DŽON KORNVEL

HITLEROV PAPA TAJNA ISTORIJA PIJA XII

„Uspeh se može jedino postići (verovao je Pačeli) papskom diplomatijom. Sistem konkordata doveo je njega i Vatikan do toga da prezru demokratiju i parlamentarni sistem... Krute vlade, kruta centralizacija i kruti ugovori trebalo je da uvedu u doba stabilnog reda, doba mira i tišine." Hajnrih Brining, nemački kancelar 1930-1932. „Pije XII i Jevreji... Čitava stvar je suviše tužna i suviše ozbiljna za gorčinu... to je ćutanje koje je tako duboko i potpuno u dosluhu sa svim silama koje tlače, donose nepravdu, nasilje, eks-ploataciju, rat." Tomas Merton. „Slučaj beatifikacije i kanonizacije pape Pija XII, koga s pravom poštuju milioni katolika, neće zaustaviti ili usporiti nepravedni i zlobni napadi protiv ovog velikog i svetog čoveka." Otac Peter Gumpel, jezuita, relator u slučaju kanonizacije Pija XII. PREDGOVOR Pre nekoliko godina večerao sam sa grupom postdiplomaca među kojima je bilo katolika. Tema razgovora bila je papstvo, pa se čitava grupa podelila u mišljenjima. Jedna mlada žena je tvrdila da je za nju bilo teško da razume kako čovek zdravog razuma danas može biti katolik, s obzirom na to da je Katolička crkva stala uz najozloglašenije desničarske vladare veka - Franka, Salazara, Musolinija, Hitlera. Njen je otac bio Katalonac, a njeni deda i baba po ocu pretrpeli su strašne patnje za vreme građanskog rata od strane Franka. Potom se razgovaralo o Euđeniju Pačeliju, Piju XII, papi iz vremena rata, i o tome kako on nije učinio više da spase Jevreje iz logora smrti. Kao i mnogi katolici moje generacije, bio sam suviše dobro upoznat sa tom tvrdnjom. Sve je započelo sa dramom Rolfa Hohuta „Namesnik" (1963), u kojoj je Pačeli prikazan (po mišljenju mnogih katolika - neuverljivo) kao surovi cinik, više zainteresovan za vatikanske vrednosne papire nego za sudbinu Jevreja. Ipak, Hohutov komad potpalio je raspravu o grešnosti papstva i Katoličke crkve u Konačnom rešenju. Svaki prilog toj raspravi podstakao je odgovor sa još ekstremnijim gledištem. Vodeći učesnici u raspravi, o čijim radovima govorim na kraju knjige, najveću pažnju posvetili su Pačelijevim ratnim godinama. Ipak, Pačelijev uticaj u Vatikanu počeo se osećati u prvoj deceniji dvadesetog veka i stalno je rastao tokom narednih četrdeset godina, sve dok nije bio izabran za papu (1939) u predvečerje Drugog svetskog rata. Učinilo mi se da je objektivna ocena Pačelija, njegovih zasluga i promašaja, zahtevala detaljniju istoriju od bilo koje do sada napisane. Takva rasprava proširila bi se ne samo na Pačelijeve rane diplomatske delatnosti već i na čitav njegov život, uključujući i sazrevanje njegove duhovnosti još od detinjstva. Bio sam uveren da bi, ako bi se 1

sve ovo iznelo, pontifikat Pija XII bio odbranjen. Nakon toga, odlučio sam se da napišem knjigu koja će zadovoljiti širi krug čitalaca, starih i mladih, katolika i nekatolika, svih koji nastavljaju da postavljaju pitanja o ulozi papstva u istoriji dvadesetog veka. Projekat koji sam nameravao da napišem nije trebalo da bude konvencionalna biografija, pošto uticaj pojedinog pape na globalne poslove zamagljuje uobičajene razlike između biografije i istorije. Konačno, papa, zajedno sa stotinama miliona vernika, veruje da je on Božiji predstavnik na zemlji. Podneo sam zahtev da mi se omogući pristup važnoj građi u Rimu, uveravajući one koji su upravljali odgovarajućim arhivima da sam bio veran ličnosti koju obrađujem. Postupajući u tom uverenju dva ključna arhivista darežljivo su mi omogućili pristup do tada nekorišćenoj građi i izjavama datim pod zakletvom, sakupljenim pre trideset godina za Pačelijevu beatifikaciju, kao i dokumentima vatikanskog Državnog sekretarijata. U isto vreme, otpočeo sam da kritički prikupljam ogromnu masu naučnih radova koji su se odnosili na Pačelijeve delatnosti tokom dvadesetih i tridesetih godina u Nemačkoj, radova objavljenih poslednjih dvadeset godina, ali koji su bili uglavnom nedostupni širokom krugu čitalaca. Sredinom 1997, privodeći svoj istraživački napor kraju, našao sam se u stanju koje se može opisati jedino kao moralni šok. Materijal koji sam prikupio, a koji mi je pružao širi pogled na Pačelijev život, doveo me je, ne do njegovog oslobađanja od kritike, već do još veće optužbe. Obuhvatajući Pačelijevu karijeru od početka veka, moje istraživanje uobličilo je priču o nastojanju da se ostvari do tada besprimerna papska vlast, koja je oko 1933. uvukla Katoličku crkvu u saučesništvo sa najmračnijim silama tog vremena. Štaviše, otkrio sam dokaze da je već od samog početka svoje karijere Pačeli pokazivao nesumnjivu antipatiju prema Jevrejima i da je njegova diplomatija u Nemačkoj tokom tridesetih godina dovela do izneveravanja katoličkih političkih udruženja koja su mogla da dovedu u pitanje Hitlerov politički režim i onemoguće Konačno rešenje. Euđenio Pačeli nije bio čudovište; njegov slučaj je daleko složeniji i tragičniji. Interes za njegov život svodi se na fatalnu kombinaciju visoke duhovne aspiracije koja se sukobila sa ogromnom voljom za moć i kontrolu. Njegov portret nije lik zla, već lik fatalne moralne pomerenosti - odvajanja vlasti od hrišćanske ljubavi. Posledica tog raskida bila je dosluh sa tiranijom i, u krajnjoj liniji, sa nasiljem. Na vrhuncu Prvog vatikanskog koncila 1870, nadbiskup Vestminstera, Henri Mening, pozdravio je doktrinu o papskoj nepogrešivosti i primatu kao „trijumf dogme nad istorijom". U svom dokumentu Sećanje, o Konačnom rešenju, objavljenom 1997, Papa Jovan Pavle II govorio je o Hristu kao „Gospodaru istorije". Nema sumnje da je sazrelo vreme da se usvoje lekcije iz novije istorije papstva. Jesus College, Kembridž April 1999. PROLOG Za vreme „svete" 1950. godine, kada su milioni hodočasnika stigli u Rim da iskažu odanost papstvu, Euđenio Pačeli, Papa Pije XII, imao je sedamdeset i četiri godine i bio u dobrom zdravlju. Visok 180 cm, tanak kao prut, težak 62 kg1, lagana koraka, pravilnih navika, jedva da se nešto fizički izmenio od vremena kada je krunisan za papu, jedanaest godina ranije. Onima koji su ga sreli prvo što je padalo u oči bilo je njegovo primetno bledilo. „Njegova koža, zategnuta preko snažnih crta lica, gotovo pepeljasto siva, nezdrava, ličila je na stari pergament," pisao je jedan posmatrač, „ali istovremeno, delovala je iznenađujuće prozirno, kao da zrači iznutra hladnim, belim plamenom"2. Utisak koji je ostavljao na. inače neosetljive obične ljude širom sveta, često je bio zapanjujući. „Njegovo prisustvo zračilo je dobroćudnošću, mirnoćom i svetošću što zasigurno nikad nisam osetio ni kod jednog drugog

2

ljudskog bića", pisao je Džejms Lis-Miln. „Sve vreme se smešio na najprijatniji, najljubazniji način tako da sam se u trenutku preko glave zaljubio u njega. Toliko sam bio potresen da sam jedva mogao da govorim bez suza, svestan da mi se noge tresu."3 Tokom Svete godine bilo je mnogo papskih inicijativa - kanonizacija, enciklika (otvorena pisma katoličkim vernicima po svetu), čak proglasa o nepogrešivoj dogmi (Uznesenje device Marije) - i izgledalo je da je Pije XII čvrsto sedeo na papskom prestolu, kao da je uvek bio papa i kao da će to zauvek ostati. Za pola milijarde katoličkih vernika u svetu, on je oličavao papski ideal: svetost, posvećenost, božanski uređenu vrhovnu vlast, i, u izvesnim okolnostima, nepogrešivost u stavovima o veri i moralu. Sve do današnjeg dana, stariji Italijani govore o njemu kao o „l'ultimo papa" o poslednjem papi. Iako čovek monaških sklonosti ka samoći i molitvi, ipak je primao u audijenciju ogroman broj političara, pisaca, naučnika, vojnika, glumaca, sportista, nacionalnih vođa i kraljevskih ličnosti. Malo ih je bilo koje nije šarmirao i zadivio. Imao je divne kupaste ruke koje je vešto koristio neprekidno blagosiljajući. Oči su mu bile velike i tamne, gotovo grozničave iza naočara sa zlatnim okvirima. Glas mu je bio piskutav, pomalo svađalački, uz preterano naglašavanje. Kada je obavljao crkvenu službu, lice mu je bilo bezizražajno, pokreti i gestovi smireni i elegantni. Prema svojim posetiocima bio je izrazito prijatan, opuštajući ih pun laskanja i ljubaznosti, bez imalo pompeznosti ili afektacije. Bio je uvek spreman za jednostavan humor i smejao bi se bezglasnim smehom, otvorenih usta. Njegovi zubi, primetio je jedan posmatrač, bili su kao „stara slonovača". Neko je primetio njegovu „mačiju" osetljivost, drugi su govorili o njegovoj povremenoj sklonosti ka „ženstvenoj" taštini. Ispred kamera osećao se tračak narcizma. Pa ipak, većinu onih koje je sretao, impresionirao je osećanjem čedne, mladalačke nevinosti, kao neki večni seminarista ili samostanski iskušenik. Bio je prisan sa decom i privlačio ih je. Nikada nije ogovarao ili loše govorio o drugima. Njegove oči bi se zamrzle, kao u zeca, kada bi se osetio povređenim zbog preterane familijarnosti ili nekog prostačkog izraza. Bio je sam - na jedan sasvim izvanredan i uznesen način. Kako je moguće shvatiti tu jedinstvenu samoću, tu egoističnu papsku uzvišenost, u kojoj su moderne pape izabrale da bitišu? Ophrvan samoćom svoje pontifikatske uloge, Pavle VI, papa šezdesetih i sedamdesetih godina, poverio je u jednoj svojoj ličnoj belešci ono što bi mogao napisati i Pačeli, kome je Pavle VI (kao Đovani Batista Montini) služio petnaest godina: Bio sam i ranije usamljen, ali sada je moja samoća postala potpuna i strašna. Otuda zamućenost, vrtoglavica. Kao statua na stubu - tako sada živim. Isus je takođe bio sam na krstu. Ne treba da tražim pomoć spolja koja bi me oslobodila moje dužnosti; moja dužnost je isuviše jasna: odlučiti, preuzeti svaku odgovornost za vođenje drugih, čak i kada to izgleda nelogično ili možda apsurdno. I patiti sam... Ja i Bog. Razgovor mora biti pun i beskrajan.4 Ova vrtoglava papska svest svakako da menja čoveka koji na svojim plećima nosi papski teret. To je samoća koju prate izvesne opasnosti, među kojima nije najmanje ona od povećanog egoizma i despotizma. Što je duža papska vlast, to je jača papska svest. Teolog Džon Henri Njuman, najčuveniji britanski preobraćenik u katoličanstvo u devetnaestom veku, dao je poražavajuću ocenu o prethodnom dugačkom pontifikatu: „Nije dobro za pape da vladaju dvadeset godina. To je anomalija i ona ne donosi dobre plodove; on postaje bog, nema nikog da mu se suprotstavi, ne poznaje činjenice, i bez zle namere radi okrutne stvari”.5 Za deset godina otkako je postao papa, Pačeli je uzdigao papstvo do neprevaziđene uznesenosti; izvesno je da nije bilo nikog ko mu se mogao suprotstaviti; ponašao se kao neko ko je bio predodređen za kanonizaciju.

3

Postoji jedna izuzetna slika Pačelija kada je bio u zenitu svoje moći, objavljena 1950. godine. Fotografisan odozgo i sa leđa, visoko iznad Trga svetog Petra, on pozdravlja uskomešano mnoštvo ispod sebe kao kolos koji čitavu ljudsku rasu drži u zagrljaju. Slika u potpunosti odgovara našem početnom uverenju: ideologija papskog primata, onakva kakvu mi poznajemo, izmišljotina je kasnog devetnaestog i ranog dvadesetog veka. Drugim rečima, u neko vreme, pre modernih sredstava komunikacije, nije postojao piramidalni model katoličke vlasti - gde jedan čovek u beloj odeždi vlada Crkvom u izrazito nejednakom odnosu snaga. Nekada je vlast Katoličke crkve bila široko raspodeljena na velike istorijske koncile i bezbrojne mreže lokalnog samoodlučivanja. Kao u srednjovekovnoj katedrali, bilo je mnogo istaknutih tornjeva vlasti. Izvesno je da je najviši od njih bilo papstvo. Ali rimski primat većeg dela dva milenijuma bio je pre apelacioni sud nego jedinstveno izgrađena autokratija. Karakteristična slika Pija XII - vrhunski vladar, mada pun ljubavi, koji lebdi nad Trgom svetog Petra - otkriva neke suprotnosti koje razlikuju moderne pape od njihovih prethodnika. Što je pontifeks bio uzvišeniji, to je vernik bio manji i beznačajniji. Što je pontifeks bio odgovorniji i autoritarniji, to je sputaniji bio narod božiji, uključujući tu i biskupe, sledbenike apostola. Što je pontifeks bio svetiji i udaljeniji, to je profaniji i sekularniji bio čitav svet. Ova knjiga kazuje priču o karijeri Euđenija Pačelija, čoveka koji je bio Pije XII, najuticajnija crkvena ličnost na svetu od početka tridesetih do kasnih pedesetih godina ovoga veka. Pačeli je više od bilo kog drugog vatikanskog zvaničnika toga vremena, pomogao da ojača ideologija papske moći - moći koju je sam preuzeo 1939. godine, u predvečerje Drugog svetskog rata, i koju je zadržao sve do svoje smrti, oktobra 1958. Ali priča je počela tri decenije pre nego što je on postao papa. Među mnogim inicijativama u svojoj dugoj diplomatskoj karijeri, Pačeli je bio odgovoran za ugovor sa Srbijom koji je doprineo napetostima koje su dovele do Prvog svetskog rata. Dvadeset godina kasnije, on je sačinio dogovor sa Hitlerom kome je pomogao da se legalno domogne diktature, i time neutralisao potencijal od 23 miliona nemačkih katolika da protestuju i pruže otpor (34 miliona posle Anšlusa). Pačelijevi ciljevi i njegov uticaj kao diplomate i pape ne mogu se odvojiti od nadležnosti i službe koja je podstakla njegovu izuzetnu ambiciju. Ta ambicija nije bila prosta žudnja za vlašću: pape dvadesetog veka nisu bile sebični ljudi svetovne oholosti, gordosti i pohlepe. To su bili, bez izuzetka, ljudi molitve i čvrstog uverenja, opterećeni šarolikom istorijom stare ustanove koju su otelovljavali. Pačeli nije bio izuzetak. Pa ipak, ova knjiga pokazaće da je uprkos svemu izvršio poguban i grešan uticaj na istoriju ovog veka. Pačeli je rođen u Rimu 1876. godine, u porodici crkvenih pravnika u službi papstva, razočaranih gubitkom papskih teritorija koje je uzela nova nacionalna država Italija. Taj gubitak suvereniteta doveo je papstvo u krizu. Kako su pape mogle da se smatraju nezavisnim od političkog status quo Italije, sada kad su postali obični građani ovog skorojevićkog kraljevstva? Kako su mogle dalje da vode i štite Crkvu u sukobu sa modernim svetom? Još od Reformacije, papstvo se nerado prilagođavalo stvarnosti rasparčanog hrišćanskog sveta usred izazova prosvetiteljskih ideja i novih pogleda na svet. U odgovoru na političke i društvene promene koje su hvatale korak posle Francuske revolucije, papstvo se borilo da preživi i vrši uticaj u klimi liberalizma, sekularizma, nauke, industrijalizacije i nacionalne države u razvoju. Pape su morale da se bore na dva fronta - kao primasi jedne ugrožene Crkve i kao vladari potresenog papskog kraljevstva. Suočeno sa bezbrojnim izazovima koje su stvarali novi gospodari Evrope, papstvo je pokušavalo da zaštiti univerzalnost Crkve, i istovremeno, da brani celovitost njene ugrožene svetovne moći. Većina država Evrope koje su se modernizovale, bile su sklone da odvoje Crkvu od države: presto od oltara, papstvo od carstva, sveštenstvo od laika, sveto od svetovnog. Katolička crkva postala je predmet pritiska u Evropi kroz dobar deo devetnaestog veka; njena imanja i bogatstvo su se sistematski otimali; verski redovi i sveštenstvo gubili su mogućnost

4

vodila se bitka između onih koji su se zalagali za apsolutni papski primat iz Rima kao centra.. To je bilo potpuno različito od situacije koja je postojala šezdeset godina ranije.da deluju. Trijumf modernih centrista. Godine 1933. Nemačka je predstavljala jednu od najvećih. Usponi i padovi u ovom razdoblju. ili „ultramontanista" (izraz skovan u Francuskoj koji ukazuje na papsku vlast „preko planina" ili Alpa). žara. Pačeli. klerikalni Rim je cvetao sa novim akademskim i administrativnim ustanovama: katoličke misije prodirale su do najudaljenijih kutaka sveta. Kao papski nuncije u Minhenu i Berlinu tokom dvadesetih godina. godine. katolička crkva u Nemačkoj. Na tom Koncilu papa je proglašen nepogrešivim u pitanjima vere i morala. „svojevoljno" su se povukli. i papske teritorije su bile u stalnoj opasnosti od cepanja i aneksija onako kako su snage italijanske države i modernizacija hvatale zamah. Abdikacija nemačkog političkog katoličanstva 1933. crkveno-državnom ugovoru između papstva i čitave Nemačke. Na prelasku dva veka. Takođe je bio proglašen za nespornog poglavara. Njihov ugovor ovlastio je papstvo da nametne novi crkveni zakon nemačkim katolicima i davao je velikodušne privilegije katoličkim školama i kleru. iz društvenog i političkog delovanja. kada su se nemački katolici suprotstavili širokom masovnom akcijom i zaustavili Bizmarkov Kulturkampf. Bavarska. godine. pojedinim nemačkim državama (Pruska. i onih koji su zahtevali veću podelu vlasti među biskupima (čak je tu bilo i onih koji su se zalagali za stvaranje nacionalnih crkava. ultramontanistička Crkva se uvećavala i jačala. Pačeli je našao uspešnog partnera za pregovore o Nemačkom konkordatu u ličnosti Adolfa Hitlera. vrhovnog duhovnog i administrativnog starešinu Crkve. spakovani su u priručnik poznat kao Kodeks kanonskog prava. Međutim. Ovi zakoni.. To treba da se sagleda u svetlosti gubitka papskih poseda. poslušnosti. stvorio je sredstva za ustanovljavanje. koliko i o okviru nepogrešivosti i primata. Sam 5 . potvrđen je Prvim vatikanskim koncilom iz 1870. Obe ove tendencije najizraženije su bile u Francuskoj od sedamnaestog veka pa nadalje. najobrazovanijih i najbogatijih katoličkih zajednica na svetu. godine. njena parlamentarna politička stranka i njena mnogobrojna udruženja i novine. škole je preuzela država ili ih je zatvarala. koncept granica papske nepogrešivosti i primata postao je nejasan. uspostavljanje i održavanje izvanrednog novog odnosa snaga od „vrha do dna". ova definicija zadovoljava čak i one koji su osećali da ona nije u potpunosti tačna: to je konačno bio u istoj meri stav o ograničenjima. Kodeks. koju je iz Vatikana pregovarao i ostvario Pačeli uz odobravanje pape Pija XI. Samo papstvo je stalno ponižavano (Pije VII i Pije VIII bili su Napoleonovi zatočenici). Papska autokratija je bez sumnje. U izvesnom smislu. Ukratko. Njegova nastojanja da se ostvari ovaj dogovor sa Rajhom često su nailazila na otpor. Kao da je došlo do restauracije. Legalni i birokratski instrument preobratio je dogmu u ideologiju papske moći bez presedana u dugoj istoriji Rimske crkve. ili barem neke njene verzije. briljantan mladi vatikanski pravnik.). razdeljen katoličkom kleru u celom svetu. ne samo kod razočaranih protestantskih vođa već i kod katolika koji su verovali da je njegova vizija Nemačke crkve bila neprihvatljivo autoritarna. sarađivao je u preradi crkvenih zakona. za vreme vladavine Lava XIII. bila osnovni uzrok same reformacije. iako su prethodnici papske autokratije imali staro poreklo. već tokom prve decenije dvadesetog veka. Za uzvrat. Postojalo je široko rasprostranjeno osećanje lojalnosti. Pačeli je nastojao da nametne ovaj novi Kodeks. Obnova hrišćanske filozofije svetog Tome Akvinskog. Baden. idući za Pačelijevom inicijativom. Pačeli je radio na konkordatu sa Rajhom. Istovremeno. obezbedila je okvire za odbranu protiv modernih ideja i zaštitu papske vlasti. obezbedila je uspon nacizma bez otpora najmoćnije katoličke zajednice na svetu. U prve tri decenije posle Vatikanskog koncila. kako bi obezbedio budućim papama neprikosnovenu dominaciju iz Rima kao centra. objavljen i primenjivan od 1917. otkrili su da je Crkvu iznutra rastrzao problem bremenit posledicama po moderno papstvo. nezavisnih od Rima). koje je poticalo još iz jedanaestog veka i iz temelja papskog monarhizma. odvojeni od svoje istorijske i društvene pozadine.

