва и све потребе за зидање. Стога је и византијски цар Константин Палеолог XI покушавао да добије помоћ од запада. Још увек је у Хуњадију горела стара мржња према деспоту и мада је користи његове услуге није могао да му то призна у заслугу. ако икада изађе из харема. Хуњади не спомиње који је то владар посредовао. Млади султан је размишљао о нечем сасвим другом и због тога је пристајао да склапа мир и тамо где то објективно није морао. а поготово Јерини. јер чим су ударени темељи било је јасно да се спрема напад на Цариград. да свога господара ожени Маром. Међутим. Можда су тада хришћани то што је султан Мехмед II са њима склапао мир схватали као његову слабост. Покушао је чак и са црквеном унијом. а сам одмах поче да носи камење. све је било јасно. више неће удавати већ ће се замонашити. Мара се изговорила тиме да је још као жена султана Мурата II дала завет да се. шта је хтео с тим градом да предузме" (Константин из Островице). учинило се Франци да би Мара била добра партија за цара већ добро посрнулог Византијског царства. али у томе је имао мало успеха. Франци. а деспот Ђурађ је још понајмање од свега био толико утицајан да је могао све да постигне на турском двору. нити слаб. Међутим. а цар Константин био убијен. Наравно да је и деспоту Ђурђу. А нико није знао његову намеру. Он је то цару предложио. али и добрих веза са турским двором падне на памет Ђ. Једно време његове намере се нису могле назрети. а папски легат кардинал Изидор је одржао у Аја Софији мису и објавио унију. Но. наишао је на страшан отпор у . Његова је била идеја да заузме Цариград и оствари оно што су многи прије њега покушавали. Ова тврђава је била веома значајна и постоји прича да је султан био лично присутан док се она градила и да је чак и сам помагао носећи камење и малтер. сигурно не би дочекала таква судбина. пет италијанских миља изнад Цариграда и нареди мајсторима да размере земљиште. одговарало да им се ћерка уда за Византијског цара. великом логотету византијског цара Константина. а овај је то одмах прихватио. Тако је тај план за удају пропао. То што Константин из Островице наводи да нико није знао шта Мехмед II намерава да постигне са градњом ове тврђаве није тачно. Тада је дошло до покушаја да се Мара Бранковић уда за византијског цара Константина. Нити је султан Мехмед II био наиван. У време када се вратила у Србију имала је Мара око педесет година и због те релативне младости. И не покрете се с онога места читаве две године. Због њених добрих веза са султаном Мехмедом II. утабори се на морској обали на пролазу крај Светога Ђорђа. многи су мислили да је то добрим делом заслуга деспота Ђурађа који је наводно могао све да постигне на турском двору. А кад други видеше да цар не ленствује. а нису успевали. а показало се да је то за Мару била срећа будући да је Цариград ускоро пао. због тога што ју је султан Мехмед II изузетно поштовао и волео. а опет. Како је византијски цар у то време био удовац то је разаслао своје емисаре који су му требали наћи довољно богату и довољно утицајну жену.тај мир укључен и влашки војвода Владислав". све докле град није био завршен. сваки поче носити камење. "А кад приспе. али ожиљци би остали. Њу. али сасвим је сигурно да је то био Ђурађ. али када је саградио утврђење Румели Хисар на најужем делу Босфора.

Само пар месеци касније у ту исту Аја Софију ујахаће султан Мехмед II са турбаном на глави и помолити се Алаху. Њихов задатак је био да стражаре поред Једренске капије и тај су задатак обављали преко воље. Већ током јануара 1453.000 војника док је у опкољеном граду било једва 7. У самој војсци која је опколила град налазила се и једна чета коју је послао деспот Ђурађ Бранковић. априла 1453. најпре онај највећи олош који је имао задатак да попали и опљачка оно што има око града. године почеле су да притичу трупе под Цариград. Избила је побуна предвођена калуђерима.000 његових бранилаца. Цариград је постепено постајао Мехмедова опсесија и он је ноћима размишљао о његовом освајању. Задовољан његовим дејством. Пад Новог Брда Цела зима 1452/53 протекла је у грозничавом припремању Турака да ударе ма Цариград. Када је топ био изливен било је потребно педесет пари волова да га помере са места. како је већ султан на почетку . маја 1453. Никада није сазнато где се налази гроб овога последњег византијског цара. Постоји прича да деспот заправо није знао где шаље ову своју јединицу и да му је то султан прећутао. На крају се показало да овај одред није имао неку посебну улогу око заузимања града. а чак 700 људи је одређено за његову послугу. него католичку митру" (Дука). године наређен је општи јуриш који је завршио освајањем града. Када је Лука схватио шта се дешава било је касно. Далеко већу улогу су одиграли рудари из Новог Брда који су поткопавали Цариградске зидине. пошто је завршио град. године под Цариград је стигао и султан Мехмед II. Цару Константину је одсечена глава и натакнута на стуб да би сви могли видети да Византија више нема цара. У сваком случају дана 29. дивним хаљинама и красним шаторима и дао му је Агидинско војводство у Анадолији" (Константин из Островице). "Турци су узели Цариград од хришћана месеца маја. да крене на Караманову земљу" (Константин из Островице). Једно време се није знало где се налази његов леш. говорећи му да би хтео. а Цариград да доживи најстрашнију мору која може да се деси. 9. новцем. Турцима је тада из Византије пребегао тополивац по имену Урбан и за само три месеца направио један велики топ. Турски турбан је ушао у Цариград и остао до дан данас у њему. Дана 2. "Тада цар поручи деспоту да му отпреми петнаест стотина коњаника према уговору. Око себе је имао ко 100. а онда је један јаничар донео вест султану да је код Романос капије видео једног човека који личи на цара. "А тада цар обдари овога јаничара коњима. та велика невоља се не би догодила" (гроф Ђорђе Бранковић). За ову нашу причу то и није толико битно. дана 29. Бедник није ни знао како ће брзо његово пророковање да се обистини. а наводно Лука Нотарас је рекао: "Више волим да видим усред града турски турбан. нареди султан да се излије огроман топ који је требао да послужи за разбијање Цариградских зидина. У том јуришу погинуо је и цар Константин. Опсада је почела.Цариграду. Након свега почела је пљачка града која је трајала три дана. То му је обавештење донело велику награду. Тешко је описати све оно што се дешавало под цариградским зидинама и набројати све оне детаље по којима ће ова опсада остати упамћена. А да су становници града извадили своје (закопано) богатство из земље (и употребили га) на опште добро.

наредио је Мехмед II да сва војска изађе из града. како је раније писано. држао га се дотле док није заузео Цариград. Византијско царство више није постојало. али и . султан Мехмед II није чекао посланика да се врати већ је упутио војску да удари на Србију. Јер га је само зато и био начинио да би му било згодније да крене да заузме Цариград" (Константин из Островице).000 хришћана. као и Софију. Било је очигледно да је султан одлучио да Деспотовину заузме и да је припоји турској држави. што побијено. Да га је вест погодила јесте сасвим сигурно. Стефану. То је било сасвим довољно да се и Луки и обојици његових синова одсеку главе. начинивши примирје са деспотом да му до смрти његове и његова сина Лазара никада не прави сметње и да га се верно и поштено придржава. истог оног који је подјарио побуну против црквене уније говорећи да више жели да види турски турбан у граду већ римску митру. онда ћу те напасти" (Дука). Ту му је Лука представио и своја два сина. Истовремено из турског ропства је откупио неке Цариградске калуђерице и издашно помагао истакнутије византијске племићке породице. Међутим. те да је сада и он сам на турском удару. а Цариград је променио име у Истамбул. ту ноћ. од тада звани освајач. када је скоро 60. што одведено у робље. али то је било углавном због тога што је знао да се Мехмед II неће зауставити само на Цариграду. Посланика који је донео ову поруку задржали су деспотови људи у двору не би ли добили у времену и боље се припремили за одбрану. Стога му је упутио поруку: "Земља којом Ти владаш не припада Теби. Овај пут на Србију је ишла огромна војска која је била добро опремљена. честитајући му освајање Цариграда. Мехмед II је одјахао у Лукину палату где га је овај удворички дочекао показујући му своју болесну жену. Тада је одјекнула кроз ову величанствену цркву муслиманска молитва која се и данас тамо чује. а све у намери да и њима омогући откуп. нареди Мехмед II да му доведу најмлађег Лукиног сина који је имао тек 14 година. Било је сасвим јасно да има намеру да овога лепога дечака обешчасти. барем званично. Ако се будеш одупирао. У пратњи везира султан Мехмед II. Након три дана бесомучне пљачке. Почетком пролећа 1454.похода обећао. па према томе мени. било на снази. године долази и до сукоба између деспота Ђурђа и султана Мехмеда II иако је постојало примирје које још увек било. великог адмирала и великог војводе. Мехмед II је напустио Лукину палату умирујући га да му се неће десити ништа зло. Међутим. "Турски цар Мухамед. Деспота је вест о паду Цариграда тешко примио чак толико да се затворио у своје просторије у двору и никога није примао три дана. док је банчио. Тиме је било коначно све готово. а то Лука није дозволио. То ће касније бити за њега кобно. Деспот је покушао да на неки начин одгоди несрећу шаљући своје посланство код султана Мехмеда II. И на крају потребно је споменути судбину Луке Нотаријуса. Згодно оправдање је имао у томе што деспот није редовно плаћао свој харач и што је поново почео да тајно преговара са Угарском. могу да ти одступим. Део Твога оца Вука. већ сину Лазаревом. ујахао је у Цариград и ушао у Аја Софију.

пуна самопоуздања након освајања Цариграда. "Људи који су од страха побегли
код нас тврде да је на деспотову земљу ударила толика сила турска, о којој смо
једва када чули или је видели. Кажу да је осим домаће војске султан најмио десет
легија плаћеника, људи сакупљених из свакога рода, који се одликују посебном
храброшћу, те су спремни на свако дело. Обесни цар поуздаје се у храброст ових
плаћеника, те се након прошлог успешног рата, када је освојио Цариград, тако
помамио да се нада да освоји цео свет. Још тврде неки да вуче са собом три
стотине кола са машинама да са њима удара на градове" (Иван Собота). Као и до
тада, деспот се са породицом и благом склонио н сигурно место у Угарску бодрећи
оне који су остали да се што боље боре и да што дуже издрже. Да би им дигао дух
обећавао им је да ће довести помоћ из Угарске. Овај пут то нису била празна
обећања као до тада.
Турска војска је стигла под Смедерево и опсела га. Једно време тврђава се успешно
бранила, а опсађени су имали једну изузетно успешну акцију када је једна њихова
групација зашла Турцима за леђа и изненада их напала. Настало је страшно турско
бежање па се и сам турски вођа, Исабег једва спасао. Након тога, појавио се лично
султан Мехмед II и довео моћну артиљерију којом је веома брзо успео да разбије
предње зидове Смедерева. Изгледало је да ће град пасти.
Баш док је Смедерево улазило у кризу под Београдом је са својом армијом стигао
стари турски душманин, Јањош Хуњади. У то време султан Мехмед II је изгледа
имао намеру да крене са опсадом Београда, али и да заузме целу Србију. Пре 14
година под Београдом је страдао његов отац Мурат II и чинило се да је дошло
време да се тај пораз освети. Дочувши да је Хуњади у близини, султан Мехмед II
одједном изгуби храброст и нареди повлачење. О томе Хуњади пише: "Сазнавши
турски цар за то (за мој долазак у Београд), у пола ноћи диже војску своју, те
журећи се дође у Софију, где и сад стоји не желећи да се даље повлачи, па ће ту са
војском и да борави, па је затим још ојачати и онда, тако ја мислим, идуће зиме се
вратити, или на Угарску или на Влашку ударити". Хуњади се очигледно није
заваравао тиме да су Турци коначно одбијени и њихово повлачење је схватио само
као привремено повлачење.
Баш стога Хуњади није био неактиван већ крене у потеру за Турцима. Његовој
војсци деспот Ђурађ придружи своју и код Крушевца 1. октобра 1454. године дође
до директног судара са Фируз бегом који је имао око 30.000 војника. Ту су Турци
опет разбијени, а Хуњади продужи да улази у турску територију све до Пирота и да
уз пут све немилосрдно пали. Пораз Турака је био такав да је ухваћен чак и Фируз
бег са мноштвом својих паша и на крају сви су били предани као ратни плен
деспоту који се тада налазио у Смедереву. "Ту се између две војске подигоше (како
се обично дешава) облаци који заклонише поглед једној на другу. Но на крају
сунчеви зраци разагнаше облаке, те пред непријатељем засјаше наоружане чете у
којима су се издалека могле распознати Хуњадијеве заставе. Турци су услед овог
изненадног наиласка хришћана толико обесхрабрише да више нису помишљали ни
на наоружавање чета, ни на распоређивање стража, ни на прихватање битке с
непријатељем, већ је свако настојао да потражи спас у бекству. Створивши,

дакле, одмах у почетку пометњу, сви су стали бежати. За њима је пошла у потеру
лака коњица, која је многе поубијала, а знатан број заробила. Кад је, међутим,
наступила ноћ, хришћани су се вратили натраг, а Турци су се посакривали по
шумама. Фриђибег и многе друге личности били су заробљени" (Мавро Орбин).
У овој турско провали Србија је страдала као никада до тада. Тешко је и описати
какве су све злочине Турци чинили на своме путу. При повлачењу одведено је
небројено робље, а тек делимично размере те народне катастрофе описује Хуњади у
своме писму цару Фридриху III: "те из њега српскога деспота Ђурађа отерао и
више од 50.000 људи или душа заробио. Само краљевство (Србију) сасвим је затро
и спалио, освојивши спољни зид Смедерева и разоривши дворац деспотов, ...". Иако
деспот није располагао неком моћном силом која би се могла носити са турском,
отпора је било. То је било нарочито било истакнуту на југу Србије где су постојале
две војске, додуше мање, али које су правиле Турцима велике проблеме. Једну од
тих војски водио је Никола Скобаљић и имао је доста успеха па је остварио и
неколико победа. То га је охрабрило па се упустио и у једну замашнију битку код
планине Трепаље (код Новог Брда). Ову битку је изгубио и био заробљен, а онда са
стрицем набијен на колац. Колико је до данас познато то су први Срби које су
Турци набили на колац. О свему томе Константин из Островице веома детаљно
прича: "Тада они који су били на Ситници јуначки ударише на његову војску и
потукоше је и побише много Турака као и знамените турске господе. После тога
сам цар, дошавши са читавом својом силом, порази их крај једне планине коју
називају Трепања. Причали су Турци да откад памте нису слушали о таквој бици,
да се тако мало људи борило против тако велике силе, говорећи да би цар био до
ногу потучен да се били сви заједно састали. А овако су једни поражени, други су
потучени, а остали су се разбежали, а само је господин Никола Скобаљић са
својим стрицем на колац набијен".
Након одбијања ове турске навале покушао је деспот да опет преговара са султаном
па му је упутио и посланство. Међутим, султан није имао никаквих намера да се
упушта у ценкања са Ђурађем и то је отворено ставио до знања. Хуњади се није ни
надао да се преговорима нешто постићи па се неуморно трудио да Европу покрене
на нови крсташки рат против Турака. Римски папа Каликст III пружио му је одмах
своју подршку па је на све стране разаслао своје проповеднике да позивају на нови
крсташки рат. Међу њима се посебно истицао ватрени фрањевац, Иван Капистран
(1386-1456.), који је својим проповедима привлачио огромну пажњу. Гомиле
народа су хрлиле да га чују иако га нису уопште разумели будући да је све
проповеди говорио латинским којег обичан свет није познавао. Ипак, његове
живахне кретње, гестикулације рукама и ногама, гримасе, значиле су сасвим
довољно. Сама његова појава била је сасвим довољна да изазове велику пажњу.
Мали растом, сав сув и усукан, мршав толико да је био сама кост и кожа, са својих
седамдесет година обилазио је неуморно болесне и по целе ноћи проводио у
молитвама. На његовим митинзима присуствовало је и по 20.000 људи који су
падали у транс заједно са њим и онда у знак покајања бацали на ломачу карте за
играње, украсе за косу, шминку и остале предмете који су се сматрали луксузом.

Он је тада заиста личио на пророка који је веровао у оно што говори.
Први пут Капистран је почео да говори против Турака на сабору у Угарској који је
одржан у месту Рабу (21. јуна 1455. године). У то време Турци су били већ под
Новим Брдом. Иако се тада бавио "политичким" радом, Капистран је себи увртео у
главу да је то сада идеална прилика да деспота Ђурђа, који је присуствовао овом
сабору, преведе у католичанство. Деспот је упорног Капистрана одбио на доста
груб начин. "Тако је био такође фратар Иван капистран из Реда светога Фрање.
То је био човек света живота и веома ревностан проповедник. Пошто је много
желео да разговара са деспотом, поручио му је да би се радо с њиме састао,
уколико му то не би било непријатно. Деспот је одговорио да пристаје да се једног
дана састану. Кад су били у разговору, Капистран је почео уверљивим разлозима
доказивати да је становиште католичке цркве у погледу религије најсветије, и
његовим разлозима није се могло ништа приговорити. Због тога је наговарао и
молио деспота да се са свим својим народом сједини с римокатоличком црквом.
Ђурађ му одговори: Ја сам деведесет година живео у овом уверењу које су ми улили
у душу моји преци, те сам ја код свог народа (мада несрећан) увек био сматран
паметним. Сада би ти хтео да помисле - кад би ме видели да сам се изменио - да
сам због старости излапео и да сам (како прост пук вели) подетињио. Ја бих пре
пристао да умрем него да изневерим предања својих предака" (Мавро Орбин).
Капистран ни у ком случају није био такав "светац" какав се правио, већ је више
био захуктали бојовник католичке цркве којег је овакав деспотов поступак веома
увредио. Стога се он жали папи: "Некако прошлих дана имао сам разговор са
деспотом Рашке, који је овде од господе и барона Угарске тражио помоћ за
одбрану својих области и за повратак изгубљених. Нашао сам га тако у злим
мислима о вери католичкој и тако одбојно устрајна у својим заблудама да је због
тога свима нама хришћанима за жалити". Управо, разговор Капистрана и деспота
Ђурађа је био онај одлучујући моменат који је допринео да Угарска одједном
изгуби сваки интерес да војно помогне Србију. Деспоту, као искусном човеку, није
требало много па да то установи и стога убрзо напушта Угарску.
Док се све ово одвијало, турски поход из пролећа 1455. године је и даље трајао.
Турску војску је овај пут водио лично султан, али сада са знатно измењеном
тактиком будући да је први циљ био Ново Брдо. У самоме почетку град је одбијао
било какву помисао од предаји јер се изгледа очекивала помоћ из Угарске. Султан
је тада наредио да се из великих топова пуних 40 дана бомбардују његове зидине. У
Угарској се за то одмах сазнало и било је стварно неких покушаја да се сакупи
помоћ. Међутим, сабор који је требао да одобри нови поход тешко се сакупљао
(због разлога који су напред описани) и док се то отезало Ново Брдо се и предало.
То је оставило веома тежак утисак на све који били присутни, а свакако на деспота
Ђурђа који је такође ту био. "Са жалошћу јављам вашој светлости да је данас
дошао гласник послан господину рашкоме деспоту, који овде борави тражећи од
господе и барона помоћ за одбрану свога владања; гласник тај јавио је деспоту и
баронима да је непријатељ имена Христова, цар турски Мехмед заузео најважнији
град рашки, по имену Ново Брдо, где је рудник злата и сребра, који деспоту даје

А цар је. али помоћу договора по којем је становницима обећао да ће их оставити на њиховим имањима и да им младе жене и ситну чељад неће одводити. односно Сребрна и Златна планина. авај.000 људи помоћу којих би се Турци сломили. и заузео га је. јуна 1455.000 дуката. стојећи пред вратима. а женску чељад на другу страну. Младића које је изабрао било је на броју триста двадесет. с мушком и женском чељади. а послао их је у Анадолију. али све је то била само варка не би ли се град што прије предао. А кад се град покорио. Сви су преплашени. године. тамо где их чувају" (Константин из Островице). Када су Турци дошли у варош. Овај начин пуцања из артиљерије први је (пише Лаоник у VII књ. Желећи да се град што прије преда обећао је много тога. жене обешчедене и обешчашћене у робље се продају. браниоци ступе у преговоре са султаном. "Земља пуста. Сам Константин је био међу онима који су као младићи били ту заробљени. изиђе кроз врата из вароши на ров. бирао мушку чељад на једну страну. У даљем тексту моли Капистран папу да овај сакупи 20.000 војника који би са осталом војном помоћу са Европских дворова сачињавали армију од око 100. али након 40 дана непрекидног бомбардовања и разочарења што помоћ никако не стиже. превару коју је извео султан Мехмед II и освету коју је приредио становницима Новог Брда веома је детаљно описао Константин из Островице. Запрепашћени браниоци предадоше се" (Мавро Орбин). али веома тешко оствариво. а женске чељади најизабраније седам стотина и четири. "Почео је да опседа Ново Брдо које је тукао артиљеријом. преко мора.) пронашао Мехмед. и кугле су у параболама падале у град. Капистран не жели само да Турке протера из Европе већ предлаже да се ратни поход продужи све до освајања Јерусалима. Био је ту још један очевидац који је то страдање описао. Једно време град се бранио. а онда одведени у Анадолију где су припремани за јаничаре. И то су ишли један за другим. младићи су плењени. крв своју изненада немилостиво проливену видеше. Увидевши да му нема друге. а мушкарце исто тако на ров на трећу страну. цар је наредио да се затворе капије и да се оставе отворена само једна врата. "Одатле је цар кренуо и опсео један град који град који зову Ново Брдо. остављајући све своје благо у кући. због толиких удараца и почињених злочина" каже Капистран у једном писму папи. Предаја је била 1. Женске главе је све раздао међу поганике а младиће је узео себи за јаничаре. мужи хришћани и јединоверници бејаху. Ново Брдо је пало на помало чудан начин. И други градови и вароши су опседнути и само што не падну. али султан се њих није држао. Све је то било лепо замишљено. и православље променили и сакупљено имање зло разграбљено" (Димитрије Кантакузин). Саму опсаду. пресвети оче. а жене на четврту страну.годишњи приход од 120. па је наредио да се посеку сви они људи који су били међу њима најистакнутији. деспот Ђурађ је поново савио врат и ступио у . наредили су свим домаћинима да сваки са својом породицом. Услови које је султан понудио били су заиста повољни. А остале је наредио да пусте у град и никоме није било забрањено да буде на своме имању.

чију је сестру Хуњади имао за жену и који је тада био одређен за одбрану града Албе. али не и од Силађија. децембра 1455. кога су Рашани затекли на колима. брат му Ладислав није имао те среће већ буде избоден на смрт. "Михаило одлучи да освети нанесену неправду и братовљеву смрт. изненада нападну Силађијеви људи. године. О томе је претходно обавестио Хуњадија и Силађија и од њих добио дозволу. послао је према њима известан број наоружаних људи са задатком да му их доведу живе или мртве. али то је трајало кратко све док му Силађи није одсекао неколико прстију. И кад му је било саопштено да ће Ђурађ кроз кратко време морати. Одсекавши му у борби два прста десне руке. Сукоб је почео онда када је Силађи (у време док је деспот боравио у Угарској) почео да зида нека утврђења на оној страни Дунава где се налазило Смедерево. Међутим. Док су преговори трајали деспот је имао рашчишћавање неких рачуна са странком Хуњадијеваца. Ђурађ вратио кући. и чуо да Михаило Силађи. Кад је Михаило видео да ће га Рашани напасти. Овај догађај иде у 17. То је помало успавало деспотову будност и он је . одлучи деспот да га зароби и да га на тај начин натера на уступке. да пређе горе обалом Дунава. дакле. Но. ситуација је била стално затегнута уз много изазивања са обе стране.преговоре са султаном Мехмедом II. Након тога се деспот предао. "Кад се. Када је изјахао у лов. што никако није било по вољи деспоту Ђурђу. Иако је до каквог-таквог помирења између њих двојице дошло још прије. баци се сместа с кола и узјаха већ спремног коња. али и уверавања да ће ту бити сигуран. поставио му је на пут којим је имао проћи заседу састављену од знатног броја наоружаних људи" (Мавро Орбин). његов брат Ладислав. заседа која је постављена Силађију успе само делимично. новим именом званог Београд. У непријатељству према деспоту нарочито се истицао Михаило Силађи. "Чим је Ђурађ стигао на то место и изишао на чистину пред Михаила. По њему. био је рањен на више места и ту је умро" (Мавро Орбин). прокрчивши себи пут оружјем у руци. Након овога напада Михаило Силађи је припремао освету и прилику је дочекао веома брзо. на крају га је заробио" (Мавро Орбин). ради прегледа тврђава. Од многобројних ухода које је поставио око деспота дочује да ће деспот са пратњом да крене у лов. са својим братом Ладиславом пролази на колима близу његове границе. деспота и његову малобројну пратњу у којој је био и син му Лазар. Како је у Смедереву владала куга деспот је мислио да ће у Купинову бити сигурнији. те се спасе бекством. Међутим. Сам Михаило Силађи се устремио на деспота који се бранио колико је могао. Послао је посланство које је требало да избори што повољнији мир. командант Београда. Михаило је силовито насрнуо на њега. Од болести се спасао. те зато постави Ђурђу много ухода преко којих је с највећом пажњом пратио његово кретање. а Силађи умакне у Београд. Ђурађ се од неке заразе склонио изван града и своје шаторе разапео у близини Београда. док му је син Лазара успео да умакне. Константин из Островице има нешто другачију верзију. у време када је деспот са породицом боравио у Срему у месту Купиново. Како се Силађи није могао на другачији начин одговорити. један од најповерљивијих људи Јањоша Хуњадија.

Онај писар. успео је на неки начин да убеди Силађија да га пусти уз велики откуп. И ускоро је за ручком лепо угостио писара Ладислава. а деспот је пристао. И наместили су га. Након овога. понижавао се многим усрдним молбама да би га Михаило пустио на миру у његово краљевство. "Сам деспот виде да му нема (помоћи). деспотова деца и остали великаши: "и захтевао је од њега као откупнину његову тврђаву Смедерево. те среће није био писар Ладислав који је ухваћен и одмах одведен у Смедерево. па је доста невољно кренуо да се обави ова размена. а потајно су наместили на скровитом месту двеста најбољих рашких војника" (Ђурађ Сремац). Ту му се на грозан. Међутим. Силађи као да је подозревао да може доћи до каквог изненадног напада деспотових људи. али стално се мешао неки писар по имену Ладислав који га је стално одговарао од споразума са деспотом. Силађи одведе деспота у Београд где су почела ценкања. И деспот му је говорио: Он би ме већ одавно пустио и био бих слободан да ти ниси свога . обећали су педесет хиљада марака за свог господара. а деспот се већ уплашио и за свој живот. не бринући се ни о чему. Међутим. односно неморала. Сада се ценкање наставило. И стали су на граници. деспот отпусти од себе своје дворане и живљаше ту безбедно. Осим тога. синови и барони нису хтели" (Ђурађ Сремац). Ладислав. "С временом дођоше барони Рашана Михаилу Силађију с великом молбом. И Михаило је одмах био задовољан те уговором утврдише да деспота спроведу до границе (његове) земље и да се благо тамо достави. предају града одбије Јерина. Деспот обећа да ће му је дати. И сваког дана гурали су му га у уста и притискали језик и тако је страшном смрћу отишао са овог света. И (Рашани) су похитали до Смедерева по благо. Радило се о сукобу два великаша. "Господина деспота с благом и писара Ладислава одведу у смедеревску тврђаву. али при предаји откупнине деспотови људи направе клопку Силађију. Ипак. а деспот допусти да се да. "Ослонивши се на њихова обећања. да им никако не поверује. А после две недеље Михаило Силађи изиђе из Београда с неколико стотина коњаника и удари на деспота ноћу и одсече му два прста на десној руци и ухвати га. са истом количином морала. Михаило Силађи пристаде. мора се рећи и то да Силађи није био ништа више вероломан у односу на деспота који је на неки начин и испровоцирао читав овај сукоб тиме што је први напао Силађија. Наводно је Силађи пристао. Помало изненађује наивност деспотова и његово поверење у Силађијеву реч. На крају је ипак дошло до договора. али и веома оригиналан начин деспот осветио. али како је био опрезан успео је да умакне клопци. а његов син Лазар умаче" (Константин из Островице). Питање је због чега је деспот могао некоме веровати на реч када је и сам по ко зна колико пута кршио ону реч коју је сам дао.највећи део своје пратње отпустио. положили откупнину з краља Рашана. веома је силно саветовао и доказивао свом господару Силађију да су Рашани непостојани. Чувши то. Слутње су му се показале као тачне. али Михаило то никако није хтео" (Ђурађ Сремац). Михаило Силађи пристаде за сто хиљада марака. а затим је наредио ковачима да одмах начине гвоздено шкропило. Силађи је наводно тражио најпре Смедерево. у горчини душе веома се жалостио и потајице их похрањивао у свом срцу. А деспот је често слушао како те речи излазе из Ладислављевих уста. али његова жена.