Sa očeve strane 6 . Ovi pregovori. crkvena služba. tokom pedesetih. jasno je da se crkva Pija XII ponovo uspostavila na bezbroj načina. Jovan XXIII koji je 1958. čija je kanonizacija već dobro odmakla. trijumfalističkom Katoličkom crkvom koja se sukobljavala sa komunizmom u Italiji i iza Gvozdene zavese. od kojih su neki očevidni. Poreklo porodice Euđenija Pačelija bilo je ugledno. postao je. ali skromno. drugi tajni.stare navike i disciplina teško iščezavaju. decentralizovana. Priča u ovoj knjizi dakle. humana zajednica u razvoju. niti od Pačelijevog ponašanja tokom rata i njegovog stava prema Jevrejima. centralistički model crkve njegovih prethodnika. U drugoj polovini vladavine Jovana Pavla II. stvarajući tenzije unutar Katoličke crkve koje bi mogle da kulminiraju u budućoj titanskoj borbi. Pačelijevi jedva da su bili aristokratija. godine školovanja i godine njegove izvanredne karijere. Unutrašnja struktura i ponašanje Katoličke crkve počeli su da pokazuju znakove cepanja i opadanja u poslednjim godinama papstva Pija XII. pomogla je da se zapečati sudbina Evrope. Drugi vatikanski koncil upravo zato da bi se odbacio monolitni. ikona onih koji čitaju i revidiraju odluke Drugog vatikanskog koncila sa stanovišta takve ide-ologije papske moći koja se već pokazala kobnom u istoriji ovog veka. Vodeća metafora crkve budućnosti bila je „Hodočasnici božiji". četrdeset godina posle svoje smrti. Očekivanja su bila velika i nije nedostajalo rasprava i zebnji . Ali. PAČELIJEVI Bilo je uobičajeno da se Euđenio Pačeli u vreme njegovog pontifikata i posle smrti. što je zahtevalo preispitivanje i obnovu. 1. Katolička crkva odaje neodoljiv utisak nefunkcionisanja. Po zapisnicima sa sastanka vlade. ali iznad svega. Crni plemići predstavljali su malu skupinu aristokratskih rimskih porodica koje su ostajale uz pape i posle gubitka njihovih poseda. ne mogu se posmatrati odvojeno od razvoja ideologije papske moći kroz ceo vek. Pačeli. obuhvata period Pačelijeve mladosti.vere u primat čoveka u beloj odeždi koji diktira u samoći sa vrha. opisuje kao član Crnog plemstva. pripovest pronalazi novo središte gravitacije u njegovim sudbonosnim pregovorima sa Hitlerom ranih tridesetih godina. U dva ključna dokumenta. s druge strane. jula 1933. tokom ogorčene borbe za stvaranje italijanske države. bio je apoteoza te moći. da je Pačelijeva garancija o neintervenciji dala režimu odrešene ruke da reši jevrejsko pitanje. svoju snagu. i da bi se uspostavila kolegijalna. zajedništvo. To je prokomentarisao britanski teolog Adrian Hestings rečima: „Velika plima koju je omogućio Drugi vatikanski koncil. nasledio Pačelija sazvao je 1962. Posleratni period Pačelijevog pontifikata.Hitler se hvalio na sastanku vlade održanom 14. godine. to se nije moglo održati. Konkordat je dao Nemačkoj mogućnost i stvorio područje poverenja što je bilo posebno značajno u tekućoj borbi protiv međunarodnog jevrejstva."6 Papska podrška nacizmu. u potvrdi piramidalnog crkvenog modela . U poznim godinama duge vladavine Jovana Pavla II. barem institucionalno. potrošila je. uprkos istorijskoj ulozi Jovana Pavla II u propasti komunističke tiranije u Poljskoj i entuzijazmu Vatikana da ulazi u treći milenijum čiste savesti. U praskozorje trećeg hrišćanskog milenijuma. dok nije postao papa. „Hitler je izrazio mišljenje da se ovo ima smatrati velikim uspehom. Sveti duh i ljubav. Iako su bili veoma lojalni papstvu. Od samog početka bilo je nagoveštaja da papski i vatikanski centrizam neće tako lako da ustukne. Crkva (Lumen Gentium) i Crkva u modernom svetu (Gaudium et spes) na drukčiji način se naglašavala istorija. Štaviše. Staro stanje se ponovo pojavilo i danas se Drugi vatikanski koncil u Rimu tumači daleko više u duhu Prvog vatikanskog koncila i u skladu sa modelom katoličanstva Pija XII". politika Pija XII se ponovo pojavila kao izazov odlukama Drugog vatikanskog koncila. u Nemačkoj i van nje. kada je vladao monolitnom.

rimski Jevreji su sada bili prisiljeni da se ponovo vrate u geto i da plate.3 Smešteno u ponovo obnovljen Dom Katekumena. ukinuo je stari jevrejski geto. njihov rođak Pijetro Katerini (koga su pripadnici Euđenijeve vlastite generacije nazivali „konte"). stigao u „Večni grad" da studira Kanonsko ili Crkveno pravo. krunisan 1846. Filipo. Pa iako je povratak Pija IX bio omogućen jevrejskim zajmom. postavljen je za ministra unutrašnjih dela. grof Pelegrino Rosi. Međutim. već članstvu u kasti laičkih vatikanskih pravnika u službi papstva1. S obzirom na reakcionarne sklonosti Pija IX. uspeo je Pije IX da se vrati godinu dana kasnije u Vatikan i da preuzme prezrenu vlast nad gradom Rimom i onim što je ostalo od papskih teritorija. poveće varoši 80 km severno od Rima. Pačelijev brat i tri nećaka dobili su plemićke titule kao nagradu za svoje usluge u pravničkim i drugim poslovima za Italiju i Svetu stolicu. stalno opsadno stanje. Potom je Pije IX bio umešan u skandal koji je zaprepastio svet. Pačelijevi otac i deda. monsinjora Prospera Katerinija. da papske teritorije koje presecaju italijansko poluostrvo obezbeđuju nezavisnost naslednika svetog Petra. neki čovek je skočio i zadao mu smrtni udarac nožem u vrat. Godine 1852. upravo zato što su podržavali revoluciju. Po povratku u Rim. jedan engleski putnik opisao je Rim kao zatvor: „Nema ni traga od slobode. laički ministar u vladi papske države. takva je papska uprava ovih dana". Ako je vrhovni pontifeks samo stanovnik „strane" zemlje. Markantonio Pačeli. Papski režim tokom ovog poslednjeg perioda nije bio milosrdan. praksu preobraćeničkih molitvi za rimske Jevreje. besne frakcije. nema nade za miran život. Sledećeg dana. preobučen u prostu svešteničku mantiju sa parom velikih naočara. došao je do Palazzo della Cancellaria u Rimu i pozdravio prezrivim osmehom smrknutu masu koja je čekala. kada je njegov deda. Markantonio je naimenovan za člana „Saveta cenzora". kidnapovala je papska policija u Bolonji pod izgovorom da je njega šest godina ranije krstila služavka. Već 1834. možemo pretpostaviti da je Markantonio Pačeli delio sa svojim pontifeksom odbojnost prema liberalizmu i demokratiji. a Pije IX. i prisilno učenje katehizisa onih Jevreja koji su „slučajno" pokršteni. godine. barem počev od ovog perioda. Iz ove tvrđave Pije IX je slao javne optužbe protiv „strašne izdaje demokratije" i zapretio mogućim glasačima ekskomuniciranjem. Pije IX je usvojio dete i voleo je da se sa njim igra. U vreme Pačelijevog rođenja 1876. čuven po svom britkom sarkazmu. i vičući: „Gde je dečko?" 7 . rođen 1837). Godine 1858. papina letnja palata u Kvirinalu iznad grada je opljačkana. užasne osvete. harizmatičan i epileptičan. dve strane vojske.2 Jevreji su postali meta postrepublikanske odmazde. dete je bilo prisiljeno da uči katoličku veru. kao i odvajkada njegovi prethodnici. u sigurnost susednog napuljskog kraljevstva. Dok je gajio svoje desetoro dece (drugo dete bio je Euđenijev otac. još uvek je posedovao kuću sa malo zemlje u selu Onano. godine. Pije IX (Đovani Maria Mastai-Fereti). U početku svoje vladavine. Ipak. tela koje se bavilo ispitivanjem onih koji su bili umešani u republikansku „zaveru". Kada je hteo da uđe u zgradu. Petnaestog novembra 1849.poticali su iz zabačenog seoskog kraja blizu Viterba. pobegao je u primorsku tvrđavu u Gaeti. šestogodišnje jevrejsko dete Edgarda Mortara. počev od 1930. Markantonio je postao ključni činovnik u službi Pija IX koga su popularno zvali Pije Nono. Sa sobom je kao pravnog i političkog savetnika. Markantonio je postao advokat u Tribunalu svetog Rota. Uprkos molbama Edgardovih roditelja. Zahvaljujući pomoći francuskih bajoneta i Rotšildovom kreditu. kako može tvrditi da je nezavisan od lokalnog uticaja? Tri godine posle krunisanja. kao i njegov stariji brat Frančesko. Pačelijeva neposredna porodična veza sa Svetom stolicom datira još od 1819. poveo Markantonija Pačelija. Pišući Viljemu Gledstonu te iste godine. Pije IX je podržavao toleranciju. kao štićenik svog ujaka klerikalca. bio je ubeđen. izgledalo je kao da je Pije IX sramno izgubio vlast nad Večnim Gradom koji je preuzela republikanska gomila. klerikalnog suda u čije aktivnosti je spadalo i poništenje braka. Žestokog temperamenta. opšte nezadovoljstvo. skri-vajući ga pod svoju mantiju. nisu dugovali svoj ugled plemićkim vezama ili bogatstvu.

Svet je bio ogorčen; čak je o tome objavljeno dvadeset uvodnika u ,,New York Times-u", a austrijski car Franja Josip i Napoleon III, molili su papu da vrati dete njegovim pravim roditeljima. Sve je bilo uzalud. Pije IX je držao Edgarda zatvorenog u samostanu, gde je na kraju postao sveštenik. Međutim, silina italijanskog nacionalizma bila je nezaustavljiva; i Markantonio Pačeli, blizak svome papi, prisustvovao je događajima koji su imali dalekosežne posledice za moderno papstvo. Godine 1860, nova italijanska država pod vođstvom pijemontskog kralja Vitorija Emanuela II, prigrabila je gotovo sve papske posede. U svom poznatom Silabusu grehova (1864), Pije IX je osudio osamdeset „modernih" tekovina, uključujući tu socijalizam, slobodno zidarstvo i racionalizam. U osamdesetoj, završnoj osudi, on je objavio da je težak greh tvrditi da „Rimski pontifeks može i treba da se pomiri sa progresom, liberalizmom i modernom civilizacijom". Pije IX je oko sebe podigao zaštitne bedeme božanske tvrđave; unutar nje, on je podigao standarde katoličke vere zasnovane na božijoj reči onako kako ju je tumačio on, vrhovni pontifeks, Hristov vikar na zemlji. Izvan tvrđave vladali su standardi Antihrista, ideologije koje su počevši od Francuske revolucije u svom središtu imale čoveka i koje su sejale greh. Otrovni plod, izjavljivao je, čak je uticao i na samu Crkvu: bili su to pokreti koji su nastojali da umanje papsku vlast zahtevajući nezavisnost nacionalnih crkava od Rima. Ipak, jednako uticajna bila je i već davno uspostavljena suprotna tendencija: ultramontanizam, poziv na neprikosnovenu papsku moć koja bi zračila širom sveta, prelazeći sve nacionalne i geografske granice. Pije IX je tada počeo da priprema dogmatski proglas o jednom upravo takvom sveobuhvatnom primatu. Svet bi trebalo da preko dogme (fiat) sazna koliko je on moćan da sve drži pod pretnjom ekskomunikacije. Mesto gde je trebalo da se održi rasprava pre proglasa bio je veliki crkveni koncil, skup svih biskupa kojima je predsedavao papa. Pije IX je sazvao Prvi vatikanski koncil krajem 1869, koji je trajao do 20. oktobra naredne godine. Na početku, samo polovina biskupa koja je prisustvovala Koncilu bila je raspoložena da podrži dogmu o papinoj nepogrešivosti. Ali Pije IX i njegovi bliski saradnici počeli su da ih obrađuju. Kada je bolonjski kardinal Gvido protestovao da samo zajednica biskupa Crkve može da tvrdi da je svedok tradiciji doktrine, Pije IX je odgovorio: „Svedok tradicije? Ja sam tradicija".4 Istorijski dekret o papskoj nepogrešivosti koji je 18. jula 1870. usvojilo 433 biskupa, sa samo dva glasa protiv, glasi: Kada rimski pontifeks govori ex cathedra, to jest, kada obavlja dužnost pastira i učitelja svih hrišćana, on određuje... doktrinu u pitanjima vere i morala koja važe za čitavu Crkvu; kroz božansku pomoć koju mu je obećao sveti Petar, on poseduje onu nepogrešivost kojom je Božanski Spasilac želeo da Njegova Crkva bude obdarena... i zato se takve definicije rimskog pontifeksa ne mogu same menjati i ne zavise od saglasnosti Crkve.5 Drugi dekret objavio je da je papa imao vrhovnu vlast nad svojim biskupima, kako nad pojedincima tako i nad celinom. Papa je, ustvari, imao potpunu vlast bez presedana. Za vreme donošenja ovih velikih odluka, oluja je besnela nad kupolom Svetog Petra i udar groma, koji je odjekivao u pećinskoj unutrašnjosti bazilike, razbio je okno na visokim prozorima. Prema londonskom ,,Times-u", protivnici nepogrešivosti pape, videli su u ovom događaju znak božanskog neodobravanja. Kardinal Henri Mening, nadbiskup Vestminstera i oduševljeni pristalica Pija IX, odgovorio je s prezirom: „Oni su zaboravili Sinaj i Deset božijih zapovesti".6

8

Pre nego što se Koncil mogao okrenuti drugim stvarima, poslednji francuski vojnici napustili su „Večni grad" da bi branili Pariz u Francusko-pruskom ratu. U njega su ušli italijanski vojnici i tako je Rim bio izgubljen za papstvo, ovog puta zauvek. Sve što je ostalo Piju IX i njegovoj Kuriji, kardinalima koji su upravljali dotadašnjim papskim posedima, bilo je 108.7 jutara današnjeg grada Vatikana i to uz dozvolu nove italijanske države. Zatvarajući se unutar apostolske palate koja gleda na Crkvu svetog Petra, Pije je odbio da se dogovori sa novom italijanskom državom. On je već 1868. godine, zabranio italijanskim katolicima da učestvuju u demokratskoj politici. Markantonio Pačeli je mogao da ostane bez posla da nije pomogao da se 1861. osnuje novi vatikanski dnevni list. „L'Osservatore Romano" postao je „moralno i političko" glasilo Vatikana i novine koje se štampaju na sedam jezika sve do danas. U međuvremenu, idući stopama Markantonija, Euđenijev otac Filipo, takođe obrazovan kao kanonista, slično je naimenovan za Tribunal Svete Rote, da bi vremenom postao dekan konzistorijalnih advokata, pravnika Svete Stolice. Pačelijevi roditelji su se venčali 1871. godine. Njegova majka, Virdžinija Graciozi bila je Rimljanka i, kako se to kaže, bila je pobožna kćer Crkve. Bila je jedna od trinaestoro braće i sestara. Dva njena brata postala su sveštenici, a dve sestre su se zamonašile. Filipo Pačeli obavljao je pastirsku dužnost u parohijama Rima, deleći duhovno štivo za čitanje siromašnima. Bio je poznat po svojoj privrženosti knjizi pod naslovom Massime eterne (Večni principi), meditacijama o smrti, koje je napisao Alfonso Liguori, katolički moralista i svetac iz osamnaestog veka. Filipo je razdelio stotine primeraka po Rimu i svake godine je predvodio procesiju na rimsko groblje, gde su hodočasnici pod njegovim vođstvom razmišljali o svojoj neizbežnoj sudbini. Plata vatikanskih laičkih pravnika bila je mršava i Pačelijevi nisu bili imućni. Posle 1870, izgleda da je porodica oskudevala. Mnogo godina, Pačeli se sećao da nije bilo grejanja u porodičnom stanu čak i do duboko u zimu, osim malog gorionika oko koga su članovi porodice grejali ruke.7 I dok su posle 1870, mnogi njihovi laički savremenici ušli u dobro plaćenu birokratiju nove Italije, Pačelijevi su ostali odani svojoj prezrivoj odbojnosti prema uzurpaciji Vitorija Emanuela. Postojala je praksa lojalne papske buržoazije da nosi jednu rukavicu, da stavlja stolicu okrenutu ka zidu u glavnoj sobi, da kapke na prozorima stalno drži zatvorene i da vrata palate stalno drži na pola zatvorene, u znak sećanja na konfiskovano papino imanje. Pačelijevi, mada sami nisu imali čitavu palatu, pripadali su takvom nepokolebljivom sloju. Euđenio Pačeli je tako odrastao u okruženju naglašene katoličke pobožnosti, sirotinjskog uvažavanja i usađenog osećanja o povređenoj papskoj važnosti. Iznad svega, porodica je bila zagnjurena u mnogobrojna pravna pitanja i poslove - građanskih, međunarodnih i crkvenih. Pačelijevi koji su smatrali da su njihovo papstvo i njihova Crkva ugroženi sa svih strana razornim silama modernog sveta, mislili su da ona može da preživi i s vremenom prevaziđe sve opasnosti mudrom i sveopštom primenom zakonitosti. POTLAČENA CRKVA U godinama posle Prvog vatikanskog koncila, Pije IX je posmatrao turobnu scenu tlačenja sa gornjih spratova apostolske palate, sa njenom globalnom perspektivom na Katoličku crkvu u svetu. U Italiji su bile zabranjene procesije i mise van crkve, verske zajednice su bile raspršene, crkvena imanja konfiskovana, sveštenici regrutovani u vojsku. Čitav niz mera koje je Sveta Stolica razumljivo, smatrala antikatoličkim, dolazio je iz nove prestonice: ozakonjenje razvoda braka, sekularizacija škola, ukidanje brojnih svetih dana. U Nemačkoj, delimično kao odgovor na „razornu" dogmu o nepogrešivosti, Bizmark je započeo svoj Kulturkampf („kulturnu borbu"), politiku proganjanja katoličanstva. Versko učenje potpalo je pod državnu kontrolu, a verskim redovima bilo je zabranjeno da

9

podučavaju; jezuiti su proterani; država se mešala u poslove semeništa; crkvena imanja bila su pod kontrolom laičkih odbora; u Pruskoj je uveden građanski brak. Biskupi i kler koji se suprotstavljao zakonima Kulturkampfa bili su kažnjavani, zatvarani i proterivani. U mnogim delovima Evrope bilo je isto: u Belgiji su katolici izbačeni iz prosvete; u Švajcarskoj su zabranjeni verski redovi; u Austriji, tradicionalno katoličkoj zemlji, država je preuzela škole i ozakonila građanski brak; u Francuskoj se javio novi talas antiklerikalizma. Pisci, mislioci i političari širom Evrope - Bovio u Italiji, Balzak u Francuskoj, Bizmark u Nemačkoj, Gledston u Engleskoj - izražavali su snažno uverenje da su papstvu, a sa njim i katoličanstvu, dani odbrojani. Čak i najsnažnije pristalice Pija IX počele su da sumnjaju da je u korenu svih problema bila velika dužina njegovog papstva. Razmišljajući o tome 1876, vestminsterski nadbiskup Mening je sumorno pisao o „mračnjaštvu, zbrci, potištenosti... nedelanju i bolesti" Svete Stolice. Pa ipak, da li su stvari bile zaista tako sveopšte i nepopravljivo loše? Da li je povučenost već ostarelog Pija IX, u sukobu sa nezaustavljivim talasom modernizma, dovela do toga da je papstvo, najstarija živa ljudska institucija na zemlji, bilo na samrti? Možda je baš suprotno, konačno gubljenje pontifeksovih svetovnih poseda, u kombinaciji sa korisnošću modernih komunikacija, postavilo osnovu za do tada neslućene mogućnosti vlasti. Ako mu je takva ideja i pala na pamet, Pije IX nije jasno iskazao svoju nameru, osim u svom priznanju pred smrt: „Sve se promenilo; vreme mog sistema i politike je prošlo, i ja sam suviše star da promenim svoj put; to će biti zadatak mog naslednika".8 Posle smrti Pija IX, 7. februara 1878. godine, njegovo telo je konačno preneto iz svog privremenog počivališta u Crkvi svetog Petra, u grob u San Lorencu. Kada je pratnja došla do Tibra, gomila antiklerikalnih Rimljana zapretila je da će da baci kovčeg u reku. Samo dolazak policijskog voda spasao je telo Pija IX od poslednje uvrede.9 Tako se završio najduži i jedan od najnemirnijih pontifikata u istoriji papstva. DETINJSTVO I MLADOST U „NOVOM" RIMU Euđenio Pačeli rođen je u Rimu, 2. marta 1876, u vreme kada se pontifikat Pija IX nalazio na kraju svog mučnog trajanja. Živeo je u stanu koji su njegovi roditelji delili sa njegovim dedom Markantoniom, na trećem spratu Via Monte Đordano 3 (sada Via delji Orsini). Zgrada se nalazila na nekoliko koraka od Kjeza Nuova sa njenim ukrašenim i pozlaćenim baroknim enterijerom. Prilazeći sa zapadne strane Korso Vitorio Emanuele, vidi se ulaz u kuću, nešto uvučen od ulice. Od vrata stambene zgrade, treba tačno pet minuta peške da se stigne do mosta Svetog Anđela na Tibru, a petnaest do Trga svetog Petra. Euđenio je bio jedno od četvoro dece; njegova starija sestra Đuzepina imala je četiri godine kad je rođen; stariji brat Frančesko imao je dve. Druga sestra Elizabeta rodila se četiri godine kasnije. Rim u kome je Pačeli rođen i kršten jedva da se nešto promenio u poslednjih dve stotine godina. Više od polovine područja koje su opasavala Aurelijeve zidine bilo je ukrašeno crkvama, kapelama i samostanima. Hrišćanski Rim živeo je pored ruševina klasične antike i već oronulih vila, u senci večno zelenih hrastova, pomorandžinih stabala i veličanstvenih širokih borova. Dobar deo grada ličio je na starinske trgovačke varoši. Stada koza i ovaca okupljala su se oko fontana i prolazila ulicama i trgovima zajedno sa pešacima i kolima. Sve će se ovo promeniti tokom Pačelijevog detinjstva, kada je grad osamdesetih godina postao prestonica nove nacije, i kada je moderni svet tehnologije, komunikacija i saobraćaja preobrazio njegovu starinsku otupelost. Stigli su ljudi sa severa i oni su gradili novu prestonicu na brzinu, jeftino i ne obazirući se na stil ili planiranje. Neke od novih arhitektonskih i umetničkih tvorevina rađene su s namerom da upute neprijateljske signale u pravcu Vatikana. Spomenik Emanuelu, razmetljivi „svadbeni kolač", započet je 1885. godine, u slavu ujedinjenja zemlje pod njenim prvim

10

kraljem. Ratnička statua Garibaldija na konju, smeštena na najviši vrh brda Janikulum, kao da dominira i nad novom prestonicom i nad vatikanskim gradom. U petoj godini, Pačelija su upisali u obdanište koje su vodile dve časne sestre u ulici koja se danas zove Via Zanardeli. U to vreme porodica se preselila u veći stan u Via dela Vetrina, nedaleko od mesta gde je rođen. Završio je privatnu katoličku osnovnu školu u dve prostorije zgrade na Pjaca Santa Lučia del Đinazi, blizu Pjace Venecija. Ustanova je bila u rukama ćudljivog osnivača i upravitelja, sinjora Đuzepa Markija, koji je imao običaj da drži govore sa svoje visoke katedre, o „tvrdom srcu Jevreja".10 Jedan od Pačelijevih savremenih biografa komentarisao je to bez ironije: „Mnogo toga bi se moglo reći u korist sinjora Markija; on je znao da se utisci koje ponesu mala deca nikada ne gube".11 Sa deset godina, Pačeli je postao đak u liceju Kvirino Viskonti, državnoj školi koja je uopšte uzev bila nenaklonjena katoličanstvu i kleru. Nalazila se u Koleđo Romano, gde je ranije bio smešten jezuitski rimski univerzitet. Euđenijev brat Frančesko bio je dve godine ispred njega po školi. Filipo Pačeli je očito verovao da njegovim sinovima samo može da koristi upoznavanje iz prve ruke sa njihovim sekularnim „neprijateljima" dok su istovremeno dobijali najbolje klasično obrazovanje u Rimu. Po mišljenju brata i sestre koji su ga nadživeli, Euđenio je bio tvrdoglav. Ižđigljao, nežne građe, pokazivao je impresivnu inteligenciju i moć pamćenja od najranijih godina. Mogao je da upamti kada je hteo, čitave stranice štiva i mogao je da ponovi čitave lekcije reč po reč, pošto bi izašao iz razreda. Imao je smisla za klasične i moderne jezike. Njegov rukopis i u mladosti, a i kasnije u zrelosti, bio je brižljiv i elegantno ispisan. Svirao je violinu i klavir i često je pratio svoje sestre koje su pevale i svirale mandolinu. Voleo je da pliva i za vreme raspusta jahao je na imanju svog rođaka u Onanu. Malo šta je ostalo u anegdotama ili u književnim zapisima što bi moglo da pojasni ličnosti Euđenijevih roditelja, osim svedočenja o njihovoj „velikoj čestitosti " koje je ostavila njihova mlađa kćerka Elizabeta. „Samo su fini izrazi", tvrdila je, „mogli da pređu preko njihovih usana". Virdžinija Pačeli vodila je svoju decu nekoliko puta dnevno da se mole pred kućnim oltarom Bogorodice i čitava porodica je čitala Očenaš svako veče pre večere. Nema nikakvih tragova o traumama ili lišavanju u detinjstvu; sa samo još troje dece u porodici, Euđenio je očigledno imao dosta roditeljske pažnje. Svedočanstva za beatifikaciju prirodno se upravljaju na dokaze o Euđenijevoj ranoj pobožnosti. Na svom putu od škole do kuće redovno je posećivao ikonu Bogorodice, poznatu kao Madona dela Strada, blizu groba Ignjacija Lojole u Jezuitskoj crkvi. Ovde je, ponekad dva puta dnevno, otvarao svoje srce Bogorodici, „govoreći joj sve". Priča se da je još kao dete pokazivao neobično osećanje skromnosti. Njegova mlađa sestra se seća da nikada nije ušao u sobu ukoliko nije bio sasvim obučen. Bio je nezavisan i usamljen; obavezno se sa knjigom pojavljivao za obedom, tražio od roditelja, brata i sestara dozvolu da se i zadubi u čitanje. U mladosti je rado išao na koncerte i predstave, sa spremnom sveskom u koju je tokom pauze, beležio kritike izvođenja. Elizabeta se sećala da bi komponovao duhovne bukete (molitve ukrasno zabeležene na karti), za misije ili duše u čistilištu. Ona se takođe prisećala da joj je nametao svoja vlastita uzdržavanja (na primer, odricao se nekih poslastica kao što su bili voćni sokovi). Još kao dete, poučavao je katehizisu petogodišnjeg sina domara palate u kojoj su stanovali. Bio je dečak kod oltara u Kjeza Nuova, pomažući na misi rođaku svešteniku, i kao i mnogim drugim dečacima određenim za sveštenički poziv, njegova omiljena igra bila je da se oblači i obavi misu u svojoj spavaćoj sobi. Majka ga je u tome podržavala, dajući mu komad damasta koji je on zamišljao kao crkvenu odeždu; pomagala mu je da postavi oltar zajedno sa svećama na aluminijumskoj foliji. Jedne godine on je odigrao čitavu ceremoniju Svete nedelje. Kada jedna bolesna tetka nije mogla da ode na misu, mladi Euđenio je izveo supstituciju službe, uključujući i propoved.

11

izabrao Augustina iz Hipa. koliko je poznato. pita se on. 12 . celog njegovog života. pod naslovom Znak da se ono što je upisano u srcu pojavljuje na licu. pa čak i među usrdnim dejecezanskim sveštenicima. rekao je da je Pačeli kao dečak imao „sposobnost da se samokontroliše što je istinski retko kod mladog sveta". Kada je pokušao da malo proširi studije istorije hrišćanske civilizacije. trinaestogodišnji Pačeli procenjuje sebe na način koji je istovremeno iskren i samoironičan. Završava priznanjem da ima „urođenu velikodušnost duha". ipak su bili dobro sastavljeni i tečni. Među drugim omiljenim verskim autorima bio je Žak-Beninj Bosije. Među ono malo što je ostalo od onoga što je pisao. nije povra-tila. Jedan.12 U drugom sastavu pod naslovom Moj portret. temom koja nije bila u programu nastave. Nada se da će uz pomoć „obrazovanja naći način na koji će ga kontrolisati". Dantea. a od svih je najviše voleo Cicerona. poniznost i milosrđe prema svakom. Priča se da je za jedan zadatak da opiše svoju „omiljenu" istorijsku ličnost. Manconija. savetovala se vedrina. oči crne.16 Njegovo najomiljenije duhovno štivo bilo je Imitacija Hrista od Tomasa a Kempisa. Govoreći o svojoj moralnoj prirodi on priznaje da je „njegov karakter dosta nestrpljiv i žestok". odbija da laska tiranskom kralju. prosvetli ga!"15 Da li je to bio dokaz emocionalne krize podstaknute preteranim učenjem i mladalačkim asketizmom? Tamna epizoda je prošla i nikada se. Lais je postao čest posetilac doma Pačelijevih. njihov otac je zamolio oca Laisa da se brine o Euđenijevom duhovnom razvoju. profesor ga ja ukorio. i teši se mišlju da mada ne podnosi protivrečenje. a posebno prema onima koji nam se najmanje dopadaju. on govori kako mu ta osoba „čupa kosu" i želi da „nikad nije rođen".14 Među njegovim mladalačkim sastavima. S vremenom je Pačeli naučio celu knjigu napamet.13 Blizak Pačelijev školski drug. Najzad. otkriva da je Euđenio Pačeli možda iskusio mladalački poraz. lako zaključiti „da sam ja fizički prilično osrednji mladić". Mocarta i Mendelsona i zainteresovao se za istoriju muzike. lice prilično bledo. odgovarala je asketskim težnjama suzdržanog monaštva: ona je ohrabrivala ona unutrašnja osećanja koja su bila neposredno povezana sa Bogom bez društvenog posredovanja. otac Đuzepe Lais. Bosije se nalazio na njegovom noćnom stoliću pored kreveta. Ko će mu. Prema Elizabetinom svedočenju. francuski biskup iz sedamnaestog veka čiju je uzvišenu i ubedljivu elokvenciju Pačeli nastojao da prevaziđe u narednim godinama. Završava sa molitvom: „Bože moj. kaluđera iz petnaestog veka. odkada je napunio osam godina. imam par dugih i tankih nogu. Imitacija koja je do šezdesetih godina uživala široku popularnost među vernicima. snažne. na opšti podsmeh svojih školskih drugova. „Srednjeg sam rasta". sa povelikim stopalima. „dati krila pa da se digne sa ove bedne zemlje do najviše sfere i iskida ovaj zli veo koji ga uvek u svuda obavija?" U zaključku. Euđenio je poneo uticaje svojih roditelja i oca Laisa u svoj svetovni licej. da budem iskren. Tu opisuje u trećem licu nekog ko je „slep od taštine i grešnih ideja i sumnji". Baha. bio je jedan kapelnik. kosa kestenjasta i meka. Posebno je voleo da sluša Betovena. počinje on. bavi se „zlom kukavičke tišine" i priča o poštovanom starcu koji. Postoje naznake da je u ovom odnosu postojalo ono osobeno prijateljstvo koje često postoji između uzornog sveštenika i pobožnog mladića koji razmišlja o verskom pozivu. Neću da govorim mnogo o svojim grudima koje nisu. Čitao je Avgustina. samo jedan. „Telo mi je vitko. rekavši mu da on nije taj koji treba da predaje. Iako pomalo visokoparni. dalje govori čitaocu. napisan kad mu je bilo petnaest godina. nos pomalo orlovski.Važna ličnost u Euđenijevom životu. nalazi se desetak njegovih školskih sastava. lako oprašta onima koji ga uvrede. koji je kasnije postao kardinal. Još kao dečak čitao je klasike iz zadovoljstva i započeo da skuplja vlastitu klasičnu biblioteku koju je čuvao čitavog života. gde je redovno izveštavao roditelje o Euđenijevom verskom napretku. Razvio je ljubav prema muzici." Otuda je. Ipak. smatrajući da su ljudske veze nesavršene i rastrojene. za razliku od ostalih dvorana.

. smatrajući ga jednakim sa klasnom mržnjom i ateizmom. Lav je putovao širom Evrope i upoznao se sa radnim i životnim prilikama u razvijenim industrijskim središtima. porodicu i pojedinca. i zahtevajući pravedne nadnice i pravo na organizovane sindikate (po mogućstvu katoličke) i u izvesnim okolnostima pravo na štrajk." SEMINARISTA Almo Koleđo Kapranika. i upisao na kurs filozofije u obližnjem rimskom jezuitskom univerzitetu Gregoriani. Lav XIII bio je konzervativan (sarađivao je u sastavljanju Silabusa grešaka Pija IX). tražilo se da jasno izaberu u budućnosti: da prate merila Hrista ili da prate merila Princa Tame. jezuita. Od onih koji su se privremeno povukli u crkvu. Imao je gotovo 68 godina kada je izabran. Tomizam ili neotomizam kako je nazvan posle Lavove enciklike iz 1879 (o oživljavanju tomističkih studija)19 jedna je sveobuhvatna intelektualna sinteza. pisao je da je papina duhovnost ostala u suštini mladalačka. Ta renesansa. pošto je završio licej u svojoj osamnaestoj godini. fizički kosmos. Osnovana 1457. pa ipak. Euđenio Pačeli se tu smestio u novembru 1894. koja sjedinjuje istine Otkrića i područja natprirodnog. Posle 13 . Godine 1891. blizu Panteona i nalazio se na dvadesetak minuta hoda od doma Pačelijevih. Sačuvao je detinju ljubav za Bogorodicu iz svoje mladosti.18 Lav je verovao da je odgovor socijalizmu. zastrašujuća je građevina. izjavio je Lav. centre za proučavanje Svetog pisma i centar za astronomiju. Klasa i nejednakost. Autoritet društva. Kao nuncije. priručnik za duhovnu meditaciju. Iskreno je poštovao svaku jednostavnu. bila hrišćanska intelektualna renesansa zasnovana na veri i razumu. Po povratku kući. poznat jednostavno kao Kapranika. smeštena na mirnom trgu u srcu starog Rima. Pod Lavom XIII aktivno su otvorene istorijske perspektive koje je katolička nauka gotovo sasvim zanemarila."17 U leto 1894. jednako kao pravo na privatnu svojinu ili ona prava koja neguju i štite porodični život. dolazile su u Rim u sve većem broju. Tome Akvinskog. poniznu pobožnost. koja tako duboko izopačuje osećanje našeg sveta. otac Robert Lajber. Po prvi put (ali ne i poslednji) prošao je kroz Duhovne vežbe Ignjacija Lojole. izabranog 1878. nepromenljive su odlike ljudskog društva. društvo. Vatikanski arhivi su otvoreni i za katoličke i za nekatoličke naučnike. crpe svoju snagu iz tame koju prouzrokuje u intelektu. Osudio je socijalizam kao iluziju.. odnosno sa licenza ad honorem. on se rodio kao sveštenik. pisao je nadbiskupu Kelna da „kuga socijalizma.. izjavio je. Prve godine njegove vladavine obeležene su nizom izvanrednih akademskih inicijativa: ustanovio je u Rimu novi institut za filozofiju i teologiju. sa diplomom. papski odgovor posle pola veka na Marksov Komunistički manifest i Kapital. godine. Kapranika je bila i još uvek je čuvena kao uzgajilište najviših vatikanskih dostojanstvenika.. Pačeli se povukao na deset dana u crkvu Sv. Osuđujući tlačenje i suštinsko ropstvo brojne sirotinje preko instrumenata „lihvarstva" u rukama „malog broja vrlo bogatih ljudi". Osamdesetih godina. Po pričanju Elizabete. Agneze u Via Nomentana. godine. treba da ima svoj koren u misli sred-njovekovnog filozofa i teologa sv. naslednika Pija IX. tom velikom zlu savremenog sveta. učio je. Godine 1880. njegov lični pomoćnik tokom četrdeset godina. silno se trudio da se uskladi sa modernim svetom. ne dolazi od čoveka već od Boga. Lav je objavio encikliku Rerum Novarum (Nove stvari). katoličke sindikalne organizacije koje su tražile uputstva za svoj rad od Crkve. Što se nas tiče.Posle Pačelijeve smrti. Ova vežbanja vide život kao borbu između Satane i Hrista. Pačeli je započeo svoje studije za sveštenika na vrhuncu pontifikata Lava XIII. „Ova odluka nikog nije iznenadila. skrivajuću svetlo večnih istina i kvareći životne norme koje je odredio hrišćanski moral". Pačeli je obavestio svoje roditelje da želi da postane sveštenik. „U njegovom verskom životu ostao je pobožan dečak iz onih dana. prirodu. enciklika je odbacila socijalizam i bila pomalo neodređena prema demokratiji.

za to je bila kriva hrana u Kapraniki: njegov „izbirljiv" stomak progoniće ga čitavog života. što je ukazivalo na nervoznu. dve godine pre nego što je Pačeli stigao na Gregorijanski univerzitet. umesto zajedno sa ostalim kandidatima rimske dijeceze u Crkvi sv. napustio je i Kapraniku i Gregorijanski univerzitet. profesori su morali da dođu do zaključaka koji su bili u skladu sa njegovim učenjem. Pačelijevi su. planovi oko njegovog svešteničkog obrazovanja uzeli su čudan obrt. Apolinarija. njegove veze sa ovim ustanovama bile su čisto akademske prirode. i time izbegao grubosti mešanja sa vršnjacima.20 Ona je čak ukratko opisala kako je njihov otac konačno dobio odobrenje da Euđenio živi kod kuće nastavljajući redovno da studira. koliko god da je Lav podstakao katoličku učenost posle generacija intelektualne jalovosti. Lav je proklamovao da se tomistički sistem mora smatrati kao „konačan" na svim semeništima i katoličkim univerzitetima. nedaleko od njegove kuće. A tamo gde je Toma propustio da razradi neku temu. Prema Elizabeti. takođe u blizini. Pod sledećim papom. Kod kuće. kada je imao samo dvadeset i tri godine.koja se dizala. u dvadesetoj godini. i istovremeno na jezike na svetovnom univerzitetu Sapienca. Pačeli je završio svoje obrazovanje u Svetoj teologiji sa doktoratom (po današnjim standardima to bi pre bila fakultetska diploma) koji je dobio na osnovu kratke disertacije. Drugog aprila 1899. Uzajamna odanost između majke i sina svugde je prisutna u svedočanstvima za beatifikaciju. u leto 1895. njegova majka je ostala u središtu njegovog emocionalnog života. nosio je svoju mantiju i rimsku kragnu preko dana i nastavio da „bude pod uticajem oca Laisa". Godine 1892. dolazila bi u koledž svake nedelje da mu donese posebnu hranu kako bi preživeo. OBRAZOVANJE U IZOLACIJI Kada je Pačeli započeo svoje studije u povoljnoj duhovnoj klimi u eklezijastičnom Rimu. Sledećeg dana održao je svoju prvu misu na Bogorodičinom oltaru u bazilici Santa Marija Mađore. barem onakav kakav se učio u semeništima devedesetih godina. pričala je Elizabeta. neotomizam će dostići ortodoksnost ravnu dogmi. oživljavanje neotomizma u ravni prosečnog kandidata za svešteničko zvanje. Lavova odluka da ponovo otkrije bezbedne i postojane apsolutne istine tomističke filozofije . Jedino se izvesno zna da je prošao neophodne ispite koji su mu omogućili da uđe u Sveti red. izjavila je ona pred tribunalom za kanonizaciju. putovao je sa Laisom u Pariz da prisustvuje Astronomskom kongresu. u privatnoj kapeli pomoćnog rimskog biskupa. ličnosti koja je bdela nad duhovnim napretkom njegovog detinjstva. napetu telesnu građu. on je krst koji je nosio na grudima ukrasio majčinim draguljima. uz asistenciju oca Laisa. Još jednom je izbegao svoje vršnjake.više od jednog veka u kome su svetovne škole filozofije širom Evrope i Amerike postajale sve više subjektivističke i materijalističke. Ne postoje svedočanstva koja bi opisala tok njegovog svešteničkog obrazovanja kroz naredne četiri godine. Rezultat ovog novog rasporeda bio je da se Pačeli vratio materinskoj zaštiti. označilo je jedan značajan pomak ka konformizmu i sužavanju klerikalnog uma. Međutim. rigoroznu seminarsku disciplinu. sada 14 . po mišljenju pontifeksa iznad maglina modernog skepticizma kao blistava srednjovekovna katedrala .izgledala je inspirativna. U leto 1896. Neotomizam. Sa izuzetkom prijateljstva sa mlađim rođakom. Na kraju svoje prve akademske godine. Kada je postao papa. Nesposobnost da se suoče sa teškoćama u semeništu dovodila je do naglog prekida klerikalnih ambicija većine kandidata za sveštenike. upisao se u novu akademsku godinu da studira teologiju i Sveto pismo na Institutu sv. međutim. kao što će se videti. zaređen je sam. Pijem X. Čitava porodica. odbacio je mnogo toga što je bilo dobro i istinito u modernim idejama. Jovana Lateranskog. Upravo tako. imali moćne prijatelje u Kuriji. U jesen 1895. kao i zajedničko druženje.

Međutim. godine. Može se s pravom postaviti pitanje zašto hrišćani nisu iskorenili sve Jevreje u tom ranom periodu hrišćanskog carstva. Cvetali su progoni u narednim carskim vladavinama. „Civiltà Cattolica". pape su u prvom milenijumu zahtevale obuzdavanje." Sledio je niz carskih mera protiv Jevreja: posebni nameti. da su Jevreji ubili Hrista . Oni su u vlasti demona. List je nastavio da tvrdi da je on kriv i naredne godine. već i na sve generacije Jevreja.. inspirisanog izopačenim društvenim darvinizmom." izjavio je. otuda zla logika da će njihovo istrebljenje doneti koristi na putu ka nacionalnoj veličini.donela je nasledni greh na čitav narod... a potom i tokom života. pokazivali su izrazitu sklonost prema antijudaizmu." 21 Ne zna se u kojoj meri je Pačeli bio pod uticajem ovih shvatanja koja su objavljena u izuzetno uticajnom rimskom časopisu. U poznom srednjem veku. rimski jezuitski list. Nikada se nijedan Jevrejin nije molio Bogu. važan je iz drugih razloga. KATOLIČANSTVO I ANTISEMITIZAM Postoje značajne razlike između devetnaestovekovnog rasizma. U hladnom zaključku on je potvrdio da „kada god bi Jevreji dobili državljanstvo" to bi dovelo do „propasti" hrišćana ili masakra „tuđinske rase. španski Jevreji bili su isključeni iz „čiste" zajednice hrišćanske krvi. kada se rađaju 15 . čak i kada je oslobođen optužbe. „da se na najsvetijem prazniku ide za običajima Jevreja. Prema hrišćanskom verovanju. i tradicionalnog hrišćanskog antijudaizma koji traje još od ranog hrišćanstva. sažeo je papsko gledište prvog milenijuma: „Njihove reči . Oko petog veka." Na Prvom nikejskom saboru 325. isključivani iz javnih službi. u ranom trinaestom veku. Ali budući katolički sveštenici na kraju devetnaestog veka. Ipak." Sveti Jovan Hrizostom je pisao: „Sinagoga je javna kuća.u stvari. car Konstantin je naredio da Uskrs ne treba da se nadmeće sa jevrejskom Pashom: „Nedostojno je. Rasistički antisemitizam od one vrste koja će omogućiti nacističko Konačno rešenje.izgubljene za potomstvo. otac Rafaele Balerini optužio je Jevreje da su „kupili sve novine i savesti Evrope" da bi oslobodili Drajfusa. koji ih prati kao prokletstvo tamo gde žive i rade. Hrišćani su. „Hristova krv" pisao je Origen. ignorisali rasno i nacionalno poreklo u potrazi za preobraćenicima. rasističke ideje nisu nikada bile deo ortodoksnog hrišćanstva. uticaj rimskih jezuita koje je Pačeli smatrao svojim posebnim mentorima u vreme dok je bio seminarista. godine. Jevreji su bili stalno napadani tokom Svete nedelje. ali nikada i prestanak progona ili promenu osećanja. mesto za skrivanje nečistih životinja. bio je zasnovan na ideji da je jevrejski genetski materijal bio po prirodi biološki inferioran. i postavljala su se pitanja u vreme evropskog otkrića Amerike o statusu urođeničkih „prirodnih robova" u Novom svetu. otuda nemojmo imati ništa zajedničko sa tim odvratnim narodom. Urednik. sve do kraja sveta.neka njegova krv bude na nama i našoj deci . morali su da budu pod uticajem duge istorije hrišćanskih stavova prema Jevrejstvu. u celini. Hrišćanska antipatija prema Jevrejima rođena je iz uverenja koje potiče još iz rane hrišćanske crkve. Prvi crkveni oci. Apolinarija da studira prava. S vremena na vreme. da su ubili Boga. stručnjaka u pitanjima ekleziastičke vlasti u kanonskom pravu. veliki hrišćanski pisci prvih šest vekova hrišćanstva. U jesen se ponovo upisao na Institut sv. kada je Pačeli završio svoje studije za sveštenika. „nije pala samo na Jevreje onog vremena. dok su im sinagoge spaljivane. Jevreji su morali da prežive i da nastave lutanje po Dijaspori kao znak prokletstva koje su naneli svom narodu. To je značilo početak ozbiljnih postdiplomskih studija. zalagao se za proglašenje krivim Alfreda Drajfusa. zabrana za otvaranje novih sinagoga. i usmene odbrane na latinskom.. Papa Inoćentije III. jevrejskog oficira koji je bio optužen za veleizdaju u Francuskoj. 1898. tokom kojih je verovatno došao pod uticaj jezuitskog kanoniste Franca Ksavijera Vernca. proglašenje nezakonitim brakova između Jevreja i hrišćana.