Константин из Островице то сасвим другачије прича. Наоружање им је било бедно и много је оних који осим . били су то углавном пропали грађани. Осим њега.000 људи. то је Силађи деспота пустио. док би са речне стране. Хуњади брани Београд Док су ови сукоби трајали. За њиме је ускоро кренуо и гроф Улрих II Цељски. мање него са чашћу. направили клопку Силађијевим људима. Остао је. нападало око 200 барки. док су други заробљени и још увек их држе у нашој тврђави Смедерево". Број је био импозантан. од Дунава. први напад је био усмерен ка Смедереву јер се вероватно очекивало да ће град бити брзо заузет. За то време. Он је одмах сакупио онолико војске колико је могао и кренуо Турцима у сусрет. О томе сам деспот пише: "са свом својом силом био под нашом тврђавом Смедерево и одатле се.господара саветовао својим језиком.000 војника и они су требали Београд да нападају са копнене стране. У то време Јерина је још увек била код Силађија као талац и ко зна како би се и она провела да се није умешао угарски краљ и наредио Силађију да је пусти без икаквог откупа. заповедник града. али како је требало прикупити велику суму новца. али је као таоца узео деспотицу Јерину. јуна султан је поставио шатор наспрам Београда. године ова се силна армија покренула. Деспот је био од речи и на време је донео договорени новац и предао Силађијевим људима. Главни удар је био усмерен ка Београду. Та војска коју је он водио била је све само не армија у коју се могао поуздати. а већ 13. Са градских зидина могао је Михаило Силађи. била је ту још маса других хришћана из свих европских земаља. побили их из заседе и отели златнике. У поход је кренуло око 150. сељаци. група деспотових великаша није могла да поднесе ову срамоту па су из потаје. који су Турцима припремали друге опсадне машине. Стигао је и тополивац Јерг из Нирнберга који је у Нишу и Крушевцу излио топове којима ће бити град бомбардован. скоро 60. повукао. Угарски краљ Ладислав се преселио из Будима у Беч под оправдањем да иде тамо у лов. наспрам Турака. а то сада трпиш у својим устима" (Ђурађ Сремац). али ту је била веома мало професионалних војника. на једно згодно узвишење са кога је могао да посматра како се опсада одвија. Међутим. јер су многи и најбољи из његове пратње ту били побијени. само забринутим погледом да посматра ову огромну армију како се размешта. По њему деспот и Силађи су се нагодили. а Турци су претрпели велике губитке. као и свих година до тада једини Јањош Хуњади. без деспотовог знања. Овај пут деспот је добро снабдео Смедерево тако да су одбијени сви напади. међу хришћанима је завладао неки страх. а сам оде у Смедерево да би ту суму припремио". "Тамо су израчунали да треба да им да сто хиљада златника и морао им је оставити као јемство своју жену пи имену Јерина. султан Мехмед II је припремао нови поход. Деспот Ђурађ је на прву вест да се Турци приближавају побегао на своје имање у Угарској (Бечеј). Ипак. Негде почетком јуна 1456. 10. сиромашни свештеници и сав остали олош који је очекивао добру пљачку.

Међутим. У тој . па је један камен. и овај је после неколико дана умро" (Константин из Островице). Ситуација је тада била толико озбиљна да је и сам Хуњади размишљао о повлачењу. на убеђивање заповедника јаничара. у главу. и то врло велика. сада је ситуација била сасвим другачија јер је Хуњади са свежим снагама био унутар градских зидина. након петочасовне крваве борбе и ова блокада је разбијена па је хришћанска војска могла да уђе у Београд. али остао му је водени пут преко Дунава. већ хришћани који су за тај свој посао од султана добијали плату. Те борбе су узеле толики мах да се и сам Јањош Хуњади у њих умешао борећи се као обичан војник. не Турци. јуна. којој се налазио Капистран. Но. Међутим. ту је био Капистран који је овој безличној гомили умео да својим проповедима улије фанатичну храброст. највећег господина после цара. а Капистран је својим ватреним проповедима успео да поново дигне морал бранилаца. Оно што је поразно јесте да су ову артиљерију опслуживали. Иако под сталним будним оком султана. Одмах по опкољавању Београда (почетак јула) почело је његово бомбардовање из преко 300 артиљеријских оруђа. ударио Караџа-пашу. нареди да се 21. Тај су пут Турци закрчили лађама. "Трећа жалост је била што је цар желео још две недеље да туче зидове. трајао је читаву ноћ и сутрадан све до поподнева. опкољавали у мањим групама и постепено их ликвидирали. налазио око Петроварадина. Хуњади је иначе стигао у последњи моменат јер је град након две недеље непрекидног бомбардовања почео да попушта. Док су Београдске зидине постепено разбијане. а највећи је био погибија Караџа бега. Тада је то пруће упаљено и бачено на јаничаре којих је била сва сила под бедемима. Са копнене стране није могао прићи Београду јер је ту стајала сва турска ордија. јула изврши општи јуриш. "А друга. Турци су успели да се на пар места пробију преко зидина и да уђу у варош. али исто тако и недисциплиноване. Управо овако фанатизована војска ће се показати као много боља од других претходник хришћанских армија које су биле војнички много спремније. У једној од њих је погинуо и Караџа бег.батине нису имали било каквог другог оружја. то се до краја показало као вешта Хуњадијева варка. Хуњади је са својом армијом. Међутим. Султан Мехмед II је имао намеру да настави са бомбардовањем градских зидина и није много журио са последњим јуришем. Напад је започео око пет сати поподне. а тобџија је ударио из великог топа у зид. цар му је наредио да јуриша" (Константин из Островице). Турци су и до тога момента имали под Београдом тешких губитака. јер је он био од цара постављен за највишег заповедника над њима. али 14. Послушавши његове савете. али Капистран о томе није хтео да чује. Осим тога предложио је да се током ноћи у градске опкопе набацају гомиле прућа умоченог у сумпор. али га је Смаилага одвратио да то није више потребно. По граду је он сакрио неколико чета својих војника који су оне Турке који су продрли у град и раштркали се ради пљачке. одскочивши од зида назад. и то верујући јаничарима. сама опсада је ишла траљаво уз много аљкавости и саботажа. од чега 27 веома великих топова. била је што је његов највиши господин по имену Караџа-паша био овако убијен: стајао је у шанцу поред великих топова и посматрао је. Смаилаге.

Након свега султан је једно време нестао свима испред очију па се по Европи говоркало да је од ране под Београдом и умро. Изгубивши живце. чак и султану. морао да се у очају сам баци у најгушћи бој где су га Угари одмах исекли. као што се увек дешавало. скоро сви топови и мноштво другог плена које Турци нису могли понети са собом јер се њихово повлачење претворило у најобичније бекство. Након тога. кад је већ цар. увидео је Мехмед II да би сада и он под Београдом могао главу да изгуби. Након погибије заповедника јаничара. Разјарен султан Мехмед II је узео сабљу у руке и сам се упустио у борбу. "Цар нареди да се неки шатори оставе. На пољу под Београдом остало је преко 20. Све то је посматрао и сам султан. и то све до опкопа" (Константин из Островице). ни то није било све јер они тада изврше јуриш и на другу линију коју исто тако заузму. навалише на њих. Турци су смислили да оставе скоро сав свој пртљаг очекујући да ће се крсташи радије забавити пљачком него да их прогоне. а Угри су их тукли. У ноћи која је следила иза ове битке нареди султан тренутно повлачење. "А Смаилага. сцене изгорелих биле су толико језиве да су чак и њима задрхтала срца. лудо охрабрени изврше јуриш и на трећу турску линију где се налазио логор самога султана.000 мртвих Турака. не могавши их натерати на послушност. Хиљаде лешева се . Прва турска линија и сви опсадни топови су без неког озбиљнијег отпора пали Угарима у руке. окренуше се хитро на њих коњаници. јер су излетали из града на шаторе и скупљали су их. Можда би се то и десило да изненада није стигло око 6000 турских коњаника који су успели да поколебају Угаре и да их натерају да се повуку у Београд.ватреној стихији изгорела је маса јаничара. па тукући. До краја је управо тако и било. Ту им је помогло и једно лукавство. Но. секли. отишао даље. бојећи се да му цар не спомене онај савет. али то није било ни потребно јер су се Турци између страшно убијали у сталним међусобним свађама и сумњичењима. али оно што је најважније. Колика је била паника међу јаничарима види се из тога што је њихов заповедник Хасан ага. ударио је међу пешаке крај опкопа и ту је убијен" (Константин из Островице). брзо је био рањен у стрелом у ногу. и ту их је исто тако нешто остало. а други су се разбежали" (Константин из Островице). Јаничари скоро да се нису ни борили и одбијали су сваку послушност. Осим тога. Међутим. секући. али само закратко јер Угари провале из града и изврше јуриш. Ни међу браниоцима Београда није била боља ситуација. "После тога смо видели јаничаре како беже из града. разјарени Мехмед II је добар део својих војсковођа и сам својом руком исекао. Кад Турци видеше да су се пешаци удаљили далеко од града да би скупљали шаторе. зато да би се на ове шаторе полакомили они из града. На крају се показало да их Хуњади није прогонио. Они су се страшно бојали Хуњадија и очекивали су да ће их он пратити и нападати. јаничари се повуку иза топова. Овај део већ није било тако лако заузети јер је био јако утврђен. вративши се и хотећи некакво јунаштво да учини. не би ли поново могао доћи у царску милост. Знајући склоност крсташа према пљачки. а сам крену као да је хтео да бежи. убијали. поразивши пешаке који су били излетели.

Како је гроф био у панциру то је успео да одбија нападе па чак и да израњави Хуњадија и Силађија. упутио своја два посланства на турски двор не би ли тамо сазнали за право стање ствари. Сахрањен је у фрањевачком самостану у Илоку.распадало у градској околини. године је и умро. године када је и он умро. мост се подигао и сви њихови људи су остали изван тврђаве. Ту су још били Михаило Силађи. свему томе деспот није много веровао. нису то биле једине лоше вести за деспота Ђурђа. октобра 1456. Онога момента када су краљ и гроф Цељски преко покретног моста ујахали у Београд. Њих двојица као да су нешто сумњали па су за собом повели велики број ратника. а онда му такво обезглављено тело баце у двориште. тако да су многи сматрали да је са Турском сада коначно готово. И тада је дошло до једне страховите ситуације. а за њом стигле су и разне заразе. Дочекани су веома грубо и султан није хтео од њих да узме харач који су донели. Међу првима који је подлегао зарази био је Јањош Хуњади. а поготово што је ту спадао и Београд којег је он након опсаде дао поправити и наново утврдити. Иако је било много прича о томе да је султан умро од ране коју је задобио под Београдом. Међутим. сабор у Футаку није тако мислио и за врховног капетана именовао је грофа Улриха II Цељског. Стога је одмах након завршетка битке под Београдом. Ни Капистран га није дуго надживео. Гроф на себе навуче панцир и дође до Хуњадија. То њему никако није било по вољи. Сада је команду над Београдом преузео Хуњадијев син Ладислав Сама победа под Београдом изазвала је у Европи талас радости. али на крају попусти бројнијим противницима који га оборе и одсеку му главу. То место је сада желео да заузме Хуњадијев син Ладислав. То је сада значило обавезу за Ладислава Хуњадија да грофу Цељском у одређеном року мора предати све крунске трупе и градове које је до тога момент држао под контролом. године проглашен је и свецем. Сутрадан након слушања мисе позове Хуњади грофа Цељског на неки разговор. итд. Разговор је постајао све жучнији и претворио се у међусобно вређање. године у Београд су стигли Угарски краљ Ладислав и гроф Улрих II Цељски који су требало од Ладислава Хуњадија да приме Београд. новембра 1456. Међутим.. тек до 23. хране није било довољно за све пристигле крсташе и почели су њихови међусобни сукоби. а 1690. На дан 8. Глад је харала. Ладислав Канишки и још неки Хуњадијеви људи. деспотовог зета. Султана Мехмеда II су тада могли да виде. али свој посао нису обавили. Разговор је од самога почетка био непријатан за Цељског јер га је Хуњади оптуживао да сплеткари сада против њега као што је некада то радио против његовог покојног оца. након чега је потегнуто оружје. У Земуну је примио причест од Капистрана и 11. О том догађају помало збркано прича Ђурађ Сремац. он није био сигуран ни у то да се након толиких година ратна срећа коначно окренула на хришћанску страну. међутим Хуњади је и томе нашао лека. називајући грофа Цељског . То је сада обећавало само нове неприлике. Имао је тада око 70 година. августа 1456. што је био сасвим довољан доказ да је он жив и здрав. Међутим. С друге стране. деспот Ђурађ је много трезвеније посматрао целу ситуацију. У Угарској је након смрти Хуњадија остало упражњено место команданта војних снага.

ускоро се Цилингу Ишпану надуо стомак од охолости. Након тога је породични грб сломљен. Са њим су покопане и последње наде деспота Ђурђа Бранковића да би преко зета. а оно што Сремац прича била је верзија коју је Хуњади понудио Угарском краљу Ладиславу. и био је тај кип израњављен бодежом. Тело грофа Цељског је пренето у Цеље и у фрањевачкој цркви је покопано. није био нимало срећан. Из тога разлога позове Ладислава у своје просторије. али је у њој. Знајте. Одмах након смрти њеног мужа. по Сремцу. а да би мало олакшао атмосферу предложи да се коцкају. нису могли ући. да ће Цилинг Шпан убрзо убити господара. Излази да је гроф Цељски био тај који је мучки напао Ладислава Хуњадија. Да је гроф дуже поживио. шлем и грб. покојног грофа и три пута узвикнуо: "Данас кнезови Цељски и никад више". И његова крв текла је по поплочаном поду палате. јер је његов бодеж био кратак и у одбрани главе од Немца био је отупио. А био је усред палате један кип. Гроф Цељски је на крајње мучки начин убијен. одрубише му главу одостраг. већ зазива Бога у помоћ. видео после много година. "Угрин Ладислав је понајчешће побеђивао Немца у игри. Немац је постојано и из све снаге гонио тог Угрина Ладислава од угла до угла палате. голема стаса. "Најзад је паж испред спољних врата чуо како његов господар. Најзад је војводски син Ладислав већ почео посустајати. то је морао да се прави како верује овој причи. Ускоро Немац тргну из корица свој округли бодеж. могуће да би против Турака био покренут неки нови крсташки рат и да би можда чак и ток историје тиме био измењен. Ово је интересантна прича. рече паж. Међутим. то јест био је искрзан" (Ђурађ Сремац). грофа Цељског. сваки у своју одбрану. И на дворска врата је била намакнута реза и нико није могао ни ући ни изићи. Већ цео сат се боре бодежима. И очас ухватише Немца за шију. као ни дотадашњи. Огромни витез. А био је човек храбар. Тако је Кантакузена Бранковић постала удовица. А главу су бацили кроз прозор палате према Угарској. усред Београда. будући да се гроф Цељски налазио у тврђави која је била пуна Хуњадијевих људи док су грофови људи били изван тврђаве. угарски војници одмах притрче вратима. Ђорђе. а да је деспота Ђурђа послужило здравље. Са грофом Улрихом II затрта је лоза Цељских што је на симболичан начин означено и на његовој сахрани. И до дана данашњег остадоше трагови крви и то сам ја. Шимун Нађ. До тог момента она је сахранила све троје деце које је родила у браку са грофом Цељским. што је у најмању руку веома чудна верзија. каквим се служе Немци. почели су да од ње отимају његове земље. него брзо донесу греду те је уз тешки напор угурају у врата. овај догађај има следећи ток. Налазио се ту Угрин. можда могао учинити нешто више у политичким пословима Угарске. Кад су то чули. израђен од дрвета. Ни њен даљњи живот.именом "Цилинг Ишпан". По њему гроф Цељски је имао намеру да убије Ладислава Хуњадија желећи да се дочепа Београда. према Визвару" (Ђурађ Сремац). који већ оптрчаше њих двојица. сав у оклопу. бацио је на под штит. . изузев крајњег исхода (смрти грофа Цељског) све остало измишљотина. Надаље. војводски син Ладислав. Како је краљ био такође под Хуњадијевом власти. Ладислављев паж одмах утрча између сатрапових врата.

силази са историјске сцене последња крупна личност српске средњовековне историје. до Београда. Стефан и Гргур. Да ли да Деспотовини одржи живот без обзира ко ће њоме управљати или је био једино заинтересован за своју власт? У сваком случају жртвовао је скоро сву своју децу својим политичким циљевима. децембра 1456. То су Ђурађева деца могла само од њега да виде и да науче. Било је ту сувише преокрета. Већ у петак 24. није стекла ону чврсту кохезију где се сви чланови породице међусобно пазе. Очигледно да породица Бранковић. две ћерке удовице. а све око тога ко ће владати оним што је остало од Деспотовине. Данас се не зна ни када је. као и владалачки век своје породице. У ретроспективи гледајући можда је тиме могао да продужи век Деспотовини. Данас се о томе не зна ништа поуздано. Биће ту још много сукоба између чланова породице. Бранковићи су чували као тајну његово последње пребивалиште. али ни од сина Лазара (који ће га наследити) не би имао много утехе. два сина ослепљена. ћерка Мара вратила се из харема. Овим се практично завршава онај сјајан . То је могао сасвим јасно да види на крају свога живота. Имао је око деведесет година и по свему судећи сама разочарења. без порода.00) и он је умро. Деспот Ђурађ је једноставно био човек свога времена и био је у потпуном складу са њим. Живот му је био сувише узбудљив и сувише испуњен разним догађајима да би се то могло у неколико реченица ставити. а још мање о његовом животном путу. Под утицајем своје жене Јелене. Држава му скоро да више није ни постојала. постала је удовица. Да ли је он могао учинити нешто више и да ли је можда од самога почетка морао да се у потпуности ослони на Турску јесте хипотетичко питање. претходно сахранивши све своје троје деце. а успех му је био више него бедан. а нико му није веровао. Питање је више у томе шта је он заправо хтео. од Смедерева. Било како било. Можда у моменту смрти он још није знао. Постоје различита мишљења о његовом гробном месту. Међутим и услови су били сасвим различити. смрћу деспота Ђурђа.Ни деспот Ђурађ Бранковић није дуго надживео зета. Ни породични живот му није био много срећнији. заокрета и многих неразумљивих потеза. Тешко је на крају било шта сумирати о његовој владавини. највише захваљујући Ђурађу и Јерини. па ће чак бити сумње да је њу (Јерину) до краја и отровао. Држава му се распадала и на њене јадне остатке бесно су насртали Турци. Острвице и села Бруснице. Код куће су му била два слепа сина. године у јутарњим сатима (7. Овде је све било пуно сплетки и страховите мржње. Чак му ни сахрана није могла бити организована онако како човек његовог ранга заслужује. деспот Лазар ће доћи у страховит сукоб са остатком породице. Радили су му о глави и Турци и угари. а поготово мајком Јерином. Плашећи се да би му гроб могли бројни непријатељи да оскрнаве. али исто тако и мноштво потеза који би се могли назвати политичком генијалношћу. а све зарад власти. а ни мати Јерина није била без кривице. Кантакузена. Друга ћерка. ни где је сахрањен. Његов начин вођења политике који се ослањао углавном на мито и сплетке по високим дворовима јесте веома неуобичајен ако се пореди са оним шта су радили његови славни претходници из породице Немањића.

децембра 1456. година била не само година тријумфа у борби хришћана са Турцима. Односи у породици Несумњиво да је 1456. али и оне су као такве биле саставни део његове личности. године) изазвала највише последица. Много тога је у њему било уједињено. године под Београдом када се турска опсада овога града претворила у њихов страшан пораз. Постепено је почео да мито и сплетке све више користи у својим политичким комбинацијама. Смрћу Јањоша Хуњадија хришћани су изгубили ратнога вођа и неуморног покретача свих похода који су последњих година били усмерени на Турке. Временом постао је искуснији и много прагматичнији. Његовим нестанком нестала је и Српска Деспотовина. Годинама су се турске и хришћанске војске сударале на територији Деспотовине уништавајући се међусобно. Хуњади је до краја живота био стална претња за Турке. Од самога почетка своје владавине деспот Ђурађ Бранковић је играо политички рулет са обема странама.) у веома кратком размаку умрли су Јањош Хуњади. али и историјске мисије која му је поверена од деспота Стефана Лазаревића. Смрт Јована Капистрана значила је губитак духовног вође који је умео недисциплиновану масу која није вична оружју да претвори у фанатизоване борце. У сваком случају био је личност. Док нестанак Хуњадија и Капистрана није значио и пропаст било које државе. Деспот Ђурађ Бранковић сигурно спада међу њих. као и доба које он представља. "А највећа жалост поганика била је што им Господ Бог није дао да заузму Београд" (Константин из Островице). Тиме је кичма турском отпору била сломљена и за дуго време (изузимајући можда Скендер бега) није се појавила ни једна иоле значајнија личност која би могла да надомести овај губитак. Био је изузетно културан и образован човек свестан свога високога порекла. већ истовремено и наговештај њихове страшне катастрофе која се примицала. али иако под теретом година. Те исте године (1456. Тако између Европе и Турске није више постојао "тампон" који је умногоме могао да ублажи турске ударе. Иако је осим спектакуларних победа имао и неколико значајних пораза. ипак није избегавао и оружане борбе. Но. Било је успеха. а успех му је био променљив. Срби у Деспотовини нису могли да виде разлику између једних или других будући да су их обе војске подједнако палиле и уништавале. особена по много чему. смрт деспота Ђурђа је значила управо то. Наговештај хришћанске катастрофе дошао је смрћу најистакнутијих бораца против Турака. сањар и идеалиста. Ничије име није код Турака изазивало такав страх као што је то било име Јањоша Хуњадија. 11. Јован Капистран и деспот Ђурађ Бранковић. Имао је много мана.период историје српског народа карактеристичан по личностима који својим квалитетима обележавају читаву епоху. али и . У младости био је храбар ратник. Ипак. али исто тако робећи домаће становништво. Свој задатак је испунио колико је могао продужујући живот Деспотовини. чини се да је смрт деспота Ђурђа Бранковића (24. све је то био део политике. Тријумф је остварен великом победом у летњим месецима 1456.

." (Мавро Орбин). О самој Јерини остала је у народу веома лоша успомена. иако она објективно са њим није имала било какве везе. У суштини деспот се више трудио да на неки начин одржи своју власт. која су омогућавала бесомучно пљачкање народа и енормно богаћење. приписан је управо Јерини. На том пољу се нарочито истицао други Јеринин брат. бисером и драгим камењем. а Ђурађ је то доста мирно прихватао. Не могавши се на други начин нагодити са Турцима. Јерини се приписује и одлучујући утицај при слању Маре Бранковић. Хладна Гркиња је у овом случају претпоставила улогу политичара улози мајке. након његове смрти све се срушило. године удао ћерку Мару ("царица Мара") за султана Мурата II. што наводи да се ради о хладној жени. Јерина је насликана са круном на глави. као мајка. Ђурађ је током 1435. а у руци држи златни скиптар који је крстоликог облика. или (како је други зову) Ирене. даде му је у нади да ће се тим сродством сасвим помирити с Муратом. у турски харем. већ доживела једну трагедију. али и скупљене усне на ситном лицу. Из 1429. јер она га је заиста имала и то не само у чисто породичним стварима. Јерина се мешала и у вођење политике. као и султану за жену деспотову кћер Марију. али му је било веома тешко да му даде кћер за жену. па је названа "проклета Јерина". На њој насликана је цела породица Бранковића: Ђурађ. Колико је то размишљање било раширено у народу види се и по томе што је још неколико грађевина названо Јерининим. Најпре у оквиру његове породице. Имала је црне очи. Тома. не без разлога. Међутим. који су заузимали најистакнутија места. тим пре што је радовима управљао њен брат Ђорђе Кантакузен. То је јако ражалостило Ђурђа: није му било криво да плати харач. Осим тога. једва петнаестогодишњу.. који је у Србију дошао без ичега у Србију и за само неколико година постао њен најбогатији становник. Импулсивни Ђурађ се дуго размишљао да ли да ћерку. . Србија је била преплављена Грцима. а самим тиме и власт у оквиру своје породице. Њен велики утицај на Ђурђа не треба много да изненади. па су то приписали Јеринином хиру. "На то Мурат посла Ђурђу Сараџи-пашу са свога двора да тражи редован харач. Међутим. њене и Ђурђеве ћерке. али испаде друкчије. Тај велики утицај Грка. Јерина и петоро деце. пошаље у харем и тек на наговор Јерине је то учинио. На крају. које је подигнуто за веома кратко време уз огромне жртве које је поднело становништво Деспотовине.. златним ореолом око главе. Иза њега су остали све сами проблеми. Многима није била јасна сврха изградње ове огромне тврђаве. У то време она је.значајних неуспеха. будући да је сахранила најстаријег сина Тодора. године остала је сачувана Есфигменска повеља издана у Жичи. која је свесна свога положаја деспотице. губитник је увек било становништво Деспотовине које од политичких успеха деспота Ђурђа тешко да је осетило било шта добро. Њено је име неизбрисиво везано за изградњу Смедерева. свладан речима своје жене Јерине. у одећи свој искићеној златом.

која је. године оставила без хране. затим да чује да су Гргур и Стефан током 1441. због којег је касније дошло и до свађе на броду. уда за грофа Улриха II Цељског. а градске власти су наредиле да се град очисти. наводно. где је требало да се прослави венчање. била продала све жито). Уз одлучујућу реч деспотице Јерине. године ослепљени наредбом турског султана Мурата II. затим да ћерку Мару пошаље у турски харем. Била је то ћерка морејског деспота Томе Палеолога . Можда је предање према деспотици Јерини ипак сувише сурово. Како је будућа младенка живела у Мореји то ју је требало бродом пребацити прво у Дубровник. Бродска посада није много журила. Након што су у Кларенци добили младу. другу ћерку Кантакузину да препусти грофу пустахији Урлиху II. а одатле копненим путем до Смедерева. путеви поправе и обаве остали послови. не би ли оставили што лепши утисак.попили. У сваком случају. Већ од тога момента почиње узбудљив живот ове принцезе. Кроз свој живот је претрпела неколико трагедија. године кренула је лађа из Дубровника у Мореју по принцезу. Дугачак је списак свега онога за чега се Јерина још оптужује. који је млада носила као мираз . већ и да је штити.Јелена. углавном властеле из Србије. Укупно седам дана су сватови боравили у Дубровнику и за то време одржано је безброј свечаности. Тек крајем октобра брод је стигао у Дубровник где је био свечан дочек. сватови су кренули ка Дубровнику. Најпре то да сахрани сина Тодора. Међутим. На броду је била бројна пратња састављена од скоро 200 људи. иако се пре тога три месеца одупирало турским нападима. млада је са сватовима кренула ка Смедереву. да би дошла до новца.Слично овоме. Кантакузина. будући да је била братаница византијског цара Јована VIII. ови заштитници су бацили поглед на младин . Испод хладне спољашњости она сигурно није била таква. пљачкали и на крају један део вина.Лазару. Пут их је водио кроз земљу Стефана Вукчића који је послао један оружани одред да их штити. одабрана је за невесту .и будућу деспотицу принцеза из византијске царске породице. О томе Мавро Орбин каже: "кад су ови увидели да се више не могу одупирати (пошто је овај град био лоше снабдевен намирницама услед тврдичлука Ђурђеве жене Ирене. па га је припремајући за владара. Она је потицала заиста из високог сталежа. Током септембра 1446. донели су јој мноштво непријатеља и то је вероватно разлог због чега је она за многе ствари "крива". Остала је позната и по томе што је браниоце Смедерева 1439. новембра. њена хладна појава и грчка уображеност. коју је продала да би намакла новац за неке своје потребе. која је требало не само да забавља принцезу на овом путу. Ослепљењем и Гргура (најстарији син) и Стефана (средњи син) наслеђе Деспотовине је препуштено најмлађем брату . решише да се својевољно предају Турчину". да неколико пута бежи из Србије испред Турака и ко зна шта све још не. био основни разлог зашто се Смедерево предало. Напокон је и то било готово и 4. а Лазареве мајке. деспот Ђурађ ускоро и оженио. Јерина се исто тако оптужује да је дозволила да јој се друга ћерка. па је брод пристајао у оближње луке где су морнари трговали. Ђурађеве жене. То је. Са Јеленом је укрцан и њен мираз.

све то је била веома далеко од породичне идиле. Након свега тога. а деспот Ђурађ није штедео новца да би била што лепша и веселија. Тако је остао само један деспотов син и то онај најмлађи. али након његове смрти (24. Осим тога. његову кћер по имену Мара. на шта је све деспот пристао и много је од тога учинио" (Константин из Островице). Лазар. а остало већином покрадено. Султан је одмах пристао и овај уговор је. никад им није хтео сметати и осигурао је себи да му деспот шаље за време рата петнаест стотина коњаника и да му сваке године даје данак петнаест хиљада златника. ускоро ће се горко покајати због свог избора. међу њима није било слоге. деспотица Јерина Кантакузен и Јелена Палеолог.покрали. децембра 1446. децембра 1456. али и Стефан (ослепљен заједно са њим) отпали су као могући Ђурађеви наследници будући да се у средњем веку сматрало да слеп човек не може владати. разлог за то је била борба за власт. "И послао је деспоту жену оца својега Мурата. Још за живота деспота Ђурђа односи између свекрве и снаје били су колико-толико сношљиви. али и затражили да се досадашњи уговор између Турске и Деспотовине обнови. продужен. султан Мехмед II је Мару Бранковић ослободио даљњег боравка у Турској и са богатим поклонима је вратио у Деспотовину. Гргур је узимао учешћа у државним пословима са оцем и сви су га сматрали Ђурђевим наследником. Одмах је послао гласнике који су честитали султану Мехмеду II. Иако је Јерина сама одабрала Јелену за своју снају. а онда и ослепљењем (1441.). Старо супарништво између породице Кантакузена (Јерина) и породице Палеолога (Јелена) избило је свом снагом на видело.мираз и до краја добар део . Јелена није успела да у Смедерево донесе бог зна колико велик мираз: део је попијен. која је завршена Гргуровим заробљавањем. . Да је његова улога била битна види се и из тога што му је деспот Ђурађ поверио одбрану Смедерева од Турака (1439. Тим ослепљењем Гргур. За њено издржавање доделио јој је Топлицу и Дубочицу које су до тога момента држали Турци. што је Ђурђа могло посебно да обрадује. Иако су чланови ове породице претрпели много тога и страшно страдали од Турака. али то што су земљакиње није ми нимало сметало да се од самога почетка .).) избила је између њих две мржња која се ничим више није могла сакрити. своју маћеху. Сада су на српском двору биле две Гркиње. могло би се рећи да се међу њих завукла дубока мржња. Смрт султана Мурата II (1451. дао јој је две покрајине: Топлицу и Дубочицу и начинио је с деспотом овакав савез: докле год је он жив и његов син Лазар.замрзе. Онога момента када се Мара Бранковић вратила из Турске породица Бранковић је коначно била на окупу. године. по старим условима. Свадба је прослављена 18. Међутим. Отпремивши је поштено. Као и увек. По праву прворођења деспота Ђурђа је требао да наследи најстарији син Гргур и то у самоме почетку никако није било спорно. Чак.) није ни у ком случају дочекала деспота Ђурђа неспремног.

Најпре то да Гргур није био њен син већ син од прве Ђурађеве жене и њој сигурно није могло бити право то што на чело Деспотовине неће доћи неко од њених синова. деспоту Ђурђу. У оквиру тога. као и у свих до тада протеклих година. он је био веома попустљив према Јерини тако да је она могла много тога да постигне. могло је у тим политичким комбинацијама да се учини Јерини као добра услуга јер је то отварало њеном сину Лазару пут ка престолу. То сасвим сигурно није било непознато ни Гргуру. Са слепим Стефаном ситуација је већ била другачија. Мора да је деспот Ђурађ осећао грижу савести сваки пут када би угледао своје ослепљене синове Гргура и Стефана и да се за њихову несрећу осећао кривим. Иако је за његову трагедију такође великим делом кривац. мада никако не може бити и да није знао за њих. Ни са Стефаном није била много боља ситуација. а на посебно инсистирање Јерине. Због тога је у многим стварима према њима сигурно био попустљив покушавајући да им на тај начин надокнади све оно што су они претрпели због њега. С друге стране. баш на дан венчања проглашен деспотом. Он је од стране оца био послан као талац у Турску и то ко зна каква све понижења доживео. у тим првим моментима (пре Мариног повратка из Турске 1451/2) у оквиру породице Бранковића било је много неслагања. Можемо претпоставити да је Гргур имао много разлога да замери оцу. а због неспретних очевих сплетки био је ослепљен. који иако су били слепи изгледа да су гајили некакву наду да ће их ипак запасти престо. Тим више што је Лазар на помало разметљив начин. због Ђурђевих тајних сплетки са угарским двором. Само заробљавање Гргура од стране Турака и његово ослепљење. султан Мурат II се осветио Ђурђу тако што му је ослепио синове Гргура и Стефана. знало да ће Лазар бити Ђурађев наследник. Због маћехиних хирова је заробљен у Смедереву. али ни Стефану. Међутим. Смедерево је 1439. Осим тога 1446. Познато је да је Ђурађ сву пажњу. Ђурађ ипак није морао да му обећава удео у власти и са те стране Стефан стварно није имао било каквог основа за такве наде. године дошло је до венчања Лазара и византијске принцезе Јелене Палеолог. године у опсади остало без хране (ако је веровати легенди) и то је био један од разлога зашто је Гргур био заробљен. Дакле. тако да се онога момента када је византијски двор пристао да пошаље Јелену Палеолог у Деспотовину. док су Гргур и Стефан били код Турака у сужањству. То је сасвим сигурно осећала и Јерина и стога није могла да према Гргуру поступа онако како би то иначе чинила па је према њему имала извесних обзира. на свој оној несрећи која га је задесила. и ту мора да је постојала граница.И до ослепљења Гргур изгледа није имао баш складне односе са деспотицом Јерином. Делимично захваљујући Јерини и њеној продаји жита. Постојао је обичај да Византинци дају своје принцезе само за наследнике престола. могуће да је деспот Ђурађ давао извесне наде Гргуру да га деспотство ипак неће измаћи па би се само на основу тога могли тумачити његови каснији поступци. а разлога за неслагање је могло бити више. И тада. Стога он . посветио сину Лазару и постепено га уводио у државне послове. а онда на крају био и ослепљен. Некако се чини као да је деспот Ђурађ био изван ових породичних сплеткарења. барем онда када је у питању био слепи Гргур.

а једини изузетак је био Стефан који је углавном био изван догађаја. а то је могла једино ако буде пратила ону политику коју води и њен муж. Централна фигура новога политичког правца постала је Мара Бранковић. На другој страни су били Лазар Бранковић и Јелена Палеолог који су нагињали ка Угарској. Стефан је био веома интелигентан и вероватно је схватао да му није време за било какве иступе. тим више што је Лазар као вероватни Ђурђев наследник. Деспотица Јерина је опет желела да сачува свој утицај на политичке послове у држави. Тај политички правац је све до Мариног повратка из Турске углавном подржавао и деспот Ђурађ. Мара Бранковић је дошла из Турске и била јој је савршено добро позната њена снага па би се могло рећи да је она у томе моменту можда била и једини реални политичар. а додатну забуну је изазивао и сам султан називајући је мајком. а тиме истовремено да и себи обезбеди Турску подршку. Она је уживала посебан углед код новог султана Мехмеда II Освајача. Лазар је нагињао Угарској.све до Ђурађеве смрти и не игра неку посебну улогу. У суштини радило се о борби за власт. заједно са оцем водио државне послове у Деспотовини. Мариним повратком све се то изменило и Лазар. То је морало довести до затегнутих односа у оквиру породице. Колико је њихов однос био присан види се и из тога што је неколико западних писаца мислило да је Мара заправо Мехмедова мати. Баш то као да је пореметило и онај однос снага који је постојао у породици Бранковић. Лазар Бранковић је сасвим добро осетио да му прети опасност од Гргура који је успео да оствари добре односе са Маром Бранковићем. Деспотица Јерина Бранковић је била довољно мудра да буде уз мужа. али и свој.) у Србију се вратила и Мара Бранковић. а у томе га је подржавала и жена Јелена Палеолог. већ искључиво потребу земље. султана Мехмеда II. али их је помно пратио. Већ је речено да је најмлађи деспотов син Лазар. па би се могло рећи да је и она припадала томе политичком правцу. Деспот Ђурађ се под њеним вероватним утицајем приклонио Турској и на неки начин одрекао Угарске. а тиме и Јелена Палеолог су изгубили много од свога утицаја. долазак Марин у Србију много је тога изменио. којој се изгледа придружио и Гргур. Деспот Ђурађ је видео једини начин за опстанак Деспотовине. у несукобљавању са Турцима. Он је гајио наду да ће се након Ђурђеве смрти ипак успети дочепати престола па је оценио да му у томе Турци могу помоћи. која се активно мешала у вођење политике. Стефан Бранковић је на први поглед био неутралан. У том његовом политичком правцу много му је помагала Мара својим утицајем на свога бившег штићеника. Једини погодан савезник је . У сваком случају. У том контексту њено пристајање уз Турску у себи није имало било чега себичног и она у томе није видела било какву корист за себе. Након смрти султана Мурата II (1451. Таквој коалицији Лазар би тешко могао да се одупре па је требало обезбедити подршку са стране. Некако је излазило да је сваки из породице Бранковић имао неки свој политички правац и своје амбиције. њихов противник. човека који ће само пар година касније да освоји Цариград. Ситуација са Гргуром је већ била другачија. Међутим.

године. Осим. а те две породице су се смртно мрзеле. Јелена Палеолог је сасвим разумљиво пратила политику свога мужа. а све зарад борбе око власти или утицаја на њу. Због претерано великог харача деспот Ђурађ је отезао са прихватањем уговора. што се можда могло назрети на оној скупној слици породице Бранковић на Есфигменској повељи. Да трагедија буде већа. тога Јерина је била још увек у доброј снази и својим ауторитетом. Истицао се речитошћу и озбиљношћу у говору. управо је Јерина била та која је инсистирала да се Лазар ожени Јеленом. који није био мали. Они ће тек да дођу. Једино је снажна личност деспота Ђурђа Бранковића успела да одржи колику-толику хармонију и да чува породицу од потпуног расцепа. али истовремено је терала инат својој свекрви. У међувремену је .била Угарска и стога не изненађује што је нагињао њој. што не бисмо очекивали ни од некога из прастаре племићке породице. Нико га у Деспотовини не би ни схватио озбиљно па је то био разлог због чега он није пружио било какав отпор Лазару. "Такав је био крај рашког деспота Ђурђа. а уз то још од 1446. децембра 1456. Та лична мржња ове две жене је сада испливала на површину и помешала се са политичким интересима. али то још увек није доводило до отворених сукоба. У време када је преузимао Деспотовину преговори које је са Турцима повео покојни деспот Ђурађ били су при крају и Лазар их је не само наставио већ и успешно привео крају. Вероватно да је у то време дошло и до захлађења Јерининог односа према Лазару и њеног наглог приближавању Гргуру. одржавала је у оквиру породице колико-толико сношљиве односе. године носио и титулу деспота то није могло бити сумње у то да је он наследник деспотског престола. Био је стасит и лепа и достојанствена изгледа. Вероватно зато је и смена на престолу Деспотовине прошла релативно мирно. због тога што је био слеп није могао истаћи кандидатуру за престо. Од његове смрти почеле су да се назиру прве напуклине у оквиру породице Бранковић. а Јелена је била опет из породице Палеолог. Ничега ту више није идиличног. годину) је помало изненадно умро 24. 12. Било је сасвим јасно да у породици Бранковић сада влада страховита мржња и антагонизам. а султан Мехмед II није хтео да попусти. Но. тај однос према њој постепено је разбијала њена снаја Јелена Палеолог. Међутим. није био много постојан у свом деловању" (Мавро Орбин). Слепи Гргур Бранковић. Деспот Лазар Бранковић Како је Лазар Бранковић последњих година Ђурђевог живота био непрестано уз оца и помагао му у вођењу државних послова. Њихове односе је додатно тровало то што је Јерина била из породице Кантакузен. Ту треба напоменути да је и деспотица Јерина међу децом уживала одређени углед и да су јој она ипак указивала поштовање. Први проблем са којим се суочио деспот Лазар били су односи са Угрима и Турцима. иако је по томе што је био најстарији Ђурђев син требао бити наследник. Након свих ових потреса већ добро остарели деспот Ђурађ (имао 81. деспотици Јерини.

Тај снажни човек се одмах диже са земље и рече јаким гласом: Чујмо наше угарско правило: ако неко код . а од 1455. смрт га је у томе претекла. Како је Михајло Анђеловић. године. Ту је добио име Махмуд (Анђеловић) и захваљујући својој даровитости брзо се попео хијерархијским лествицама у турској политичкој елити. најпре као Ђурђев. али и понижење које је при томе и сам доживео нареди краљ да се заробе Ладислав и Матија Хуњади. јануара 1457.дошао турски пораз под Београдом (лето 1456. султан Мехмед II није имао више воље да се натеже око висине харача па је на крају ове преговоре привео крају и 15. Желећи да освети смрт Улриха II Цељског (који је био ожењен са Ђурђевом ћерком Кантакузеном). а осим тога добио је скоро све оне земље које је Ђурађ држао. Трећи дан након њиховог заробљавања извршена је смртна пресуда над Ладиславом Хуњадијем. а онда као Лазарев представник. године је и везир. На почетку остаде неозлеђен. Ту је било и једно магловито обећање од стране султана да деспота Лазара неће до смрти узнемиравати. Како је Лазар био непрестано уз оца и био добро упознат са преговорима и Ђурђевим намерама. Ради се о Михајлу Анђеловићу који је још за Ђурђева живота доспео до положаја великог челника.000 војника на свега два дана хода од Смедерева. У време када је уговор потписиван (15. што је био својеврстан вид политичког притиска. године под Новим Брдом и онда одведен у Турску. али и неколико њихових присталица. он је већ био беглербег Румелије (врховни намесник европске Турске). година) Махмуд се налазио са 20. а због тога што је Ново Брдо сада било под турском контролом. само три недеље након Ђурђеве смрти. Међутим. Тиме је деспот Лазар успео да изненађујуће брзо и лако среди своје односе са Турцима. По други и по трећи пут остаде без повреде. У време преговора деспота Лазара и султана Мехмеда II. Ова смртна казна је извршена јавно. У овим преговорима са турским султаном посебно се истакла једна личност чије време тек долази. а ни са једном од њих они нису могли бити задовољни. Осим тога успео је савлада свој анимозитет према њима и да им до краја чак постане вазал. Међутим. затим да је он (Лазар) преузео Деспотовину као и о склопљеном миру са Турцима. често долазио у Турску то су се браћа сусретала и ускоро започела сарадњу. Сам харач је био мањи у односу на онај који раније плаћан. "Затим будимски крвник зададе ударац мачем. Његов рођени брат још као дете био је од стране Турака ухваћен 1427. године). Стога и оправдана претпоставка да је у склапању овога мира и релативно добрих услова које је у њима Лазар успео да постигне део и утицаја Махмуда. у то доба угарски краљ је имао других брига и његова реакција је за тај моменат изостала. Ослабљен због пораза под Београдом. Тек након склапања мира са Турцима послао је деспот Лазар свога гласника у Будим код угарског краља Ладислава и обавестио га о смрти деспота Ђурђа. то је он само наставио оним смером којим је и Ђурађ кренуо. а ту изненадну околност је деспот Ђурађ хтео да искористи и да турску слабост након овог пораза искористи терајући их на попуштање. јануар 1457. а до краја се претворила у његово мрцварење јер му је џелат успео тек четвртим замахом одсећи главу. Овим уговором деспот Лазар је изборио да султан прихвати смену на престолу у Деспотовини. Било је ту доста вести за Угре. потписан је уговор између султана и деспота Лазара.

које је Ђурађ сакрио. али и из . Старост јој није била мирна. али ту му је војска била на Тамишу разбијена (мај 1457. остављајући је несахрањену. сам скину крст са свога врата. но како је старила то јој је ауторитет био све слабији и трпела је од сина Лазара и снаје Јелене Палеолог многе неправде. Лазар их је сустигао и успео да преотме благо. Лазар. Јерина. предаде га у руке крвнику. Али. "Ђурађ је у завештању одредио да његова жена Јерина управља државом његових синова. а крвник у руке судији. будући да су Лазар и Стефан хтели сарадњу са Угрима. јер су син и снаја мислили да зна где је благо. сматрајући да престо припада њему и не желећи ни са киме да дели власт. Охрабрен овим успехом деспот Лазар је покушао да оствари и дубља освајања по Банату. године. По неким записима била је злостављана. По њему су Мара.) дошло је у породици до потпуног разлаза. али узрок смрти је по свему судећи била куга. али Мара и Гргур су му умакли. те спустивши се на колена три пута завапи: Исусе. Између њене деце долазило је до сталних сукоба. Није имао ни пуних 18 година. незадовољан тиме. Међутим. Мара и Гргур су исте ноћи када је Јерина умрла морали да беже из Србије не би ли спасли живот. што због старости. желећи да постане потпуни господар. Најтрагичнија. И првим ударцем главу му би одрубљена. Кад је то чуо војводски син Ладислав. са благом кренули да побегну код султана. године успео је да заузме Ковин и још неколико тврђава које су ишле дуж Дунавске обале: "прими господин деспот Лазар град Ковин и ине градове побрешке" (Летопис). одлучио да Јерина буде та која ће управљати државом. али изгледа и најверодостојнија верзија јесте она настала од Критобула. док су Гргур и Мара нагињали Турцима. Смрт која га је задесила била је толико изненадна да се сумњало да је отрован. Та егзекуција је изазвала грађански рат у Угарској будући да су присталице Хуњадијевих предвођене Михаилом Силађијем напале на краља Ладислава. У тим ратним дејствима деспот је имао и доста успеха. У то доба умрла је деспотица Јерина. отровао је мајку отровом усутим у салату" (Мавро Орбин). отрује мајку тако што јој је усуо отров у салату. већ на самрти. Међутим. Постоји чак прича да је Ђурађ. Притиснут са свих страна краљ се склонио у Беч водећи као заробљеника Матију Хуњадија. већ је слободан по својој срећи. У време док су трајали сукоби између присталица угарског краља Ладислава и Михаила Силађија. Након њене смрти (3.одрубљивања главе три пута може да поднесе крвников ударац. маја 1457. Јерина је то смиривала док је могла. деспот Лазар је веома активно помагао странку угарског краља. Гргур и Јерина. Ту се није дуго задржао већ се ускоро запутио у Праг где га је затекла смрт крајем децембра 1457. а тело би покопано заједно с главом код светог Ивана у манастиру черских монаха" (Ђурађ Сремац). не марећи за страх божји. Палатин Никола рече: Нека му крвник задаје ударац толико пута док му главу не одруби од тела.). Током априла 1457. а што и због болести. њихов син Лазар.

Смрћу деспота Лазара поставило се питање ко ће владати Деспотовином. по имену Матија (Корвин). Његов положај је сразмерно био јачи и тиме што му је брат Махмуд заузимао видно место у турској политичкој хијерархији. јануар 1458. Орбин овде греши утолико што Стефан није побегао заједно са Гргуром и Маром. јануара 1458. Како је Матија био малолетан то је за губернатора (намесника) до његовог пунолетства постављен Михајло Силађи. односно 24. Ипак деспот Лазар није имао прилику да покаже како би реаговао у таквим приликама. султану Мехмеду нудећи му знатну своту новца. законитог наследника деспотског престола насупрот деспоту Лазару. О томе је вероватно било и разговора са Гргуром и по свему судећи постојала је обострана воља да се покуша тако нешто. Несумњиво да је најјача личност у Деспотовини био Михајло Анђеловић. а то се приписивало његовом страху од турског напада. будући да је и он 20. а деспотовао је самостално само 1 годину и 26 дана. Све се то додатно закомпликовало када је током новембра умро угарски краљ Ладислав.). Он је сасвим добро знао какав углед има Мара код султана. Да би ситуација била још озбиљнија у Угарској су тада трајали још сукоби између краља Ладислава и присталица куће Хуњадијевих. а сигурно му није била непозната ни жарка Гргурова жеља да заседне на деспотски престо. заједно с братом Стефаном. него је остао у Деспотовини. Нема сумње да је деспотова смрт била и више него изненадна. Тада су на видело изашле многе несугласице које су већ дуже време тамо владале. Кад је то сазнао Лазар. што је њега могло да натера на акцију у којој би коначно скршио Деспотовину. Но. остаде и ускоро умре. а како се бојао Мехмедове војске. разболео се од јада и ускоро умре без мушког потомка. године у Угарској је за новога краља изабран млађи син Јањоша Хуњадија. Осим тога морала га је плашити и могућа реакција султана Мехмеда II када дочује да он (Лазар) одржава тајне везе са Угарском. Од њих је могао да чује како деспот Лазар постепено опет нагиње сарадњи са Угарском. јануара 1458. "Видећи Гргур да је неправедно лишен престола. Само пар дана након смрти деспота Лазара (20. будући да он није оставио мушких потомака. Турски султан Мехмед II примио је веома лепо Гргура и Мару. Сасвим је извесно да деспоту Лазару није могло бити свеједно то што му сестра Мара и брат Гргур бораве на турском двору. По наводима неких летописа Лазар је био савладар деспота Ђурђа укупно 10 година и 26 дана. "Чим се прочуло за овај Лазарев злочин. тим више што је он према Мари исказивао велико поштовање називајући је у неким исправама чак "мајком". и поред свега то још увек није било . није одмах реаговао. Сасвим је сигурно да му је доласком Гргура отворена могућност да овога истури као правог. Ерињу и Милицу" (Мавро Орбин). командант војних јединица у Деспотовини. По свему судећи још увек није био начисто шта треба да уради. Ипак. године умро. обратио се.разочараности. Мехмед им је доделио један мали део земље како би пристојно могли живети" (Мавро Орбин). Оставио је само три кћери: Марију. толико су га омрзли његови вазали и други суседи да је Мехмед донео одлуку да заузме Рашку.

Док су сви ови сукоби. отпори су били сувише јаки да би од тога било шта могло да испадне. али и амбиција међу њима није могло бити никакве сарадње. гледајући чисто правно. уколико Гргур због тога што је слеп. Но. Одједном се почело говоркати како је деспот Лазар непосредно пред смрт одредио да се Деспотовина преда папском легату. Због целокупне ситуација. али на крају од свега није успело ништа. што је практично значило да је одлучио да земљу препусти католичком утицају. а сплетке су се у Деспотовини наставиле. њој (странци) није било свеједно кога ће султан да именује. захваљујући Мари Бранковић. султан је могао некога од њих двојице да постави деспотом. Наиме. тако да се у Београду појавио кардинал Карвајал. Док су Стефан Бранковић и деспотица Јелена нагињали Угарској. У том моменту је било јасно да је турска странка у Смедереву (вођена Анђелићем) однела потпуну победу. Слична је ситуација била и са деспотицом Јеленом која је била свесна да сама не може преузети власт. Сви ти различити политички интереси довели су до стварања намесништва у којем је била деспотица Јелена. један веома пристали и способан младић. Да невоља буде већа и сам папа Каликст III изгледа да је поверовао у то или је желео да све то искористи. Дакле. март 1458. он је једини имао право да затражи деспотски престо будући даје био једини преживели син деспота Ђурђа. Заправо. Интересантно је то да ни на угарском двору нису много веровали у могућност да је деспот Лазар заиста оставио Деспотовину папи. али без обзира на то мислили су да је исплативо покушати. не би могао проћи код султана ту је био његов син Вук (Гргуревић). Међутим. Чини се да је и слепи Стефан Бранковић у целој овој гужви видео неку своју шансу па се и он умешао и поделу власти. Кардинал је једва живу главу извукао. Осим тога. али у оно време то је и те како узнемирило становништво. Иако је турска странка желела да од султана затражи да јој он постави деспота.довољно да он самостално завлада и стога је морао тражити компромисе. а то турска странка у Смедереву није желела. Одмах након смрти деспота Лазара успео је босански краљ Томаш да отме Сребрницу и још 11 градова. Ускоро је папа објавио булу (14. Михајло Анђеловић је из сасвим разумљивих разлога тражио турску помоћ. Могуће да је тада почео да размишља и о томе да преузме контролу над целокупном до краја дезорганизованом Деспотовином. трајали између њих. у турској је још увек био слепи Гргур Бранковић и он је код султана. на Гргура се није рачунало пошто је он био у Турској. али је желела да све учини не би ли је задржала у оквиру своје породице. Данас је тешко у тако нешто поверовати и вероватно да је то све било плод нечије сплетке. Они су хтели . међутим ни они нису имали посебног разлога да се претерано радују. територија Деспотовине се и даље крњила. Кардиналу је нуђена чак и јака војна пратња.) којом је Деспотовину ставио под своју заштиту. неки јавни неки тајни. нису то биле једине невоље које су се појавиле. слепи Стефан Бранковић и деспотица Јелена. стајао веома добро и врло је вероватно да би султан именовао њега за новога деспота. Наравно.

мржњом коју су према њој осећали. Но. Током марта месеца 1458. на неки начин. Ово. њихов расцеп настаће нешто касније. где је био бачен у тамницу" (Мавро Орбин). брата Михајла Турчина. видевши такву побуну својих људи коју није била у стању да угуши властитим снагама. а у којој су били деспотица Јелена и слепи Стефан Бранковић. подстакнути. "Поменута Лазарева жена звала се Јелена и она је остала на власти после мужевљеве смрти. Сада је већ сасвим било извесно да је угарска странка однела потпуну победу. ни он није био довољно јак да самостално влада па је уз њега била и деспотица Јелена. радо дошао. смисли некако изговор којим би намамила у замку тог новог владара. Времена за неке сплетке којим би се Гргур и његов син Вук истисли из султанове милости није било много будући да је угарска странка у Смедереву. али ни Јелена. изабрали су за свога владара Мехмеда. Ова побуна је била по свему судећи спонтана и покренута углавном мржњом према Турцима. године Михајло Анђелић пусти једну турску чету у Смедерево. што је наравно било много опасније. Но она се обратила за помоћ Угрима. Њему су предали такође управу над градом Смедеревом" (Мавро Орбин). "двовлашће" сигурно није могло даље да траје и њиме није био задовољан ни Стефан. чим је ступио у кулу. Тиме је турска странка у Смедереву била потпуно уништена. Ђурђев син Гргур настојао је да је протера из државе. не треба мислити да је и ова угарска странка било посебно сложна између себе јер је и ту свако вукао на своју страну. То је било довољно да раздражено становништво направи побуну у којој сви Турци у граду буду побијени. Међутим. не помишљајући ни на крај памети да је посреди превара. У том метежу најбоље се снашла деспотица Јелена која је на веома вешт начин успела да зароби и Михајла Анђелића. Без икакве сумње да је ово била њихова сплетка која скоро да је успела. То се посебно могло видети онда када је кардинал Карвајал покушао да у име папе преузме Деспотовину. није био задовољан ни турски султан Мехмед II. Но. можда. деспотица Јелена се трудила да на сваки начин власт задржи у оквиру своје породице. али настали су сукоби у њеном оквиру. куда је он. а они ни мање ни више него истакну турску заставу на кули изнад градске капије. Али она. Једног дана позва га пријатељски на ручак у кулу. Деспотица Јелена је била омрзнута и није ни чудо што је сада ту прилику до краја искористио слепи Стефан Бранковић и био признат за деспота. угарска странка је вешто искористила овај народни покрет и обрачунала се и са оним Србима који су подржавали Турке. Рашани. који је неко време боравио на двору рашког деспота. Иначе деспотица Јелена је изазвала својим понашањем страховиту мржњу према себи па је и то можда разлог због чега је Михајло Анђеловић имао јаку подршку међу становништвом Смедерева. Међутим. који су јој пружили моћну заштиту. Одмах након хапшења Михајла Анђелића. била веома активна. румелијски беглербег Махмуд паша (рођени брат Михајла Анђелића) покренуо је војску и започео . те га онако свезана посла у Угарску.Михајла Анђелића за деспота и то нису крили. "Лазарева удовица. која се била повукла у кулу. Међутим. У сваком случају турска странка није више желела да чека и ускоро је прва повукла свој потез. нареди да га вежу. Док је слепи Стефан Бранковић покушао да власт узме за себе.

а тиме и Деспотовине само питање дана. Ти брачни преговори су били препуни . "Угарска господа завађена су с краљем. пошто је ту скоро на те крајеве дошао други слепи брат покојног деспота. Било је сасвим јасно да је пад Смедерева. Њега су Турци водили са собом желећи да га поставе за деспота. Ова завера није била нимало наивна будући да је у њу било уплетено више моћних угарских великаша. Краљ Томаш је на неки начин осетио прилику да своју власт прошири на Деспотовину и то тако да свога сина Стефана ожени деспотовом ћерком Маром која је имала тада 12 година. који је код Турака.. На крају је краљ Матија открио шта му се спрема па је успео да заверенике претекне. изузев Смедерева. све је то било тек тренутно и тога су сви били свесни. Они су у додир дошли одмах након смрти деспота Лазара када је краљ Томаш отео Сребреницу и још низ других градова. Осим њега у турској војсци је био и његов син Вук Гргуревић (Змај Огњени) који је водио један одред. испречило се нешто што тада многи нису знали. Стога је наставила тајне преговоре са босанским краљем Томашем који су започети још много раније. а за узврат би им препустио нека имања по Угарској. До лета су пали сви значајнији градови и утврђења. а Михајло Силађи се успео извући из неприлике тако што се одрекао губернаторства. Овај брак је требао да буде типично политички јер би се њиме деспотица Јелена отарасила војводе Анђеловића који је тада био у пуном напону снаге. Стога долази до преговора између Михајла Силађија и деспота Стефана. Тога су били свесни и деспотица Јелена и деспот Стефан па стога не изненађују њихови преговори са Михајлом Силађијевим.систематско освајање Деспотовине. Док су се они тако натезали успели су Турци да заузму скоро целу територију Деспотовине. Међутим. У тим преговорима активно учешће је имала и деспотица Јелена. Оно што је Угаре нарочито забринуло био је пад јаке тврђаве Голубац." пише неки непознати писац. Деспотица Јелена је осетила да јој се власт полако измиче из руку. Михајло Силађи им је предлагао да му предају Смедерево. Стога су Силађијеве чете ојачане па је он имао и неких успеха у ратовању са Турцима и успео да их на час поколеба. У то време му није нимало лако јер осим проблема са Турцима он се уплео у неке тајне сплетке против краља Матије Корвина. те их има дванаест који заједно стоје. а њена властохлепност то није могла поднети. угарским губернатором који је у то време са великом војском крстарио дуж границе покушавајући да спречи Турке да пређу Дунав. док би краљ Томаш за свога сина обезбедио Деспотовину (тачније: њене остатке). Млетачки посланик о томе пише како је већ постигнут договор да се нека имања у Угарској "уступе госпођи удовици и ономе слепом брату покојнога деспота који је уз њу. Оно што је могло посебно да забрињава деспотицу Јелену и деспота Стефана. и који се узда у наклоност турску да помоћу ње Србијом завлада". а остало је само Смедерево. То и није била лоша понуда за Јелену и Стефана тим више што су Турци са собом водили слепог Гргура и било је извесно да би их он могао ускоро заменити на власти. Међутим. било је то што је у оквиру турске војске био и слепи Гргур Бранковић. По неким изворима изгледа да је деспотица Јелена чак и пристала на ову понуду и постигла споразум.