izjavljujući da. praksa prisilnih preobraćanja i pokrštavanja. srednji vek je takođe obeležen zlokobnom pojavom. optuživanih za izvođenje magijskih radnji koje su prouzrokovale crnu smrt i druge velike i male pošasti. ali ga je uskoro ponovo uveo kada se vratio iz progonstva u Gaeti. Tu bi se pontifeks zaustavio sa svojom procesijom kako bi primio kopiju Petoknjižja od rimskog rabina. navodi za ritualno ubistvo. postala je široko rasprostranjena. kao što smo videli.22 Međutim. postojao je mit da su Jevreji krali svetu hostiju. isključeni iz javnih službi i najvećeg broja trgovačkih delatnosti. ustukli su pred ubeđenjem da veštice praktikuju žrtveno ubijanje dece. Krstaši su smatrali delom svoje misije da muče i ubijaju Jevreje na svom putu za i iz Svete zemlje. S tim u vezi. postojala je neobična podudarnost između Pačelijevog mesta rođenja i mita o tvrdom srcu. papa iz šesnaestog veka. U stvari. Pošto su bili lišeni društvene jednakosti. koja pokazuje važnost običaja u istrajavanju predrasude. U isto vreme. proterani iz sopstvene zemlje. Engleska. Tada bi papa vratio tekst okrenut naopačke uz dvadeset zlatnika. Jovana Lateranskog. Jevrejima su preostale malobrojne alternative kao što je bilo pozajmljivanje novca. Prema franjevcima koji su sledili teologa Dansa Skotusa. postojalo je staro i čvrsto ukorenjeno uverenje katoličkih teologa da. kada je Pačeli bio učenik. postavio je zahtev da Jevreji moraju da nose kape na glavama koje će ih razlikovati od drugih. Pije IX. kada bi Jevreji samo hteli da slušaju otvorenog srca razloge hrišćanske vere. a mitovi o krvnoj optužbi. Jevreji su postali prokleti kao „krvopije" i „lihvari" koji su živeli od dugova hrišćana. U međuvremenu.i kada umiru. pričesni hleb koji je postao „telo i krv" Hristova na misi. kasnije poznatom pod nazivom „krvna optužba". U Via Monte Đordano. U kratkom naletu liberalizma kada je izabran. dok su ga njegovi ljudi čekali. U osamnaestom veku. Verovanje da Jevreji muče i žrtvuju hrišćansku decu započelo je u Engleskoj u dvanaestom veku i brzo se proširilo Evropom." Četvrti lateranski sabor.ali papske države su i dalje primenjivale represivne mere protiv Jevreja i duboko u devetnaestom veku. odbacuje tvrdo srce jevrejskog naroda. da bi obavljali neke strašne rituale. Ali uskoro. što je bila tema Pačelijevog visokoparnog učitelja. Jevreji su postepeno dobili slobodu u područjima koja su bila najudaljenija od rimskog centra katoličanstva . Izbila je rasprava između franjevaca i dominikanaca o pravu vladara da silom pokrštavaju jevrejsku decu kao nastavak njihove vlasti nad robovima na svojim posedima. Srednji vek bio je vreme neviđenih progona Jevreja. ljudske žrtve i skrnavljenje hostije dalo je podsticaja verovanju da judaizam uključuje izvođenje magije u cilju podrivanja i konačnog uništenja hrišćanstva. Rimski geto je konačno nestao kada je stvorena italijanska država. iako poštuje Mojsija. koje su ponekad zauzdavale prosvećenije pape. Ovlašćeni da pozajmljuju po tačno određenim interesnim stopama.23 Pogubljenje Jevreja optuženih za ritualno ubistvo. ustanovio je geto i nošenje žute trake. protestantske enklave Severne Amerike . sinjora Markija. Jevreji su bili robovi po božanskoj odluci. oni bi odmah uvideli da greše i preobratili bi se. koji je održan pod Inoćentijem III 1215. Pavle IV. dominikanac Toma Akvinski tvrdio je da po prirodnom zakonu koji se odnosi na roditeljstvo. bio je običaj tokom mnogih vekova da nove pape obave antijevrejsku ceremoniju na svom putu do bazilike Sv. Jedan od glavnih ciljeva novih redova propovednika bio je preobraćanje Jevreja. Najuporniji oblik antipatije usredsredio se na „tvrdoglavost" Jevreja. pratilo je i uništavanje čitavih jevrejskih zajednica. posebno jevrejskih dečaka.Holandija. antijudaizam je u Rimu tinjao i povremeno se razgorevao sve do papstva Lava XIII. sve do Drugog svetskog rata. što je bilo zabranjeno po hrišćanskom zakonu. iako je „područje geta" preživelo kao stambena četvrt za siromašnije Jevreje u gradu. Jevreji imaju pravo na obrazovanje svoje dece u onoj veri koju za njih izaberu. Naime. ukinuo je geto. Pojavom reformacije smanjena su takva suđenja za ritualnu magiju. ulici u kojoj je Pačeli rođen. 16 .

a kamoli antisemitizma . Pisao ih je jezuita. tvrdeći da je ubistvo dece za praznik Pashe bilo nešto „sasvim obično" na Istoku i da je korišćenje krvi hrišćanskog deteta bio opšti zakon „koji je ležao na savesti svih Jevreja". ali samo jedan od njih 17 . po mišljenju Pija IX. Odrastao u porodici kanonskih pravnika (Markantonio Pačeli je verovatno konsultovan u slučaju Mortara). omršaveo (američki biskupi su ga zvali „vreća kostiju"). Takvo gledište ohrabrilo je zvaničnike Katoličke crkve tokom tridesetih godina ovog veka. Đuzepe Orelja de San Stefano. do decembra 1882.24 Ova molitva tokom koje sveštenik i narod odbijaju da kleknu. Pamflet u zaključku poziva na ukidanje „građanske jednakosti" i traži segregaciju Jevreja od ostalog naroda. Verovatna je pretpostavka da su ove katoličke predrasude. ukazuje na njihov mogući domet i sličnost sa stavovima vlasti. Svake godine Jevreji „razapinju dete na krst". „Civiltà Cattolica" je ponovo skrenula pažnju na Jevreje u nizu napisa objavljenih u obliku pamfleta pod naslovom Della questione ebraica in Europa (Rim. „dete mora da umre na mukama". Mada postoji značajna razlika između rasističkog antisemitizma i religioznog antijudaizma. da zatvore oči dok je anti-semitizam besneo u Nemačkoj. Pačeli je po svoj prilici znao za slučaj Mortara i argumente koji su branili papino delovanje. zbog svoje tvrdokornosti sami sebi naneli svu patnju. da bi i oni priznali našeg Gospoda Isusa Hrista".oni nisu bili svesni antijudaizma. Činjenica da su takva gledišta bila podsticana od strane vodećeg jezuitskog časopisa koji je uživao zaštitu pape.da su Jevreji bili odgovorni za vlastite nevolje. kako sedi na prestolu postavljenom na podijumu u vatikanskim vrtovima. Još jednom su se podizale krvne tužbe u nizu članaka koji su objavljeni od februara 1881. sa ciljem da ih kontrolišu i uspostave svoje „otrovne kampanje protiv hrišćanstva". TAJNI ŽIVOT Postoji fotografija u papskim arhivima koja prikazuje Lava XIII. kada sveštenik moli za „perfidne.25 Godine 1890. a da bi krv bila delotvorna. Okružen je bliskim saradnicima. što je prikazano u rimskoj misi za Veliki petak. koji je imao za cilj da izloži delovanje Jevreja u formiranju moderne lib-eralne nacionalne države. godine u „Civiltà Cattolica". u stvari. papu od 1878. Autor je optužio da su svojim „lukavstvom" Jevreji podstakli Francusku revoluciju da bi postigli građansku jednakost. 2. trajala je sve dok je nije ukinuo papa Jovan XXIII. Mortarovi su. podstakle pojedine oblike nacističkog antisemitizma. Ali oni to nisu učinili. do 1903. otelovljuje bujanje zlokobne antipatije. što bi oni odmah učinili samo kad bi otvorili svoje srce hrišćanskom Otkrovenju.Pojam jevrejske tvrdoglavosti bio je suštinski element u slučaju Edgarda Mortara. i da su se od tada namestili na ključne položaje u privredi većine država. Jevrejska „tvrdoća srca" paralelna je i u ponečemu se poklapa sa pojmom jevrejskog „slepila". 1891). Izgleda slab. ovaj tekst objavljen u Rimu za vreme Pačelijevog školovanja. kraljevska vlast. što je bez sumnje uticalo na buduće sveštenike na katoličkim univerzitetima. Kada su roditelji otetog Edgarda lično zamolili papu da im vrati njihovog sina. bili su „lenj narod koji niti radi niti išta proiz-vodi. onako kako je on mislio da treba da izgleda apsolutna. Važnost optužbi za jevrejsku slepu tvrdoglavost bila je u njenoj snazi da se ojača ubeđenje široko rasprostranjeno kod mnogih katolika . Takve predrasude teško su mogle biti neprijateljske prema rasističkim teorijama koje će dostići vrhunac u besnom nacističkom napadu na evropsko jevrejstvo u Drugom svetskom ratu. Pije IX im je rekao da mogu da dobiju svog sina nazad ako se preobrate u katoličanstvo. Još ekstremniji oblici antijudaizma su buknuli među katoličkim intelektualnim krugovima u Rimu za vreme vladavine Lava XIII. kao što je sigurno bio u razredu pod uticajem opaski sinjora Markija o jevrejskoj tvrdokornosti. koji živi na znoju drugih". lukave Jevreje" i traži da „naš Bog i Gospod skine veo sa njihovih srca. Jevreji su bili „odvratna rasa".

Lav XIII je video moć bezdržavne. Da li je on bio. pod uticajem svog dede. svetovne države priznaju uzajamni suverenitet ne samo preko ugovora već i razmenom akreditovanih predstavnika. po Lavovom mišljenju. Bez sumnje.savršenog u svojoj celovitosti i samostalnosti. ustanovio je modernu praksu stalnog papskog propovedanja sa svog uzvišenog položaja. on je u svojoj encikliki Immortale Dei (1886) ponovo izložio odnos između Svete Stolice i nacionalnih država. vrhovnim sudijom u svetskim poslovima. smešten sa strane. A godine 1899. stalne misije akreditovane pri Svetoj Stolici povećane su od osamnaest na dvadeset i sedam. kao tek skoro rukopoloženi sveštenik. gde je učestvovao u službi za kapelsku liturgiju. Zahvaljujući Lavovom entuzijazmu za snaženje papske diplomatije i odlučnom regrutovanju i obučavanju koje je sprovodio Rampola. Godine 1901. Od katoličkih posetilaca zahtevalo se da kleknu pred njega za vreme audijencije. od kamere. i tokom svoje vladavine on se nikada nije obraćao niti rečju svojoj posluzi. kao privlačnog. Lav je verovao da je papska diplomatska služba imala da igra suštinsku ulogu i u sprovođenju unutrašnje crkvene discipline i u uspostavljanju odnosa između crkve i države. sarađujući u stvaranju masovnih reprodukcija njegovih fotografija u boji i ohrabrivao ogromna hodočašća u „Večni grad". u stvari. kao da je sasvim zadovoljan svojim nižim položajem. Razmišljajući o vatikanskoj diplomatiji uz pomoć dela Tome Akvinskog. malog dvora da nauči kako radi vatikanska birokratija i da odmah postane izuzetan miljenik. katoličko stanovništvo u industrijskim oblastima uvećavalo. Takođe postoji fotografija Pačelija iz istog vremena. njegovu sposobnost da igra ulogu u administraciji koja se nalazila na prelazu ka apoteozi moderne papske moći. poslušni sluga za sve poslove. i pored njegove sklonosti ka ličnom apsolutizmu. u svom pravom elementu? Događaji će uskoro pokazati Pačelijevu snagu. stamena figura Marijana Ramopole del Tinaro. on je ušao u ambijent ovog moćnog. Godine 1885. da dovede do promena jačanjem puteva uticaja i obaveštavanja iz rimskog središta do najudaljenijih delova sveta. 18 . a katolička emigracija u Novom svetu naglo rasla. zahvaljujući dugoročnoj strategiji. koja su važila sve do izbora Jovana XXIII. Papski nuncije. kao da želi da pokaže da ne deli isto gledište sa svojim papom. Prema međunarodnom pravu. Kroz česte enciklike pisane kitnjastim jezikom. bio je predstavnik papskog duhovnog suvereniteta. Španija i Nemačka su ga zamolile da posreduje u sporu oko poseda Karolinskih ostrva na Pacifiku. Rampola sedi na prostoj stolici. oca i brata Frančeska. Lav je želeo da ga smatraju nezavisnim arbitrom. Papski uticaj su uvećale moderne komunikacije dok su se misionarski poduhvati širili. kako ju je nazvao njegov otac kada je tražio mesto za Euđenija u Kapraniki. blagog pogleda. ruski car Nikolaj II i holandska kraljica Vilhelmina. težio je da neposredno i praktično utiče na spoljašnji svet iz svog rimskog svetilišta. Ipak. Lav je shvatio potrebu da ide u korak sa svetom koji se ubrzano menjao i preduzeo je mere da ga dostigne. kardinala državnog sekretara i glavnog arhitekte Lavove međunarodne diplomatije. izabran zbog svoje savitljivosti među stotinama kandidata u velikim rimskim semeništima? Ili je bio snažna i odlučna ličnost koja se našla. a kao ambasador bio je i predstavnik političkog suvereniteta svoje države. onosvetske Svete Stolice kao „savršenog društva" . Pačeli je vredno proučavao kanonsko pravo u nadi da će ga pozvati da započne svoju „crkvenu karijeru". koristili su njegove dobre usluge u svojim nastojanjima da organizuju mirovnu konferenciju evropskih država. Euđenio Pačeli se brinuo za duše učenika u samostanu Senakl u Rimu i bio je čest posetilac samostanu „Uznesenja" blizu Vile Borgeze. dve godine pre smrti Lava XIII. Iskusan u diplomatiji.sedi. mladog sveštenika. Lav XIII bio je autokrata koji je uspostavio mnoga merila za papsku uzvišenost dvadesetog veka. posle petogodišnjeg pontifikalnog obrazovanja i majčinske zaštite kod kuće. I pored sve svoje društvene saosećajnosti. U međuvremenu. Podsticao je kult vlastite ličnosti.

velikoj ljubavi za red i disciplinu. gde je Pačeli u sjajnom purpuru prošao ulicama Vestminstera. Marija Tereza. radili su zajedno. koledžu za mlade diplomate. Godine 1930.okviri u kojima je Sveta Stolica vodila svoju spoljnu politiku .Detalji o tome kako je visoki emisar lovio glavu mladog sveštenika. inače već osamnaest godina šef katedre na tom predmetu. Potom je dobio isti posao na Akademiji za plemstvo i crkvena lica. godine. naimenovan je kao povremeni nastavnik kanonskog prava na Univerzitetu sv. Omanji.grobnu tišinu ili depresiju. a potom je ponovo napredovao sledeće godine kada je dobio titulu lični prelat. Uskoro je napredovao do mesta minutante. špansko-irskog kardinala državnog sekretara. Iste godine. Samo jedna priča međutim. ovaj put u pratnji Rafaela Meri del Vala.2 izabrao sam Lav XIII da odnese pismo sa izrazima saučešća u London i da ga preda kralju Edvardu VII na engleskom dvoru.1 Kasno jedne večeri. je doktorirao. kada budemo videli kako se Pačeli upušta u niz pregovora oko konkordata kako bi ugovore između crkve i države doveo u sklad sa novim kodeksom kanonskog prava. Pačeli će naslediti Gasparija kao kardinal državni sekretar. dežmekasti čovek. Gaspari je već bio čuven u međunarodnim krugovima kao sjajan kanonski pravnik. Apolinarija. Oko 1901. Kada je prelat pozvao Pačelija da mu se pridruži u Državnom sekretarijatu. Svedočenja za beatifikaciju govore o njegovoj ogromnoj vrednoći. Pačeli je imao rođaku Mariju Terezu Pačeli. za vreme tih njegovih ranih svešteničkih godina. iz bilo kog razloga. upala je u silenzio sepolcrale . opet mu je odobren put u London. mladi sveštenik ga je u početku uveravao da je njegova ambicija oduvek bila da radi kao „pastir duša". u parku Vile Borgeze. uz svoj položaj u Vatikanu. Gaspari i Pačeli. Narednih trideset godina. Pačeli nije mogao da prikrije svoje čuđenje. na Evharistički kongres u Londonu sastanak verskih i svetovnih predstavnika održan na otvorenom prostoru. seljačkog izgleda. Roditelji Marije Tereze bili su rastavljeni (ne znamo zašto) i ona je zbog toga bila smeštena kod časnih sestara u samostan Uznesenja. i to će mesto zadržati sve dok ne postane papa. još jednog pačelijevskog laika sa „izvesnim uticajem u Svetoj Stolici". Prema pričanju njegove sestre. carevina) i funkcija kanonskog prava kada konkordat. Bilo mu je samo dvadeset i pet godina i već se našao na putu brzog napredovanja. pripravnika u Gasparijevom odeljenju.oblikovali rast papske moći u dvadesetom veku. tada trinaestogodišnjakinja. To je bilo razdoblje u kome su kanonsko pravo i konkordatsko pravo . postao je papski komornik sa titulom monsignor. postali su legendarni. kraljevina. kojem je tada bila 51 godina. prema zvaničnom izveštaju. Tema njegove teze3 bila je priroda konkordata (posebnog ugovora između Svete Stolice i država. početkom 1901. Ali kad je saslušao šta je monsinjor imao da kaže o važnosti odbrane crkve od napada sekularizma i liberalizma širom Evrope. kada mu je povereno da piše skraćene izveštaje koji su stizali u Sekretarijat iz celog sveta. Godine 1904. Nekoliko nedelja kasnije (što je dokaz da je bio miljenik unutar Vatikana) Pačelija je. na Katoličkom institutu u Parizu. što je bila 19 . gde je predavao građansko i kanonsko pravo. ukazuje na to da je don Euđenio mogao da skrene sa svog dobro uređenog života u emocionalnu opasnost. Značaj ovog istraživanja postaće jasan kasnije u ovoj knjizi. nedavno naimenovani podsekretar u Odeljenju za izvanredne poslove. Pačeli je postavljen za apprendista. kćer njegovog rođaka Ernesta. on je popustio. Godine 1902. povodom smrti kraljice Viktorije. Pačeli je bio kod kuće i svirao violinu u pratnji svoje sestre Elizabete na mandolini. Dve godine kasnije. sa brevijarom u ruci. Tada je neko snažno zakucao na vrata i tu se pojavio monsinjor Pjetro Gaspari. prestane da važi. fizički i društveno različiti. Njegov jedini odmor bio je da se prošeta svakog dana posle ručka. što je odgovaralo inostranim poslovima unutar Državnog sekretarijata. od svoje pete godine. Nekoliko dana pasle Gasparijeve posete.

" Don Euđenio je. 20 . Anselma. jednostavan kao i uvek. povezane u Bogu". zatvoren pa ipak veseo. izrazio je svoje nezadovoljstvo dotadašnjim kardinalom državnim sekretarom.i nastavio da napreduje dok su drugi skrajnuti. na papskoj audijenciji kada je „prošao pored mene: izgledao je vedar. Lav XIII. zahvaljujući vrućini.4 Ona je našla u njemu. čime je započeo odnos koji će trajati pet godina. „Moj otac". I sve devojke u samostanu su govorile . Crkva kao suvereno društvo konačno je zadobila „savršenstvo" kome je Lav XIII tako predano težio. Činjenica da je on ostao izuzetan miljenik i tokom ove krize . Ernesto Pačeli. skroman. „drugog Hrista".ko bi mogao da ga gleda. snalažljivosti i sposobnosti preživljavanja. ceremonija ljubljenja golog papinog stopala bila je ovom prilikom zanemarena. njen otac je postao sumnjičav u vezi sa njihovim odnosom kad je njoj bilo osamnaest godina i stavio je na to tačku. koji je četvrt veka ranije bio samo naimenovan da bi obavljao papsku dužnost do narednog izbora. patrijarh Venecije. Nema sumnje da je čitava afera na njega ostavila neizbrisiv trag. kako je verovala. koji nije iznutra poznavao Vatikan i Kuriju. pričala je ona.poznate kao antimodernistička kampanja . Svakog utorka. sedam godina kasnije. ne govoreći Mariji Terezi. rekla je tribunalu za beatifikaciju."6 Kardinali su ušli u konklavu sledećeg meseca. On je uzeo ime Pije X. taj mršavi starac sa oduzetom levom rukom. U četiri poslepodne. ali potom se smanjila. pričala je. Ali. tražio je pero i hartiju i počeo da piše latinske stihove u čast sv. međutim. niti je razumeo plemenitu ličnost don Euđenija. opisala je ona. Sledeći put ga je videla.posledica svađe između njene majke i jedne od časnih sestara koja je izgleda pogrdno govorila o italijanskom kralju za vreme časa. godini. Tokom trajanja konklave. govori mnogo o njegovoj razboritosti. i očekivalo se da će Rampola. nema dovoljno detalja koji bi omogućili da se ispriča kako se razvijao njegov karakter. „On me je otvorio". PAPA PIJE X Prvih dana jula 1903. trostruku krunu dobio je Đuzepe Sarto. mladi sveštenik i njegova rođaka šetali su sami i razgovarali u predvorju samostanske kapele najmanje dva sata. iz izbora za papu otklonjen je i poslednji trag sekularnog pluralizma. Uprkos onome što je ona opisala kao „njihova uzdržanost i tajna". Događaj je posmatrao užasnuti Đuzepe Sarto. očigledno kao reakcija na ovo uplitanje. Lav se još nije predavao. postati papa. a koje je Pačeli ćutljivo posmatrao iz vatikanskog epicentra. u svojoj 93. Posmatrano iz jedne perspektive. koje su bile zaštićene pečatom ispovesti. Posle uobičajenog pogreba. nešto jasnija slika se pojavila u nekoliko narednih godina u nizu teških trenutaka koji su zadesili crkvu. Razgovarali su o stvarima. grobari su morali da lupe kovčeg kako bi stao na mesto. izdahnuo je u napadu gušenja. Posmatrano iz druge. Imao je čistotu onoga ko živi blizu Boga. od prvog do četvrtog avgusta. Dve naredne nedelje gomila prelata i vatikanskih dokoličara punila je papske apartmane. a da ga ne voli!"5 Osim ovih letimičnih saznanja. i novi papa se postarao da se spoljašnji uticaj više nikad ne uvaži. bio je na samrti. „naše dve duše su se približile. ponizan. zamolio je don Euđenija da je „izvuče iz njenog psihološkog bekstva". U jednom trenutku se proširio neverovatan glas da se oporavio i da će se uskoro vratiti na posao. priča nam Marija Tereza. Sekularni svet je poslednji put intervenisao u novijim izborima papa. Na kraju. „nije razumeo ovu uzdržanost i tajnu. Telo je balzamovano tek narednog dana. „sa tugom prihvatio ovo poniženje i ja sam izgubila jedinstvenu podršku i moralno i duhovno vođstvo". koji je kasnije kazao svom kolegi: „Vidiš. tako završavaju pape." Ali bilo je tu i mnogo više od toga: po pričanju Marije Tereze. čovek koji je trebalo da nastavi politiku Lava XIII. „i ja sam mu se poverila. austrijski car Franja Josip koji je imao moć veta. U početku je jačala podrška Rampoli. i tako. Dvadesetog jula ujutro. dok se mnoštvo okupljalo na Trgu svetog Petra.