Он је имао тада намеру да провали у Турску. Јасно увидевши да без дозволе Угарске неће успети да оствари своју замисао и да сина ожени за Мару Бранковић. он отпутује лично на угарски двор који је тада боравио у Сегедину (крај 1458. без икаква отезања. То је био разлог зашто су краља Томаша још пожуривали да што прије преузме Смедерево. пошаљемо у град Смедерево" (из писма краља Томаша). светли Стефан. онога момента када се син краља Томаша ожени Маром Бранковић. а онда у Сегедин где се одржао угарски сабор. али још у Сегедину је имао разлога да се увери да се по свему судећи прерачунао. Турци су провалили у Деспотовину. а највише Михајло Силађи. Након овога краљ се није дуго задржао у Београду већ је отпутовао у Темишвар. јануара) пред нашим доласком у Јајце провалила је наиме велика турска војска. "Нарочито вам је познато. У том моменту у Бобовцу се налазио "младожења" Стефан Томашевић. У међувремену Анђелић је бачен у тамницу. Са овим својим политичким успехом краљ Томаш је био веома поносан па није пропустио прилику да се похвали: "да је мој вољени син. То је био разлог зашто се он одмах вратио започетим преговорима са деспотицом. Једно време је краљ Томаш је почео да се предомишља па док су још трајали преговори са деспотицом. Ту се краљ Томаш веома брзо споразумео са угарским краљем Матијом и добио од њега пристанак да сина ожени са Маром Бранковићем. Баш то је била карта на коју је заиграо краљ Томаш. "У понедељак (29. Можда је краљу Томашу тада изгледало да је направио добар посао јер је сину обезбедио титулу деспота. Сада је и краљ Матија изгубио стрпљење и наредио да се Михајло Силађи ухапси те да се спроведе у тамнице у Вилагошу. Наиме. оставили нашега споменутога сина. почетком 1459. али и његову одбрану од турске навале која се очекивала. Томе су се успротивили угарски великаши. што је могуће пре. па онда је дошла под други град. преузети Смедерево. марта 1459. Док су се два краља договарала у Сегедину. Све што је папа могао да му понуди била је једна ванбрачна ћерка миланског војводе. кад је чула да ћемо доћи. али се нешто касније успео извући. у средину нашега краљевства и дошла под наш краљевски град Бобовац. Било је јасно да се сада више ништа у Деспотовини без угарског знања неће моћи урадити. што није било оно што је краљ Томаш желео. Чим се извукао из опкољеног Бобовца пожурио је Стефан Томашевић ка Смедереву где је 21. године обављено његово венчање са Маром Бранковић. када нам је при нашем одласку из Сегедина наложио. почео је да се обраћа папи не би ли овај за његовог сина пронашао неку италијанску принцезу. а Михајло Силађи успео да их тек делимично заустави. узео за жену ћерку покојног деспота Лазара те је преузео читаво његово владање у . нашега вољеног сина. како смо вам казали. У овом случају женидба као да је више одговарала Угарској неголи Босни. било је договорено да ће Босна. по имену Врандук" (из писма краља Томаша). у којем смо. године). У то време је и краљ Матија дошао лично са својом војском па је једно време боравио у Београду. године Турци улазе у Босну и нападају на Бобовац и Врандук. да светлога Стефана. али како није имао потребног новца то је мислио да тај новац намакне неким видом пореза.сплетака и различитих интереса.

године банули под Смедерево. делом повео у ропство" пишу Дубровчани краљу Матији. Страховања краља Томаша су се веома брзо остварила када су Турци средином 1459.) и напали на земље херцега Вукчића. Силвио недвосмислено каже да је деспот Томашевић "дозвао Турке и град предао за велику своту новца". макар само за кратко. и поред свих тих успеха све је то било јако несигурно и краљ Томаш се почео обраћати папи Пију II тражећи помоћ. Стога се он 8. априла 1459. грађани Смедерева изиђоше из града. Тада се одједном појавила и опасност да га папа због наводне издаје екскомуницира. Такође је угарски краљ Матија га прогласио деспотом место свога таста Лазара. као Лазарев зет и наследник Рашког Краљевства. а деспотица Јелена је могла да ужива у своме тријумфу. Цркве покварише и месџиде начинише. а неком посед" (Мавро Орбин). било је јасно да је деспот Стефан Бранковић сувишан у граду и да му чак прети опасност за живот. "Сазнавши то. Са њиме је отишла и деспотица Јелена. и то сложно вољом свих Рашана". Грађани Смедерева и иначе нису били баш расположени према Стефану Томашевићу и никако га нису могли прихватити за деспота. "Други веле да је овај град предао Турцима босански краљ Стефан. Но. који је. Велика пажња коју је према њој испољио султан Мехмед II просто намеће мисао да је она била та која је "одрадила" за Турке . после смрти таста водио сву управу у том краљевству" (Мавро Орбин). Ипак град није успео да избегне пљачку и понижења. Чувши о начину на који се Смедерево предало угарски краљ Матија и папа Пије II свале сву кривицу на деспота Томашевића тврдећи да су га Турци подмитили. ускоро се показало да су све те оптужбе против краља Томаша ипак лажне и претеране. пође с војском против Смедерева" (Мавро Орбин). Султан се показао широкогруд и према деспоту Томашевићу допустивши му да са својим благом напусти град. Држано је благодарење за многа лета султану Мехмеду" (Ашик-паша Заде). с друге стране велико је питање каквог је удела имала у турском заузимању Смедерева деспотица Јелена. Баш зато и дође до побуне у граду и предаје града султану Мехмеду II. Краљ Матија је био веома груб називајући деспотовог стрица Радивоја издајником. пођоше му у сусрет и предадоше му кључеве града. у колико га Турци још нису освојили. Осим тога пала је на босанског краља Томаша и љага да су Турци по његовом позиву дошли у Босну те исте године (1459. Није било у питању само што је он био католик. а народ делом поубијао.Угарској и Рашкој. Мехмед им подели много поклона. видевши до каквог је стања дошло у Рашкој и Србији. Тако су Бранковићи сишли са престола Деспотовине. Међутим. и спалио га. године повукао и отишао код сестре Кантакузене (удовице Улриха II Цељског). "Тада турски цар Мехмед. Отишла је у Угарску" (Мавро Орбин). још више им је сметало то што им је био наметнут са стране. У то време краљ Томаш је сасвим отворено иступао против Турака па је чак нападао и место Ходидјед где су се ови утврдили. "Лазареву жену је пустио да иде куда жели и да носи собом све своје благо. неком даде новаца. Одмах након доласка Стефана Томашевића у Смедерево. а Е. "Звона у Смедереву искварише. које је било велико и пуно народа. "Краљ је заузео предграђе Ходидједа. Међутим.

Има чак неких наговештаја да јој је султан поклонио и неке градове у Босни. Након тога закалуђерила се под именом Хипомона. Деспотица је једно време боравила у Босни.). Како није имао скоро никаквог блага то му је даљњи живот био оптерећен углавном прибављањем потребних средстава за живот. март 1459. Једно време боравила је код Маре Бранковић. У прво време боравио је у Будима. деспотица Јелена је удала за Леонарда III Тока (1. Касније су синови успели да остваре једну завидну каријеру у политичком и верском врху Италије. Ако је било какве издаје она је ишла управо од ње. али како тамо . Последња вест о њој потиче из 1498. али су веома брзо асимиловани. јер се осим забавама. а након тога отпутовала је на Крф. Преузела је од своје мајке опаку нарав и мешала се у много тога. Живела је доста лагодно имајући довољно злата које јој је омогућило да путује и у Италију код оца. које јој омогућује да издржава тридесет људи као своју пратњу.Јерина . Међутим. мај 1463.Јелача) је удала за босанског краља. а несрећна Милица је умрла. Из Дубровника је отишла у Сплит и ту живела у једном самостану. Стефан Томашевић се није дуго науживао титуле деспота . имала је тек 15 година када је постала удовица. то се ускоро почео потуцати по страним земљама. Другу ћерку. Још увек има доста злата. Иза ње је остао син Карло III Тока. Слепи деспот Стефан Бранковић имао је много тежу судбину.удата је за Јована Кастриота (син чувеног Скендербега) и у овом браку је родила троје деце. а султан Мехмед II дозволио је деспотици Јелени да са својим ћеркама слободно напусти град и да однесе своје благо са собом. али је Мара већ за две године (са само 15 година) постала удовица и више се није удавала. Овај ју је хтео предати Турцима.тек три месеца . а његови потомци још и данас живе у Италији. Град се скоро одмах предао. које је тужила због неких дугова. али је краљица успела да на време умакне у Дубровник. године је умрла на Санта Маури. љутог противника њеног покојног мужа. Трећа ћерка . који је био тамо у избеглиштву. Пошто је од деспотице Јелене и њеног зета Стефана Томашевића био протеран из Смедерева (8. Када јој је и то досадило отпутовала је на јонска острва. Током јесени 1462. а током 1473. пала је у шаке хрватског бана Павла Шпиранчића. побегла је на време тако да је Турци нису успели ухватити. Иако је доста зла нанела Мари Бранковић то је није спречило да код ње затражи и добије уточиште на извесно време. Своје ћерке је углавном добро удомила. а можда и у Далмацији. Краљица Мара (жена краља Стефана Томашевића). У Дубровнику јој није било досадно. где се коначно и скрасила. године Јелена поново стиже у Дубровник и ту борави око осам месеци. бавила и споровима са неким Дубровчанима. године.јер су већ 20.овако лако заузимање моћне тврђаве. јуна Турци били под Смедеревом. а свакако највећи "успех" јој је био опањкавање очеве сестре Кантакузене код Турака. али једва да је прошло годину дана. Милицу. Најстарију (Мара .).

слободан будући паметју мојом". и пред Пречистом. и препоручују ви моју Ангелину и моју дјечицу: Ђуру. године Стефан је проглашен за светитеља. што бих оставил Ангелине з дечицом. Почетком 1461. тим више што је био њихов патрициј још од 1435. Управо док је боравио у Венецији посетио га је бискуп од Мантове који га је описао као "појаву без приговора. Негде током 1460. крепосну жену. колико жалим моје Ангелине. ни на чим несам имал у мом убогом дому учинити тестамент. Ово је била доста добра женидба будући да је Аријанит био у блиским сродничким везама са Скендербегом. господо. јере сам много болан и нејаки од болести моје. пред Богом. кћер Скендербегова таста Арианита. године напушта Албанију и одлази у Венецију где је био лепо примљен. које смо имали наши први и ми.Овој учиних напокоње препорученије госпоству вашему с великом мојом скрбљу и с великом жалостију. године стигао је деспот Стефан у Албанију и ту се оженио са Ангелином. године. а ни жеље да и он са њом тамо оде. како други веле. да се не може замислити човек више достојанствен од њега. Није се ни ту дуго задржао будући да је Кантакузена постепено продавала делове оних имања који су јој остали након мужеве смрти па је имала и својих брига довољно. У време деспотове смрти син Ђорђе је имао између 14 и 15 година.. и Јована. или 1485. властеле. на ким их месту остављам:да. године и отишла код Маре у Турску. човек висока раста. и моје дјечице: Ђуре. лица ванредно озбиљна и паметна". где је по наговору својих узео за жену Анђелину. и Маре. И властеле. године. Ту је доживео и своју смрт 9. Теодору. или. да не могох ви много писати вашему госпоству. Предосећајући смрт обратио се Дубровнику писмом у којем описује своје тешко стање: "Јер приходи кончина моја. . и овој напокоње препорученије учиних госпоству вашему. да не жалу моје болести и смрти. "Тако Стефан побеже у Албанију. да кућа не би остала без наследника" (Мавро Орбин). Уз младу деспот Стефан је добио и неке поседе помоћу којих се издржавао. ни сребра ни покућија. Сестра Кантакузена га је напустила у лето 1469. Са женом Ангелином је живео у ретко складним односима и његове последња писма су препуна љубави и захвалности према њој.. то Бог с вами.. видећи. Колико је познато није се више мешао у политичка збивања и једино занимање су му била деца: синови Ђорђе и Јован и ћерка Мара.није успео да за себе обезбеди уточиште то је отпутовао код своје сестре Кантакузене. ни злата. и Маре. а Јован је био годину дана млађи. ћерком католичког арбанашког великаша Аријанита Комнина. Негде 1484. јер ћу се одлучити од овогај света. и пред свеми светим: што ви шними. много се мољу вашему госпоству много милостиво и смерно. Стефан је толико омрзао Турке да није имао ни воље. много бих писал вашему госпоству мнозех ради узрок и ради узданија и љубве. Изгледа да је живео веома скромно будући да није имао прихода осим онога што је добијао од Венеције. октобра 1476. У то доба имао је 44 или 45 година. Ни у Венецији се деспот Стефан није дуго бавио већ је са сестром Кантакузеном купио од горичког грофа Леонарда једно имање у Фурланији са градом Београдом. да. и Јована. јере сам у сумње од живота мога и затој пишу вашој господству. То имање се налазило на територији млетачке државе.

Још за живота сахранила је све троје деце које је родила у овоме браку. Одмах након доласка из Деспотовине у Турску од султана Мехмеда II успела је да добије имање у Јежеву у близине Сера и ту је проводила своје дане. Овде Орбин греши утолико што Гргур није побегао у Угарску (ту је Орбин Гргура изгледа помешао са Лазарем). а ту су била и имања светогорских манастира.Слепи Гргур Бранковић се можда једно време и понадао да ће успети уз турску помоћ да се дочепа деспотског престола и у оквиру тога учествовао је и у турским нападима на Деспотовину. Мара Бранковић је имала у сваком случају најмирнију старост. од момента када се Стефан Томашевић прогласио за деспота (1459. Изгубила је мужа Улриха II Цељског. Мара се активно бавила црквеним пословима. Разлог што се никада није замонашила јесте вероватно тај што је она на неки начин сматрала да је наследила српске владаре. (1487. године. биле овераване печатом њеног оца деспота Ђурђа. где је умро без законитих синова" (Мавро Орбин). Ту је у октобру 1459. То је било место где су свраћали побожни путници на свом путовању до Свете Горе. Његов навод да Гргур није имао законитих синова је по свему судећи тачан и син му Вук Гргуревић вероватно потиче из неке Гргуреве ванбрачне везе. а онда је трпела нападе од околних великашких породица који су постепено откидале делове имања које је наследила од мужа. "Лазарев брат Гргур. али није се либила да се покаткада умеша у високу политику. вероватно уплашен. видевши да Мурат ради на томе да сасвим заузме Рашку. Ни код Маре се Гргур није дуго задржавао већ оде у Хиландар где се замонаши под монашким именом Герман. То што је седела у Јежеву био је сигурно њен избор будући да се ова земља налазила на путу из Србије у Свету Гору. Било је очигледно да Турци освајају Деспотовину за себе и да за Гргура ту неће бити места. ујака Тому Кантакузена.) престави се Мара царица. Након . септемврија (14) ва петак у Јежеву" (Летопис). Можда је најтежа судбина била она коју је имала Кантакузена. побеже у Угарску. "Ва лето 6996. а Мара их је помагала и пружала им одмориште. а ту је уточиште нашла и босанска краљица Мара (ћерка деспота Лазара). а Турци почели систематски да освајају Деспотовину и њему је било јасно да је испао из комбинације. До 1461. а било их је доста. Истовремено називала се "царицом" или "самодржицом": "Сего ради аз раба твоја. Осим њих помагала је брата Гргура. поготово када би је за то замолио султан Мехмед II. Но.). као права хришћанка. То се види из тога што су њене повеље. помагала је манастире у Светој Гори. Стога је отишао код сестре Маре и код ње живео једно време. Мара је умела да опрости и да помогне. на Крстов дан. Ова умна жена је имала утехе и уточиште за свакога. Међутим. па чак и за деспотицу Јелену која је толико зла нанела целој породици Бранковић и испред чијег је гнева и Мара Бранковић морала својевремено да бежи. године распродала је оно што је успела и једно време је живела у Дубровнику. деспотицу Јелену (удовицу брата Лазара). кћи Ђурђа деспота. године умро. Колики је њен утицај био види се из тога што је њена жеља била пресудна приликом избора неколицине Цариградских патријарха. царица и самодржица кира Марија". Доживела је старост од око 70 година и умрла је 1487.

вероватно да га је упознао тек тада. Растале су се док су још биле девојчица. Деспот Вук Гргуревић Данас је углавном прихваћено мишљење да је Вук Гргуревић ванбрачни син слепог Гргура Бранковића и да је рођен најкасније 1439. У време када се Гргур вратио у Србију имао је Вук најмање 5-6 година и био је на прагу дечаштва. она се одселила 1469. а онда и дивљачки тучена. сећао се повратка Маре Бранковић у Србију (1451/2. Њих две се нису виделе скоро четрдесет година. 13. Изгледа да је оптужба била тако тешка да јој чак ни сестра Мара са свим својим утицајем код султана Мехмеда II није успела помоћи. године. Узимајући у обзир његове касније ратне подухвате.). деспот Ђурађ Бранковић. У том оквиру је и размишљање да је Вук са оцем углавном боравио у Смедереву и био присутан свим оним сукобима у породици Бранковић. У време смрти деспота Ђурђа (1456. године код сестре Маре у Јежево. већ и због сталних трзавица у оквиру породице Бранковић.) био сувише мали да би га се могао сећати. године. сигурно је да је још ту у Смедереву био подучаван ратним вештинама и веома је лако могуће да му је деспот Ђурађ поверавао под команду и војне одреде. а иронија њиховог живота саставила их је као старице. Од све Ђурђеве деце је живела најдуже и умрла је у јесен 1492.). Оставивши Стефана да борави у Београду. а све око даљњег . купила је Београд у Фурланији. То је у омогућило његовом оцу Гргуру да га васпита у оном правцу у којем је сматрао да је то потребно.) Вук је имао око двадесет година и био је већ пристали младић. која је такође боравила у Јежеву. а морао је бити присутан и свога оца Гргура из турског заточеништва где је овај заједно са братом Стефаном ослепљен (1444. Када се извукла из заточеништва наставила је да живи код Маре. тако да је Вук могао да доста тога види и научи. О његовој младости и најранијем деловању зна се толико мало тако да се барата углавном са претпоставкама. Истовремено био је ту и деда. Како је у време Гргуровог заробљавања у Смедереву (1439. То што је био ванбрачни Гргуров син није му морало много сметати будући да је морал у средњем веку по том питању био далеко лабавији и ванбрачни статус није био нека посебна сметња. а који су се дешавали око прерасподеле политичке власти у Деспотовини. Остала је Српкиња до краја и сва своја писма писала је на српском. Имао је сасвим довољно година да упозна свога деду деспота Ђурђа Бранковића (умро 1456. а била је окружена српским монасима.кратког боравка на Крфу. али ни ту се није дуго задржала. То је имало страшне последице по Кантакузену која је у тим позним годинама била ухапшена. Након Ђурђеве смрти и преузимања Деспотовине од стране Лазара. Једино у чему га је такав статус ограничавао било је то што није могао да рачуна да би могао наследити деспотску титулу. а сахрањена је у Кончи (код Струмице). ћерка брата јој Лазара). почеле су отворене чарке између припадника породице Бранковић.). У сваком случају детињство му није било лако. Ни ту јој није било лако јер ју је Мара (босанска краљица. а након Марине смрти преузела је њену улогу. не само због тога што није имао оца. успела код Турака да је набеди за неке радње (не зна се које?).

политичког усмерења. али овај пут у служби угарског краља Матије Корвина. мај 1457. Са њима је по свему судећи био и Вук. а у томе је имао подршку деспотице Јерине и Маре Бранковић. Следећих неколико година Вук ратује за турски рачун и то сасвим успешно.). што је веома индикативно. Писмо које је султан упутио угарском краљу сасвим јасно говори да је Вук успео да одмах у самоме почетку своје службе у Угарској обезбеди добар . године Смедерево је пало и тиме је Деспотовина завршила свој живот. сасвим довољно да преко њега Дубровчани шаљу писма Иса-бегу. У том контексту Гргур му више није био потребан и он се од тога момента губи са политичке сцене. Управо те године (1458. док су се Мара. одлучио је да Деспотовину у потпуности потчини. Већ тада је Вук носио титулу деспота Рашке. Како је Вук Бранковић био довољно одрастао и сигурно имао и неког ратничког искуства то је сасвим извесно да је у тим сплеткама и он имао учешћа. иако добрим делом успешна. Средином 1459. покушао да се дочепа деспотског престола који је остао упражњен након Лазареве смрти. постоје неки знаци да је био у служби румелијског беглербега Иса-бега. Очигледно да су своје молбе у писму желели да ојачају и Вуковим додатним утицајем на Иса-бега. Та прва његова политичка авантура се завршила веома лоше јер су у мају 1457. У самоме почетку султан Мехмед II је размишљао о томе да на чело Деспотовине стави Гргура Бранковића и да га држи у неком облику вазалне зависности. а Србија је постала делом турске државе. Мора да је већ тада Вук показивао доста оних ратничких особина које ће га касније дићи у легенду и да се о њему на граници доста причало. и да на миру проводи своје дане. у самом почетку они су међусобно супротстављени. Како је Вук Гргуревић био способан ратник то га је султан Мехмед II задржао у својој служби. године Јерина. Мара је одмах од султана Мехмеда II била опскрбљена са имањем у Јежеву где је провела остатак живота. углавном код Маре Бранковића. У то време је изгледа Гргур Бранковић гајио неке наде да би могао да заузме деспотски престо. Иако се не зна скоро ништа о том периоду његов живота. Током бекства Јерина је умрла у Руднику (3. Турска акција. године у неким писмима Вук Гргуревић се поново спомиње. Ту је заузимао један прилично утицајан положај. Током 1465. није успела да се до краја оствари тако да је Гргуру измакао деспотски трон.). Гргур и Вук успели дочепати Турске. За то време Гргур Бранковић је уз помоћ турске војске која је провалила у Деспотовину 1458. али због свега онога што се тада дешавало у Смедереву. Дакле. коју је по свему судећи узео након Гргуреве смрти (октобар 1459. Његова немирна природа му није дозволила да попут осталих из куће Бранковића потражи уточиште. у Угарској је за краља изабран Матија Корвин. Иако је напустио турску службу. Мара и Гргур морали да беже из Деспотовине.). године. султан Мехмед II је о Вуку имао лепо мишљење па је чак преко њега покушао да утиче на угарског краља Матију Корвина да склопе мир. У оквиру турске војске налазио се и Вук Гргуревић и изгледа да је чак водио један део турске војске па се у историјским изворима наводи да је напао Ковин и да је пленио по Срему.

У односу на такве Вук је имао један квалитет више самим тиме што је био из куће Бранковића и што су га због тога Срби у Угарској сматрали својим вођом. Вук је био Бранковић и то једини из мушке лозе па је то утицало на Србе који су били у Угарској да му се придруже у борби са Турцима. сасвим довољан да Турци преко њега посредују. Милош Белимужевић. не треба прецењивати улогу коју је у тим првим годинама имао Вук у Угарској. Стога је и њен карактер био углавном војнички и њени припадници су углавном ратовали. Они осим својих мишића и ратничких квалитета нису имали ништа друго да понуде. Имања која је имао у Срему била су погранична зона Угарске према Турској и као таква изложена сталним турским нападима па је од самога почетка Вук био граничар који је углавном проводио своје време ратујући са њима. Вук се није бавио овим идејама будући да је морао да најпре код угарског краља Матије оствари заслуге које ће му касније отворити пут ка титули деспота. Угарима релативно сигурну границу. треба имати у виду да су управо та ратничка својства била оно што је било пресудно за краља Матију Корвина да га прими у своју службу и да га одмах награди са имањима по Срему. био је најпогоднији да за Србе у Срему преузме улогу вође и да добије владарску титулу деспота. Осим несумњивих ратничких квалитета. већ и Србима који су били са друге стране Саве и под турском влашћу могућност да пребегну и да се населе у Срему. У самоме почетку. Већ тада он је имао довољно имања по Срему (Беркасово. Стога се . Владислав Косача и други. Но. а таквих је било много. Осим тога. У то време било је већ доста Срба који су били у угарској служби. Вук је имао и порекло које је међу Србима тада и те како много значило. Осим тога ту се појављивала и могућност богатих пљачки што је можда био и најјачи мотив за долазак преко Саве. У Срему није било много угарских посада и како је овај крај био углавном насељен српским живљем то су њени становници почели да маштају о обнављању српске државе. У то време Срем је био страховито опустошен због сталних турских провала па је боравак Вука Гргуревића на том тако опасном месту не само обезбеђивао Србима који су ту живели какву-такву сигурност. У сваком случају то што је угарски краљ примио Вука у служби био је један типичан политички потез онога доба. Бројна колонија српских породица на тлу Угарске била је највећим делом сконцентрисана управо у Срему.положај и значајан углед. Ириг) која су му омогућавала да опрема војску којом је контролисао границу. Са Турцима у то доба и није било много озбиљних судара будући да хришћански свет још увек није био спреман да припреми неки већи поход. За то прво време краљ Матија није користио Вука у непосредним борбама са Турцима већ га је слао на друга ратишта. Но. већ и могућност да у оквиру чета Вука Гргуревића учествују у борби са Турцима и да им наплате сву ону муку коју су под њима преживели. Тиме нису добијали само слободу од турског насиља. односно у време свога доласка у Угарску. Да ли је Вук Гргуревић био један од оних који је ову идеју гурао или је он већ дошао на припремљено тло. Даљњи успон им је био директно везан за успехе на бојном пољу. Но. Он је био у рангу обичног властелина у Угарској. он као представник куће Бранковића. а међу онима знатнијег рода били су свакако Стефан и Дмитар Јакшић. тешко је данас рећи.

године папа је и званично објавио да збацује краља Пођебрадског са Чешког престола. Тешко да је Вуку и његовом српском одреду одговарао тај начин војевања и у каснијим годинама они ће ретко одлазити у Европу посвећујући се углавном прегањању са Турцима. дозвољавао је да се . Сумарно гледајући Вук за свога живота и није имао учешћа у неким великим биткама. Прилика да прошири свој утицај му се указала након свађе коју су имали папа Павле II и чешки краљ Ђорђе Пођебрад. значи са одређеном дисциплином и правилима ратовања и ту је било мало од онога азијатског са којим се он до тада сусретао. У лето 1465. Војске са којима се Вук Гргуревић сусретао биле се уређене по западном типу. Док се по Србији углавном ратовало по неприступачним теренима и са појединим одредима. Увелико се у таквим сукобима користила артиљерија са великим калибром. Шлезији и Лужичкој марки били су она места на којима је Вук Гргуревић показивао своју ратну вештину. године. Он је тада водио један одред од 1000 српских коњаника. Ту се радило о неким несугласицама око помоћи које је краљ Пођебрад давао хуситима. У том натезању успешнији је био Владислав кога коначно на чешком сабору изаберу за краља. Његова идеја да буде окруњен и чешком круном сада је била сасвим јасна. Управо ти ратови по Моравској. већ уморан од бесконачног рата. године требао се краљ Пођебрад појавити у Риму и молити папу за опрост. На тим местима су се сударале велике армије где није било много места за самосталне иступе појединаца и где лична сналажљивост није долазила толико до изражаја. попут оних које су се водиле код Никопоља. Најспремнији да папи пружи помоћ показао се одмах краљ Матија Корвин јер га је привлачила мисао да својим титулама придружи и чешку круну.и краљ Матија углавном бавио ратовима са својим хришћанским суседима. Вук је био наклоњенији оним сукобима који су били много ограниченији и што се тиче циља и што се тиче броја војника. Тиме су све оне муке и трошкови које краљ Матија претрпео током ратовања 14681471. Одмах након тога почела су отимања око чешке круне. Срем је пружао управо такве могућности. почео је краљ Матија Корвин да са краљем Пођебрадом преговара о миру. Након тога почели су отворени сукоби. године са војском од око 16. Почетком 1471. Варне или Косова. У тим сукобима у оквиру угарских јединица ратовао је и Вук Гргуревић. Вербални сукоби између угарског и чешког краља су трајали неко време. Били су то богати крајеви са мноштвом градова који су били добро утврђени и где је дисциплина основ за сваки успех. овде је ситуација била сасвим другачија. То је било у многоме различито од оног ратовања на које је он до тада навикао. но у току преговора чешки краљ изненада умре. Краљ Матија Корвин је почетком 1468. а онда су чешке чете почеле упадати у Угарску па су чак и неке тврђаве заузели. што је од ратовања постепено стварало науку. ретко насељен. међутим како то није учинио то се папа наљутио и одлучио да га збаци са престола. Крајем 1466. Кандидати су били угарски краљ Матија Корвин и пољски принц Владислав (син пољског краља Казимира). а папа му то љуто замерао.000 војника провалио у Моравску. што је свакако представљало значајну снагу. Сав обрастао мочварним шикарама. Рат је ишао променљивим током са доста сукоба и још више преговарања која су се претварала у бесконачне сплетке. године показали као узалудни.

То је довело до јачег везивања уз угарског краља и нејасних нада да ће се уз угарску помоћ Деспотовина обновити. Променљиви успеси ратовања по Чешкој и велики порези које је краљ Матија наметнуо не би ли могао плаћати војне трошкове довели су 1471. нешто митом. Не могавши да редовним путем намакне потребан новац краљ је прибегавао и другим средствима да у томе успе па је тако једно високо свештено лице пред целим државним већем. а да за србе који су били под турском влашћу буде знак да срби у Угарској имају своју власт. Од силних обећања које му је угарско племство нудило. Како је краљ Матија постепено изгубио интересовање за ратове по Европи то је већу пажњу обратио на границу према Турској. Није познато да је Срем. Титула деспота је то на неки начин само озваничила и ништа више осим тога. године до побуне у Угарској. сада је остало јако мало. И до тога момента он је био вођа Срба у Угарској. Пошто је на време дочуо шта му се спрема успео је краљ Матија да реагује на време и да ову побуну скрши. Сама буна није кренула нагло већ постепено. Док је краљ Матија ратовао по Моравској. У оквиру тога краљ Матија је Вуку Гргуревићи и званично доделио титулу деспота (1471. Купиник и Ириг. Скоро целокупна турска сила је на челу са султаном морала бити пребачена у Малу Азију где је наредне две . Стога би се Вук Гргуревић могао назвати "деспот без Деспотовине" јер му титула није донела ништа више од онога што је он и иначе имао. икада био више од једне области у Угарској и да је по било ком облику у нечему подсећао на некадашњу Деспотовину. нешто давањем разних части. угарски великаши су тајно послали изасланике код пољског краља нудећи његовом сину Казимиру угарски престо. Када је Казимир стигао у Угарску затекао је тамо сасвим измењену ситуацију. Почетком 1472. Био је то класични вид велеиздаје. Таквом политиком остварио се и јачи прилив избеглица из Србије које су бежале у Угарску и одмах биле мобилисане у чете које су чувале границу. где је боравио деспот Вук. а до тог момента већ је држао Беркасово. То је могло само код тамошњих Срба да изазове носталгична сећања на то да су некада имали државу. За заслуге у протеклим ратовима Вук је награђен са неким поседима од којих је најпознатија тврђава Бела стена у крижевачкој жупанији. године могао је краљ Матија да одахне и да буде сигуран да је ова побуна у потпуности скршена. а неки од побуњеника су и страдали. а за тако нешто је имао доброга разлога. Био је то више политички неголи суштински потез од стране угарског двора. али и њих је морао ускоро да напусти. Већ добро опустошене угарске територије тиме су добијале свежи прилив људског материјала који је учвршћивао границу. чак и ошамарио. када се овај супротставио повећању пореза. Успео је да узме неке мање градове. Већ у то време Вук Гргуревић спада међу истакнутије ратнике краља Матије Корвина и он је већ добро познат. а истовремено пружао је Вуку и његовим ратницима широке могућности да често упадају на турске територије и тамо плене.са релативно малим снагама може бранити велики терен. а то право му је давало порекло из куће Бранковића.). Султан Мехмед II трпео је страшне ударе који су долазили из Мале Азије које је на њега вршио Туркменски владар Узун Хасан.

била до врха испуњена земљом. На тако издигнутим зидовима подигнуто је дрвено браниште. 1475. Но. У самом моменту угарског напада било је Турака нешто мање него иначе па се рачуна са бројем око 700 људи. а у тврђаву су доводили похватано робље. Шабац је Турцима служио као идеална база за нападе у Славонију. У редовном стању тврђава је требала имати као посаду око 1. били су добро снабдевени оружјем и храном тако да су могли издржати и дуже опсаде. ова тврђава је због самог положаја и начина на који је изграђена била скоро неосвојива. Турска посада је живела у добро изграђеним земуницама које су биле сигурне од топовске ватре. све се то отезало тако да је тек у јесен 1475. Уз њену додатну помоћ. година почела прва значајнија акција усмерена на Турке. "Турци су од Скадра навалили према Краљевству Угарском и направили му много штете. Интересантно је да у зидинама Шабачке тврђаве није било камена и да су јој зидови били исплетени од шибља које је било причвршћено уз храстове стубове. тим више ако се узме о обзир и помоћна војска од скоро 20.000 људи која је штитила њену изградњу. година. а онда је све то испуњавано и набијено земљом. обележена је у Угарској са припремама за велики поход против Турака.000 Турака која се кретала у близини тврђаве. такође од дрвета. што јој је давало стабилност. али за то није било довољно снаге па су Турци могли неометано да ураде оно што су наумили. Шабачка тврђава је од стране Турака подигнута 1471. Док је све то трајало Турци су упадали скоро несметано на Хрватску и Славонију и цела 1474. Тврђава је имала девет кула. година протекла је у њиховим пљачкама по овим земљама. тврђаву је градио прави зналац тадашњег ратовања артиљеријом који је добро познавао фортификацију. Међутим. Била је то идеална прилика да хришћани нападну на турске поседе у Европи. а као један од највећих заговорника рата спомињао се Вук Гргуревић. посебно опустошивши Славонију и похаравши огњем и мачем све између Саве и Драве" пише угарски краљ Матија у Венецију. Добрим делом она је то и била. Он се у то доба вратио из Чешке и почео са својом службом граничара.) провела ратујући су Узун Хасаном. Још тада краљ Матија је схватио колика опасност може да буде ова тврђава и покушао је да омета њено грађење. Осим тога у близини тврђаве кретала се и једна војска од скоро 20. Међутим. а од тога доба почињу и историјски извори да чешће спомињу његово име. Циљ је била турска групација која се налазила утврђена у Шапцу. Иако саграђена примитивним начином. Познавајући добро турске прилике осетио је каква се идеална прилика изненада пружила. Следећа. дрветом и земљом.300 људи. Девета кула се налазила у средини тврђаве и она је. из неких разлога краљ Матија се није одлучио да било шта предузме и ова је прилика пропала. а осам их је стајало уз зидине.године (1472. године на месту где се налазио стари Заслон.000 ратника. али било је момената када је у њој боравило и до 5. Иако најобичнија дрвењара. и 1473. као и осталих осам. Турци су могли одржати Шабац против много јаче војске од оне коју је тада водио краљ . Стога је посебна пажња обраћена на заштиту од артиљеријског оруђа и у томе је постигнут потпуни успех па је ова тврђава важила за скоро неосвојиву. У овој акцији узео је учешћа и Вук Гргуревић.

15. а и о тешком и мучном заузимању тврдога града Шапца. Оне Турке који су успели да побегну из Шапца дочекала је страшна судбина. Сада су угари могли несметано да наставе напад на Шабац и 15 фебруара 1476. неки од њих ће једва преболети" пише егерски бискуп Габријел. По свему судећи успех је постигнут неком ратном варком јер су дотадашњи јуриши имали слабог успеха. Везири су покушали да измоле милост за своје војнике. "Прошлих дана обавестио сам вашу светост о напредовању ове војске. Након бомбардовања из бројних артиљеријских оруђа за почели су угари са пешачким нападима. Многи су рањени. И како нам уходе јављају. овог месеца исту тврђаву предајом задобио. Почетком 1476. самих храбрих људи. толико трошкова и људи". Турци су показали изненађујућу неактивност улогоривши се на једном брду које стајало наспрам Шапца не предузимајући ништа. Извукавши се из обруча они су се упутили директно у Једрене где су покушали да се придуже војсци коју је султан окупљао. После је краљ. све одушевљено за бој. Ушли смо у тврђаву. Да је било много муке око освајања града. како се Божјој милости допало. које се већ приближују. те да је угарска војска од зиме. врховни је паша Турака заједно с истим Алибегом журио да им стигне у помоћ. па леже по шаторима и на лађама. јер је Турака у њој затворених било још 700. Након овог несумњивог успеха краљ Матија нареди Вуку Гргуревићу и Владу Дракулу да крену дубље у Босну и да нападну на Сребрницу. а и читаву покрајину наоколо. године започела је опсада Шапца. а с њима 160 жена. а изненада се појавила и једна турска војска коју су водили Алибег и Сакибег. Није је хтео јуришем заузети. која је много пуна и насељена" каже писмо упућено папи Сиксту IV. За тренутак су угари морали ослабити притисак на утврђење и своју војску окренути као Турцима који су надолазили.Матија. Али су Турци сами изашли из утврде те су покорно молећи и руке краљеве љубећи све клечећи краљу заклињали за вечиту службу. Након извесног времена су се и повукли. те би је краљ могао освојити једино с великим губитком наших војника. које смо на слободу пустили. али и од жестоког турског отпора доста страдала. године Шабац је пао. Затекли смо у њој врло много сужњева. а онда је наредио да се сваком од њих обеси камење око врата и да се побацају у реку. "Краљевско величанство рекло ми је како ће нове чете. не крије ни краљ Матија пишући: "Само да једно кажем: ја сам већ многе и врло чврсте тврђаве освојио. Од краљевих војника погинуло је за опсаде више од две стотине. Успеси су били слаби. папи Сиксту IV. али све је било узалуд и казна је извршена. Битка код Шапца спада међу најистакнутије успехе које је Вук Гргуревић уопште . и шта се коначно од тога може очекивати. која је зачудо вештачки саграђена. где су рудници злата и сребра. али ниједна ме није стајала толико напора и труда. послати да похарају варош Сребрницу. Султан их је примио и саслушао под којим околностима је Шабац пао и како су се они успели извући. Веома активну улогу је имао Вук Гргуревић углавном штитећи бокове угарске војске.

али ту је већ ишло теже јер су Турци сазнали шта се десило у Сребрници. Када је и Кучлат спаљен. Опсада Смедерева није ометала Турке да и даље упадају и плене угарске територије. То изгледа да му је дало нови полет па је размишљао да са Турцима почне рат много ширих размера од оног који је до тада водио. нареди Вук да се војска натоварена пленом и мноштвом заробљеника врати у логор код Шапца. Након свега. Турци су страховито разбијени. До тврђаве требало је прећи доста препрека будући да су Турци деблима затварали пут. Да је пораз био страшан види се и из тога што је у бекству погинуо Скендербег а деспот Вук је успео да зароби око три . град и околина су спаљени и опустошени. Вук је 150 својих коњаника обукао у турска одела и они су непримећени ушли у предграђе где се одржавао вашар. Када су његови људи помешали са Турцима започео је Вук са нападом. Након спаљивања Сребрнице. на мети се нашао Зворник.000 њихових лешева остало је да лежи на бојном пољу. Једно време су пљачкали око Темишвара и када су оценили да су отели довољно плена кренули су назад. Становници нису успели да пруже отпор и да затворе градске капије јер су их у томе спречили преобучени хришћани и град је веома брзо пао. Остатак Турака се дао у панично бекство и највећи њихов део се подавио у Дунаву. Тврђава у Зворнику се одбранила. Но. Користећи то. Како се тај дан у Сребрницу слегла сила трговаца то је и плен био веома богат. а на погодном месту су војску поставили у заседу. године код Пожежене га дочека деспот Вук Гргуревић са српским четама које је водио Дмитар Јакшић и још неке угарске војводе. Ипак. то је било све што се у тај могло постићи. а преко 2. Вук се у њему веома добро сналазио. а како је у дан напада био пазарни дан то је турска опрезност у потпуности попустила. а напад на Сребрницу прва његова крупна самостална акција која је показала да герилски начин ратовања са упадима у дубину непријатељске територије њему највише одговара. Главна препрека је била турска флота која је штитила град са дунавске стране и истовремено га снабдевала са ратним потребама. Како није било довољно војних ефектива за организовану опсаду то се приступило блокади града. Након пљачке град је спаљен. Турци у Сребрници нису ни сањали да се близини налази велика хришћанска војска. а да нису имали никаквих сукоба са околним Турцима. Ово је била велика победа Вука Гргуревића и краљ Матија Корвин је искористио прилику да по европским дворима разгласи какве је све успехе постигла његова војска. Иако је такав начин ратовања можда и најтежи. Прешавши ноћу Саву. Смедерево је било сувише јако да би тек тако пало. па је осим 500 заробљеника Вук понео и много сребра и разне робе. а приликом напада Вук је рањен у ногу. Вук је преко ухода дознао где се турска војска крије па ју је напао са бока и углавном све поубијао. Вук и његова војска су се успели прикрасти Сребрници.имао.000 коњаника прешао преко Дунава и кренуо ка Ердељу. Из тог разлога започели су напади на Смедерево. Ту су се без икаквих посебних проблема помешали са становништвом ишчекујући главни напад. У једној од крупнијих акција Алибег паша са својим братом Скендербегом је са око 5. Вук је наставио са нападом. Половином августа 1476. Мета је била тврђава Кучлат.

а да му битке са великим и организованим војскама већ слабије леже. Но. Чак и познати Јанко Хуњади доживљавао је страшне поразе од Турака на отвореном пољу. а једно од њих је названо "витешка трпеза". Последње деспотове године Управо овим поразом под Смедеревом. са остацима војске деспот се повукао преко Дунава. показали је да је у односу на Турке. будући да су Турци у скоро свим већим биткама односили победу. постане један од познатијих војсковођа угарског краља Матије Корвина. Баш битка под Смедеревом. Налетела је на војску деспота Вука. У свим оним акцијама где се од њега тражио брзи маневар. деспот Вук ипак слабији. деспот Вук је и даље уживао велико поверење код краљ Матије. Осим што није успео са опсадом Смедерева. Ова утврђења су требала да потпомогну општи напад на тврђаву. с друге стране деспот Вук се показао као ненадмашан у пограничном ратовању и ту се управо огледала његова снага и све оно чувење по којем је остао познат. а ратна дејства су се одвијала у Аустрији. изненадни удари који захтевају мањи број војника.000 ратника која се враћала из Молдавије. 14. Како су реке због оштре зиме биле залеђене то је Турцима омогућен лак прелаз преко воде што је изгледа изненадило деспотову војску. Но. Године 1477. сва три од дрвета и земље. У наредном периоду биће присутан више такав начин ратовања и он ће то знати да до краја искористи. Изгледа да је сада и Вук помало преценио своју снагу па му је одједном пало на памет да покуша да освоји Смедерево. деспот Вук је завршио са једним периодом свога живота. али и ратовања. Показао се као способан ратник и његови бојеви по Чешкој и Турцима су показали да је он сам склонији четничком ратовању. Осим тога успео је да задобије и знатна имања. Након овог пораза. а све до децембра 1476. Тако је и опсада морала да се настави. деспот је од Турака доживео и пораз на отвореном пољу. Направљена су три утврђења на Годоминском пољу. године није се дешавало ништа битније. то није био знак његове индиферентности у односу на турске војсковође јер је то и иначе била хришћанска бољка. он је био изузетно успешан. поразила је. којега је красило само име Бранковића. И до избијања рата односи између два . Све то је у тријумфалној поворци проведено кроз Будим и предано краљу Матији. Све је то било сувише слабо да Турке поколеба и једини успех којим су хришћани могли да се похвале било је то што су Турци били приморани да сами спале Смедеревску варош и да се повуку у тврђаву. где се морао сусрести са уређеном анадолском и румелијском војском. Онда је одједном наишла турска војска од око 40. Иако је доживео пораз под Смедеревом. Овај успех још више је уздигао Вуков углед и краљ Матија га недуго потом постави за заповедника оне војске која је држала Смедерево у запту. Успео је да од релативно незнатног властелина. углавном по Срему. почели су ратови са царем Фридрихом III. Стиче се утисак да су те куле прављене по угледу оних утврђења које је деспот Вук видео у Шапцу. а онда попалила све куле дрвењаре које су ови тамо подигли.стотине Турака и пет турских застава.

након битке приредио је Кинижи у турском логору весеље. Средином 1479. Највећим делом за то кривицу сноси цар Фридрих III који је у неколико наврата пружао директну помоћ бројним противницима краља Матије. У акцијама по непријатељској позадини посебно се истицао деспот Вук тако да је и овај рат показао да му највише одговара герилски начин ратовања. али је на Хлебном пољу дочека Стефан Батор и заметне бој. Овај рат је угарима добро ишао па је доста градова и тврђава освојено.000 људи палила је по Ердељу. То сада више нису били напади појединих пљачкашких чета него провале великих војних групација чврсто уређене турске војске. сав у оклопу који је био попрскан крвљу и комадима људског меса. У неконтролисаном наступу весеља Кинижи је зубима заграбио једног мртвог Турчина и тако га држећи играо у средишту круга своју игру уз радосно одобравање својих војника. краљ Матија врати у Срем на границу са Турцима. веселили су се ови сурови ратници. Већ огрезао на људску крв. а касније и главни земаљски судија иако је до краја живота остао неписмен па се чак није знао ни потписати. брзо је напредовао. Његове коњаничке чете су биле веома покретне па су упадале дубоко у непријатељску позадину и сејале страх. када изненада пристигне познати Павле Кинижи и са леђа навали на Турке. Међутим. На крају се ова битка претворила у прави покољ Турака којих је на бојном пољу што мртвих. Скоро све турске војсковође су ту изгинуле. онако огроман. Захваљујући својој снази. Захваљујући победама над Турцима постао је заповедник јужног дела угарског краљевства. седећи на гомилама турских лешева место на клупама. краља Матије Корвина и цара Фридриха III. још прије но што се рат завршио. и провали у Аустрију. Уз вино и песму. Угари су већ почели попуштати пред Турцима и чинило се да је њихова катастрофа на помолу. а што рањених остало око 30.000. године једна турска војска од преко 40. Павле Кинижи је својом храброшћу успео да запали машту и Србима који су га у својим предањима повезали са Бранковићима. међу којима су биле и оне које је водио деспот Вук Гргуревић. Ту је наведен и детаљнији опис битке на Хлебном пољу. Повратак деспота Вука и српских чета у Срем погодио се и са све робуснијим упадима Турака на угарске територије. али су биле присутне српске чете које је водио Дмитар Јакшић. У овом боју није учествовао деспот Вук. "Јованпољски бан Павле Бранковић отишао је из Темишвара у помоћ Стефану Баторију. а оно што оставља посебан утисак јесте жестина којом су се тукли хришћани и Турци. Заробљеника скоро да није ни било јер су угарске војсковође издале наредбу да се не заробљава. али још и више војничкој вештини. Тако у својим "Хроникама" Ђорђе Бранковић назива Кинижија са Павле Бранковић. кад (овај) бејаше у ратној бици с Турцима . Био је прави ратни вођа чија је појава на Хлебном пољу код Турака изазвала дивљи страх јер се он. некадашњи млинарски шегрт. Можда је и то био разлог да деспота Вука. Због тога угарски краљ пробере своје најбоље чете. чији је огромни стас запазио краљ Матија. били су веома лоши.владара. у тим својим акцијама толико су палили и уништавали да су остали у јако лошој успомени. У бици нарочито се истакао Павле Кинижи. залетао са нељудским крицима у највеће крешево.

деспот Вук је задатак тако добро обавио да главнина војске није ни морала да иде до крајњег циља (Врхбосне). Он. српске чете у први мах разјуре Турке. тражећи принца Баторија међу телима посечених. када сте одлучили употребити нас на своју службу. се тако уплашио да је било и паничног бежања. одговарајући да је жив. При повлачењу из Босне деспотова војска. другог је узео под једно пазухо и другог под друго пазухо. Као претходница ишао је деспот Вук Гргуревић са својим коњаницима. И пошто је завршио битку. чувши те речи. Ипак. И међу њиховим играма био је приморан и кнез да покаже своју игру. И тако. по његовом многом весељу. скачући сви. узео је у зубе тело једног Турчина без икакве помоћи својих руку. буде од Турака из заседе нападнута. Неког сукоба са Турцима није било јер су се они одмах повукли у брда. И од велике своје радости. многе су столове поставили преко мртвих телеса. одговори ми. да и принц Батори лежаше на земљи рањен међу телима посечених. тако их је кнез исекао. кнез Бранковић. када Турци сматраху да су завршили своје победе. Деспот Вук се са својим четама ту задржао три дана и за то време град је темељно опљачкан. будући обливен крвљу рана и лежећи на земљи међу посеченим телима. да је 30. није могао стићи где беше утаборен принц. викаше говорећи: Узвишени принче. Но. а хришћана је пало 8. да ти и помогнем чиме будем могао. него је стао за ноћ међу посеченим телима. Међутим. године са великом војском пређе преко Саве и упути се ка Врхбосни (Сарајеву). што затече принца живог. ја сам Павле. секући му војску. које су биле у оквиру хришћанске војске. нити су Турци о . стигавши и кнез Павле са својом војском из Темишвара и ненадано ударивши на Турке с леђа. дакле. враћајући се и спустивши се вече. А принц. тешко натоварена пленом.на Жебатском пољу више града Ораштије. пошто су се загрејали и од винског весеља. И наставши велико весеље. Нека изволи знати ваша светлост. много врста кола играху. И Турци га беху толико притисли. Тада видевши га кнез и притрчавши му. Са својим четама упутио се деспот директно под Врхбосну где се налазило седиште турског санџакбега. господине наш природни и премилостиви. Турци нису одустајали па поново наместе клопку тако што један теснац затрпају камењем и дрветом. О тим сукобима деспот Вук пише краљу Матији: "Светли краљу и господару. а онда и спаљен. Ту се заметнуо тежак бој тако да је на обе стране било много оних који су страдали. Део угарских чета. Та победа дала је храбрости краљу Матији да у јесен 1480. након препонизне препоруке подносимо наше вечите службе са свом верношћу.000. веселећи се током целе ноћи. једва смогаде подићи главу. ортак јунаштва твога величанства! Ако си жив. У то време. заједно и са свим његовим јунацима. и са та три леша играше у колу око принца Стефана Баторија" (Ђорђе Бранковић).000 Турака пало исечено. За све оне недаће који су до тога момента претрпели освете се Срби тако што свим заробљеним Турцима одсеку главе. јер победа је нама дата од Бога. подиже га и опра га и негова га како ваљаше. Његов задатак је вероватно био само у томе да извиђа и рашчишћава терен за много већу војску коју је водио краљ Матија. скочивши на игру. немајући друго место да одвоје. пошто је на далеко гонио Турске секући их. Деспот Вук је успео да одржи ред међу српским четама тако да оне већ сутрадан разбију једну већу турску групацију код Травника. тада ми пођосмо из Јајца у уторак и дођосмо пред Врхбосну у среду тако да нити царство нити паша Даут.

и ми се с њиме борисмо и многе Турке побисмо и заробисмо. и ту је паша. Радило се принудном пресељењу становништва које је са својом комплетном имовином (колима. и то неки од војске ваше побегну. а благо пашино и што је у граду било све узмемо. барем када се ради о бојевима са Турцима. видећи близу града војску. Вероватно да је то тако и било. одмах је син пашин с многим Турцима к нама дошао. те су дрвљем и камењем нама пут закрчили и један мост. Противници су се кроз те сукобе међусобно одмеравали и очигледно толико респектовали да се ни једна од страна није усуђивала на неке крупније потезе. стоком. године изненада се прочује вест да је умро моћни султан Мехмед II . Павле Кинижи је прешао на лађама низ Дунав око педесет километара ниже Смедерева и ту искрцао војску. и тада је паша с много Турака к нама дошао. град сав и околину дамо да се попале.нама шта чули док не стигоше рањени Турци к паши. тако да смо победу однели". "Оне прошле године па до истога дана ове године једанаест пута наши су се борили с Турцима. У суштини радило се више о пограничним чаркама које не мењају много у бити ствари. и ту близу Травника с пашом бојом започесмо. тада Турци ударише са обадве стране на нас. али те победе ипак нису донеле неће веће промене на терену. тако да смо читав тај дан бој имали и да су од обе стране многи изгинули. покварили. а гранична линија се није померила. а да наши нису победили. Док је деспот палио по Босни. Палио је све до Крушевца и са око 60. А у недељу. кад из логора изиђосмо.) била је за краља Матија веома добра. те многе Турке с пашом у бег натерамо. трећи дан одступимо и град читав дадосмо запалити. А сам паша. које је био на великом блату. Ми се утаборисмо у једном месту. Ту ноћ преноћисмо. У суботу смо из логора кренули. те Петра Дојчина од нас раздвојише. а ми остадосмо пред градом три дана. У пролеће 1481. У повратку је Канижи разбио неки турски одред који му је препречио пут. а ми одмах на њега ударимо и натерамо га у бег. па како видисмо пашу пред собом са сакупљеном војском где очекује битку. Није било боја у којему није изгинуло барем три хиљаде Турака. а праве армије се још увек нису покренуле. а много их је пало шака турских те све до данас су у турском ропству" хвали се краљ Матија папи Сиксту IV. скупивши све Турке из Босне и од Дрине и из других крајева.000 робља се вратио у Угарску. и кад ми дођосмо у онај кланац и на онај разваљени мост. утолико да ни ми ни коњи наши нису могли да издрже даљњи бој. одмах је с нешто мало људи побегао у брда и у велике планине. тако да се није могао к нама вратити. како с коњаницима тако и са пешацима и са сином својим. а ми посласмо Петра Дојчина да их к нама врати ту војску. Та година (1480. И ту те ноћи Турци на нас ударише. Само је један сукоб био кад је много наших убијено. послао ону ноћ пешаке у један кланац. Турци су били тамо где и прије. житом и другим стварима) било насељено по Угарској. ми свима Турцима које имадосмо заробљене главе одсећи заповедимо. а Турци у другом тако близу нас да смо једни другима говор чули. па се онда улогоримо. У петак у подне повучемо се. а онда је уништио и турске бродове који су покушали да му омету прелаз преко Дунава.

Након овога се и главна војска покренула и дошла чак до Крушевца где се задржала 12 дана и за то време све темељно опљачкала и попалила. У новембру 1481.) умри Махомет цар турски. Касније се краљ Матија правдао тиме да је цело време док је трајала ова акција падала киша и снег. Док је деспот Вук осигуравао прелаз преко Дунава и то врло успешно. и всу Рабанију (Арбанију). Стефана Баторија. Иако је војска била веома велика. Одмах након султанове смрти почели су сукоби у Турској јер се појавила странка која је оспоравала султановом сину Бајазиту II. право на престо. и Босну. И хрвате расчини. али је и овај турски покушај разбијен. Имајући довољно самопоуздања.000 људи и као таква представљала јачу силу. Већ почетком децембра 1481. Заправо. Обећања је било довољно да краљ Матија поверује да ће из европских земаља да добије најмање 10. а у сукобу је и сам Скендер једва извукао живу главу. ки учини веле зла на овом свиту. и деспотију. Взе Цариград.000 коњаника и финансијску помоћ. и Негропонт. "Тада (1481. При повратку потерано је око 50. Након тога дошао је и напад смедеревског војводе Скендера. Након пораза голубачки војвода је бежао према Голубцу. У том моменту бројала је преко 30. преко 30. и Скадар.Освајач. Смутње у Турској као да су дале извесне наде угарском краљу Матији да би могао да против њих уради и нешто више. да почну са припремама. године овај је поход завршен и војска се вратила у Темишвар. Сви сукоби које су хришћани имали током ове акције биле су више четно ратовање где су се сударале мање јединице које нису бројале више од 2-3 хиљаде људи.000 људи. војска коју је водио Павле Кинижи. намесника Србије. али је пред самим њеним капијама био ухваћен. деспота Вука Гргуревића.000 становника да се њима населе угарске територије. Стога је одмах започео са припремама за један поход ширих размера. а главне сукобе на својим плећима . И прочаја" (Климентовић). Избио је грађански рат који је на крају завршен Бајазитовом победом. Тражио је по Европи војну помоћ и новац. Ангажовао је своје најпознатије команданте међу којима и Павла Кинижија. није имала ни један озбиљнији сукоб са Турцима. Истина је сигурно била сасвим другачија. што је онемогућило наставак акције. године код града Храма започела је хришћанска војске прелаз преко Дунава. али је и његова војска разбијена. то није био онај квалитет који би могао да разбије организовану турску војску. Задатак деспота Вука је био да уз помоћ бродова штити прелаз ове војске преко Дунава. Обављајући овај задатак деспот је имао сукоб са турским шајкама и у директној бици успео је да потопи 24 турске лађе. Јован Јакшић је са око 1000 коњаника био послан као извидница испред главне војске коју је водио Павле Кинижи. а Јован Јакшић му је својом руком одрубио главу. Ту Јакшићеву претходницу је напао турски војвода из Голупца. и која је требала да представља ударну песницу читавог овог похода. И веле зла и распа по многих провенцијах. Свеукупно гледајући све се то претворило у најобичнију пљачку и дотеривање становништва на опустеле угарске територије. Павле Кинижи је планирао да пређе преко целе Србије и зађе што дубље у турске земље.

У том оквиру треба гледати и на све оне акције које су имали деспот Вук и остале српске вође. за све ове године било је јасно да краљ Матија и нема озбиљнијих намера да се упушта у такве подухвате и користио је српске одреде у свим оним ратовима који су њему доносили неку корист. Можда је тада . а истовремено он није желео да ризикује своју војску за такве (за њега на крају крајева безначајне) циљеве. а онда је у страху ишчекивало наилазак Турака који су доносили нове репресалије. Његова основа намера је била да покуша да уз помоћ Угарске на неки начин ослободи Србију. То је чињеница која није могла остати непозната и непримећена ни деспоту. болести. Угарски краљ је Србе третирао као професионалце и држао их као војску која ратује за његов рачун. као свој највећи успех су имале у томе да је неколико десетина хиљада српских породица дотерано и насељено по угарској. свугде тамо где су угари имали неких својих интереса. Те српске породице су тиме турско ропство заменили угарским.изнели су српски одреди које је водио деспот Вук и Јован Јакшић. Стиче се утисак да су сви походи које је угарска војска тих година имала и који су били усмерени на територије насељене Србима. што им никако није олакшавало положај већ напротив у многим аспектима чак и отежавало. Њихов почетни мотив за ступање у угарску службу био је сасвим сигурно жеља да се боре са Турцима и да се тиме помогне ослобођење српских територија те да се обнови српска држава. Пољској и другим европским земљама. али у овом односу снага било је јасно да од тога неће бити ништа. Акције које су угари предузимали у дубину српске територије. Међутим. Мало је ту херојског и романтичног било ма колико се народна епика трудила да то прикаже. У провалама по Србији тешко да је домаће становништво у деспоту Вуку могло видети свога ослободиоца јер им он слободу није ни доносио. Што је најстрашније. Стога није ни чудо што су Срби ратовали не само против Турака већ и по Аустрији. Било би веома интересантно знати како су они све то посматрали. глади. већ само покретање са вековних огњишта и одвођење дубоко у Угарску. били мотивисани углавном тиме да се похвата што више робља и да се њиме населе опустошене угарске територије. Све то могло је деспота да натера на размишљање. О њиховим националним циљевима он није желео да размишља. Уз пут је поумирало ко зна колико њих од исцрпљености. Практично. Имајући на уму да се већина тих похода дешавала по зими у најтежим могућим условима може се замислити на који су начин ти конвоји бедних људи. никада се угарска војска није задржавала дуже од неколико дана већ би се одмах повлачила плашећи се наиласка Турака. али ни осталим Србима. Чешкој. Деспот је трошио своју снагу и крв за циљеве који у бити немају ништа са било чиме од онога што је могао имати на уму када је долазио у Угарску. али и од бича немилосрдних угарских војника. у тим акцијама на најтежим и најопаснијим местима биле су кориштене управо српске трупе које је најчешће водио деспот Вук. краљ Матија их је користио као професионалне трупе које ратују тамо где их упуте. Домаће становништво је најпре бежало од угарских војника. Осим тога. Они својим походима нису доносили Србији олакшање већ напротив само нову беду и патњу. жена и деце са оно мало своје сиротиње по раскаљаним путевима путовали чак од Крушевца па све до Угарске.