nego metaforički istinit. Njegov moto bio je „vaspostaviti sve stvari u Hristu". ali on je bio sumnjičav prema intelektualnim i modernim stvarima. koja će uticati na seminariste. biskupe. parohijski sveštenik. Tradicionalisti u Sjedinjenim Državama i rimska Kurija videli su da se u tom pozivu na demokratiju krila opasnost od demokratizacije same Crkve. Oni bi se pre mogli nazvati piscima i misliocima koji su pokušavali da „obnove katolički život. ukoliko sledbenici ovih novotarija smatraju da u Crkvu treba uvesti izvesne slobode. Vraćajući se na ovu kontroverzu posle jednog veka. pa čak i kardinale. ova grupa prekookeanskih „modernista" težila je da uskladi katoličanstvo sa demokratijom.Sarto. Bio je sin poštara i švalje iz Venecije. od 1903. Njegova pobožnost. Alfred Loazi. poklonima i porodičnim svečanostima. akademsku godinu 1903. tada šezdesetosmogodišnjak. KRIZA MODERNIZMA Nekoliko nedelja nakon ustoličenja Pija X. da nadahne iskrenu ličnu odanost. na one ideje koje su bile poznate kao „modernizam". Sarto se suprotstavljao. upravo zato da bi se suprotstavio 21 . „Otrov" evropskog modernizma bio je pronađen. koji je dobar deo života proveo kao župnik. teologe. tvrdili da postoji nepremostivi jaz između prirodnog i natprirodnog znanja. objavljenoj 1902. tako očigledna svima koji su dolazili s njim u dodir. kao i da usadi u mlade osećanje verskog doživljaja. Mislio je pri tom. da se podrije katoličko pravoverje i verovanje odanih katolika. podstičući vladavinu zastrašujućeg konformizma. a ne da pokazuje spoljašnje znake pobožnosti. moraju da se čuvaju od intelektualnog otrova koji je izbio u Francuskoj i koji se širi kroz Italiju.8 Strah od modernih uticaja u Crkvi usredsredio se na sličnu grupu modernista u Severnoj Americi i za vreme papstva Lava XIII. On je dovodio u pitanje ideju da Bog neposredno utiče na poslove ljudi. posvećenog pastira. odbacujući da je svaki red u Svetom pismu pre bio bukvalan. obeležila je u glavnom milanskom dijecezanskom semeništu. čoveka molitve i jednostavne pobožnosti. Lav je odlučno ukazao na to u svom apostolskom pismu iz januara 1899.7 Svi prisutni. otišao je još dalje. na primer. „Religiozni amerikanizam" pisao je papa. bio je suprotnost svom uzvišenom i aristokratskom prethodniku. sveštenike. pristupna beseda oca Antonia Fumagalija koji se obratio skupini sveštenika i profesora u prisustvu nadbiskupa metropolite. Poznata kod svojih kritičara pod nazivom amerikanizam. rekao im je Fumagali. i povezane sa izvesnim francuskim katoličkim naučnicima koji su nasuprot Tomi Akvinskom. To je takođe dovelo i do prakse ranog redovnog ispovedanja. duhovni direktor semeništa i dijecezanski biskup. Uveo je da deca već od sedme godine. Pije X imao je oreol pobožnog. u učenju i radovima Luja Dišana. Kobne posledice ovih ideja bile su: relativizam i skepticizam. mogu da primaju evharistiju. misao i duhovnost koristeći sile koje su oblikovale savremenu kulturu". teško bi bilo opisati modernističke grešnike kao progresivce. Tokom njegovog pontifikata. do 1914. U svojoj knjizi Jevanđelje i Crkva. konklava kardinala je izabrala pastirskog papu. simboličke i „organske" perspektive. on je ohrabrivao učenje katehizisa i redovno posećivanje svete pričesti kao uobičajenih obeležja župnog života. ešarpama. kako ju je opisao Fumagali. „opasniji je i utoliko više neprijateljski prema katoličkoj doktrini i disciplini. Loazi se zalagao za važnost proučavanja Crkve iz društvene. Namera je bila. što je dovelo do popularne proslave Prvog pričešća sa belim haljinama. bila je jednaka njegovom svetom žaru."9 Amerikanizam je iznenada umro zahvaljujući prvom hladnom udaru koji mu je nanelo papino neodobravanje. Dišanov učenik. Sartova ambicija bila je da obnovi duhovni život Katoličke crkve. Birajući njega. sa Katoličkog instituta u Parizu. Tamo gde je Lav XIII izgledalo da se angažuje i miri sa modernim svetom. Početkom devedesetih. umesto od jedanaeste kako je bilo do tada. katolički sveštenik i naučnik. katoličkog profesora iz sedamdesetih godina XIX veka. liberale ili moderniste.

Ujutro bi radio u vatikanskom uredu. zvao se „mama". knjigu su sa oduševljenjem pozdravili brojni francuski seminaristi i nastavnici koje je tako očešala modernistička četka. od kojih su dva bile časne sestre. kao i uz pomoć četiri službenika. Bezbrojni seminaristi. kao i ono Dišanovo. „Oni hoće da prema njima postupamo sa uljem. Tirel je navukao toliko mržnje iz Rima da su odbili da ga sahrane po hrišćanskim obredima. Kao što svedočenja za njegovu kanonizaciju pokazuju. pa čak i stari prijatelji sarađivali sa Beninjijevom špijunažom. sumnji u istinitost anđeoskog prenosa Svete kuće iz Nazareta u grad Loreto. S vremenom. u Odeljenju za izvanredne poslove pri Državnom sekretarijatu. možda zbog svoje savesti. župnici. Pošto je upravljao katoličkom službom vesti i novina. Bez obzira na to. U dvoboju. moglo je da dovede do prokazivanja. ne brojite niti merite udarce. Kardinali. bili su prijavljeni. Rat se ne vodi samilošću. sapunom i milovanjem"."10 Beninji je vodio dvostruki život. tokom poslepodneva i krajem nedelje on bi upravljao iz svog privatnog stana. možemo samo nagađati kako je na Pačelija uticala antimodernistička kampanja koja je uzdrmala Crkvu do njenih temelja i ohrabrila intelektualnu uskogrudost i opreznost koja će trajati više od pola veka. čovek koji je vodio kampanju za uništenje modernizma. Stav Pija X prema modernistima postao je s vremenom primetno neumeren. Umberto Beninji. „otrov" za koji se verovalo da se širi kroz Crkvu trebalo je iskoreniti. za doktrinarnu nepravovernost. tajnom službom poznatom kao Sodalitium Pianum (Bratstvo pobožnih). stajanje u društvu sa sumnjivim modernistom. Loazijevo delo. kao opasan izazov katoličkoj pravovernosti i autoritetu Rima. Beninji je imao vlastiti tajni kod: Pije X. Ali bez obzira na njegove namere. a detalji o tome bili su upisivani u sve debljim Beninjijevim dosijeima. bijete kako stignete. Čak ni crkveni dostojanstvenici nisu bili pošteđeni. to je borba. a možda u nadi da će imati od toga neke koristi? U nedostatku dokaza. rekao je jednom. nadbiskupi Beča i Pariza. Beninji je bio izuzetno energičan i šarmantan čovek koji je zadobio poverenje svog pontifeksa i nekolicine visokih kardinala. pet Loazijevih knjiga stavljeno je na Indeks zabranjenih knjiga. Za takva ljudska bića postoji samo jedan lek: Inkvizicija.vladajućim liberalnim protestantskim idejama. sam Pije X bio je odgovoran za ovo intelektualno proganjanje. izazvali su bes Kurije koja je sve takve ideje tumačila. na primer. kada se znalo da su i studenti. šireći antimodernističku propagandu i prikupljajući obaveštenja o „grešnicima" kroz mrežu obaveštajaca i dopisnika. on je jednom optužio grupu svetski priznatih istoričara da su ljudi za koje „istorija nije ništa drugo do neprekidni očajnički napor da se povraća. Beninji je zaposlio najveštije ljude u medijima da vode njegovu špijunsku službu. nastavnici u semeništima. misleći na one koji su savetovali samilost prema navodnim grešnicima. Slučajna reč u trpezariji ili dnevnoj sobi u semeništu. U međuvremenu."11 Nije onda ni čudo da je bio spreman da podrži Beninjijeve izvanredne mere kako bi pronašao i uništio zamišljenog neprijatelja. U Britaniji su je takođe primili sa dobrodošlicom teolog baron Fridrih fon Higel i jezuita Džordž Tirel. Sve je to rađeno pomoću modernih kopir i pisaćih mašina. „Prestupi" su išli od blagonaklonog spominjanja „hrišćanske demokratije" do nošenja liberalno obojenih novina. „Ali njih treba tući pesnicama. radio je u samom srcu Vatikana u istoj kancelariji sa Pačelijem. kao i čitava dominikanska zajednica Friburškog univerziteta u Švajcarskoj. ili dostavljani. Iako je studirao hrišćansku istoriju i čak držao povremeno taj predmet na jednom od rimskih semeništa. 22 . čak i izrečene u odbranu Crkve. posle čega je sledilo ukla-njanje sa nastavničkog mesta i proterivanje u udaljenu seosku župu. parohijski sveštenici i biskupi bili su „prijavljivani". a da se ne govori o propovedi sa nepravovernim shvatanjima. On će progoniti sumnjive moderniste sa fanatičnim žarom. dvoboj. I da li se ikome moglo verovati.

Kao što je savremeni komentator papske vlasti. Poznata kao antimodernistička zakletva. osudio je lične inicijative Pija X u ovoj kampanji. to jest. nešto do tada nečuveno u crkvenoj istoriji". naime. već je to predstavljalo oblik kojim se misao kontrolisala. Druga je bila uverenje da se katoličanstvo može pomiriti sa pravom naukom samo ukoliko se pretvori u nedogmatsko hrišćanstvo. navodeći Alfonsa Liguorija. Ovo ne samo da je bilo u suprotnosti sa tradicionalnim katoličkim razumevanjem uloge savesti. Jedna ideja zbog koje je posebno trebalo žaliti. Ono što nije bilo izmišljeno bio je papin strah od modernog sveta. već zbirka i otrov svih jeresi". čak ni unutrašnjeg. poznatu kao Pascendi. bio je uglavnom izmišljen. 23 .12 Kako su progoni uzimali maha. „papska volja: Božija volja." U međuvremenu. Pjetro Gaspari. „odobravao je. papa ističe da su u „pogledu moralnih vrednosti modernisti prihvatili načela amerikanista. definišući ideologiju primata između papstva i čitave Crkve. kako ih je opisala Kurija."17 Ova sredina u kojoj niko nikom nije verovao. Pascendi14 predstavlja dokument od izuzetne važnosti za istoriju Katoličke crkve u dvadesetom veku. bilo je uverenje da je „Hrist kako ga pokazuje istorija mnogo inferiorniji od Hrista koji je predmet vere". Pije X je ponavljao opomene i sve više i više zabranjivao radove „modernista".15 U svojim nastojanjima da se oslobode svih naslaga modernizma. Dva meseca kasnije. i da se „prilagode vremenu. septembra 1910. članovi američke hijerarhije podsticali su Crkvu u SAD da pređe u „pasivno" duhovno mrtvilo. 1. određuje jednom za svagda. Sedamnaestog aprila 1907. objavio je dugačku alokuciju protiv tih „pobunjenika" koji su. to definisao: „Nije postojala mogućnost bilo kakvog oblika protivljenja. Pije X objavio je nalog16 kojim obavezuje buduće sveštenike i sveštenike na administrativnim i prosvetnim položajima da se zakunu da će odbaciti modernizam i da će podržati Lamentabili i Pascendi." Njihove pogreške. enciklika još potpunije određuje odnose moći. za koje je verovao da su još uvek žive u SAD. Tri godine kasnije. Detaljan spisak svih stavki koje su spadale u modernističku zaveru. on je odobravao. iz koga se nije izvukla tokom narednih trideset godina." rekao je Gaspari tribunalu. uključujući i dobrobiti demokratije. bilo je mesto u kome se Pačeli našao dok se uspinjao klizavim stepenicama vatikanske birokratije. kakav nije postojao čak ni pod fašističkim i komunističkim režimima. blagosiljao i ohrabrivao tajnu špijunsku mrežu izvan i iznad hijerarhije koja je nadzirala članove same hijerarhije. da intelektualna pitanja unutar katoličke crkve ne smeju da budu predmet rasprave naučnika.13 Trećeg jula 1907. užas od centrifugalnog raspada koji je naterao Pija X da zauzme stav dubokog otpora čak i prema umerenijim vidovima društvenog i političkog modernizma na početku novog veka. da su aktivne vrline važnije od pasivnih. nisu „jeres. Pije X izgovorio je oštre reči o navodnim greškama amerikanizma. u sveobuhvatni i liberalni protestantizam. kako u oceni onog čega se one moraju pridržavati tako i u njihovom sprovođenju". u završnom činu prinude. na koju se do današnjeg dana u izmenjenom obliku zaklinju budući sveštenici. kako je izjavio. objavio je dekret Lamentabili optužujući šezdest i pet modernističkih ideja. Pije X objavio je svoju encikliku o modernizmu. ona je zahtevala potpuno prihvatanje papskog učenja i provođenje u svim vremenima značenja i smisla onakvog učenja kakvo je određivao papa. Kako se to u to vreme govorilo. „Papa Pije X. Savest ličnosti koja se zaklinje prinuđena je da prihvati ne samo ono što je Rim predlagao već i smisao kako Rim to tumači.U svom svedočenju za kanonizaciju Pija X. čak i njihove eminencije kardinale. ukratko. Ukazujući da je amerikanizam bio prethodnik modernizma. izjavio je u jednoj sveobuhvatnoj definiciji modernizma. U isto vreme. jer se njim određuje u velikoj meri dogmatski i centristički ton papskog učenja sve do Drugog vatikanskog koncila početkom šezdesetih godina dvadesetog veka. pokušavali da izbace katoličku teologiju i dekrete crkvenih koncila. blagosiljao i ohrabrivao neku vrstu Slobodnog zidarstva u Crkvi. Pačelijev šef i bliski poverenik tokom tih godina. već da predstavljaju moralno pitanje koje mora da se reši papskim autoritetom. otac Pol Kolins.

Pačeli će se ovim poslom baviti trinaest godina. da je. sa iskrenošću koja nije bila moguća njegovim katoličkim kolegama. obznane i objavljivanja katoličkog pravnog priručnika poznatog kao Kodeks kanonskog prava iz 1917. maja 1954. PAPSKE IGRE MOĆI Poštovan zbog svoje pastirske brige. Prema Ulrihu Štucu. kanonizovao Pija X kao velikog sveca Crkve. a ne samo kompilacija ili zbir zakona ili važećih kanona. prelazeći sve kulturne granice. odluka o projektu kanonskog prava zanemarena je narednih trideset godina. godine. koji je 29. kodifikacija je ušla u modu . Ideju da se uvede red u ovaj pravni haos. Pija X manje pamte zbog projekta koji možda predstavlja najvažniji događaj u istoriji Katoličke crkve modernog doba . Još od Napoleonovog Zakonika (Kodeksa) iz 1804 (koji je igrao tako značajnu ulogu u „modernizovanju" francuskog društva). uglednom protestantskom kanonskom pravniku tog vremena. 20. Gaspari i Pačeli su bili njegovi glavni arhitekti. Kanonsko pravo čini skup internih zakona Katoličke crkve. i bogato lokalnom raznovrsnošću.2 Kodeks je trebalo primenjivati univerzalno. Započet u najvećoj tajnosti 1904. uz podršku dve hiljade naučnika i sedam stotina biskupa iz celog sveta. za razliku od svog starijeg kolege Gasparija koji očevidno nije odobravao ponašanje Pija X. nejednak i do tada nepoznat odnos moći. u liku Pija XII. a ne po temi ili predmetu. postaje sredstvo kojim će Sveta Stolica uspostaviti i održavati nov. disciplinu. njegov ideološki značaj bio je ogroman za budućnost katoličke Crkve."19 3. tekst. godine. Branioci Pačelijevog stava u pitanjima antimodernizma ističu da je mnogo godina kasnije kao papa. stavljanje zakona u jezgrovite formule odvojene od svo-jih istorijskih i društvenih izvora. Pije X kao antimodernista. on je stigao do svakog katoličkog sveštenika na svetu. On je određivao granice ovlašćenja i postavljao pravila i kazne. Nemačkoj i Italiji.pisanja.18 Činjenica je. Kodifikacija znači uopštavanje. opisujući ga kao „vatreni plamen milosrđa i blistavi sjaj svetosti. našao mesto u svom srcu da oprosti Romolo Muriju. Pačeli ovog podržavao. iskoristio je Kodeks kanonskog prava kao akt modernizacije: da stvori jednoobraznost. Pačeli je bio taj.na primer u Švajcarskoj. Kuriji je prvi predložio Pije IX 1864. Preko najsavremenijih sredstava štampe i distribucije. međutim. a time i svest o tome šta je značilo biti papa i katolik. šest godina kasnije. Mada izgleda ironično. „Sada kad je nepogrešivost u području vere i morala pripisana papstvu". On je preobrazio papsku moć.Nemoguće je reći kako je ova kampanja pogodila Pačelija lično . preziran od liberala do dana današnjeg zbog antimodernističke kampanje. koji su se sakupljali stotinama godina u čitavu džunglu dekreta. koji je stvoren između papstva i Crkve. a njegova bezvremenost i univerzalnost ovekovečili su novu i do tada nečuvenu svest o vrhovnoj papskoj vlasti. „ono je završilo posao u oblasti zakona i dalo (katoličkoj) 24 . bez lokalnih izmena ili ustupaka. zajedno sa antimodernističkom zakletvom. ali je odluka o tome odložena do planiranog Prvog vatikanskog koncila. Ono je uglavnom bilo organizovano (ili neorganizovano) hronološki. Usled izbijanja Francusko-pruskog rata i suspendovanja koncila.1 Presudna je bila odluka da se napravi kodeks. oktobra 1870.da li se on odupirao sumnji opreznošću ili je postao prećutni saučesnik u progonu. centralizam. ekskomuniciranom modernisti. Verovatno je atmosfera nepoverenja izoštrila njegovu veštinu govorenja nejasnim i okolišnim jezikom. pisao je 1917. pravila i propisa.

jeres i greške bili su spojeni u sadržaju kanona 1324: „Nije dovoljno samo izbegavati jeres. naročito u javnosti. biskup datog mesta nisu dali odobrenje. otuda svi moraju da poštuju propise i dekrete preko kojih je Sveta Stolica zabranila mišljenja takve vrste. drugim rečima. Razvoj modernih nacionalnih država kroz devetnaesti vek svedoči o postepenom i dobrovoljnom odustajanju svetovnog uplitanja u imenovanje biskupa i o preuzimanju tog prava od Svete Stolice. sve presude o teološkoj pravovernosti poveravaju se Svetoj kancelariji (ranije rimskoj inkviziciji). godine. oni nisu de fide catholica. papska Komisija za Kanonsko pravo nije imala ovlašćenje da donosi nove zakone. štaviše. jurisdikciju i zakonske pouke. što je bilo sasvim novo u odnosu na ono što je Crkva do tada imala u svom dve hiljade godina dugom postojanju. Kasnije se to zvalo „lažna nepogrešivost". Uporedo sa ovim odredbama stvoreni su i novi propisi koji su uspostavljali cenzuru. nalazimo sledeće razjašnjenje: „Takvi su svi doktrinarni dekreti Svete Stolice. Po kanonu 1386. biće nekih značajnih nijansi i novih naglasaka. „ili sa ustavom i preporukama Apostolske Stolice" (kanon 1393... kao što ćemo videti. Od njih se tražilo da svaki rad koji dobije dijecezanski imprimatur mora da bude potpuno u skladu sa opštim Koncilima Crkve. Pokojni Geret 25 . Ime cenzora.1). Ali oni zaslužuju iskrenu unutrašnju i intelektualnu saglasnost i odanu poslušnost.2." U standardnom izdanju koje se koristilo u semeništima sve do 1983. od tada postojala namera da se papske enciklike smatraju jednakim po autoritetu kao i dogma izrečena ex cathedra. Ali. Kroz veći deo crkvene istorije. Dok je učvršćavao saglasnost za centralizovanu vatikansku vlast. bez dozvole lokalnog biskupa. nijednom svešteniku nije bilo dozvoljeno da objavi knjigu ili da izda ili da prilog za novine.2). u slučaju hitnosti.2. apsolutni i bezvremeni zakon. nije smelo biti obelodanjeno sve dok biskup ne bi dao povoljan sud o njegovom radu (kanon 1393. Cenzori su morali da daju posebnu izjavu o veri (kanon 1406. koji nije imao uporište ni u istoriji ni u tradiciji. čak iako nisu nepogrešivo predloženi. očigledno je bilo da je takođe bio u toku prenos vlasti iz lokalnih dijeceza do Rima. Oni su. koje je Pije X istovremeno reorganizovao. stajao je kanon 329.1.4 U teoriji. Iznad svega. časopis. osim ako Sveta Stolica ili. i čak iako dolaze od Svete kongregacije uz odobrenje Svetog oca ili iz Odbora za Bibliju. ako ne i u teoriji. Kanon 329. Među ključnim novinama bilo je uobličavanje u kanonu 1323 u kome se govori o razlici između običnog i svečanog prava pape da propoveda." Pod vlašću ove jedine autoritarne ličnosti. magazin ili reviju. što je bila zbrka koju su oci Prvog vatikanskog koncila nastojali da izbegnu. Svaka dijeceza bi imala svog vlastitog cenzora (kanon 1393. kodeks je regulisao i usklađivao čitav život Crkve i njene odnose prema papstvu i Kuriji. u stvarima vere i morala i svega onoga što se tiče discipline i upravljanja crkvom u čitavom svetu. čija je suprematija opisana u kanonu 218: „Vrhovna i potpuna jurisdikcija u Crkvi. iskoristio je nedavne istorijske okolnosti i pretvorio ih u univerzalni. U isto vreme. unicus et authenticus fons (jedinstven i autentičan izvor) za administraciju. koji je davao papi jedinstveno pravo da imenuje biskupe."7 A po kanonu 246.5)."3 Na vrhu piramidalnog modela vlasti bio je papa. pape su nasledile pravo da imenuju biskupe uglavnom unutar papskih država i područja na Istoku gde su dijeceze bile pod neposrednom vlašću pape. čovek mora jednako pažljivo da se kloni svih grešaka koje joj se manje ili više približavaju. I dok je bilo jasno da je Rim objavio jednostranu nezavisnost od svakog svetovnog uticaja. kodeks je takođe izbegao ekumenske kolegijalne diskusije u kanonu 1325: „Katolici treba da izbegavaju rasprave i savetovanja o pitanjima vere sa nekatolicima. imali samo izuzetno pravo da imenuju biskupe.1). nastalih u procesu uopštavanja. Takvi dekreti nemaju saglasnost vere."6 Tako se antimodernistička zakletva uvukla u kodeks.5 To je značilo da je barem u praksi.Crkvi sveobuhvatan zakonik koji iscrpno reguliše okolnosti unutar Crkve.

juna 1899. i treba ga tresnuti po nosu.na primer. Stvari su krenule nagore kada su katoličke novine La Croix prišle pogrešnoj strani u čuvenom Drajfusovom slučaju.904 katoličke škole.10 Složeni zadatak sređivanja konkordatskog prava pokazao se mnogo težim nego što su to vatikanski stručnjaci predviđali. čak iako je ohrabrenje za to stizalo od samog pape. Lav XIII je osamdesetih godina XIX veka pokušao da se lagano izvuče iz vlastitog monarhističkog položaja. opat Kro. Jezuiti su zatvorili svoje škole i okrenuli se drugim poslovima. pošto Jevreji čak i sada skupljaju sredstva za upućivanje žalbe u korist Drajfusa u Nemačkoj. Belgiju. koji su postavljali lokalna pravila za imenovanje novih biskupa. Iskoristivši još jedan talas anitiklerikalizma širom Francuske. i ako se od biskupa ne traži ništa više sem da efikasno pokreću tu mašinu.9 U praksi. što su navodi u koje su francuski biskupi bili spremni da poveruju u svetlu svojih antisocijalističkih predrasuda. čitave verske zajednice su emigrirale u Englesku. Ova ideja o nepogrešivosti. Gaspariju i Pačeliju postalo je jasno da će neki od važnih konkordata zahtevati ponovne pregovore i poništavanje. koje važi do današnjeg dana.. Kada je Drajfus oslobođen optužbe. Imajući u vidu antagonizam francuske vlade prema katoličkoj hijerarhiji i kleru zbog njihovih rojalističkih težnji.. PAČELI I ODNOSI IZMEĐU CRKVE I DRŽAVE U FRANCUSKOJ Istovremeno dok se suočavao sa ogromnim zadatkom da kodifikuje kanonsko pravo. 20. socijalisti su napali katolički kler. francuska hijerarhija nije imala nameru da proguta pilulu republikanizma. donela zakon koji je dao francusko državljanstvo Jevrejima. Emil Komb. kako na to ukazuju kritičari sistema. osuđen je na prinudni rad na Đavoljem ostrvu. nejaka vlada Valdek-Rusoa donela je 1901. kada je ceo kodeks bio objavljen. Tipično je bilo da konkordat dozvoljava svetovno uplitanje. Problemi i istorija odnosa između Treće republike i Svete Stolice oblikovali su Pačelijeve stavove i politiku prema Crkvi i državi u narednim godinama. izjavio je da Drajfusa „treba gaziti jutrom i večerom. danas pretpostavlja kolegijalni pluralizam. imaće važne posledice za sprovođenje nepogrešivog ili konačnog učenja od strane svih katoličkih biskupa. godine. Maja 1917. nova pravila u imenovanju biskupa bila su predmet osporavanja. jevrejski armijski oficir. razjašnjena šest decenija kasnije u revidiranoj verziji Kodeksa kanonskog prava. u svojoj studiji o ovom pitanju."8 Imenovanje biskupa. kolegijalnost je teško dostižan ideal kada papa bira svakog biskupa u kolegijumu po svojim vlastitim shvatanjima i predrasudama. uverljivo je naslikao posledice ovog pravila. štaviše. godine zakon kojim je bilo zabranjeno verskim redovima da drže nastavu. Najvažniji se ticao odnosa između crkve i države u Francuskoj gde je bujao antiklerikalizam. Holandiju i SAD. onda je sasvim ispravno da ih imenuje Rim. Pačeliju su takođe povereni ključni projekti u oblasti međunarodnih odnosa. Postojali su brojni konkordati o kojima se tokom vekova pregovaralo između Svete Stolice i raznih vlada i kraljevstava po svetu. Pačelijev glavni zadatak bio je da ukloni prepreke za njegovu potpunu primenu u najvećoj i najmoćnijoj katoličkoj državi na svetu: Nemačkoj. hvalio da je zatvorio 13. kao i meru kolegijalnosti . U narednim godinama progone je nastavio naslednik Valdek-Rusoa.12 26 . dodajući da Francuska sada mora da žali što je 1871. Jedan katolički sveštenik. Međutim. koji se septembra 1904.Svini. „Ako je 'Crkva' zamišljena kao jedinstvena mašina. Pa ipak. ako kodeks bude zaživeo. pošto je bio optužen da je prodao državne tajne. Drajfus.11 Jezuitski mesečnik „Civiltà Cattolica” izjavio je neslavno: „Jevreja je Bog stvorio da svugde bude izdajnik". sa božanskom pomoći koja se nalazila na vrhu. kada istupaju zajedno i sa papom. želje kanonika katedrale.

trebalo je da se ona sastoje od nekatoličkih laika). ti nemački katolici su porazili Kulturkampf. Pačeli je sazreo kao stručnjak za vatikanske spoljne poslove tokom sukoba sa Kombovom vladom. Najzad. u koga imam posebno poverenje". Istovremeno. Vlada je bila odlučna da sprovede pravnu kontrolu nad Crkvom koju je odvojila od države. Pije X bio je odlučan da sprovede potpunu kontrolu nad Crkvom kao duhovnom. kako se izrazio. „idu za primerom progonjenih katolika u Bizmarkovoj Nemačkoj. zvaničan izveštaj o skorašnjoj istoriji odnosa između Svete Stolice i Francuske. Gaspari je preneo zadatak na Pačelija . stavio je do znanja da ne želi pomirenje sa Francuskom republikom. 27 . bila je odluka kardinala državnog sekretara Meri del Vala da naruči od Gasparija libro bianco (belu knjigu). Pije je odbio da odobri naimenovanje nekih kandidata za dijeceze koje je predložila Kombova vlada. Ujedinjujući se u vlastitoj odbrani." Ipak. stavljajući dobro Crkve. 1904. dvadeset godina kasnije. doktrinarnom. jer su katolici uvek mogli da nađu podršku za svoje verske zahteve od laičkih stranaka koje su bile naklonjene Crkvi ili koje barem nisu bile neprijateljske prema njoj. U međuvremenu. skriven od sveta. Jednom je Pije X rekao o nemačkoj Katoličkoj stranci centra (Zentrumspartei): „Ne dopada mi se."14 Takva izjava je bila utoliko neobičnija pošto je Pije X bio u godinama kada se mogao sećati kakva je bila uloga Stranke centra u borbi protiv progona katoličke crkve u Bizmarkovoj Nemačkoj tokom 70-ih godina XIX veka. kada je francuski predsednik Emil-Fransoa Lube najavio državnu posetu Rimu. Italiji i Nemačkoj. On nije mario za njih pošto ih nije mogao kontrolisati. smatrao ih je beskorisnim. To je bila jasna papina vizija o potpunom odvajanju suvereniteta: Crkva sa papom koji je bespogovorno bio na njenom čelu i svet kroz koji posreduje papska diplomatska služba i biskupi. i zvanično je protestovao kod italijanskog kralja Vitoria Emanuela III. Francuska je odgovorila tako što je prinudno iselila kler i vernike iz njihovih kuća i samostana. Pije X je dobrovoljno predao celokupnu crkvenu imovinu francuskoj državi. Tada se kao kardinal državni sekretar. jer je katolička stranka. zalagao za mirnu i poslušnu Crkvu i njenu saradnju sa Nacističkom strankom po pitanju daljeg postajanja Katoličke stranke centra koja je predstavljala poslednju prepreku na Hitlerovom putu u diktaturu. Kako bi oslobodio Crkvu od svakog takvog svetovnog uticaja. Manja posledica ovog razlaza. kriza se produbljivala. Pije X je više voleo da ukloni katoličku političku stranku upravo zato što nije video kakva bi bila uloga laičko-klerikalnog pluralizma unutar piramidalne strukture papske vlasti. ali veoma značajna za Euđenija Pačelija.13 U Pačelijevom izveštaju francuska vlada se optužuje za okorelo sektaštvo i navodi se da su ministri u vladi bili umešani u naređenje da se provali u nuncijaturu (ili ambasadu) Svete Stolice u Parizu. istoričar i novinar Karlo Falkoni piše: „On je verovao da je mešavina politike i vere najopasniji mogući hibrid za Crkvu. a posebno u to vreme. Francuska vlada je pokušala da kontroliše crkvenu imovinu uspostavljajući zajednička laičko-klerikalna administrativna tela (u početku. nakon čega je usledio zakon kojim se zvanično crkva u Francuskoj odvaja od države. ispred crkvenih dobara.Pije X koji je izabran na vrhuncu francuskih antiklerikalnih progona.jednog od mojih odanih ljudi u Državnom sekretarijatu. Državni sekretarijat je očigledno prihvatio lekcije naučene tokom Kulturkampf-a. pošto su uopšte.. Ovo je nagoveštavalo Pačelijev budući stav prema katoličkoj stranačkoj politici u Nemačkoj. kao što ćemo videti. Ova ideja odrazila se na stav Pija X prema katoličkim političkim strankama u Francuskoj. Komentarišući gledište Pija X o političkom katoličanstvu. „Neka francuski katolici". Francuska vlada je odgovorila prekidom diplomatskih odnosa sa Vatikanom. katoličke stranke negovale učešće sveštenika u politici. tokom dvadesetih i tridesetih godina. rekao je kardinal Meri del Val. da bi se ukrala tajna šifra za komunikaciju sa Vatikanom."15 Ovakvo gledište imaće i Pačeli. dok se nadugačko bavio teškim poslom kodifikovanja kanonskog prava i svakodnevnim zadacima u Odeljenju za izvanredne poslove. pravnom i administrativnom celinom.

Nemačka. i da su pregovori započeti 1913. Pačeli je tokom proteklih osamnaest meseci pregovarao i izradio nacrt dokumenta. 28 . 24. često prisećao za vreme privatnih audijencija sa engleskim hodočasnicima. „na poziv monsinjora Euđenija Pačelija. Srbija je garantovala Svetoj Stolici pravo da nametne svoj novi Kodeks kanonskog prava katoličkom kleru i vernicima u zemlji. U isto vreme. Austrija. godine nije uzdigao do ranga podsekretara u Odeljenju za izvanredne poslove. srpskim poslanikom u Parizu i Lujom Bakotićem iz srpskog ministarstva spoljnih poslova." nalazi se kolekcija naslovljena „Concordato tra la Santa Sede e la Serbia" („Konkordat između Svete Stolice i Srbije"). da je specijalni agent pri Svetoj stolici za Srbiju bio francusko-italijanski sveštenik Denis Kardon.što je sve zajedno nekad bilo na čuvanju kod Euđenija Pačelija. ugovor je podrazumevao ukidanje starih protektoratskih prava Austrougarskog carstva nad katoličkim enklavama u Srbiji." KONKORDAT SRBIJE I SVETSKI RAT Tačno u 11.Srbija . Ideja da Vatikan odobri katoličkoj evropskoj zemlji da deluje kao zaštitnik katolika unutar druge. poznat kao Sekcija za odnose sa državama. juna 1914. Arhiv. i sadrži pisma. nacrte ugovora . takođe je naimenovan za consultore ili savetnika u Svetoj kancelariji. događaju koga se. Tokom te posete prisustvovao je u Spithedu smotri Kraljevske mornarice. Srbija se takođe obavezala da će da plaća beogradskog nadbiskupa. podeljen je prema vatikanskim aktivnostima sa različitim državama. samo četiri dana pre nego što je austrijski nadvojvoda Franc Ferdinand ubijen u Sarajevu.17 Posebno je Francuska koristila svoj status zaštitnika na Dalekom i Srednjem istoku. što ukazuje da ni trun antimodernističke sumnje nije pao na njegovu pravovernost. Detalji priče. uglađena ličnost tridesetosmogodišnjeg monsinjora Euđenija Pačelija. bila je poznata praksa iz kolonijalnih vremena. sve do raskida sa Vatikanom 1905. Po odredbama ugovora. sada se uključio u niz pregovora koji su značajno doprineli velikoj napetosti između Srbije i Austrougarskog carstva u periodu koji je prethodio izbijanju Prvog svetskog rata. zapisnike sa sastanaka kardinala. dešifrovane strogo poverljive memorandume. Pačeli je zamoljen da otputuje u Englesku u pratnji kardinala Đenara Granita Pinjatelija di Belmonte.godinama je radio na tome da zadobije poverenje svojih pretpostavljenih. podsekretara Svete kongregacije za izvanredne poslove. Sa vatikanske strane bio je tu kardinal Meri del Val. predstavnici Svete Stolice i srpske vlade seli su u salone Državnog sekretarijata da stave potpis na ugovor poznat kao Konkordat Srbije.30 pre podne. koji su najavljivali strategiju Nemačke deceniju kasnije. do koga je bila visoka. Španija i Belgija imale su u različita vremena i u različitim delovima sveta status koji im je davao više ili manje političke i trgovačke prednosti. da prisustvuje krunisanju kralja Džordža V. U jesen 1912.Beograd 1913-1915. garantovala je slobodu veroispovesti i obrazovanja unutar svojih granica. skopskog biskupa i sveštenstvo koje je služilo u katoličkim crkvama. U svojstvu visokofavorizovanog podsekretara i kao ličnost koja tek stiže u svet međunarodne diplomatije i prava. kao još jedan znak posebne milosti. nekatoličke države. nalaze se u brojnim dosijeima u Vatikanu. U kutijama pod nazivom „Austro-ugarska 1913 . Naredne godine. U uvodu u zbirku dokumenata navodi se da je pregovarač za Srbiju bio gospodin Lujo Bakotić koga je postavio ministar inostranih dela Srbije. sa beleškama pisanim njegovim brižljivo ispisanim rukopisom. Susretu su prisustvovali glavni srpski pregovarači na čelu sa Milenkom Vesnićem. sve dok se 1911. kada je postao papa.16 zamenivši Umberta Beninjija koji je podneo ostavku iz zdravstvenih razloga (što je verovatno bilo u vezi sa iscrpljujućim dvostrukim životom koji je vodio kao vatikanski birokrata i špijunski šef).

isterao projekat do kraja. pošto je ugovor pretio da uveća srpski. kao i da nanese carstvu diplomatsko poniženje.U međuvremenu. PAČELIJEVA TAJNA DIPLOMATIJA Početak neobične priče o konkordatu Srbije bilo je putovanje seoskog župnika u Beograd. što je više politički nego verski potez. Otac Denis Kardon nameravao je da se „upozna sa balkanskim zemljama pre nego što se vrati u Beč. Sa svoje strane. Kada je nadvojvoda ubijen u Sarajevu. otvarajući mogućnost evangelizacije katoličkog latinskog i istočnog obreda u Rusiji i Grčkoj. 29 . reakcije su već postale eksplozivne. bila su uglavnom simbolična. Srbija. juna. Konkordat Srbije je. bez ikakve borbe?" U još žešćem napisu u Arbeiterzeitung.. ohrabrena iz Rusije. godine. Pregovori oko srpskog konkordata vodili su se u nizu strogo poverljivih razmena gledišta. i njenog širenja u Makedoniju. pošto je on odagnao sumnje o njenom snažnom sektaštvu prema pravoslavlju i pojačao njene imperijalističke ambicije da bude središte zajednice među šarolikim slovenskim narodima kako katoličkog tako i pravoslavnog obreda u tom području. U vreme kada je Srbija. gde će prisustvovati evharističkom kongresu". nema sumnje doprineo neprihvatljivim zahtevima koje je Austro-Ugarska nametnula Srbiji. a sada to u nekoliko nedelja odbacuje. nekoliko dana kasnije. pa čak su i davala moralno pravo carstvu da pokori teritoriju ukoliko se smatralo da su katoličke zajednice bile ugrožene. u trouglu između Beča. ali je Vatikan. Posledica toga bila je naglo uvećana antisrpska retorika i pozivi na akciju. Za Austrougarsku ova simbolična prava nisu bila zanemarljiva. pošto je konkordat proglasio kraj vekovnog antagonizma između Rima i pravoslavne „šizme". Vatikan je takođe trebalo mnogo da dobije. „smatraju da je konkordat Srbije veliki diplomatski poraz njihove vlade". uvodničar je pitao: „Posle ovog poniženja.a dokumenti otkrivaju da je to bio Pačelijev osnovni motiv . Ali sadržavala su ovlašćenja da imenuju biskupe i da obrazuju balkanske sveštenike po latinskom obredu u semeništima Austrije i Mađarske.. Izgubila je samo Austro-Ugarska. smatrala je da će joj prijateljski odnosi sa katolicima biti od koristi. a njihovi biskupi i sveštenici će postati važan činilac u panslovenskoj agitaciji. Konkordat Srbije koji je potpisan u Vatikanu toga dana 1914.19 Pod naslovom Novi poraz. Franja Josip je bio spreman da upotrebi sva raspoloživa sredstva kako bi očuvao veze i odanost Carstvu. panslovenski uticaj duž njenih južnih granica. Austrougarska zaštitnička prava koja su se ljubomorno čuvala više od jednog veka. u leto 1912. Austrijanci su sa svoje strane pokušali da onemoguće pregovore. dan posle potpisivanja. Iznad svega . dovodila u pitanje austrougarsku dominaciju na čitavom Balkanu. uprkos svim opreznim savetima.20 Kardon je bio krupan. Beč je besno reagovao na vest o konkordatu. u kojoj je većina stanovništva bila pravoslavna. Srbija je očekivala da dobije mnogo toga po konkordatu. Epir i Severnu Albaniju. uključujući tu i oštre opomene papskog nuncija iz Beča. Beograda i Vatikana.18 Sa tim pridodatim teritorijama. uključujući tu i naimenovanje biskupa i prelata. italijanski ambasador iz Beča. govorila je štampa. bečki list „Die Zeit" je pisao: „Ovim će porasti srpski ugled. „Austrijska štampa i narod. Austrija uložila tolika finansijska sredstva u te balkanske zemlje u ime našeg protektorata. broj katolika u okviru proširene Srbije povećao se sa sedam na četrdeset hiljada. nikada se nije postavljalo pitanje konkordata sa Srbijom. a što je do tada bilo pravo austrijskog cara. zaboga.to jest. sve do pobede Srbije u Prvom balkanskom ratu protiv Turske 1912. preko Euđenija Pačelija. hoće li se glas Austrije ikad više slušati?" Vlada je postupila sa Srbijom kukavički i nesposobno. zbog čega je rat bio neizbežan. što će potom biti potvrđeno u kodeksu iz 1917." pisao je 25. pošto je tamo broj katolika bio mali . uništio je te veze i uticaj koji je išao uz to. Zašto je.konkordat je dao papstvu značajnu moć.

zamenjujući strane sveštenike domaćim".24 ambasador je izneo odlučan stav svoje vlade prema zbivanjima. Druga nota austrijskog ambasadora stigla je 4. 26. sa diplomatama u Beču i Beogradu i sa austrijskim ambasadorom pri Svetoj Stolici u Rimu . ali je u odnosu na kulturnu lojalnost bilo od suštinske simbolične važnosti. Očigledno da nuncije nije bio u toku sa zbivanjima. Svi poslovi . žalio se Pačeliju da je čuo za glasine .užurban. februara. poznavalac nekoliko jezika. Kardon je razgovarao sa ministrom vera u kancelarijama srpske Vlade. u svom beogradskom hotelu. Nota je bila puna prezira prema ideji da Srbija traži da „oslobodi katolike koji žive na njenim teritorijama od austrijskog jarma. pišući uvek svojom rukom u ime Meri del Vala i čak prerađujući njegova pisma pre šifrovanja. počasnu stolicu za cara koja se mora nalaziti u svakoj crkvi. Jedne večeri. ukazujući na uslove pod kojima bi Austrija pristala na izmene u shvatanju protektorata." pisao je ambasador.25 nadbiskup Rafaele Skapineli obavestio je Pačelija o svojim nedavnim razgovorima sa srpskim diplomatama. juna 1914. koji je direktno odgovarao kardi-nalu-državnom sekretaru. Još jedan zbunjen i neobavešten čovek koji je čuo glasine. Sveštenik je ukazao na to da bi konkordat mogao biti od interesa i za Crkvu i za Srbiju.išli su preko Pačelija.22 austrijski ambasador pri Svetoj Stolici. Sledeći dan. Završio je traženjem potvrde da će se Sveta Stolica naći oči u oči sa austrijskom vladom u vezi s potrebom da protektorat ostane na snazi. Završio je time što je podsetio Pačelija da je on već i ranije tražio razjašnjenje i da ga ponovo traži. organizujući i pišući zapisnike sa sastanaka Kurije gde su se donosile konačne odluke. u edmemoaru od 17. „Čovek se pita". On je upozorio Vatikan da je austrijska vlada smatrala protektorat nad Balkanom koji je ona držala od „pradavnih vremena". pisao je uvodničar „L'Éclaireur de Nice". On je rekao svešteniku da su mnogi ljudi na visokim položajima to pokušali i da nisu uspeli.o naporima Srbije da reformiše zaštitu katolika unutar svoje teritorije. razgovarao je sa jednim ministrom iz srpske vlade (u vatikanskim dokumentima nije identifikovan21). odgovarao na svako pitanje. papskog nuncija u Beču ili odgovarajuće austrijske ministre. Ministar je rekao da on sumnja da bi srpska vlada mogla da se neposredno obrati Vatikanu zbog oštrog suprotstavljanja Austrije. uključujući i srpsko-hrvatski. U rukom pisanom memorandumu na francuskom. novina koje su prve objavile Kardonovu priču. poljupca za mir. podsekretar u Odeljenju za izvanredne poslove. bio je sam nuncije Svete Stolice u Beču. februara 1913. Sa današnjeg stanovišta sve je ovo imalo malog značaja. ali pretpostavljajući o čemu se radi.". prisustvo carskih grbova i proslavu njegovog rođendana. posebno mesto za carskog predstavnika za vreme verskih procesija. Čitave godine srpski pregovori nisu uključivali bečke diplomate u Rimu. izveštaje o dohocima i imanjima i detalje o uspostavljanju nadbiskupije. Meri del Valu. pričešća. 1914. „u stvari.sa Kardonom. Kardon je tako uverljivo govorio o vrednostima konkordata da je ministar odmah naimenovao ovog smernog i očigledno povodljivog sveštenika kao specijalnog srpskog izaslanika pri Svetoj Stolici. Konačno. upućenom Pačeliju.23 i u njoj se saopštava da se službenik srpskog Ministarstva vera obratio župniku u Skoplju. tražeći od njega podatke o broju katolika u njegovoj dijecezi. januara 1913. Uslovi su sadržavali poimenične molitve za cara Franju Josipa i njegovu porodicu za vreme svake mise. februara. On je skicirao sve odredbe konkordata. koji je vodio malu parohiju u mestu Tađa u Visokim Alpima iznad Ventimilje na Sredozemlju. „ne svojim pravom već svojom dužnošću". „Naš konzul u Skoplju tražio je od župnika da odbaci ove zahteve. zahteva da zna.počevši od novinskog članka u Beogradu od prošlog novembra . „takvim predstavnicima mora se dati posebna prednost tokom ceremonije kađenja. preuzeo je na sebe da ispita prednosti i 30 . a posledica toga bila je da je sveštenik konačno uspostavio vezu sa Državnim sekretarijatom u Vatikanu. agnus dei. 10. Ali. itd. nametljiv klerik. ko je zaista bio glavni pregovarač ovog važnog događaja!" Jasno je iz dosijea da to nije bio niko drugi do Euđenio Pačeli. U pismu od 15.