ценио је Вука. а понуда султана Бајазита II је била управо такво питање. али никако најјачи. Стога је било боље те људе "без домовине" држати у једном неодређеном положају и слати као опробане ратнике на све оне фронтове које траже добре борце. Стога су га више сматрали професионалним војником чији је задатак да ратује и чија улога се исцрпљује само на војним питањима. а краљ Матија Корвин. Уз то не треба заборавити да је деспот и поред свега у Угарској био странац који је у њој нашао прибежиште. политику која је чак и од његових синова (деспот Лазар) била често осуђивана. добро уздрман унутрашњим борбама. а Турска ће за узврат да обнови Деспотовину у којој ће Вук Гргуревић бити деспот. Исто тако на угарском двору није било непознато да деспот Вук. била је остварење најсмелијих снова које су Срби у Угарској могли тада да сањају. Султан Бајазит II. тешко да је султан могао да очекује да би деспотов утицај на краља Матију могао бити толики да би да би овај (деспот) могао да убеди угарски двор на склапање мира. Таквим људима се у принципу никада много не верује па нема разлога мислити да је код деспота ситуација била другачија. И баш у том моменту дошло је до једне изненађујуће понуде са турског двора. веома наклоњен ратницима. деспот Ђурађ Бранковић. Он је био тек један од неколицине значајних ратних вођа. Та поуда. У питањима политике. улога деспота Вука је сасвим сигурно била безначајна и тешко да га је краљ Матија било када питао за мишљење по политичким питањима. деспот је имао утицаја у оним питањима која су се тицала вођења рата и то директно на терену. на граници са Турском. Дакле. Међутим. под условом да се оствари. мада је и то ствар коју не треба преувеличавати. моћних угарских породица. али и скоро сви срби у Угарској маштају да уз угарску помоћ обнове српску државу. Угарској се никако није исплатило да своје ионако ровите снаге троши за остварење независне српске државе јер би самим тим изгубила и мноштво веома поузданих српских војсковођа и војних одреда који су тако успешно чували угарску границу. Деспот је био сигурно један од значајнијих угарских војсковођа. У првој половини 1482. желео ја да са Угарском постигне мир не питајући за цену. То би на најосетљивијем месту.могао да боље схвати ону политику коју је водио његов деда. То што је султан Бајазит II управо деспоту Вуку упутио овакву поруку сигурно није било случајно и стога заслужује дискусију. Вероватно да је то био више метод притиска на угарски двор да пристане на мир и то тако што би понудом на обнављање Деспотовине могао код срба да изазове неке немире. У сваком случају понудом у којој се нуди обнављање Деспотовине успео је султан Бајазит II да погоди у прави центар онога што су Срби у Угарској прижељкивали. створило једну лошу ситуацију и чак . У политику он није имао право да се меша и то је била привилегија старих. Отворила се могућност да поново добију своју државу. али и добру службу која омогућује брзо напредовање. године султан упућује писмо деспоту Вуку у којем тражи од њега да овај посредује код угарског краља Матије за склапање мира. Могућност да се обнови српска држава давала је Србима идеалну прилику за незадовољство уколико краљ Матија одбије турску понуду за мир.

То је краљ Матија Корвин добро знао. али су ту разбијени и њихова војска од скоро 10. Међу српским племством у Угарској сигурно да је тињало незадовољство због тога што угарски краљ никако није могао да се одлучи и да крене у коначно ослобођење Србије. а онда се поделила на три дела. хрватски бан Матија Гереб уз помоћ чета које је довео деспот Вук Гргуревић на Уни их дочека и страшно разбије. Осим тога не треба мислити да је султан Бајазит II тек тако да дошао на ту идеју. тада тецаше. Како је у овом боју учествовао и деспот Вук Гргуревић. пошли у Хрватску. када Гереби Матијаш. све сам припремио и нисам ни мислио да ће се Турци успети . Око три хиљаде Турака је остало да лежи на бојном пољу док је велики број заробљен. царства ти родитељем. Нови сукоб је био почетком јесени 1483. Слична је ситуација била и са угарским краљем који је због својих српских војника морао ступити у преговоре.000 хришћанског робља. али овако спори преговори сигурно нису могли. како су и првем царем. и Вук деспот и господа хрватска Турке побише на броду Зринскога. а одатле све у земљу подвргнуту власти светлога римскога цара. наши први родитеље служили. догађаји нису дозволили да се могућа незадовољства јаче искажу јер су Турци искористили тренутно затишје да припреме противудар који је дошао у лето 1483. Дочувши за то. а да не изазову незадовољство. Изгледа да је деспот поверовао у могућност да ће се Деспотовина обновити и само се тако може објаснити његов веома понизан тон у писму у којем се обраћа султану: "Бог даст царству ти дуг живот. бан хрватски. скупљеном из Србије. Ми данас не знамо каква је реакција била код српских вођа у Угарској. али су ишли јако тешко тако је за поверовати да турски султан ни једнога момента није био искрен и да је то све радио не би ли добио у времену. а заробљено је преко две хиљаде Турака и ослобођено 10. У свом налету Турци су дошли све до Бечеја. па је можда у том оквиру између незадовољног српског племства и Турака већ било контаката.000 људи страшно је страдала. а посебно из Врхбосне. али такав мир њему никако није одговарао. године. и Бог да умножи велико и честито царство". Након пљачке све су се турске групе поново сјединиле па су се преко Уне вратиле у Босну. и ми да служимо царству ти право и верно. Међутим. Битка је трајала два дана. а можда и њихов прелазак у Турску. побише је през числа" (непознати хрватски летописац). Сигурно да је граница коју су срби чували према Турској била веома осетљива и било какво померање на њој изазвало би много последица.могућност побуне српских трупа. вероватно немајући куд. то му је морало бити јасно да је овим турским упадом стављена тачка на могућност обнове Деспотовине. У сваком случају понуда султана је пала на плодно тле. О томе боју постоји и једно опширно писмо краља Матије: "Било нам је прије јављено да су Турци с јаком силом. Деспот Вук је одмах обавестио краља Матију о турској понуди и овај. Преговори су почели. Једна група од око 7000 коњаника напала је Корушку. године када је група турских коњаника провалило у Хрватску. одговори да пристаје на њу и поставио је неке своје услове. "Лет господњих 1483. Но.

у којем је милосрдни Бог уделио победу нама и хришћанском народу. У време деспотове смрти још су биле живе Мара Бранковић (умрла 1487.) и Кантакузена (умрла 1492. сакупивши војску. остали беше убијени. године он је умро. јер се почело борити на измаку дана. А то се догодило. И до тог момента ови Бранковићи су живели веома скромно. пошто су дивљим и варварским бесом многа места царскога величанства попалили и опљачкали. као и на друга суседна места царског величанства. године преудала за хрватског властелина Фрању Бериславића. Било је међу њима више жена и деце неголи мушких глава". заповедио неким четама да иду за стопама непријатеља и да близу њих јашу.кући вратити само ако се они којима је заповеђено. За онима који су побегли кренуле су потере. Управо ова хришћанска победа је натерала султана Бајазита II да поново понуди мир угарском краљу Матији. априла 1485. године дошло је до договора и мир је склопљен. сместивши на његовом врху сужњеве. те је плануо крвав и жесток бој. У време Стефанове смрти целокупна породица се налазила у Фурланском граду Београду. Деспот Ђорђе Бранковић Слепи Стефан Бранковић је иза своје смрти (9. Већ 16. хрватски бан Матија Гереб. а било их је преко десет хиљада. октобра 1476. пусте да се здрави и читави врате у свој завичај. а од Стефанове смрти ситуација се још више погоршала јер су им Дубровчани. Турци су се. Да ли су они одржавали међусобне односе тешко је рећи јер података нема. 15. синове Ђорђа (у то време имао 14 или 15 година). на коњима ноћ провели. Читава наиме сила турска би разбијена. али ни деспот Вук није више дуго живео. те нека не само пазе где иду. Иако би по праву припало победницима све што су силом оружја отели побеђенима ипак смо заповедили да су сви хришћански сужњеви. Кад су непријатељи прешавши Уну и затим Саву. али овај пут обнављање Деспотовине више није спомињано. Јована (годину дана млађег) и ћерку Мару. да би неке од њих могли ухватити или убити. одмах је пошао на место којим су Турци били прошли. а жена Барбара му се 1495. скупе око хрватског бана. ударили на Корушку и Штајерску. заробљене беше две турске паше и 2000 Турака. Још за живота био је веома познат. Сутрадан у зору свом се снагом стало борити. па разделивши своју велику војску на троје. него нека такође гледају. Прилика која се пре само годину дана указала неповратно је пропала.). Почетком 1484. године) оставио себе жену Ангелину. а саму битку овако описује: "Започети бој прекиде ноћ. а након смрти ушао је у легенду под именом Вук Змај Огњени. Међу њима тешко да би могло бити слагања јер су им погледи били сасвим другачији и решење за Србију гледали су сасвим различито. Сада је граница одједном постала мирна. стали враћати вукући више него водећи за собом велики број сужњева". Непријатељи су недалеко од подножја некога брда. а било је то двадесет и деветог октобра. Није оставио потомства. а неки су се подавили који су хтели да препливају реку. јер је Бог био у прилог хришћанској ствари. У даљњем тексту писма краљ Матија описује припреме које су претходиле боју. вероватно мислећи да је политичка каријера породице .

Додуше. Уступио им је замак Вајтерсфелд у Корушкој и у њега су се ускоро уселили Ангелина и њена деца. Биће прије да су они узимали учешћа у оном животу који се водио на царском двору. Ангелина Бранковић се обраћала на више страна за помоћ. Након дуго времена могли су Бранковићи да колико-толико одахну и да осете извесну сигурност. а ову свечаност је увеличао својим присуством цар Фридрих III. Не зна се шта су Бранковићи радили следећих неколико година у Корушкој и у којем су се правцу одвијали њихове акције. али једино је Венеција показала колико-толико разумевања. али га је заменио његов пуномоћник. До краја се показало да је Кантакузенин савет био веома добар јер је цар Фридрих III веома лепо примио Ангелину и њене синове. сва ова попустљивост и увиђавност од цара према њима није могла да прође и без обавеза које су Бранковићи морали узети. На овом . У време венчања Мара је имала тек 19 година (1485. Стога се Ангелина одлучила на један помало ризичан потез па је крајем 1478. Венчање је обављено у Инсбруку. Тако је Република покушавала да дипломатским путем умири непријатељску околину. Радило се заклетви на верност којом су Бранковићи постали царски вазали. Материјални проблеми су били само једна страна њиховог тешког живота јер су још већу тешкоћу представљали стални напади насртљивих суседа који су покушавали да им откину делове поседа. Чак би се могло рећи да је заклетва на верност цару њима обезбедила велику дозу сигурности јер је то сада значило не само то да су они обавезни цару бити верни већ истовремено и то да се налазе под царском заштитом. помагали све мање. Међутим све то као да је још више изазвало насртљиве суседе и Бранковићи су се нашли у безизлазној ситуацији. непознато је шта су они радили то време. монфератског пограничног грофа. а када ни то није помагало ускоро је стигло и нешто плаћеника. Дакле. Не могавши смоћи довољно снаге да се одупру сталним нападима. Наравно. тешко је поверовати. године са синовима отпутовала у Беч код цара Фридриха III не би ли га упознала са својим невољама. дали су веома мало. Да су Бранковићи још при првом сусрету оставили на цара толико добар утисак да их он ни касније није заборавио. али сасвим довољног да их цар има стално пред очима. Додуше та заклетва није одударала од онога што се и иначе тада дешавало па се може рећи да су Бранковићи прошли веома добро и у односу на оно што су добили. Након ове свечаности Мара Бранковић је отпутовала у Казале где јој се налазио муж Бонифације.). будући супруг није присуствовао. али та продаја је ишла јако тешко. Једино што је познато јесте да је Ангелина са Кантакузеном покушавала да прода старо имање у Фурланији и да је слала свога пуномоћника. саслушао њене жалбе и изишао им у сусрет. У сваком случају да их цар и даље има у виду видело се онда када је посредовао при удаји Маре Бранковић (Стефанове и Ангелинине једине ћерке) за Бонифација Палеолога V. ако их је уопште и било. али изгледа да су се сасвим добро снашли што се види из каснијих изузетно увиђавних поступака које је имао цар Фридрих III према њима. Чини се да ова идеја није била њена већ да је то био савет Кантакузене Цељске која се изгледа боље сналазила у односима са високим двором. додуше сигурно не много важног.Бранковић завршена.

већ 1493. но он је тада био сувише јак да би против њега могли било шта предузети. што је она стварно и била.Ђорђа и Јована. од деспота Вука затражили било какву помоћ.000 дуката. Мара је на мужа оставила добар утисак и остало је забележено да су је сматрали не само лепом. Када је Мара стигла. Шта је она мислила и осећала према мужу који је од ње био доста старији не зна се. Но. У том контексту Ђорђе и Јован су се морали осетити ускраћени па су вероватно сматрали Вука узурпатором. већ и веома племенитом. У непознатој земљи са веома мало утицаја и скоро без икаквог блага. С друге стране. години (1495. Нема вести о њиховим активностима. Када су отпратили Мару код њеног мужа. Тако се угасила још једна млада девојка из куће Бранковића која је имала ту несрећу да носи ово часно. гледајући у тадашњим релацијама. Иако се.). али злосрећно презиме. Краљ их је позивао у Срем да би тамо преузели она имања која је оставио деспот Вук. Мара Бранковић релативно добро удала. али и титулу деспота. Тада је изненада из Угарске стигао позив од краља Матије Корвина за оба Бранковића . а разлог је могао бити у томе што су они били сигурно увређени тиме што је Вук Гргуревић понео титулу деспота и почео фигурирати као вођа Срба. иако су се налазили у веома незавидној ситуацији. Осим тога. Бранковићи не само да нису смели да одбију да се Мара уда за остарелог грофа већ им је таква понуда при којој је посредовао сам цар сигурно годила. Онога момента када је цар посредовао при склапању овога брака. То је било помало изненађујуће. године краљ Матија Корвин успео да са својом . То је све тако ишло до смрти деспота Вука. а овај је опет био љути противник краља Матије Корвина и они су и тог момента водили међусобни рат. свега тога је био свестан и деспот Вук па ни он није имао сувише жеља да са Ђорђем и Јован успоставља било какав однос. Чак је у лето 1485. а баш у то време Ђорђе и Ангелина су се налазили у Инсбруку и Казалеу на Марином венчању са монфератским грофом. а непосредно потом у својој 29. То је било очигледно и сада у питању. чини се да су Ђорђе и Јован били сувише поносни да би.) умре и она. Тешко је поверовати да су они са деспотом Вуком одржавали било какве контакте. Можда је у почетку изгледало да јој се срећа осмехнула јер је родила два сина Ђованија IX и Ђованија Ђорђа Себастијанија па је преко њих могла наћи релативно смирење. Бранковићи су морали да се боре за опстанак. То је било поготово изражено у кући Бранковића где су многе девојке кроз брачне уговоре жртвоване зарад остварења политичких интереса. Бранковићи су се вратили у Корушку и ту боравили све до смрти деспота Вука Гргуревића (1485. а поготово у овој ситуацији када су зависили једино од милости цара Фридриха III.путовању пратио ју је брат Ђорђе. али нема сумње да су живо пратили шта се дешава у Срему. дочекао ју је муж и са Бранковићима је сачињен одмах женидбени уговор по којем је гроф као мираз добио 10. ни њој као ни другим Бранковићима даљњи живот није био наклоњен. будући да су Ђорђе и Јован били вазали цара Фридриха III. По легитимном праву деспотска част није требала припасти Вука већ слепог Стефана Бранковића и његове синове Ђорђа и Јована. остаје удовица. али познато је да у то време девојке око њихових будућих бракова нису много питане.

То не би могло проћи без сукоба што би смањило војну моћ српских пограничних чета које би се између себе нагањале тражећи новога вођу. Понуда је била сувише примамљива да би се тек тако одбацила. могли су да виде и то колико је овај угарски краљ моћан када је успео да цару Фридриху преотме чак и престоницу . могао се угарски краљ уверити да име Бранковића магично делује на Србе у Угарској и да они ову породицу сматрају за своје владаре. било је много препоручљивије да он (угарски краљ) постави Србима деспота. смрћу деспота Вука изгубили су Срби у Угарској вођу око којег су се окупљали. сада се одједном пред њима указала она прилика коју је прижељкивали некада и Стефан Бранковић и његов брат Гргур. цар Фридрих III се потуцао по Немачкој молећи од кнежева да му обезбеде новац и војску не би ли повратио Беч. Било је тога момента сасвим јасно да је Матија Корвин у напону снаге док је Фридрих III био на заласку. што је управо оно о чему је сањао и њихов отац Стефан. Осим тога. Дакле. Дакле. Мотиви Бранковића да прихвате позив угарског краља су много лакше схватљиви него што то можда на први поглед изгледа. потребно је обезбедити континуитет Бранковића као деспота у Угарској. То је сада требало и одржати. Осим тога. Међутим. То су биле горке успомене које не бледе лако и стога су према њему могли да осећају само мржњу. могао се краљ Матија за све ове године уверити да је идеја о постављању Вука Гргуревића за деспота била веома добра и да је тиме успео за себе да веже масу Срба који су представљали верну и способну војску. Угарски краљ Матија Корвин је сигурно имао своју рачуницу када је позивао Ђорђа и Стефана да преузму ону титулу коју је носио Вук Гргуревић. Током 1486. Краљ Матија се морао побринути да он буде тај који ће поставити новог деспота. У време живота Вука Гргуревића. године Бранковићи се налазе у Угарској. уместо да чувају границу од Турака. Било је јасно да се мора појавити нека нова личност која ће ту улогу да преузме. С друге стране. а Ђорђе Бранковић добија титулу деспота док се Јован морао задовољити титулом барона. Наравно да Бранковићима није на памет пало да одбију овакав позив и ускоро су са мајком Ангелином кренули пут Угарске. Долазак некога од потомака Бранковића пресекло би сваки дискусију о личности деспота која се могла евентуално појавити. Они сигурно нису заборавили то како се краљ Матија Корвин немилосрдно понашао према њиховом оцу Стефану у време док је овај боравио у Смедереву. односно вођу. Уз то Ђорђе Бранковић је био природни и легитимни наследник Бранковића па ни по том питању није било сметњи. Да ће они бити верни Угарској није ни требало сумњати јер им угарски краљ пружао не само титулу већ и велике комплексе имања. Било је очигледно . Наиме. И баш док су Бранковићи можда размишљали о томе да ли да прихвате понуду угарског краља. а то су били управо Ђорђе и Јован. Како није било преживелих Бранковића у Угарској то их је требало довести из оне земље где су били. јер је само у том случају могао бити сигуран да ће то бити онај који ће одговарати првенствено његовим интересима.војском уђе у Беч. а Ђорђе и Јован су управо требали да ово обезбеде.Беч. већ да га они између себе траже. угарски краљ је нудио Бранковићима титулу Српског деспота.

Иако је деспот Ђорђе у војним вештинама био слабији од деспота Вука. Бранковићи су преко Беча стигли у Будим и након добијања титула стигли су у Срем. Ђорђе је био законит син Стефана Бранковића. Није познато да је деспот Ђорђе имао онаквих сукоба са Турцима каквих је имао деспот Вук. Стога је и граница у Срему и Славонији била релативно мирна. што се вероватно може оправдати тиме да је мир између Угарске и Турске био још на снази. Срби у Срему су доласком Ђорђа и Јована могли у већој мери и већом јасноћом да поново почну неговати култ владара и да се присећају некадашњег времена када су имали своју државу. И поред тога деспот Ђорђе није имао много прилике да буде изван ратних окршаја јер је у то доба краљ Матија ратовао по Аустрији па је вероватно деспот Ђорђе тамо испуњавао своју вазалну обавезу. краљ Матија није могао. У сваком случају. Деспот Ђорђе је на првом месту био образован и културан човек који није много времена провео ратујући па је стога код њега била више изражена она фина господствена црта која је била толико својствена Бранковићима. Они су били много интелигентнији. вероватно под утицајем своје мајке Ангелине. За разлику од деспота Вука који је био груби ратник коме дворски церемонијал и обичаји сигурно . али сигурно није имао онако спектакуларних акција које је имао деспот Вук. али и мошти свога оца Стефана који је годину или две раније био проглашен свецем. Деспот Ђорђе Бранковић је морао да издржава војни одред од 1. Са каквим је резултатима тамо деспот ратовао не зна се. На неки начин успостављао се поново култ владара код Срба. Осим титула краљ Матија им је доделио и већину оних имања које је за живота држао деспот Вук Гргуревић. Луке положили су ковчег са Стефановим моштима. добро организовали и смислили свој први наступ у Срему. а како су живели у релативној сигурности Фурланије то су имали свакако и више времена да се баве интелектуалним делатностима но што је то имао Вук Гргуревић који је свој живот провео ратујући. али и образованији него што је то био Вук Гргуревић чија слава је углавном почивала на његовим ратничким вештинама. Наравно имали су према краљу Матију и обавеза. Тиме су и њихови наступи око обнављања Деспотовине могли добити јаснији смисао. Ту се види да су Ђорђе и Јован Бранковић. То никако није било лако. култ који је протеклих година био помало и заборављен. па су могли и промишљеније да наступе. што није било нимало случајно. Ђорђе и Јован Бранковић су имали у себи много више политичког. Право које је Ђорђе Бранковић полагао на титулу деспота било је у сваком случају много јаче од онога које је имао покојни Вук Гргуревић. али то је била цена за све оно што су добили. док је Вук био у најбољем случају незаконити Гргурев син. Наиме.да они свој долазак у Срем схватају као трајно стање јер су са собом довели мајку Ангелину. Одмах по доласку у Срем у Купинову у манастиру св. а да не примети његове друге квалитете који су јаче долазили од изражаја.000 ратника са којима је ратовао на оним местима на које га пошаље краљ Матија. Осим тога они су имали мошти свеца Стефана што је могло да пробуди сећања Срба на дане који су били много бољи од ових које су сада проводили. Све то је оставило веома снажан утисак на Србе у Срему.

Рођака који су имали ту жељу било је много. деспот Ђорђе је био сушта супротност. Образован и веома интелигентан са много искуства по страним дворовима могао је краљу Матији да послужи далеко више у финим политичким стварима на двору неголи на бојном пољу. угарске краљице Беатриче. Након тога су започели страховити болови који су били толико јаки да је краљ урликао. године ради неких свечаности. Сукоби међу супружницама су били толико интензивни да је морало да дође до међусобног разлаза. тада се испречило нешто друго. Краљ је имао незаконитог сина са једном девојком из Шлеске и она му је родила 1473. иначе принцеза из арагонске. Била је то Изабела. Ни деспот Ђорђе. Како је она то одбила то је међу њима било свађа које су се морале завршити разводом. Краљица Беатрича је имала доста покушаја да врачаријама и ко зна све чиме роди Угарској наследника. али тада помало напречац умре краљ Матија Корвин (6.нису много значили. априла 1490. Међутим. У само јутро 6. Како је на угарском двору стајао веома добро то се можда деспот Ђорђе могао понадати да ће успети обновити Деспотовину. На крају се показало да је то био избор који се показао несрећан за обоје супружника. година сина Иваниша. године толико је ослабио да су га морали носити у носиљци. будући католкиња. "Имао . Како се радило о насртљивој и надасве частохлепној жени која ће покушати све да задржи престо за себе то су сумње на њену кривицу биле сасвим оправдане. Тај неуспели брак је оставио веома велики траг у психи деспота Ђорђа који је изгледа био осетљива природа и коме све то није пало лако. У зору је изгледало да су болови стали. али их није могао због исцрпљености издржати до краја. али само на трен. Одатле се и може објаснити то што је краљ Матија био заинтересован да деспота Ђорђа ожени онако како он сматра да је добро. Најсумњивија је била краљица Беатрича. У Бечу се налазио почетком априла 1490. Тако му је нашао жену из реда рођака своје треће жене. а разлога за сумњу је било довољно пошто краљ није имао законитог потомства. Краљ Матија је имао три жене (Беатрича је била трећа) и ниједан од бракова му није донео деце. То је вероватно разлог због чега има мишљења да је овај несрећан брак основни узрок каснијег деспотовог замонашења. напуљске династије. Смрт је била толико чудна да је одмах изазвала сумњу да је краљ заправо отрован. али све је било узалуд. слабо је видео и падао је у несвест. Колена и ноге су му отицали. Не зна се тачан разлог због чега се нису могли сложити па је изнета претпоставка да је деспот Ђорђе на Изабелу вршио притисак да она. Међутим. године он осећао болове и да је тешко стајао на ногама. промени веру и пређе у православље. Изгледало је да се Бранковићима коначно осмехнула срећа и да су нашли коначно своје место. Када је постало јасно да краљ Матија неће имати деце почеле су сплетке о томе ко би могао бити његов евентуални наследник. године између 7 и 8 сати краљ Матија Корвин је умро. Наводи се да је још од 1487. Једно вече ухватила га је вртоглавица. али здравствено стање му се редовно поправљало. од 1489. а ни деспотица Изабела у овом браку нису нашли смирење. а он је био у грозници. године). Чудна је била његова смрт. април 1490.

. а да не остави трага на краља Матију који је био свестан свих ових догађаја. изван ових догађаја деспот Ђорђе Бранковић није могао остати све и да је хтео. Шлеску и Лужицу мачем освојио. Како је од већине добио пристанак то је сада остало једино да се Иваниш и званично прогласи наследником. по имену Иваниша Корвина. Но. Срби су свакако били међу онима који су највише жалили због његове смрти. а када у томе није успела гледала је да му разори тек склопљени брак. Краљица се мешала у све и свашта најпре натурајући Иванишу да се ожени за неку њену рођаку. отрова. Звали су га великим краљем "који је у Угарској и свему ономе што круни угарској припада. али све само закратко. Несумњиво да он спада међу најзначајније владаре свога времена што му чак ни противници нису могли оспорити. Све то није могло. Након смрти краља Матије Коровина Смрћу краља Матије Корвина изгубила је Угарска свога можда и највећег краља. Ничега ту не недостаје. али је онда пукло. наиме Влашку." (Јаков Унрест). Наравно. У том правцу почео га је истурати на државне функције и поверавати му важне задатке желећи да га припреми за краљевски трон. О њему он није много размишљао све док је имао наду да ће му краљица Беатрича родити наследника. будући да им је управо он успео да обезбеди склониште у Срему. а Срби су били под својим вођама. Много је зла учињено и од његових људи. ипак је с Турцима. ни по вољи његовој.је сиромах једног сина. Истовремено је са најјачим личностима Угарске потајно преговарао да прихвате Иваниша за будућег угарског краља. али то није било ни за корист његову. ту се сада испречила краљица Беатрича која је успела да својим сплеткама то спречи. Било је ту много тајних договора. Краљица је и даље лудовала у жељи за влашћу која јој се и поред свих њених напора упорно измицала. но како временом законитог наследника није добио то је почео комбиновати како да Иваниша начини својим наследником. како није ниједан краљ након Андријиних времена чинити могао. 16. много доброга учинио те многим хришћанима живот спасио и за хришћанство их одржао. и више још земаља угарској круни подложио. Он је Моравску. Тај период угарске историје чита се као најузбудљивији роману којем ништа не недостаје. али није имао снаге да краљици стане на пут. затим малу Молдавију. Није познато да су Срем и Српски деспот уживали било какву већу привилегију но што су то имале остале области у . који се родио изван законитог брака" (Ђурађ Сремац). Ипак. то се створио известан привид да поново имају своју државу. Наравно ни двор није остао изван ових догађаја па су се појавиле групације које су подржавале различите стране у сукобу. Иако је краљ Матија ратовањем много зла проузроковао. све је то колико-толико било под контролом до смрти краља Матије. моћно владао. Краљица Беатрича је сплеткарила не бирајући средства. Питање наслеђа краља Матије Корвина је одмах увело Угарску у нови талас грађанског рата и насиља. а и с хуситима у Чешкој. Додуше у пар наврата је показао снагу и натурио своју вољу. Улог је био сувише велики да би и једна већа племићка кућа у Угарској могла бити незаинтересована у догађајима који су следили. Како је Срем уживао извесну аутономију. бодежа у мрачним ходницима и свега онога што жестоко пали машту.

"Ако би се догодило те господин херцег Иваниш не би био на изборном сабору изабран за угарскога краља. Имао је тек 17 година и био помало неуравнотежен што је искористила група крупнијих великаша из супротног табора да са њим склопи уговор да он (Иваниш) не прави неприлике ако не буде изабран за угарског краља. Наравно ту је била и краљица Беатрича која је знала да сама не може бити изабрана за владара. али је покушавала да протури онога кандидата који је био спреман да се њоме ожени..Угарској. и у славонском краљевству. Осим тога мноштво Срба служило је у стајаћој војсци која је примала плату и која је била под директном краљевом командом. Већина је дошла тешко наоружана са бројном пратњом. То су били немачки краљ Максимилијан. и у шомођској жупанији. и у барањској жупанији. због црних униформи звана "црна чета". Ђорђе. Тома Сечи. Одмах по краљевој сахрани на Ракушком пољу код Пеште почело се окупљати племство не би ли изабрало новога краља." (Ђурађ Сремац). који је становао на својим имањима на турској граници. а посебно херцег Ловро. оним најсиромашнијим непрекидни ратови и упади на турске територије пружили су могућности пљачке тако да су се многи успели обогатити. те ће га нови краљ угарски трећега или четвртога дана након своје крунидбе неопозиво. пружила је многим Србима прилику да се истакну у угарској служби и да стекну племство. Краљици Беатричи није сметала жалост за мужем да се још у време погребних свечаности договора око тога на који начин да задржи власт. Међутим сам Иваниш није био личност која би уливала поверења. сместа. За време погребних свечаности почеле су смутње око тога ко би могао бити нови угарски владар. то ће га. и црквени достојанственик печујски. чим којега другога краљем угарским прогласе. други великаш Стеван Кешери.. али сукоба у самоме почетку није било. да не буде лишен краљевске части и наслова. где је био код куће. Како ју је краљ Максимилијан назвао "сестром" то се она љута окренула ка Чешком краљу Владиславу. изабрати за краља Босне. Стога је и странка која га је подржавала била веома бројна са најистакнутијим великашима. Тај скуп угарских великаша је више личио на ратни логор неголи на сабор који треба да изабере краља. За узврат добиће титулу краља Босне и херцега Славоније. пољски принц Јан Олбрахт и коначно незаконити син покојног краља Матије . "У Сремском отоку. Чинило се да Иваниш Корвин има највеће шансе. У том оквиру се чак почело размишљати о томе да се она одмах уда за некога од суседних владара. и уз њега је био рашки деспот. и у жупанији Валпова. Чешки краљ Владислав Јагеловић. Та стајаћа војска. часно и свечано окрунити. велможа канишки.Иваниш Корвин. Осим тога. Сада је одједном све то дошло у питање. Било је више кандидата од којих су четири била посебно јака. и Хрвати и многи великаши прогласили су. Андрија Бот из Шиклоша. али српском живљу који је бежао пред Турцима и то је значило много. Осим наведене Краљевине Босне предаће се господину херцегу Иванишу херцешка част у Краљевини . тим више што је успомена на његовог оца била и те како јака. Као најозбиљнији кандидати истицали су се краљ Максимилијан и Чешки краљ Владислав.

Другој странци припадају сви остали барони. али и Бранковићима. Уобичајено је да се претпоставља да је то због тога што је деспот Ђорђе за свој успон дуговао све краљу Матији Корвину па је он (деспот) у знак захвалности подржао његовог сина Иваниша. Између осталих великаша Иванишу Корвину је пружио подршку и деспот Ђорђе Бранковић. "До овога момента није још обављен избор краља. Аустрији и ко зна све где. чак толико да и након његове смрти деспот поштује његову последњу вољу и подржава му сина у походу на угарску круну. Прелати и барони раздвојени су у две странке: једна стоји уз сина покојнога краља (Иваниша Корвина). у овом случају краља Матију. Обе су биле католкиње и на тој релацији је долазило до сукоба са деспотом Ђорђем. Оваква претпоставка је веома привлачна и покушава да од деспота створи једну високо моралну личност која поштује свога добротвора. а њен отпор био је жешћи тим више што је имала сигурну подршку краљице Беатриче." каже између осталог одредба овога уговора. којих су имена у двоструком попису забележена. Брак деспота Ђорђа са Изабелом.. деспот српски Ђорђе Бранковић. Много је ближе истини једна помало смела спекулација. а све зарад интереса угарског краља Матије. а његова снага се равна са оном коју имају такве личности као што су калочки надбискуп. Сами мотиви због чега је деспот Ђорђе пристао уз Иваниша Корвина нису баш најјаснији. Према томе Срби су све оно што су добили платили многоструко и са те стране деспота сигурно није пекла савест да је учинио мало за све оно што је добио. који су се сви настанили с херцегом у каштелу. Као и да је то било мало. Шлеској. међутим ова је то упорно одбијала. али не треба заборавити да је деспот још боље послужио краљу у његовим плановима. кнез Франкопан и неки други мањи. бискуп печујски. Сигурно је да деспот Ђорђе није хтео овај брак и да је у њега ушао преко воље и то само због тога што му је Изабелу предложио краљ Матија. Оно што је овде интересантно јесте то да се деспот Ђорђе помиње међу најкрупнијим великашима Угарске. они су се сместили са својим четама у Будиму" пише посланик херцега из Фераре. плаћено је реком српске крви који су годинама бранили угарске границе од Турака. Деспот је покушавао да Изабелу преведе у православље. херцег Илочки. рођаком краљице Беатриче. и њој припадају надбискуп калочки. али из овога се може утврдити да деспот ужива одређени углед у Угарској и да је његова подршка у овој династичкој борби значајна. Све оно што је угарска пружила Србима. близу је памети да је Изабелу као будућу деспотову жену предложила краљу Матији управо краљица Беатрича. српске јединице су гинуле по Моравској. Током брака деспот је . То је у сваком случају претерано јер је деспот ипак спадао у ситније угарске великаше. Веома привлачна теза.Славонији .. С друге стране. био је пропао због несугласица које су постојале између њих. Сигурно је да је деспот био бескрајно захвалан краљу Матији за све оно што је овај за њега учинио. херцег Илочки и други. Иако је потписао овакав уговор чини се да Иваниш Корвин није имао намеру и да га поштује па је гајио наде да би могао успети да протури своју кандидатуру за угарског краља. али недостаје јој прагматичности и животне реалности.

Његови односи са краљицом Беатричом су били толико лоши да њих двоје ни под каквим условима нису могли бити у једној странци. У том случају политика скоро и да није присутна. године на пољу костију (Шарвиз) војно су поражене присталице Иваниша Корвина. био је веома пажљив према Иванишу Корвину који као да није схватао све оно што се дешавало око њега па је чак учествовао у крунидбеним свечаностима (18. Могуће да је и ово један од тих случајева. али није снаге за даље па се ускоро повукао. Углавном. али он сигурно није заборавио године понижења које је имао са Изабелом. Ако је у овом случају деспот ипак имао политичких мотива онда је то само због тога што је очекивао да ће Иваниш Корвин наставити са оном политиком према Србима коју је имао и његов отац краљ Матија. а нарочито је славила краљица Беатрича којој је Владислав II обећао да ће је оженити па је она гомилама народа бацала новац. Могла је бити укинута самосталност коју су Срби имали. Нови краљ није имао много времена за радост јер га је ускоро напао Јан Олбрахт. септембар 1490. Разлога за весеље је било доста. јула 1490. Деспот Јован Бранковић Сви догађаји који су се дешавали тих дана сувише су бројни и компликовани.). а могуће је да му је због православља правила сталне пакости. Наметнула му је Изабелу. али мира међу њима ни убудуће није било. а нису толико битни за нашу причу стога ће бити прескочени. односи између ове две странке су се толико затегли да је ускоро дошло и војних судара. треба бити свестан да ни сви потези политичара нису руковођени рационалним или прагматичним разлозима и да је често присутно много тога ирационалног и личног. Дана 4. Изабела је била релативно сигурна од деспотовог гнева и могуће је да је чак она била та која је иницирала њихов разлаз. највише захваљујући краљу Матији није могла сувише утицати на Србе и да покуша да их прекрсти. као коначни победник у борби за угарску круну.због своје привржености православљу од њих две имао много неприлика и понижења. Због моћне заштите коју је имала. а 15. а деспот није смео да ризикује. као верне Иванишеве присталице. јула за краља је изабран Чешки краљ који је у Угарској добио име Владислав II. То поносни деспот никако није могао да заборави и могуће је да је његова одлука да подржи Иваниша била мотивисана управо тиме. али било је питање како ће се поставити нови владар. године већ је био надомак код Будима. 17. Деспоту није остало ништа друго већ да пристане. а преовлађују чисто лични разлози. Током августа 1490. Краљ Владислав II. До тог момента католичка црква. а поготову она која се тицала верског питања. један од кандидата који није успео (иначе рођени му брат). Са другим кандидатима то већ није било тако сигурно јер је било много препрека за то. Било је за очекивати да ће Иваниш Корвин поступати исто као и његов отац па је то можда разлог због чега га је деспот подржавао. а могао је бити посебно киван на краљицу Беатричу која је била главним узроком свих његових мука. Деспот Ђорђе Бранковић и брат му Јован. . Ипак. онда јој држала страну у свађама и коначно омогућила њихов разлаз.

а са њим и све наде да би се преко њега евентуално обновила Деспотовина. свима нека је милост. Мотиви којим су се руководили Бранковићи у то време могу се претпоставити. а свим његовим присталицама је дато опроштење ако се у наредна 24 дана окану сваког даљњег отпора новоме краљу. Постао је још јачи када су му се придружили неки угарски великаши међу којима су били деспот Ђорђе Бранковић и брат му Јован. Овај пут је ситуација за краља Владислава II била веома озбиљна будући да је Максимилијан из својих аустријских земаља почео извлачити новац и опремати војску. а имајући у виду то да су Срби помагали његовог противника Иваниша сигурно је да би краљ Владислав II ионако узане привилегије које су уживали Срби још више сузио. Када је успео да се дочепа оних аустријских земаља које је некад уз велику помоћ деспота Вука Гргуревића освојио краљ Матија Корвин. имали су среће пошто је нови краљ Владислав II одлучио да се измири са свим присталицама Иваниша Корвина. Некако у то време пао је и Стони Београд. И сама ситуација му је ишла на руку јер се против краља Владислава II ускоро дигао немачки краљ Максимилијан који није успео легалним путем да се наметне за угарског краља. који год би дошли до милости краљевског величанства.000 војника у октобру 1490. Јасно су увидели да је Иваниш Корвин пропао у својим покушајима да се дочепа угарског престола. милост свима. И многи су се скупили код краља и тако задобили милост" (Ђурађ Сремац). Чини се да деспоту Ђорђу овај краљев опрост није много значио и да му није много веровао. а онда и у Бечом. Краљ Владислав II уз краљицу Беатричу тако нешто никако не би дозволио. Међу четрдесетак тих племића којима се нуди опрост спомиње се и деспот Ђорђе Бранковић. Веома брзо Максимилијан је овладао Штајерском. "Племићима и неплемићима. године они га уз једну групу угарских племића признају и за свога краља. Стога и не изненађује то што Бранковићи у повељи у којој признају Максимилијана за свога владара за узврат од њега траже поштовање дотадашњих слобода. године улази Максимилијан у Угарску. Ипак. новембра 1490. а аустријске трупе направе страшан . До тог момента деспот Ђорђе и Јован Бранковић су Максимилијана углавном помагали. па и ономе ко је наопако радио против краља чешког. Вероватно да су они на неки начин планирали неку ширу акцију против Турака која би могла довести до ослобођење дела Србије и обнављање Деспотовине. Са војском која је бројала око 18. али и помоћ у борбама са Турцима. Наилазак Максимилијана је пружио нове наде и Бранковићи су очекивали да би им он могао бити захвалан за помоћ коју су му пружили те да би се преко њега можда могло постићи нешто и више. почео је Максимилијан да припрема продор у Угарску. То је био разлог што су аустријске трупе веома брзо дошле до Стоног Београда. али од 1. Он је најпре потврдио све оно што је уговором обећано Иванишу Корвину ако не буде изабран краљем.сигурно су учествовали у бици код Шарвиза коју су изгубили. Након пораза они су склонили и нису учествовали у крунидбеним свечаностима остајући и даље непријатељи новога краља. У то време краљ Владислав II није показивао много воље да се бори јер је имао великих борби са братом Јан Олбрахтом.

а у оквиру његове војске налазе се и српски одреди. за мито и плаћеничку војску. У оба случаја. Није познато тачно време. Тиме је и сукоб међу браћом коначно био завршен. децембра 1491. деспот опет промени страну. И док се Максимиљан спремао да то и учини појаве се невоље. Охрабрен овим успехом почне Максимиљан да размишља и о нападу на Будим па чак пошаље једну претходницу од око 8. који их је на силу поморио. Осим овога сабор у Будиму је донео одлуку да се краљ Владислав II не ожени краљицом Беатричом (удовицом покојног краља Матије) иако је њој овај брак обећаван у неколико наврата.000 људи која се појави под градом. године код Кошица у којој је војска краља Владимира II страшно потукла ону коју је водио његов брат Јан Олбрахт. И до тада добар део својих успеха Максимиљан је постигао митом. За све то време деспот се сасвим добро сложио са краљем Владиславом II. Управо зима између 1490. али тек на иницијативу њиховог оца Казимира. Те године се више ништа није дало урадити и Максимиљан смести војне посаде у градове које је освојио. а сам се врати у Аустрију да сачека пролазак зиме.) Павле Кинижи ломи отпор краљевих противника у Славонији. али већ током лета он је у сасвим добрим односима са краљем Владиславом II. Током новембра 1491. године се преговарало и то је довело до неког договора у Пожуну. Будим је бранио Павле Кинижи коме на памет није падало да га преда па је било јасно да се мора са целокупном војском на њега напасти. Уз то из Моравске стизала је угарска војска у помоћ Будиму. У тој бици учествовали су српске јединице од око 600 коњаника које је лично водио деспот Ђорђе.покољ у граду. На који је начин ово помирење постигнуто и да ли је при томе било некаквих услова није познато. а поводом тога издане су и повеље. и 1491. године означила је и преокрет у оној политици коју је до тога момента водио деспот Ђорђе. . а плаћеници су се побунили. наравно као вазала угарског краља Владислава II. Међутим због тога што угарски великаши нису желели да овере склопљени уговор дипломатска натезања су и даље трајала. али и уз помоћ плаћеничке војске. Стога све застане. Нешто касније коначно је у Будиму оверен и мир између Максимилијана и краља Владислава II. У оној повељи у којој се говори о условима мира и која се може сматрати главном наведено је и име деспота Ђорђа Бранковића. Да ли је и деспот ту био није познато. наравно на страни краља Владислава II. године признао краља Владислава II за свога господара. За њу је то била страшна вест тим више што је управо вођена тим обећањем потрошила силан новац за све ове ратове које је водио краљ Владислав II. али се претпоставља да је током пролећа 1491. У то време и Максимиљан је почео да постепено одустаје од своје првобитне намере да освоји Угарску па је започео преговоре са краљем Владиславом. а ти односи су постало још и бољи од битке која се одиграла 24. У сваком случају већ у лето те године (1491. Јасно увидевши да је Максимилијан достигао свој зенит и да неће бити у стању да против краља Владислава II учини било шта више. иначе пољског краља. трошио је велике количине новца па је у одлучујућем моменту док је спремао напад на Будим новца понестало.

Деспот Ђорђе је морао сваки свој потез да добро прорачуна јер морао је својим политичким инстинктом да најпре осети ко ће из целог тог хаоса да изиђе као победник. Краљица је нешто касније напустила Угарску и у највећој беди умрла 1508. али то је сигурно био веома осетљив моменат. Дакле. Граница према Турској је била углавном мирна мада Турци нису пропуштали прилику да са мањим одредима упадају на угарску територију искључиво ради пљачке. Међутим. Могуће је претпоставити да би краљ Владислав II сасвим другачије наступио према деспоту да је био довољно јак да му не треба деспотова помоћ те да му не био опростио већ би му се осветио. Када је увидео да ће то бити краљ Владислав II. Пожунским миром једна политичка фаза у животу деспота Ђорђа Бранковића је била завршена. показао је довољно политичке гипкости па га нису ометали некакви ирационални мотиви који би се могли најкраће назвати "принципима" и који код правих политичара и у правој политици и не постоје. требало је изабрати онај моменат када ће краљ Владислав II бити довољно слаб да прихвати деспотов повратак и да неће покушати да се свети. У сваком случају.000 дуката. Заслуга је деспота Ђорђа што је успео да осети Владислављеву победу и што је могао да прогута понос (који у политици и не постоји) и да постане његов присталица. политичка сналажљивост му се не може одрећи јер је крај ових сукоба дочекао на оној страни која је победила. Осим тога папа краљицу осуди на вечито ћутање и глобу од 25. Пропашћу Максимилијанових тежњи да освоји Угарску могао је исто тако пропасти и деспот да се тврдо држао уз овога.Разјарена тужила је краља код папе Александра VI. али он 1495. Можда данас то тако не изгледа. Осим тога. Мета тих напада је била углавном Хрватска. Сигурно је да би њему највише одговарало да угарски круну узме Иваниш Корвин па није ни чудо што је био најпре његов присталица. а Срем није узнемираван тако да деспот Ђорђе није имао неких посебних дејстава према Турцима. године и званично раскине ову веридбу и краља Владислава II разреши свих оних обећања које је давао протеклих година краљици Беатричи. Не треба заборавити да је деспот две године био један од најупорнијих краљевих противника и да према деспоту није осећао никакву наклоност. Он се током 1491. осетивши на време да је Максимиљан исцрпљен и да се од њега не може у будућности ништа очекивати деспот је сасвим у духу прагматичности пришао краљу Владиславу II. већ се окретао ка ономе што му је тога момента изгледало као најопипљивија корист. Но. године. године бавио својим сукобом са Ловром Илочким чији су људи упадали на деспотове територије и правиле штету. У хаосу политичких струја и борби он се очигледно није најбоље снашао и променио је неколико страна некако не успевши да одмах погоди ону праву. то су били уобичајени сукоби у то време . моменат за помирење је добро изабран и деспот се поново нашао у релативној сигурности за свој положај. деспотовим интересима је свакако најближи био Максимиљан па је тада био на његовој страни. У том моменту краљ Владислав II још увек није био видљиви победник и ситуација није била баш толико јасна. Ипак. требало је изабрати прави начин и право време па од њега затражити опрост. Када је овај пропао.

Овај напад је био веома суров јер се деспот Ђорђе са својим савезницима није задовољио само пљачком већ су сва ова места попаљена. а остатак је поубијано. И поред свега Турци су и даље упадали у Хрватску и 1493. Судари са Турцима су резултовали променљивим успесима. Самим тиме био је и један од најосионијих па је сасвим слободно без икаквог страха од угарског краља. није долазио у Будим да му се поклони. а сам бан је заробљен. а становништво делимично одведено као робље. Живе их је пекао или бацао везане изгладнелим свињама. а све су то били поседи породице Геребових од Винтгарта. а деспот је Борово задржао под својом контролом. Управо те године (1493.000 хрвата је остало мртво на бојном пољу. овај сукоб ће касније да се разграна у нешто много веће. С друге стране. деспота Ђорђа је теретила и породица Банића из Лендаве због тога што им је у Вуковској жупанији преотео Борово. године које је још краљ Матија Корвин склопио са Турцима на седам године истекло током 1490. О њему се тада много причало. Више од 13. Осим тога. Као потврда таквих гласина били су турски напади на Крањску. године. Свети Ђурађ. То што је деспот Ђорђе дошао у сукоб са Ловром Илочким није било ни мало чудно јер је Илочки. Но. Угарског краља Владислава II није уопште ценио па га је називао волом. деспот Ђорђе се умешао у један унутрашњи сукоб у Угарској који је био изазван слабљењем централне власти. Оно што је могло деспота да брине јесте то да је примирје из 1483. И та је жалба остала без резултата. не толико због победа којих је несумњиво имао већ због страшних поступака према оним Турцима које је ухватио. као син бившег босанског краља Николе Илочког. а да би у још већој мери доказао како не држи до њега.). Осијек.тако да нису много реметили целокупну ситуацију у којој се налазио деспот. О томе је био обавештен и сам краљ Владислав II. У тим тешким данима. краљ Владислав II се није усуђивао да деспота Ђорђа терети за било шта не желећи да од себе отера једног сигурног савезника који би му могао затребати. . У договору са још неким великашима деспот Ђорђе нападне славонске градове Иванку. године на Крбавском пољу су страшно потукли војску коју је сакупио бан Емерик Деренчин. био један од најбогатијих великаша у Угарској. деспот свестан тога користио је сваку прилику да за себе обезбеди што више може те да се свети свим својим непријатељима. али није ништа предузео. Осим овог "успеха". Сви ови деспотови потези и некажњено харање по градовима других великаша сасвим су јасно говорили да се он са краљем Владиславом II налази у најбољим могућим односима и да представља у потпуности његовог човека. а у ти сукобима са њима посебно се истицао Павле Кинижи. Таква политика се згодно исплатила током 1494. на својим областима није признавао никакву власт осим своје. године када су сукоби између краља Владислава II и Ловре Илочког прерасли у отворени рат. а проносили су се гласови да турски султан Бајазит II спрема нови поход. преговарао како са турским султаном тако и са немачким царем. Сотин и још нека места у западној Угарској.

Деспот се томе није противио. а краљ Владислав II се измирио са Ловром Илочким.Крајем 1494. истерао је сву војску Ловре Илочког из Срема. барем што се тиче ратних дејстава. а ни остали Срби нису имали ништа против јер се титула деспота задржала у породици Бранковића. Следеће године. године краљ Владислав II је послао своје људе у Ириг. не могући више трпети Ловру Илочког и његово потајно шуровање са Турцима. Међутим. И била је то велика зима кад су писали годину 1494. пролазиле су веома мирно. а оно што је значајно јесте то да се у тој повељи (1495. него жељан науке" (Ђурађ Сремац). али краљеви људи су затекли опљачкане градове и опустошена имања. У Иригу је потписана повеља са овом њиховом обавезом.) по први пут Јован Бранковић спомиње као деспот. краљ Владислав II је успешно довршио опсаду у Илоку и ускоро га заузео. Радило се о свођењу рачуна који су настали током рата са Ловром Илочким. Ораховицу) и имања. То није изазвало никаквих трзавица јер је Јован Бранковић и до тада са деспотом Ђорђем сарађивао. године и ови сукоби су се завршили. а онда прешао у Славонију где је освојио град Ораховицу. Краљ је као казну за непослушност коју је Ловро Илочки према њему показао одлучио да све заузете земље задржи за себе што је подразумевало да деспот Ђорђе мора све заузето да преда краљу. Опсаду Илока је из Бача краљ лично нагледао. Крајем априла 1495. Краљу нису требали опљачкани градови и пуста села. И ушао је краљ Ладислав јер херцег Ловро није био онако снажан као његов отац Никола. Истовремено и други угарски великаши су узимали учешћа у постепеном комадању имања Ловре Илочког. Ништа деспоту није било тешко у спровођењу ове освете па је успео да освоји Митровицу. Деспот . У време потписивања повеље у Иригу Јован Бранковић је већ био од стране краља Владислава II проглашен деспотом. И тешко ју је освојио. године краљ Владислав II. што нису имали намеру да толеришу. у унутрашњим стварима деспот Ђорђе је имао неких сукоба са калочким надбискупом. деспот Ђорђе је изгледао показао сувише ревности у овом рату против Ловре Илочког па је не само заузимао његове градове (Митровицу. већ је немилосрдно по њима пустошио. Сада је овај моћни великаш био пред сломом. Док је деспот харао по околним земљама Ловре Илочког. Наиме. а све око плаћања десетине коју је надбискуп тражио од Срба. Стога су деспот Ђорђе и његов брат Јован морали да се обавежу да ће све оне кметове које су насилно одвели. Тако је и титулу деспота добио Јован Бранковић. њихову стоку и остале драгоцености однешене из градова морати да врате. "И мноштво Угара било је с краљем и он подседе тврђаву Сремског Илока уочи празника апостола Андреја. Краљ је спроводио неке административне реформе желећи да на свим важнијим војним местима која су служила за одбрану границе буду по две личности. припреми војску и удари на Илок. У пролеће 1495. краљ босански. а у оквиру његових трупа налазио се и деспот Ђорђе са својим четама. а ту су били позвани и деспот Ђорђе и његов брат Јован. Цена коју је овај платио за поновну краљеву милост није била мала јер је краљ задржао сва она имања која су његови племићи заузели током сукоба. Деспот је очигледно успео да дочека свој тренутак и да се Ловри Илочком освети за све оне неправде које је од њега трпео протеклих година.

обичном свету је изгледало да Срем на неки начин представља обновљену Деспотовину. Ко зна како би се ситуација даље развијала да се није деспот Ђорђе под још увек неразјашњеним околностима изненада замонашио. односно стварању сопствене државе и то ни мање ни више већ у Срему који је припадао Угарској. што наравно није пролазило незапажено и без бројних сукоба. деспоти су били свесни места које им припада и овлашћења које су имали па су се и тако понашали. То им је давало право да буду наоружани. Ово је био толико изненадно да су деспотова мајка Ангелина и брат му деспот Јован о овом догађају били обавештени тек када је све било готово. На првом месту због повластица које су их изузимале из власти угарских великаша и давали им могућности да буду под својим владарима који су носили високу титулу деспота. Недуго потом стигао је и софијски митрополит Калевит који га је посветио за купиничког јеромонаха са монашким именом Максим. ослобађало их плаћања неких обавеза. деспот Ђорђе је ноћу тајно постриган. надбискуп је надмено одговорио да је "Бог Угарску створио хришћанском земљом. године и јула 1499. У хришћанској земљи. Место деспота Ђорђа сада је заузео деспот Јован. ти сукоби нису прерастали у нешто отворено јер је деспот уживао несумњиву заштиту краља Владислава II. мора се живети по хришћанским законима". У сукобима који су у Угарској беснели након смрти краља Матије Корвина деспот Ђорђе је мењао политичке боје неколико пута све зарад остварења што бољих услова за остварење идеје обнављања српске државе. под хришћанским владаром. а што је најважније омогућавало им да слободно исповедају своју православну веру. Срби су у Срему са својим повластицама које су имали из времена краља Матије Корвина представљали трн у оку угарским великашима због неколико ствари. Но. Ту чињеницу ни надбискуп није могао прећутати па прекорно пребацује деспоту да је угарска хришћанска земља. Међутим. То су биле размирице које су и иначе биле уобичајене и представљале су свакодневницу. али није било тајна шта им се у мислима крије. године. Мада Срем није био ништа више већ обична жупанија у Угарској и мада деспот није имао неких посебних овлаштења која би га уздизала изнад других краљевих службеника сличног ранга. У манастиру Купинику у Храму светог апостола Луке. Додуше. где су се налазиле мошти слепог Стефана Бранковића (деспотовог оца). Наравно да то није могла бити тајна па је и писмо надбискупа реакција на оно што је деспот покушавао. па деспот нема права да од ње уреди српску државу. а не "шизматичка". остаје непознато. ово писмо говори и неке друге ствари.је захтевао да надбискуп одустане од убирања десетине пошто је то била стара привилегија коју су Срби добили још од краља Матије Корвина. али је сигурно да тај догађај пада у период између јула 1497. али ту се сада више ништа није дало учинити. можда и најважније. а не шизматичком. Срби су стално размишљали о обнављању Деспотовине. Не зна се тачно када је то било. Какве су реакције биле. Исто тако. Тако су се и понашали сматрајући Срем српском државом која не спада под Угарску. Ипак. под командом својих команданата. због свих привилегија које су имали. .

Док се деспот Ђорђе углавном задовољавао да очува ону ситуацију у Срему коју је остварио још деспот Вук Гргуревић.000 лаких коњаника. а веома често су се све сводило на пуко прегањање са турским пљачкашким одредима који су улазили у угарску територију. а углавном због турских неумерених захтева. Деспота је могло посебно да забрине то што је терет целокупног пограничног . досадило оно погранично ратовање које се до тада проводило. због ширих погледа но што су имали његови претходници деспот Вук и деспот Ђорђе. у то време деспот Јован је пред очима имао могућност обнављања Деспотовине у којој би он био господар. За такво нешто био је потребан један много робуснији наступ и он га је на угарском двору стално заговарао. а баш је то био деспотов циљ. То су били упади на турску територију мотивисани углавном пљачком. Исто тако. а осим тога ни угарски великаши нису имали намеру да се поново прегањају са Турцима. Са својим сопственим снагама Срби то у том моменту никако нису могли сами учинити већ само уз свесрдну подршку из Европе. могуће да је њему. итд. Деспот је изгледа одржавао доста веза са Србима који су били под Турцима и одатле добијао информације да су они спремни да се подигну ако хришћани крену у офанзиву. На мору је имала помоћ од папе Александра VI. то је Венеција почела да окупља савезнике. али одмах даје себи у обавезу да ту помоћ повећа онога момента када постане господар српске земље. Дакле. Француске и Шпаније. Ти сукоби осим пљачке нису доносили ништа битнијег и на тај начин српска држава се никада не би обновила. да може дићи 2. али и много амбициознији. деспот Јован је од самога почетка имао много веће планове. Офанзивни рат са Турцима могао је деспоту Јовану донети велике користи и могуће ослобођење Србије. а онда и обнављање српске државе. То му је давало извесну дозу сигурности. Веома слично о њему пише и млетачки посланик наводећи да деспот Јован тежи да постане владар над Србијом. Њена тадашња снага није била за потценити. Иницијатор припрема за рат са Турцима је била Венеција којој су све теже падали упади Турака на њену територију. На угарском двору није било баш неке посебне воље да се уђе у навални рат против Турака.Наводи се да је деспот Јован Бранковић био ратоборније природе но што је то био његов брат деспот Ђорђе. Међу оне који су жарко прижељкивали офанзиву на Турке био је деспот Јован Бранковић и то из сасвим разумљивих разлога. Деспотове амбиције нису биле нереалне због тога што се у то доба припремала једна шира коалиција за рат са Турцима. године млетачки посланик се налази у Будиму где са угарским краљем Владиславом II покушава да уговори савез. да је веома храбар. Негде почетком 1500. године издао манастиру Есфигмену у Светој Гори он се обавезује да им исплаћује одређену своту новца која је очигледно била недовољна. Како нису успели да султана убеде на склапање мира. Венеција су ту могла ослонити једино на Угарску па је требало и њу увући у савез. али највећи проблем су представљале копнене снаге. Краљ Владислав II се још увек није осећао сигурно на престолу. У повељи коју је 1499. а за то је било више разлога.