dok je Pačeli nastavio da igra mačke i miša sa austrijskim diplomatama i papskim nuncijem u Beču. u 10. Kardinali Vanuteli. Ne bi li bilo bolje kad bismo ostavili (pregovore o konkordatu) za sada nego da rizikujemo niz neizvesnih i opasnih okolnosti koje se mogu završiti sa vojnim porazom Srbije. pre nego što je došlo do potpisivanja konkordata. neće dati apsolutno ništa u pogledu „počasnih prava". nije postojalo ništa što bi moglo da zaustavi Svetu Stolicu. On je. izgleda da je odlučna da se oštro pozabavi Srbijom i opšte je uverenje da može doći do rata sa tom zemljom u proleće. opomenuo da treba da budu veoma pažljivi u tome „kako postupaju sa Austrijom". dodajući da „nema potrebe da se ovo podupre posebnim dogovorom". „zemlja kojoj se može verovati. vidi se da je Pačeli bio odlučan. verovali su u Kuriji.nedostatke takvog ugovora. Sve u svemu. kazao je. osetljivosti Austrijanaca. jer Srbija je središte privlačnosti za ambicije južnobalkanskih naroda . dosijei Državnog sekretarijata pokazuju da je otac Kardon često putovao između Rima i Beograda. Drugim rečima. beležeći svojeručno zapisnik. U međuvremenu. i u njemu se opaža rastuće osećanje krize zbog ugovora. podržavajući sve što je kazao Vanuteli. „čisto počasnim pravima koja su u skladu sa kanonskim pravom". tvrdio je. Kurija je bila priterana uza zid. 3. priznao je. položaj katolika u regionu mogao bi postati gori nego pre početka pregovora o konkordatu. Ukoliko bi se Srbija povukla.koji svi izgledaju namerni da ugroze celovitost Austrougarskog Carstva. više u interesu centrističke papske politike nego u korist katolika u Srbiji. da bi umirio Austrijance. Goti. „Ali pokušajmo da ih ubedimo da vide prednosti. pošto je bio uveren da će konkordat da unapredi interese katoličke crkve na Istoku. što je bilo laskavo priznanje Pačelijevom trudu. maja 1914. obećanje o počasnom statusu nije trebalo pominjati u konkordatu. bez obzira na molbe iz Beča. Austrijanci se nisu mogli umiriti. De Lai. Očigledno je da je kanonista Pačeli.27 Srbija je zapretila da će se povući iz pregovora u slučaju da Vatikan isuviše popusti Austriji ili u slučaju daljeg odlaganja. konkordat će otvoriti nove perspektive za katolički uticaj na Balkanu („gde se katolici smatraju tuđincima bez uticaja na politički i kulturni život zemlje"). Vanuteli je započeo nagovarajući svoje kolege da potpišu. on je pokrenuo ideju o pravima patronata (patronatus). međutim." Govorio je kako da Austriju zadovolje sa počasnim pravima. Potom. a što Austrijanci nisu mogli znati. Ferata. Iz očajničkih nota Austrijanaca. Prvi je održan u nedelju. nudeći nešto opreznosti: Srbija nije. osim da je mole za jasno izražena prava patronata u konkordatu ili barem za njegovo odlaganje. što dalje krajnje komplikuje stvari. da dokrajči status protektorata. zalažući se da treba prihvatiti konkordat. Trebalo je održati dva sastanka u Kuriji. znajući sasvim dobro. ali ipak. iako se iz zapisnika sa sastanka imao utisak da se kao u snu kreću ka neizbežnom. Ali završio je ledenom proročanskom opaskom: Austrija. Gaspari i Meri del Val bili su prisutni. izneo je mogućnost da se Austrija uveri u svoj čisto počasni status kao „patron". Pačeli je bio sekretar sastanka. jer nije u njihovoj moći da odbiju bilo kakav zahtev za ugovorom. iako ni on nije imao ništa posebno da predloži. ipak. koristeći se malo kazuistikom. ali nije predložio ništa određeno. i jasno je da ona traži konkordat prosto da bi otklonila uticaj Austrije". i potvrđujući da treba da nastave sa konkordatom jer je to „najbolji konkordat koji smo ikada napravili". a ne nedostatke. Potom je kratko govorio De Lai. nameravao da skrene pažnju Austrijanaca na haotičnu šumu rimskog kanonskog prava. Bio je svestan.30. Ponovo 31 .26 Tokom narednih dvanaest meseci. Potom je uzeo reč Ferata. da im predstojeći kodeks iz 1917. Zatim je govorio Goti. Kardinali su shvatili da je došlo vreme da se odluče.

Srbija je uvukla Vatikan u legendarne zavrzlame balkanske politike. i nosio je pečat Pačelijeve buduće politike: širenje papske moći nad katoličkom crkvom do lokalnog nivoa. ukoliko žele da daju konkordatu svoj nevoljni blagoslov. To su bile poslednje reči izgovorene u Kuriji pre nego što se otišlo kod Pija X na potpis. Srbi će oštro istupiti protiv Crkve. austrijski protektorat više ne deluje niti može da deluje.28 Kardinali su ponovo raspravljali o problemu prava patronata (patronatus) .je ukazao da se može napredovati samo ako se zadovolji Austrija: ali ni on. a posebno.što je sada bio minimum austrijskih uslova. sumnjao u mudrost svog držanja u ovim pitanjima.. kao i drugi. one će biti dvostruko prezrene. kontrola nad imenovanjem biskupa. „Sada Austrija nema pravo na protektorat. Meri del Val je izjavio: „Ako kažemo da ne možemo verovati tim Srbima. kao i mogućnost misionarskog uspeha na Istoku. Član 1. Član 3. tvrdeći da mi nikada nismo ni želeli da damo pravu zakonsku osnovu za ono što su oni nudili. govori o tome da nadbiskup Beograda i biskup Skoplja „direktno odgovaraju Svetoj Stolici za svoje crkvene poslove". sve do kraja veka." Završni sastanak kardinala u Državnom sekretarijatu sazvan je 7. srpski pregovarači bi se sigurno pre povukli nego što bi dozvolili takva prava u ugovoru. naglašava da će 32 . od pre pre osamnaest meseci: Glavni razlog zbog kojeg je Srbija tražila ovaj konkordat je da se preporuči onim slovenskim zajednicama koje su pod vlašću Austrougarskog carstva i da ukloni sve prepreke koje se mogu pojaviti iz verskih ili kulturnih obzira. Meri del Val izneo je gotovo očajničku misao: „Biće teških posledica ako sada prekinemo pregovore. juna. Zatim je uzeo reč kardinal državni sekretar Meri del Val. izrazio pozitivno). Ovakva prilika možda se više nikada neće pojaviti. Gaspari. potpisan je 24. bilo tada bilo kasnije. Oni su zainteresovani da srede situaciju. a član 4. Pačelijev vodič i mentor. Niti ima dokaza da je Gaspari shvatio obim upletenosti svog štićenika u tu stvar." kazao je Gaspari. Ali. U isto vreme. govoreći jedan za drugim. nadbiskupa Skapinelija. Pred kraj sastanka." Naglašavajući ono čega bi se Pačeli mogao dobro sećati dvadeset godina kasnije. kako su kardinali priznali. pošto su se Turci povukli iz regiona. Suštinska eliminacija lokalnog prava u izboru biskupa postala je glavni problem unutar Crkve. nije imao konkretan predlog. prosto kazuje da će se „Katolička i Apostolska rimska vera provoditi slobodno i javno u Kraljevini Srbiji". Nema dokaza da je Pačeli koji je napravio koreografiju za čitav proces. tutto considerato.30 pre podne. Oni pokušavaju da pokažu da je kraljevina Srbija u srdačnim odnosima sa Svetom Stolicom i da ponude katolicima garantije slobode i dobrobiti. i Vatikan je propustio da shvati kakav će biti uticaj konkordata na zategnutosti u regionu. takođe je. Gaspari je bio taj koji je ponovio opreznu opasku bečkog nuncija. „značilo bi dati izgovor Slovenima da još više drže katolike kao taoce. Gaspari je barem shvatio da je Vatikan upao u zamku koju je namestila želja Kurije da vrši neposrednu papsku upravu nad katolicima na Balkanu. ako katoličke zajednice budu zatim primorane da traže da ih brane Austrijanci. U svakom slučaju. juna 1914.. „Odbiti". Pačeli je zapisao: „E anch'egli. i jedina prava primedba na poslednjem sastanku na kome su svi ostali odobravali. podržao konkordat. uzimajući sve u obzir." Međutim. iznoseći najjače razloge u korist konkordata. započeo je. A treba da se setimo da su Srbi došli nama. Ostalo što je zabeleženo da je govorio Gaspari sasvim je malo i neobavezno. kao ni ostali. u 10. utoliko više imamo razloga da ih pričvrstimo sa konkordatom. per affirmativa" (I on se. Konkordat koji je imao dvadeset i dva člana. kada je razgovarao sa Hitlerom.

sitnog rasta (njegov nadimak bio je picoletto malecki). bacila ga je u duboku depresiju od koje se nikad nije oporavio. kardinal Đakomo dela Kjeza. pisale su novine. Nije bilo pomena Austrougarske. Nema dokaza da je Pačeli razmatrao opasne posledice srpskih pregovora posle ovog događaja. juna nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu ženu ubio srpski nacionalista u Sarajevu. Katolička hijerarhija u regionu. kardinala državnog sekretara kod Lava XIII. Dela Kjeza je bio svetački skroman. ova epizoda označava zlokoban početak Pačelijeve nezainteresovanosti za dalekosežne političke posledice njegovih diplomatskih koraka u ime pape.kažu. Austrijski list „Die Zeit" objavio je narednog dana na naslovnoj strani članak „Novi poraz". niti se i jednom rečju ukazivalo da njene stare veze sa katoličanstvom u regionu zaslužuju bilo kakav obzir. slomljenog srca." I dalje se nastavlja: „Austrija je vekovima podnosila ogromne žrtve. već i igrač na svetskoj sceni sa vlastitim dugoročnim ambicijama i ciljevima. priča se. obaveštavajući srpsku vladu kako bi se izbegao politički prigovor. emocije koje je izazvao Srpski konkordat postale su deo opšteg talasa antisrpskog besa. bio je najzloslutniji. Ono što je jasno iz ove epizode je potencijalno negativan uticaj vatikanske diplomatije na kulturne i političke odnose. vispren i dinamičan. kao i kler koji će se sada obrazovati u semeništima unutar Srbije. Pačelijeve inicijative u međunarodnoj politici usredsredile su se na ponovne pregovore o konkordatima koji su bili u suprotnosti sa novim Kodeksom kanonskog prava. Konkordat je ipak doprineo napetostima koje su dovele austrijsku vladu dotle da pretera u upućivanju ponižavajućeg ultimatuma Srbiji. Srbija onda mora postati centar za Slovene južno od austrijskih granica. dve nedelje posle smrti Pija X. sve ni za šta. u ime balkanskih katolika.. Sveta Stolica i kraljevska vlada će zajednički potražiti rešenje koje je u skladu sa kanonskim pravom.gde takođe gubimo naš status protektorata. avgusta 1914 ." Kada je 28. Štićenik Rampole.„Njegova Svetost imenovati kandidate za biskupije". Aristokrata iz Đenove. U narednim godinama. 4. izabran je Benedikt XV. najjači argument koji je izneo list tog jutra i koji su prenele sve novine sveta. sada duguje svoju odanost Srbiji. „Konkordat je najbolje oruđe propagande u korist Velike Srbije. čega Austrija mora biti sasvim svesna. njena namera da još više komplikuje rastuće napetosti između država. To je strašan udarac našem ugledu. Sa te tačke gledišta. Ako uz vojni uspeh (protiv Turske). Srbi mogu da dodaju diplomatski uspeh nad Austrijom. uključujući i uopšteni član 20: „Ako se bilo kakva teškoća pojavi u tumačenju ovih članova. a da ne govorimo o patronatskim pravima.. Na misi će se govoriti molitva za kralja Srbije. Svesrpski agitatori smatraju pomoć biskupa i klera veoma bitnom ovoj borbi. Dela Kjeza se brzo uzdigao u redovima 33 ." Treći. Njegovi detaljni argumenti ukazali su na političku dimenziju koju je Pačeli prenebregavao tokom osamnaest meseci pregovora o konkordatu. „To je veliki gubitak uticaja. PUT NEMAČKE Trećeg septembra 1914. njena moć da izazove pometnju i nesigurnost. jer je jedina prepreka ujedinjenju Srba i Hrvata jaz između katoličke i pravoslavne vere. Nema pokazatelja da je papa Pije X shvatio ulogu Svete Stolice u dodatnom pritisku koji je doveo Austrougarsko carstvo i Srbiju do ivice. uključujući Albaniju . U Srbiji će se ustanoviti semeništa i budući sveštenici i katihete će se podsticati da uče doktrinu katoličke vere na lokalnom jeziku. Šest daljih članova naglašavaju slobodno ispoljavanje katoličke vere u skladu sa odredbama kanonskog prava. Očigledno je da Sveta Stolica nije bila samo duhovni posmatrač koji je bio zainteresovan isključivo za duhovnu dobrobit katolika u Srbiji. " U konkordatu se predviđalo da vlada izdašno finansira biskupe. Objava rata. Umro je 20. kler i nastavnika katoličke vere.

Izgleda da Italija nije bila jedina koja je smatrala da je papstvo u stanju da iskoristi svetsku krizu za svoje vlastite ciljeve u još uvek nerešenom Rimskom pitanju. kružile su glasine po Vatikanu da je Pačeli trebalo da bude naimenovan za papskog nuncija u Minhenu. nastavio je da radi na pripremi za objavljivanje i sprovođenje Kodeksa kanonskog prava. protežući do krajnjih granica komunikacione mreže katoličke Crkve u službi dobrotvornog rada. Kada se Italija u maju 1915. kao Musolinijev doušnik). sve do 1914. tj. oko 65. gde je usmerio svoj rad na stradanja ogromnog broja ratnih zarobljenika sa obe strane. Mučila ga je slika hrišćana koji ratuju protiv hrišćana. U svakoj dijecezi gde su se nalazili logori ratnih zarobljenika. Tokom prve tri godine rata u kojima. na Benedikta XV su vršili snažne pritiske da se opredeli za jednu stranu. otpustio je Meri del Vala.000 zarobljenika je otišlo kućama. On je odbio da se pridruži bilo kojoj strani u osudi neprijateljskih zločina i posledica takvog držanja bila je da su ga obe strane prezrele. nepristrasnim stavom. Pačelijevo odeljenje takođe je prikupljalo vesti o nestalima i mrtvima. ali je mesto na kraju dobio nadbiskup Đuzepe Aversa. Benedikt XV je sada svoju pažnju upravio na zadatak da prisili zaraćene evropske države da sednu za pregovarački sto. Pačeli je istovremeno unapređen za sekretara Odeljenja za izvanredne poslove. papa Benedikt XV čekao je pravu priliku da uključi sile u mirovni plan koji je smišljen u Vatikanu. objavio je protest svetu protiv „strašne klanice". na brzinu je zatvorena (Beninji je završio svoj vek. „zbog neizrecivog užasa i patnje pred strašnom slikom ovog rata sa rekama hrišćanske krvi. U međuvremenu. kazao je.3 Kao rezultat njegovih napora. Pačeli je pregovarao o razmeni ranjenih zarobljenika. Na tom mestu nije mu dodeljen kardinalski šešir (što se automatski podrazumevalo za tako važnu dijecezu). ofanzive na zapadnom frontu bile su na mrtvoj tački. Pa ipak. Odmah nakon svog izbora. u paranoidnoj atmosferi pontifikata Pija X. Benedikt XV je za kardinala državnog sekretara naimenovao Pjetra Gasparija koji će to mesto držati narednih šesnaest godina. cenzura knjiga koje su pisali sveštenici i ograničenja koja je nametao Kodeks kanonskog prava koji je još uvek bio u pripremi. Pačeli nije imao ni dana odmora. Benedikt XV je 34 . SAD još nisu ušle u rat. ona je tražila tajnim Londonskim ugovorom da saveznici spreče predstavnike Svete Stolice da uzmu bilo kakvog učešća u dogovorima oko mira ili u sređivanju problema u vezi s ratom. Istovremeno. godine i postavljen za nadbiskupa u Bolonji. biskupi su morali da uključe sveštenike sa znanjem jezika da uspostave vezu između zarobljenika i njihovih porodica. dok je Rusija bila zahvaćena haosom revolucije. podmornički rat je uništavao savezničku trgovačku flotu. Dela Kjeza je bio osumnjičen verovatno zato što se često i neoprezno osvrtao na srećnija vremena i savete Lava XIII."2 Odlučno je smatrao da Sveta Stolica na najbolji način može da utiče strogo neutralnim ili. jedva davši vremena odlazećem kardinaludržavnom sekretaru da očisti svoj sto. Pačeli je bio središte administrativne aktivnosti. Nemci su okupirali Bukurešt. Izgledalo je da je taj trenutak stigao 1917. u jednom od najstrašnijih perioda rata za saveznike.diplomatske službe da bi postao podsekretar u Državnom sekretarijatu kod kardinala Meri del Vala. i upravljalo fondom Svete Stolice za nabavku lekova i hrane.1 a antimodernistički lov na veštice je prestao. Beninjijeva špijunska mreža. kako je rekao. Bio je „slomljen". kako se priča. antimodernistička zakletva. Tokom 1916. sukobu između Svete Stolice i italijanske države. Gaspari nije hteo ni da čuje da Pačeli napusti Rim sve dok se ne objavi novi Kodeks. što se smatralo nazadovanjem u službi. Sodalitium Pianum. sasvim u stilu. S obzirom na to da je imao mogućnosti da manipuliše verskim protestom s ciljem propagande. pridružila saveznicima. koji je bio nuncije u Brazilu. katolika protiv katolika. Postavši papa. Međutim. Iz Vatikana je uklonjen 1907. Radeći sa međunarodnim Crvenim krstom i švajcarskom vladom. italijanskom diplomati i posredniku na papskom dvoru. Prema baronu Karlu Montiju. ostali su na snazi kako bi učvrstili monolitnost nove ideologije papske moći kroz veći deo veka.

verovao da su događaji pogodovali okupljanju zaraćenih strana oko mirovnog stola. Pjetro Gaspari i Ahile Rati.. desio se fenomen sunca koje se okretalo u Fatimi.5 Monti je rekao zapanjenom Svetom ocu da je morao. primetiće kasnije da je Pačeli postao biskup 13. ali ne i njegov otac koji je umro od upale pluća prethodnog novembra. jedna od još živih svedoka.Ovo je jednostavan sveštenik". trebalo je posebno da obezbede ita-lijanske državne železnice. maj. pravni administrator. 13. on bi više voleo da živi kao i svako drugi u Bavarskoj. kazao je papi. ministarstvo spoljnih poslova nabavilo je posebne pasoše. primećujući da."4 Posle ovog događaja. u kapeli. a koje su bile poznate u Rimu pod imenom in partibus infidelium (u oblasti nevernika). privatnoj ceremoniji u Sikstinskoj kapeli. „koji nema velike prohteve i koji se ponaša bez pompe. maja 1917. aprila. PREGOVORI OKO MIROVNOG PLANA Osamnaestog maja 1917. imao je neobično mističnu stranu karaktera." Ipak. Ne samo da je Pačeli imao svoj privatni kupe. u kojoj se prorokovao rat i komunizam tokom dvadesetog veka. 13. svi šefovi stanica od Rima do švajcarske granice stavljeni su u stanje pripravnosti u slučaju da nadbiskupu Pačeliju bude potrebna pomoć. a ministar finansija je dao posebnu dozvolu da ogromna količina hrane koja je bila pod embargom. svu u blještavoj svetlosti u mestu Fatima. maja 1917. Oni koji traže posebno značenje u danima device Marije. Monti u svom pripovedanju dodaje još jedno poređenje koje nagoveštava da je to bio papa koji se čudio kada je saznao da pilići na njegovoj trpezi koštaju čak dvadeset lira. Prisutni su bili i Pačelijeva majka i brat Frančesko. već je i jedan zapečaćeni vagon pridodat vozu. Sabrani. Lucija. . postaće praznik Naše Gospe iz Fatime. kada bi njega poslali u Minhen. kako bi zadovoljio Pačelijeve potrebe na putu. Pačelijev kolega i prijatelj koji će sam postati papa. vatikanski bibliotekar i diplomata. već je bila samo jedna od sedam stotina dijeceza u Istočnom hrišćanstvu koje su uništili muslimani. Sarda ili Sardi nije postojala kao dijeceza u kojoj bi se brinulo o dušama. i da su samo troškovi za namirnice dostigli sumu od osam hiljada lira što je trebalo da obezbedi Sveta Stolica. što je bio ustupak nezamisliv tokom rata. izađe iz Italije. nadbiskup Euđenio Pačeli krenuo je u velikom stilu sa rimske stanice Termini za Minhen. Prema baronu Montiju. Datum njegovog posvećenja. rekla im je: „Dođite ovde trinaestog dana za šest meseci u isto vreme i ja ću vam reći ko sam i šta želim. kako se ne bi desilo da na njegov osetljivi stomak utiče hrana u ratom zahvaćenoj Nemačkoj. a Pačelijev privatni kupe. U međuvremenu. što je videlo na hiljade svedoka. Štaviše. koja će s vremenom doći do punog izražaja. sam Pačeli svedoči da je u vatikanskim vrtovima video pojavu sunca koje se okreće. 35 . Godine 1928. 3. Četrde-set godina kasnije. Na maloj. Benedikt XV lično je posvetio Pačelija za nadbiskupa sardskog. Ova prikaza. pisao je Monti. noseći šezdeset sanduka namirnica. maja saopštio Benediktu XV priču o Pačelijevoj ekstravagantnosti. u Portugaliji. Benedikt XV je zaključio da je Pačeli bio idealna zamena. pet godina kasnije. iznenada je umro od upale slepog creva. otkrila je prvu od čuvenih Tajni Fatime. papa i Kurija su imali izuzetno mišljenje o mladom nadbiskupu i poverili su mu ključnu ulogu u papskim planovima za mir. Postavljalo se pitanje kome poveriti osetljivi zadatak da o tome obavesti Nemce? Kao da se umešalo proviđenje: samo što se nadbiskup Aversa smestio u Minhenu. koju su kasnije prepoznali kao devicu Mariju. Toga dana. da uposli ništa manje nego četiri ministra u italijanskoj vladi. upravo onog dana kada se priča da je troje dece videlo Gospu. Baron Karlo Monti bio je taj koji je 19. kao papa. bez obzira što se tvrdi da je Benedikt XV osudio Pačelijevu ekstravaganciju. služenju je prisustvovao izuzetan skup crkvenih moćnika: papa Benedikt XV. Sveti otac je tresao glavom u čudu. Poseban vagon u kome je hrana bila zapečaćena trebalo je brzim vozom dopremiti u Cirih.