000 лако наоружаних коњаника. године започео је угарски краља Владислав II са ратним припремама.000 коњаника. Половином 1501. а уз услов да се бори против Турака. а страдало је преко 5. Дакле. а самим тиме би и ово уточиште Срба страдало. Добио је обећање од Венеције и папе да ће му финансијски помоћи па је под утиском тих обећања наредио да се у Бачу почне окупљати војска. вероватно стога што је деспотова снага ипак била сувише скромна да би се њоме могло било шта крупније започети. међу којима је било најмање 5. Стога деспот Јован уз помоћ београдског бана Ђорђа Море током јула 1501. Задржали су се неколико дана у пљачки и палежу. Уз то турски упади су били све чешћи.000 Срба. односно султан је тражио од деспота да убеди Угарску на склапање мира.000 њихових ратника. То је вероватно разлог да се Венеција наставила трудити да краља Владислава II убеди да покрене војску на Турке. Припреме су биле веома споре и било је очигледно да до јесени неће бити ништа озбиљније започето. Међу тим трупама биле су и оне које је довео деспот Јован Бранковић. Сакупљање војске је ишло веома тешко тако да се окупило једва нешто више од 10. Турци су опет разбијени. Тако су то осетили и Турци па су покушали да преговарају са угарским краљем Владиславом II. а посредством деспота Јована. Вероватно у договору са осталим српским великашима он се понуди Венецији у служби. . да је лепо развијен човек и да може да сакупи око 2.000 људи.000 ратника. Следећих 15 дана је ова војска дуж Мораве палила и пљачкала.ратовања углавном пао на њега и Павла Кинижија док су остали угарски великаши слабо марили шта се на граници дешава. Република се заинтересовала па је тако сазнала да деспот има око 40 година. све јачи па је постојала могућност да би то можда могло да прерасте у неки свеобухватнији удар на Угарску. године провали у Србију. Прелаз је извршен код Београда. Нешто је Турака изгинуло док су заробљеницима или одсечене главе или су понабијани на колац. И тај труд се на крају исплатио. На повратку је код Смедерева била дочекана од турске војске која се ту скупила. а међу заробљенима је био турски вођа Церин паша. Тада би Срем први дошао у опасност да буде прегажен. кренула преко Дунава. на том интересовању је све стало. Међутим. Стога није чудно то што деспот Јован никако није могао да се сложи са оном мирољубивом политиком коју је водио угарски краљ. Тешко да је овом обећању деспот Јован поверовао. али је ипак све верно пренео краљу Владиславу II. а онда вратили. а војску није водио краљ Владислав II већ темишварски жупан Јожи Шом. Њихова је понуда биле идентична оној коју су некада дали деспоту Вуку. Све те припреме су биле тајне јер се краљ плашио да Турци то не дознају и не ударе први. Како ови преговори нису успели то је у јесен исте године угарска војска која је бројала око 14. а за узврат ће Деспотовина бити обновљена. деспот Јован је свакако имао довољно мотива да заговара рат против Турака. Под Смедеревом је разбијен један турски одред од око 1. То се могло сматрати неким обликом извиднице који претходи главном удару.

Осим тога изгледа да су угарски команданти у Босни међу којима су најзначајнији били Јожи Шом и Иваниш Корвин већ правили план како да након ослобађања Босне упадну у Србију. Сада она већ добија идеје да на Босну крену са још већом војском и тражи од краља Владислава да му пошаље помоћ од 1. За време трајања преговора војни судари су се и даље дешавали. Док је Иваниш Корвин добио неколико битака у Босни. Као и да је сам осетио да је за догледно време то последња прилика да се учини нешто више у покушају обнављања Деспотовине. а није искључено да је то била и тајна мисија у којој се он није смео појавити. Стога му је пала на памет идеја да уз помоћ Венеције он настави самостални рат са Турцима. године проваљује у Босну са већом војском но раније (са око 2.) године деспот Јован је користећи турску збуњеност провалио у западну Србију прешавши Дунав као и пар месеци раније. Још док је Максим боравио у Венецији он је (10. Преговори о миру између Турске и Венеције су тада привођени крају и Венеција је излазила из рата са Турцима. Како је био заузет војним задацима.000 коњаника. Мотив је био пљачка па је тако доведено мноштво робља. коња. у питању је било нешто друго. године обрео се Максим у Венецији и однео овакву понуду деспота Јована. Ситуација је за Турке била веома озбиљна и они су изгледа Босну већ прежалили будући да је тамо остало јако мало њихове војске. Међутим. У сваком случају ова болест је највећим делом била резултат сталних деспотових ратних напора којим се он излагао нарочито у последње две године (1501. децембар 1502. Сада више никакве ратне акције против Турака њу нису интересовале. на обали Дунава успело се сакупити око 10. као његов преговарач у Венецију је отпутовао његов брат Максим (бивши деспот Ђорђе Бранковић). У септембру 1502. Но. али успеха је било довољно да се акција назове успешном.000 угарских коњаника. Деспот Јован је имао велике наде у овај рат и тиме би се добрим делом могло објаснити и она жар са којом је он у борбама учествовао.600 људи) и поново има успеха. међутим у Угарској се постепено почео гасити ратнички жар. Но. стоке и осталог што су они сматрали драгоценим. Да је поживио могуће да би имао далеко више успеха но . тај ентузијазам је трајао јако кратко и акције су постепено изгубиле првобитни замах. то Турци тада нису могли још увек да осете и стога долази до још једног њиховог покушаја да преко деспота Јована некако склопе мир са угарским краљем. а њихов командант је био деспот Јован.У децембру исте (1501. Међутим. Овај пут поход је био знатно скромнији јер је деспот водио само 1. и 1502. половином 1502.).000 коњаника. Ово је био у сваком случају неповољан одговор за деспота Јована. Млетачки дужд се на први поглед направио заинтересованим. године). Смрт деспотова је била изненадна и приписује се грозници коју је он зарадио највероватније у свом последњем походу у Босну. Охрабрен свим успесима наставља деспот Јован са својим акцијама па у јануару 1502. али он није имао времена и да га чује. али се изговорио тиме да иде зима и да то није згодно време за ратовање па је боље причекати. године могао је јасно увидети да од ослобођења Србије неће бити ништа и да су преговори између Турске и Угарске све озбиљнији.

подђаконе и ђаконе по целом Срему. У том моменту Максим није размишљао о томе колико тиме губи породица Бранковић. Како он није проводио баш такав строги монашки живот како се то често приказује. (Свети) Максим и (мајка) Ангелина Деспотова смрт је пала у најнезгодније време за Србе у Срему. Некако у време када се деспот Ђорђе повлачио са власти. али и Срби који су боравили у Угарској. и проводио удобан живот бавећи се истовремено и црквеним. Рат са Турцима се постепено окончавао без неке веће шансе да се у догледније време поново покрене. али и свим осталим пословима који су везани за рад православне цркве. Са њом није имао мушке деце. Долазило је време дефанзиве. она се још увек није угасила и још низ година она ће постојати. Максим се није након свога замонашења повукао у манастир. Након смрти деспота Јована Бранковић понудио је краљ Владислав да упражњено место деспота поново преузме јеромонах Максим (бивши деспот Ђорђе). Краљ Владислав II није имао намеру да дозволи да титула деспота изађе изван породице Бранковић па је јеромонаху Максиму (деспоту Ђорђу) понудио да он поново преузме деспотско место. и није се препустио размишљањима у тишини манастирских зидова већ је и даље остао у вреви световног живота. Овако његови напори нису Србима донели ништа што они и до тада нису имали.деспот Вук и деспот Ђорђе. тражио је од Максима да се одрекне монашког живота и врати у световни и то на место деспота које је пре неколико година напустио. Међутим. барем што се тиче хришћанске стране. то су и његови мотиви за неприхватање деспотства помало нејасни. У то време Срби у Угарској као православци су били у специфичном положају будући да су стално вршени . Како је ту понуду Максим одбио то се краљ Владислав одлучио да деспотско достојанство додели хрватском племићу Иванишу Бериславићу. али никада више неће играти ону улогу коју је некада имала. што би свакако учинио сваки онај који је заморен световним животом. Он се руководио искључиво својим личним интересом и вероватно заморен свиме оним што је доживео у време свога деспотовања радије се одлучио за монашки живот. Можда је најнеповољније било то што деспот Јован иза себе није оставио мушких наследника. а то је било оно последње чему су се Срби могли радовати. ћерком Стефана Јакшића Млађег. И даље је боравио у Купинику. Практично. а и оно мало привилегија које су имали у Угарској долазило је у питање. он (деспот Јован) се оженио са Јеленом. а ова породица је заувек сишла са политичке сцене. али и дипломатским пословима. који је био некада његова. 18. У оквиру црквених послова постављао је свештенике. а како ни Максим (деспот Ђорђе) није имао мушког порода то се поставило питање ко ће бити нови српски деспот у Угарској. Сва она офанзивна делатност коју је започео и проводио за своје владавине краљ Матија Корвин сада је постепено попуштала. а сада престоница деспота Јована. Тиме је титула деспота и коначно изашла из породице Бранковић.што су то имали његови претходници . али је он то одбио. Тиме су све њихове наде у скори васкрс српске државе падале у воду.

Он јесте био искрени православац. Оба архиепископа. То изазива и нека поређења. а браћа су сигурно имала амбиције да обнове Деспотовину. Сасвим је извесно да то није био једини посао такве природе те да је он и раније обављао дипломатске задатке. Тиме што је Максим себи обезбедио одлучујући утицај у црквеним пословима сигурно је ојачало положај куће Бранковића и то не само међу Србима већ још више према страним дворовима. али и много шири простор за бављење дипломатијом. Тиме се на недвосмислен начин упоређивала породица Немањића са породицом Бранковића. Све то није било намењено Србима који су били у Угарској већ искључиво оним Србима који су остали у Србији под Турцима. Оба Бранковића. су се активно бавили и политичким пословима обављајући тајне дипломатске мисије за своју браћу владаре. а други стоји на челу цркве није непозната за Србију.притисци да се они преведу у католичку веру. јеромонах Максим је управљао црквом истовремено се бавећи дипломатијом и то по свему судећи тајном. Док је деспот Јован био на челу световне власти. Истовремено се подсећало на славну историју и на неки начин стварао култ владарске породице Бранковића. Тиме је он препустио деспотско место своме брату Јовану. Међутим. црквени послови никако нису били његова једина. а Свети Сава архиепископ српске православне цркве. што је требало да прерасте у отворени устанак против Турака. што веома подсећа на оно замонашење које је имао Растко Немањић (Свети Сава). Браћа су сложно деловала за време целога свога живота па је могућно да је и изненадно повлачење деспота Ђорђа (Максима) био у ствари њихов договор. У време Немањића постојала је држава и то веома снажна док то сада није био случај. Осим црквених Максим је у име деспота Јована обављао и дипломатске послове на страним дворовима па је у оквиру тога познато да је ишао у Венецију крајем 1502. Све то је требало да буде . То су и иначе била тешка времена. Максим и Јован. Ситуација да један брат држи политичку власт у земљи. а архиепископ био његов брат Сава II (обојица синови краља Стефана Првовенчаног). Свети Сава и Сава II. Можда би се тиме могло и објаснити изненадно повлачење и замонашење деспота Ђорђа (Максим). услови су били радикално другачији. су били веома интелигентни па се све то могло протумачити као њихов покушај да породица Бранковић добије онај "благородни" статус који су имали Немањићи. Слично је било и када је Стефан Првовенчани био краљ Србије. а његова целокупна делатност то и потврђује. Касније се то приказало као изненадно Максимово надахнуће. То се поновило и онда када је у Србији владао краљ Урош I "Велики". Бранковићи су ту ситуација сада поновили. године. па чак ни претежна делатност. Одатле и закључак да се Максим и те како бавио политиком. Тиме би се код њих пробудило сећање на славну историју и распалио патриотизам. а себи обезбедио утицајан положај у православној цркви. али не и верски мистик. Иако су имали неких привилегија од смрти краља Матије Корвина присутни су покушаји да се оне умање па је у том оквиру Максим имао доста посла. Дакле. То са њега скида створену мистичну слику о верски занесеном човеку који се због религије одрекао деспотства.

то се није десило. Краљ Владислав II. Као врхунац свега било је то што Иваниш није био заинтересован за обнову Деспотовине. на исти начин је деспот Ђорђе (Максим) и добио она имања која је држао деспот Вук Гргуревић. Можда је било у питању и то што Иваниш није Србин већ "иноплеменик" што је додатно понижавало. али и оптерећивало. Иваниш је био католик што је верски заинтересованог Максима погађало још и више.само увод у коначно ослобођење Србије. И поред тога то је представљало велико разочарење за Максима и мати му Ангелину јер сада су одједном остали без ичега. Задржао је углавном све службенике које је држао и . Након свега је изненада умро и деспот Јован и целокупна идеја је пропала. увидевши да нема ни једнога Бранковића коме би могао да повери титулу деспота. То сада више није имало онога смисла којег је у почетку било. У том поступку није било ничега личнога и Бранковићи су то могли очекивати јер су имања ишла уз звање деспота. да то није тако лако уверио се одмах. Међутим. Понижење које су доживели онога момента када су им имања одузета није било једино што су морали да претрпе. Он је био само чиновник угарског краља и није имао никаквог интереса да се бори за ослобођење Србије и онда њено обнављање као државе. односно ослобођење Србије. он је Иванишу препустио и сва она имања која је држао деспот Јован за живота. Истовремено са титулом деспота. Новог деспота. Максим и мати му Ангелина ускоро напусте Србију. Коначно. Практично гледајући. он се захвалио краљу Владиславу II и одлучио да свој остали живот проведе у духовном миру. ни Србин. Сам Иваниш Бериславић се показао као изузетно увиђаван деспот који се трудио да одржи некадашњи континуитет који су установили Бранковићи. Осим што није био Србин. Иваниша Бериславића. Због свега тога. као Бранковић и бивши деспот. Тиме се на недвосмислен начин показало да је деспот био само службеник угарског краља и ништа више. а ни православац. Био је то више у питању понос и частољубље јер Максим. а можда и због неких ствари за које ми данас не знамо. Увидевши да сада више нема никакве могућности да се оствари оно о чему је са братом маштао. Максим није имао воље да поново преузме деспотску титулу. није могао претрпети да над Србима и над њиме господари неко ко није ни Бранковић. Колико би такве њихове идеје имале ефекте видело би се тек онда када би хришћанска војска кренула у коначно ослобођење Србије. Већ уморан од свега. Међутим. Како су браћа очекивала већу хришћанску коалицију усмерену на Турке то је и њихово целокупно деловање било усмерено у томе правцу. они сигурно нису трпели не само због тога што је он на неки начин био "узурпатор" деспотске титуле која је већ неколико генерација припадала само Бранковићима. Осим тога није немогуће ни то да Иваниш није радо гледао на Бранковиће и да им је чинио ситне пакости. године када су по позиву краља Матије Корвина долазили у Угарску. Тешко је веровати да су они то чинили из нужде и да више нису имали могућности да остану у Срему. окрене се ка хрватском племићу Иванишу Бериславићу. били су у тежој ситуацији него што су били 1486.

Када је стигао у Будим. посвећен Благовештењу. Но. размишљао је о начину на који би могао да се отараси Максима па му је изгледа пало на памет да би било добро да га (Максима) изручи турском султану. мада није искључено и у целој Угарској. Током 1513. а осим тога заузимао се и за православну цркву. пала у несвест. а Максим и Ангелина су пронашли своје смирење. Максим и Ангелина су одмах пронашли себи уточиште у Влашкој код војводе Радула Великог. Војвода Радул их је срдачно примио. Након смрти војводе Радула (1508. Није познато чиме се све. Познато је тако да је Максим 1507. године успео да дипломатским путем измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом III. све је то било сувише лепо да би могло дуже потрајати. године оженио и удовицом покојног деспота Јована. јануара 1516. То погодно место у Фрушкој гори су му обезбедили Стеван и Марко Јакшић. На неки начин Максим је ово сазнао и искористио је прилику када га је војвода Михна као посланика упутио у Будим код краља Владислава. Свадбена свечаност се одложила за три дана. Иваниш се до своје смрти (1514. Умро је у Крушедолу 18. су тако саградили манастир Крушедол. а по свему судећи он је још од раније био сасвим добро упознат са дипломатским могућностима које је имао Максим. За све те заслуге Максим је постављен за влашког митрополита. Стога није чудно што је Максима користио за своје дипломатске акције. Изгледа да деспотица Јелена није вољно ступила у овај брак па постоји прича да је непосредно пред свадбену свечаност. деспотицом Јеленом. Ипак. Одлучио је да се повуче из свих световних послова и да се на погодном месту у Срему у потпуности препусти духовном животу.) бавио граничном службом истим оним начином као и Бранковићи. краљица и други великаши. попут војводе Радула. која је у међувремену такође допутовала из Влашке. а када је венчање опет заказано иста сцена се поновила. бавио Максим у тим последњим годинама свога живота. Најпре је успео да доведе у Влашку цариградског патријарха Нифона. Ипак. ни војвода Михна није могао да оспори Максиму његове дипломатске квалитете па га је и он. Из Срема су отишли односећи са собом мошти слепог Стефана Бранковића и мошти деспота Јована. а онда и првог српског штампара Макарија који је у Трговишту штампао црквене књиге. Како се то до краја завршило остаје непознато. Чак се 1504. . а тај положај је умео да искористи на више начина. Ту су смештене мошти слепога Стефана Бранковића и деспота Јована. а овај му је много користио. Основни разлог је био у томе што је војвода нагињао католичкој вери. Већ следеће године Максим са војводом Радулом путује у Будим где војвода преговара са краљем Владиславом. Максим је дипломатски посао савесно обавио. али брак је ипак склопљен. осим црквених послова. Максим и Ангелина. односно бранио је угарске поседе од турских упада и упадао у Србију и Босну. док су у свечаној дворани чекали краљ.) нови војвода Михна "Пакосни" нерадо гледа на Максима. а Максим је био убеђени православац и на том пољу је долазило до међусобних сукоба. али је одбио да се врати у Влашку. године постао је београдски митрополит. а његова митрополија је обухватала Србе у Срему и у делу Србије око Београда. користио за дипломатске мисије.деспот Јован. Већ тада је био толико цењен да су сви у њему гледали будућег свеца.

манастира Крушедол. Митровицу. У то време (1520. Тако је то било све до 1716. а сахрањена је у припрати Сретењске цркве. Сланкамен. године он је убијен. Ту је Ангелина провела своје последње године живота. године када су Турци спалили манастир и са њиме и мошти ових Бранковића. Тако се деспоту Вуку Гргуревићу приписује изградња манастира Гргетек а могуће и манастира Привина Глава.године. године саградила је недалеко од манастира Крушедола у селу Крушедол Сретењску цркву. вероватно под његовим утицајем. Све то је слабо вредело јер су Турци све чешће упадали што је доживело врхунац 1526. Иако је имао велику војску није успео да оствари нешто више и већ у јулу 1527. замонашила око 1509. Ова црква је првобитно саграђена као женски манастир и имала је ћелије у којој су се сместиле монахиње. То је време када се појавио један веома тајанствени вођа Срба у Угарској који је познат под именом цар Јован Ненад или Црни човек. Беркасово. Касније су јој мошти пренете у манастир Крушедол где су већ биле смештене мошти Слепог Стефана Бранковића. Турци су ушли у Срем и попалили Земун. Турска је навала престала 1522. Епилог Након смрти деспота Иваниша Бериславића (1514. године. Између 1512. године.) деспотску титулу је преузео његов десетогодишњи син Стефан. Деспот Стефан Бериславић није учествовао у овој бици и налазио се у Пожеги. Деспот Стефан Бериславић се неколико година узалуд трудио да учврсти границу у Срему јер му је основни проблем био недостатак новца. а Ангелини Бранковић изградња Сретењске цркве. Он одмах започне офанзивни рат на Угарску нападом на Београд и Шабац. Пораз је био такав да је и угарски краљ Лајош II ту погинуо (удавио се у потоку). Черевић и још читав низ других места. и 1516. Надживела је сина Максима неколико година и умрла је 30. Због велике опасности и деспотица Јелена се морала склањати из Купиника у Славонију. деспоту Ђорђу Бранковићу (Максим) изградња манастира Ново Хопово. Оно што је посебно карактеристично за сремске Бранковиће јесте њихова градитељска делатност по Фрушкој Гори. манастира Старо Хопово. јула 1520. а новац није пристизао то он преда Бач Турцима. године. Због тога буде . Како није могао да исплати најамнике. деспоту Јовану Бранковићу изградња манастира Јазак и манастира Ђипша. Како је он био малолетан о поседима је бригу водила деспотица Јелена. Илок. што је омогућило деспоту Стефану Бериславићу (тада имао око 20 година) да се врати у Срем и да неке од градова обнови. године великом битком на Мохачу када су Турци у потпуности сатрли угарску војску.) на власт у Турској долази султан Сулејман II Освајач. Максимова мајка Ангелина се углавном налазила уз Максима па се. деспота Јована и Максима.

) године титулу деспота добија Павле Бакић (1537. године када је деспот Стефан дошао у сукоб са санџак бегом Хусрефом и био убијен. . Његовом смрћу титула деспота је изгубила сваки значај мада је и даље била додељивана. додуше под Турском влашћу. године Радич Божић који ју је добио од краља Запоље у време унутрашњих борби у Угарској. Тако су једно време постојала два деспота: Стефан Бериславић и Радич Божић. Титулу деспота понео је 1527. За узврат деспот Стефан му је постао вазал и давао помоћне чете. Након смрти деспота Стефана (1536. Већ 1528. Све до 1536. То је било време унутрашњих смутњи и питање је да ли је Бакић уопште знао за ово именовање јер је баш тада погинуо у борби са Турцима.). Сада је требало чекати 250 година да се турска моћ сломи у тој мери да то у Србији изазове борбу за ослобођење. које су сада Турци држали под својом контролом. а Србија се нашла дубоко у турској позадини. године Радич је умро. Тиме је завршена историја српског деспотског достојанства у Угарској која је трајала скоро 80 година. То је тако трајало све до 1536. Ту је деспотица Јелена и умрла.ухапшен и са мајком Јеленом бачен у тамницу у Будиму. Одмах оде код турског султана који га лепо прими и врати му раније поседе у Срему и Славонији. године Стефан Бериславић је једини деспот.). Недуго потом султан Сулејман је освојио Будим (1541. док се деспот Стефан успео избавити из тамнице. али сада као празна формалност.

ciscoexam-online-sale-200-125-exam    | udemy-newccnax-sale-200-125-exam    | whats-new-with-ccna-sale-200-125-exam    | ccna-practice-quiz-sale-200-125-exam    | What-is-the-difference-sale-200-125-exam-cert    | boson-practice-sale-200-125-exam-practice    | measureup-Cisco-Certified-Network-Associate-sale-200-125-exam    | globed-cisco-new-ccna-sale-200-125-exam-standard    | exam-labs-sale-200-125-exam-cert    | streaming-ccna-sale-200-125-exam-technologies    | caring-charts-blood-pressure-sale-200-125-exam    | pluralsight-courses-networking-cisco-sale-200-125-exam    | pearsonitcertification-articles-sale-200-125-exam    | safaribooksonline-library-sale-200-125-exam-routing    | learncisco-ccna.php-sale-200-125-exam-tast    | protechgurus-fees-syllabus-sale-200-125-exam    | certificationkits-cisco-ccna-sale-200-125-exam-standard-kit    | zeqr-lazaro-diaz-course-sale-200-125-exam    | 9tut-faqs-tips-sale-200-125-exam    | scribd-document-CCNA-sale-200-125-exam    | itunes-ccnax-sale-200-125-exam    | linkedin-cisco-sale-200-125-exam-questions-details    | teachertube-ccna-sale-200-125-exam-practice    | killexams-detail-sale-200-125-exam    | examsboost-test-sale-200-125-exam    | ccnav6-online-full-collections-sale-200-125-exam    | spiceworks-topic-sale-200-125-exam    | behance-gallery-sale-200-125-exam    | vceguide-share-experience-sale-200-125-exam    | techexams-forums-ccna-sale-200-125-exam    | free4arab-sale-200-125-exam    | openlearning-courses-sale-200-125-exam    | mindhub-Cisco-Certified-Network-sale-200-125-exam    | vceplus-ccna-exam-sale-200-125-exam    | examsforall-cisco-sale-200-125-exam    | how2pass-ccna-practice-tests-sale-200-125-exam    | simulationexams-details-ccna-sale-200-125-exam    | teksystems-sale-200-125-exam-routing-switching    | cram-flashcards-sale-200-125-exam    | pass4cert-cisco-new-ccna-sale-200-125-exam    | snatpedia-ccnaa-sale-200-125-exam    | cert4sure-free-download-sale-200-125-exam    | logicindia-ccnarouting-switching-sale-200-125-exam    | justcerts-practice-questions-sale-200-125-exam    | isc2-cissp-sale-CISSP-exam    | infosecinstitute-cissp-boot-camp-sale-CISSP-exam    | tomsitpro-security-certifications-sale-CISSP-125-exam    | infoworld-cissp-certification-sale-CISSP-exam    | welivesecurity.com-cissp-certified-sale-CISSP-exam    | searchsecurity-definition-sale-CISSP-exam    | simplilearn-cyber-security-training-sale-CISSP-exam    | arstechnica-security-sale-CISSP-exam    | cybrary-course-cissp-sale-CISSP-exam    | skillset-cissp-sale-CISSP-exam    | transcender-certprep-sale-CISSP-exam    | pearsonvue-sale-CISSP-exam-cert    | gocertify-isc2-issp-sale-CISSP-exam    | trainingcamp-training-bootcamp-sale-CISSP-exam    | cbtnuggets-security-sale-CISSP-exam    | cglobalknowledge.com-us-en-sale-CISSP-exam    | itgovernance-cissp-sale-CISSP-exam    | boson-certification-sale-CISSP-exam    | firebrandnordic-training-sale-CISSP-exam    | firebrandnordic-sale-CISSP-exam-123    | cybervista-sale-CISSP-exam-cert    | becker-sale-CISSP-exam-pdf    | youracclaim-certified-information-sale-CISSP-exam    | techexams-forums-sale-CISSP-exam    | munitechacademy-courses-sale-CISSP-exam    | hot-topics-cyber-security-courses-sale-CISSP-exam    | pearsonitcertification-sale-CISSP-exam    | sybextestbanks-wiley-sale-CISSP-exam    | lifewire-preparing-sale-CISSP-exam    | villanovau.com-resources-iss-sale-CISSP-exam    | intenseschool-boot-sale-CISSP-exam    | phoenixts-training-sale-CISSP-exam    | infosecisland-blogview-sale-CISSP-exam    | centralohioissa-member-sale-CISSP-exam    | learningtree-courses-certified-information-sale-CISSP-exam    | udallas.edu-executive-education-sale-CISSP-exam    | umbctraining-Courses-catalog-sale-CISSP-exam    | skyhighnetworks-cloud-security-sale-CISSP-exam    | helpnetsecurity-cert-sale-CISSP-exam    | secureninja-certification-bootcamp-sale-CISSP-exam    | mercurysolutions-information-sale-CISSP-exam    | exam-labs-info-sale-100-105-exam-pdf    | cbtnuggets-training-ccna-icnd1-sale-100-105-exam    | gocertify-ccent-practice-quiz-sale-100-105-exam    | ciscopress.com-ccna-icnd1-sale-100-105-exam    | boson-practice-sale-100-105-exam    | examcollectionuk-vce-download-sale-100-105-exam    | pearsonitcertification-articles-sale-100-105-exam    | transcender-practice-sale-100-105-exam-test    | techexams-forums-ccna-ccent-sale-100-105-exam    | shop-oreilly-sale-100-105-exam    | safaribooksonline-library-view-sale-100-105-exam    | subnetting-download-ccent-sale-100-105-exam    | 2cram-icnd1-online-quiz-sale-100-105-exam    | networklessons-routing-sale-100-105-exam    | centriq-123-ccna-certification-sale-100-105-exam    | ituonline-interconnecting-sale-100-105-exam    | transcender-introducing-the-new-sale-100-105-exam    | measureup-Networking-Devices-Part-sale-100-105-exam    | vceguide-icnd1-experience-sale-100-105-exam    | dumpscollection-dumps-sale-100-105-exam    | computerminds-business-sale-100-105-exam    | globed-ccent-or-icnd1-sale-100-105-exam    | ucertify-load-course-sale-100-105-exam    | academy-gns3-sale-100-105-exam    | visiontrainingsystems-product-sale-100-105-exam    | pearsonhighered-program-Wilkins-CCENT-sale-100-105-exam    | vceplus-ccent-sale-100-105-exam    | mindhub-Interconnecting-sale-100-105-exam    | sale-70-410-exam    | we-sale-70-410-exam    |
http://mleb.net/    | http://mleb.net/    |