a ne kao iskrena želja da se zaustavi besmislena klanica. istaknuti katolički vođa stranke Centra). Pačeli je obavestio Gasparija da je kancelar postavio pitanje postepenog i uzajamnog razoružanja. Tu je. uručio akreditive kralju Ludvigu Trećem Bavarskom. tri dana po dolasku. Izveštavajući o počasti koja mu je ukazana tog dana na večeri. Pačeli se smestio u nuncijaturi u Minhenu. njime se tražio povratak okupiranih teritorija i predlagao protokol za raspravu o spornim regionima kao što su Alzas i Loren. Ercbergeru potrebu da spreči novinske priče kako bi se po novinama izbegli neprijateljski komentari protiv Svete Stolice o mirovnom planu. neoklasičnoj palati na Brenerštrase. a koji će po svoj prilici predstaviti da Sveta Stolica podržava nemačku stranu.20 ujutro. nezavisnosti Belgije i problem Alzasa i Lorena. Posle ovoga. Na stanici. njime se tražilo postepeno razoružanje. počeo moj sastanak sa carskim kancelarom (Teobald fon Betman-Holveg). prihvatio da je moguć izvestan napredak u ovim stvarima. me je dočekao poslanik Ercberger (Matijas Ercberger. koji mi je on potpuno stavio na raspolaganje tokom čitavog mog boravka u Berlinu. (Obe zgrade razorile su snažne bombe tokom Drugog svetskog rata.30 pre podne. i mi smo se odvezli u sjajnom vojnom automobilu. uz odgovarajuće obzire koje treba imati prema željama naroda. čujemo Pačelijev glas po prvi put od vremena njegovih dečijih sastava. Odsečan. nastavio je kancelar. Pačeli je odmah pokrenuo rad na mirovnom planu Benedikta XV.. U pismu Gaspariju u kome je opisivao putovanje. došlo je vreme da se dođe do mira. Ta ponuda. nejasan u detaljima. Benedikt XV je predložio da Belgija treba da povrati nezavisnost. Zaista. Krenuo je vozom za Berlin. Trenta i Trst. u ponedeljak 25. arbitraža umesto rata. Služio na Svetoj misi u katoličkoj crkvi Svete Edvige u 10. kao i spora oko granice između Italije i Austrije. snažnih crta lica i nešto grubog izgleda. Jasan u načelima. a Pačeli je imao jednog pomoćnika. a da se Poljska ujedini i obnovi. izrazio svoje zaprepašćenje da je jedan od glavnih vođa Radničkih hrišćanskih 36 . ukidanje vojne obaveze. i kasnije u Krojcnahu. gotovo novinarski. Suštinski. Pačeli se odvezao sa kočijama i konjima do kraljevske palate. maja.sinjore Betman-Holveg. jednog od najboljih u prestonici.30. gde sam boravio u dosta podnošljivom apartmanu na prvom spratu. ima se utisak da zahteva da mu se u svakoj prilici ukazuje poštovanje. stajao je u garaži.. iako su centralne sile vojnički nepobedive". „protumačena je kao znak slabosti. komentarisao je Pačeli. Međutim. U 11. pomalo prekorevajući Pačelija zbog sklonosti francuskih biskupa da podstiču na mržnju protiv Nemačke. Odmah sam ukazao g. „ne bez oklevanja". pre podne. Velelepni automobil. čovek impozantnog stasa.) Domaćinstvo je vodila mala grupa laika. a što je bila kolevka nacizma. po imenu monsinjor Skjopa. Betmen-Holveg je.6 Kancelar Betman-Holveg rekao je Pačeliju da Nemačka „iskreno želi da dođe kraj ovom strašnom ratu koji ona nije izazvala". Otpratio me je do hotela Kontinental. Pačeli je u rukom napisanoj fusnoti. tvrdio je. Dvadeset i osmog maja. važniji susreti će se tek odigrati u Berlinu. i da je pokazala dobru volju da pregovara sa svojim neprijateljima još od prošlog decembra. grofa Georga Fridriha fon Hertlinga. mada se čini da je prostosrdačan i pronicljiv.. sankcije protiv država koje odbiju da prihvate presude arbitara. sa naslikanim papskim grbom na vratima.. Stigli smo u Berlin u 7.smatrajući da Austrija može da popusti nešto u vezi sa sporom oko granice sa Italijom. i njega sprečava samo rđava volja neprijatelja Nemačke. u prisustvu ministra spoljnih poslova. kao gost carske vlade. i sloboda mora. nasuprot zgradi koja će se kasnije zvati Smeđa kuća. juna. Mom zahtevu je u potpunosti udovoljeno: cenzor je zaustavio svaki komentar u novinama o ovoj stvari. vojnom vrhovnom štabu kajzera Vilhelma II. Potom je kancelar dodao još neka pitanja . njih dvojica su otpočela razgovore o detaljima.Do 25. „što dokazuju govori Lojda Džordža i Vilsona".

visokoparnim rečima ukazao na opasnost od međunarodnog socijalizma i govorio o potrebi za mirom. Pačeli je obavestio Gasparija da je pročitao kajzeru „uvaženo pismo pontifeksa. kajzer je postao pomirljiv i obećao da će odmah da zaustavi takvu praksu. njegova sasušena ruka oslanjala se na balčak njegovog mača. napustio je Berlin i otišao u kajzerov rajnski vrhovni štab u „raskošnom specijalnom carskom železničkom vagonu". Prevezli su ga do kajzerove rezidencije u dvorac starog grada Krojcnaha. koga kajzer pominje kao „kapelana". govorio je tečno i „učestvovao u razgovoru . Na kraju. monsinjorom Skjopom. 28. „stavili su me da sedim". o važnosti da papa ima vlastitu teritoriju sa koridorom do mora.8 Kajzer mu je rekao da Nemačka nije izazvala ovaj rat. Prema Pačeliju. zbog ogromnih materijalnih i moralnih razaranja. zajedno sa svojim pomoćnikom. Vilhelm je zatim. samouništenja evropske civilizacije koja je građena tokom mnogih vekova ljudske istorije. Poruka je sadržavala „zabrinutost Svetog oca zbog produženja rata". ali papa je propustio da to spomene.10 Kajzerova verzija. kajzer je udario pesnicom po vazduhu. njegov izraz lica. u kojoj je kajzer sedeo za stolom. kajzer je skakao sa teme na temu. iako je nuncije „povremeno upotrebljavao nemačke govorne izraze". u skladu sa mojim uputstvima". dodao je. zanimljiva je sa gledišta Pačelijeve pomirljivosti i smešnog pokušaja Skjope da mu pritekne u pomoć. kada je odgovorio. „Bili smo primorani da se borimo protiv razornih ciljeva Engleske. Nemačka je pokušala da ponudi mir prošlog decembra. u „The New York Times-u". ali ne Pačelijevoj. o prilikama u Rusiji i planu Engleske da tu zemlju podrži finansijski kako bi je zadržala u ratu. precizno je zapisao. Kajzer je Pačelija opisao kao „otmenog. dok mi je monsinjor Skjopa sedeo sa leve strane."7 PAČELI I KAJZER U utorak uveče. govorio je o izdaji italijanskog kralja." Kajzera je u tolikoj meri oduševio susret sa Pačelijem. njegov glas. Zato su govorili francuski. posavetovao nuncija. privlačnog čoveka. jer je osetio da nuncije nije shvatio suštinu i da je verovatno imao problema sa razumevanjem jezika. da nemački car želi da mu pomogne u poslu oko završetka rata. izjavio je Pačeli. „da vlada zaista namerava da podrži radničke stranke. ali ne i toliko dobro da bi mogao tečno da ga govori". nastavio je kajzer. a Veliki gvozdeni krst visio je sa kragne njegove vojničke bluze. da bi papa trebalo da ozbiljno naloži čitavom kleru i katoličkim vernicima da rade i da se mole za mir. odlučno zahtevajući „u ime Svetog oca i u skladu sa obećanjem njegovog veličanstva. Na stolu je bio poljski telefon. Pačeli je pozvan na ručak uz sve „odgovarajuće počasti". objavljenim u prevodu 1922. bili su „fanatični i nisu bili sasvim normalni („esaltato e non del tutto normale").)9 Posle sastanka. Monsinjor Skjopa. očigledno napisana po beleškama iz tog vremena.čak 37 . Potom su Pačelija odveli u jednu skromnu sobu sa nekoliko stolica. (Prema nekim drugim verzijama susreta. Kajzer je izgleda slušao sa „punom pažnjom i poštovanjem". veoma inteligentnog i sjajnog ponašanja". Međutim.sindikata bio pozvan: „Ovo ukazuje". „desno od kajzera." Govoreći ovo. prema tvrdnjama Pačelija i on odgovorio. po Pačeliju. monarh je. primetio je Pačeli. Papa nije sumnjao. Tokom obeda kome su prisustvovali razni kneževi. njegovi pokreti. a mape linija fronta visile su po visokim zidovima. Pruska armija i katolička hijerarhija potom treba da stvore ujedinjeni front protiv pretnje od socijalizma. Tada je. o budućnosti Belgije. prema Pačeliju. da se zaustavi deportacija Belgijanaca u Nemačku". da je ostavio vlastiti detaljan opis o tome u svojim memoarima. čija ratna sila mora biti uništena. Činilo mu se da nuncije zna nemački „dovoljno dobro da bi mogao lako da ga razume kada ga čuje. juna. gde mu je stavljen na raspolaganje jedan „otmeni apartman".

i to sve zbog dronjave rimske gomile? Kao protestant. ali kako stvari stoje. što bi moglo da dovede u opasnost i samog papu. da bih poverovao u takvu tvrdnju". pošto bi italijanska vlada mobilisala gomilu. kako bi doneo mir svetu koji krvari. Ovde je. kada čuje samo za napore socijalista. monsinjor Skjopa primetio da bi takav korak bio nezamisliv." Tako je Pačeli potvrdio mističnu ulogu papstva. Kajzer je tvrdio da je Pačeli intervenisao kada se postavilo pitanje mira između Austrije i Italije. Kada bi papa imao državu ili barem okrug u kome bi mogao autonomno da vlada i da radi šta mu se dopada. vladar je. da je kajzer pokušao da iskoristi tu viziju jedinstvene odgovornosti u nemačku korist? Kako god bilo. svet mora da se preko njega vrati miru. Tu je Skjopa opet intervenisao. 38 . nije bio slobodan. U njegovom govoru osećalo se staro neraspoloženje zbog nerešenog Rimskog pitanja. po vladarevom pisanju. Kada je kajzer izrazio svoju sumnju u to. rekavši da bi papi bilo teško da se umeša. i da Italija ne bi odobrila makar i samo nagoveštaj o konferenciji. Šta može da misli katolički vojnik (rekao je Vilhelm Pačeliju). Po kajzeru." Daleko od toga da je nagovestio da papa treba da ponovo ima svoju državu (kako je to obavestio Pačeli). jedinstvenu vokaciju pontifeksa da utiče na sudbine naroda. da kada ih neko podbode postaju jednostavno strašni. a nikada o naporu pape da ga oslobodi od užasa rata." Kajzerova verzija njegovih komentara o socijalizmu i katoličanstvu razlikuje se bitno od one koju je Pačeli dao Gaspariju. Kao da je nagoveštavao svoju uzdržanost kad postane papa. Ako papa ne učini ništa. što bi značilo kraj papine moći i Rimske crkve.Čak je bilo moguće da napadnu Vatikan. Skjopa je „ne dajući se omesti. Pačeli je kazao da će to odmah saopštiti Vatikanu i dati mu podršku. " Po vladarevom pričanju to je ostavilo dubok utisak na Pačelija: „Primetio je da sam ipak u pravu. postao isuviše glasan.. rekao je kajzer monsinjoru. Nakon toga. Skjopa je. pod kojom je podrazumevao reakciju naroda. postoji opasnost da će mir svetu doneti socijalisti. ako bi on potekao od pape. pošto ne postoje odnosi između Vatikana i ital-ijanske vlade. nastavio da priča o strahotama gomile". Potom je Pačeli preuzeo inicijativu i kazao da je papi teško da uradi bilo šta praktično u vezi sa mirom a da ne povredi ili ne izazove protivljenje laičke Italije. što ga može dovesti u opasnost. na tome se završila Pačelijeva personalna diplomatija u ime pape Benedikta XV. ako bi tako radio. Pačeli ga je zgrabio rukom i „blistavih očiju" rekao mu na francuskom: „Vi ste apsolutno u pravu! To je papina dužnost.. u svom pripovedanju događaja rekao da je savetovao Pačeliju da bi papa morao da bude hrabriji: „Ukazao sam da je cilj da se dođe do mira u svetu toliko veliki da je neprihvatljivo da papa bude obeshrabren političkim obzirima i da ne obavi takav zadatak. rekavši da bi papa doveo sebe u opasnost. i da bi ga gomila napala. situacija bi bila sasvim drugačija. on mora da dela. kao njegov Gospod.kada god bi osetio strah da je na nuncija isuviše uticalo ono što sam mu govorio". nastavio sam. ja sam imao mnogo bolje mišljenje o rimskom sveštenstvu.i kad nije bio pitan . i da papa mora da deluje. Pačeli je izjavio „da se mora imati na umu da (papa) nažalost. Ali kajzer je odgovorio da se Gospod Isus Hrist nikada nije bojao gomile. argument je pogodio cilj. po kajzerovim memoarima. koji kao da je bio stvoren za njega. kao što je to očigledno shvatio monsinjor Skjopa. naročito o papi. Da li je on shvatio.. „Rekao je da ja ne poznajem Rimljane. „da se njegov namesnik na zemlji plaši da postane mučenik." Iako je kajzer pokušao da umiri njegove strahove. on je suviše zavisan od laičkog Rima i ne može da deluje u skladu sa svojom slobodnom voljom. „Da li treba da verujem".. kako se vladar seća.

kancelar Georg Mihaelis. On uspravan.. Kako bi proslavili praznik Senica koji počinje prvog oktobra. Oni su i dalje čekali odgovor iz Vatikana na pitanja o pravim namerama Nemačke. 20. U ovoj izjavi koja nikada nije bila objavljena.. septembra. nastavio je Pačeli. međutim. Svi oficiri su se skupili. Nemački i austrijski odgovori na papin mirovni plan konačno su.. dostojanstven i vedar. dok se skromna figura nuncija približavala. godine. preko gomile ovih ljudi koje je dotakao u dubinu duše. Pačeli se pokazao u nešto manje saosećajnom svetlu prema „svim veroispovestima". ali sam 39 . „Zajednica Izraelićana". on je kazao: „Mi ne možemo dovoljno verovati na reč sadašnjim vladarima Nemačke. „traži intervenciju pape u nadi da će se založiti u ime hiljada nemačkih Jevreja. Sam Pačeli opisao je ovu epizodu u pismu Gaspariju koje je sve do sada bilo zakopano u dosijeima Državnog sekretarijata. Drugim rečima. Austrijanci su najavili da su predlozi dobrodošli. donoseći hranu i odeću izgladnelima „svih veroispovesti". Odgovor predsednika Vilsona na papine predloge bio je da su oni nalikovali na status quo ante. Pačeli je na kratko putovao u Rim da stavi tačku na mirovni plan Benedikta XV i Gasparija. Izgledalo mi je da će ukoliko pristanem na ovo. plaču. već da na pozitivan i neposredan način pomažemo u obavljanju jevrejskog kulta." Sa samouverenešću koja je bila tipična za njegovo kasnije ophođenje sa pretpostavljenima. Ja sam dakle. 27. Pačeli je obavestio Gasparija da je izvesni dr Verner. i ukazali na to da su spremni da razgovaraju o miru. Pačeli je savetovao Gasparija kako da u ovom slučaju postupi. baca saosećajne poglede. pomogne nemačkim Jevrejima. objavljeni preko švajcarske novinske agencije. Na isti način. avgusta. Nemci nisu bili spremni na pregovore. Ljudi mašu. italijanska vlada je zabranila da se preko Švajcarske izveze palmino lišće koje su Jevreji kupili. Jevreji misliti da imaju posebnu privilegiju ne samo unutar praktičnih. čisto građanskih ili prirodnih prava zajedničkih svim ljud-skim bićima. Oktobra 1917. mada je bilo jasno da je on već sve obavio.13 Četvrtog septembra 1917. nemačkim Jevrejima je bilo potrebno palmino lišće koje je obično stizalo iz Italije.Sudbina mirovnog plana Benedikta XV mogla se lako predvideti. kaže se da „situacija nije dovoljno jasna". navodi reči ratnog zarobljenika koji je bio svedok Pačelijevog dolaska u logor. zamagljene tugom. a u ime Svete Stolice. PASTIRSKI NUNCIJE Pačeli je neumorno putovao po Nemačkoj tokom poslednjih dvanaest meseci rata.11 Nazareno Padelaro. s obzirom da su obe strane još uvek bile uverene da se rat može dobiti i da se strašne žrtve mogu do izvesne mere opravdati njihovim biračima. učtivo odgovorio da šaljem hitan izveštaj o tome Svetom ocu. minhenski rabin koji predstavlja „Zajednicu Izraelićana Nemačke. pre nego što se ponovo vratio u Minhen kako bi se posvetio radu na pružanju humanitarne pomoći. i da je glavno pitanje rata sada postalo „spasenje slobodnih ljudi sveta od pretnje i stvarne moći ogromne vojne mašinerije". Nemačka je nastojala da otkrije kroz španske kanale koliko su saveznici voljni da popuste. iz straha da bi mogli da završe sa nečim manjim nego što bi dobili nastavkom rata.. prvi i apologetski biograf." došao u nuncijaturu moleći za uslugu. Oni su uvereni da će se njihov zahtev povoljno rešiti. da bismo poverovali u njihove pomirljive namere na mirovnoj konferenciji". ali koje je zadržano u Komu. Betman-Holvegov naslednik. u nekoj posebnoj prilici."12 U ranu jesen 1917. kratkoročnih. Na nesreću. Nemački odgovor samo je potvrdio priče o kajzerovoj ljubavi za mir i izrazio smernu nadu da će od predloga nešto biti. „Čuo se glasan uzvik koji je odjekivao kroz barake. Francuzi i Britanci su ćutali. kada je odbio da. Formalni odgovor dao je 24. Odgovarajući u ime SAD. septembra. šalju mu poljupce.

u daljem odgovoru ovom gospodinu . i u kojoj uverava odrpane zarobljenike. Gaspari je odgovorio osamnaestog septembra. i da će Sveti otac zakasniti da do tančina objasni stvar italijanskoj vladi." Onda je dodao: „Profesor Verner je bio savršeno uveren u razloge koje sam mu naveo i toplo mi je zahvalio za sve što sam za njega učinio. Ali ova epizoda pokazuje to da su bile neopravdane kasnije tvrdnje da je veoma voleo Jevreje i da je njegovo delovanje uvek bilo motivisano njihovim najboljim interesima. 100 grama čaja. obaveštavajući Gasparija da je „usmeno saopštio". podelio je pakete koji su naročito iz Vatikana poslati za Nemačku. i „da mu je naglasio.nagovestio da zbog ratnih kašnjenja u komunikacijima sumnjam da ću odgovor dobiti na vreme.14 Tako je Pačeli odbio čemernu molbu svoje jevrejske braće koja je mogla da donese duhovnu utehu hiljadama ljudi. i sadržavao je 200 grama čokolade. septembra 1917. pružio obilje dokaza tokom ovog perioda za hvale vredne poslove u vezi s milosrdnim delovanjem. međutim. što je detaljno beleženo za njegove pretpostavljene i posebno za samog papu. koji su svi bili „po rangu prosti vojnici". „gde su sahranjeni siroti zarobljenici pomrli tokom svog zatočeništva". činjenicu da Sveta Stolica nema dipomatske odnose sa italijanskom vladom. To da je bio u stanju da umeša Svetu Stolicu u diplomatsku smicalicu kako bi osujetio mogućnost da se pomogne nemačkim Jevrejima u ovoj beznačajnoj liturgijskoj stvari.15 Govoreći na francuskom. Pismo je išlo sporovozno. stao je zamišljeno u malom groblju. pisao je ponovo 28. prolazeći pored redova bednih zatvorenika. Bez imalo stida." Neki katolički kanonisti bili su spremni da brane njegovu akciju do današnjeg dana. PAČELI I JEVREJI-BOLJŠEVICI 40 . ukazuje da je u svojim ranim četrdesetim godinama imao malo naklonosti prema jevrejskoj veri. Kada je otišao od njih. obavestio je Gasparija da je bio svestan da je „saosećajno i neiscrpno milosrđe Svetog oca unelo umirujući melem vere i ljubavi u njihovu strašnu patnju". gde je posetio nekih šest stotina Francuza i više od hiljadu Rusa. Pažljivo sam razmislio o toj stvari i odobravam u potpunosti način na koji ste vi vodili ovo osetljivo pitanje. on je održao propoved koju je u celosti napisao za Gasparija. pisao je Gaspariju iz zarobljeničkog logora u Puhhajmu. Pačeli je. diplomatskom poštom. 125 grama sapuna. šest paklica američkih cigareta. kao što je vaša eminencija savetovala. koji u većini nisu bili katolici. I ovog puta. pre nego što je pošao u inspekciju njihovih baraka i kuhinje „gde su pripremani njihovi dnevni obroci supe i pokvarenog hleba"." Potom je obišao logor. 200 grama šećera. da se papa Benedikt XV brine za njihove patnje. Konačno. svemilosnu dobrotu Svetog oca u Rimu. beležio je. jednu konzervu kakaa.treba naglasiti činjenicu da Sveta Stolica nema diplomatske odnose sa italijanskom vladom. uz svu potrebnu „uzdržanost" sa Vernerom. kutiju keksa. tvrdeći da je on bio pod istinskom obavezom da ne pomaže nehrišćanima u vršenju njihovih verskih obreda. Pošto je blagoslovio zarobljenike. Sedamnaestog oktobra. Očigledno je da Sveta Stolica ne može da pristane na zahtev dr Vernera. šifrovanim telegramom. „nosio je na sebi grb pontifeksa i poruku 'Sveti otac šalje svoj blagoslov'.odgovoru u kome računam na vašu već zapaženu visprenost . „Svaki paket". Međutim. njegov glavni cilj bio je da prikaže svevideću.

socijaldemokratu Fridriha Eberta.18 Sve do kraja februara 1919. Lagan prelaz ka demokratiji nije bio moguć. koji je radio za mir od sredine rata. pobuna i štrajkova. nemačke vojne vođe su pojačali podmorničke napade u Severnom Atlantiku. ali jedna stvar je bila jasna tih poslednjih dana: predsednik Vudro Vilson i Saveznici bili su odlučni da ne sklapaju mir sa kajzerom i starim režimom. Odbacivši svaku mogućnost da napravi umeren mir sa Saveznicima. pokazao je da je njegov utopijski način uprave bio besmislen i osuđen na propast. To je sa svoje strane dovelo do opšte gladi. zbacio vladajuću monarhiju osmog novembra i objavio socijalističku republiku. pobegao je u Holandiju i abdicirao.. ubrzo potom. izuzev što se oslanjao na gomilu skupljenog ološa koji je sačinjavao radnički savet. U Minhenu. Pačeli je bio u središtu zbivanja. Početkom novembra. poslao je tri šifrovane poruke Gaspariju. Najviše sledbenika imala je Socijaldemokratska stranka koju je predvodio Fridrih Ebert. izvestio je u istom pismu. Eugen Levin i Tovija Akselrod. Nakon nedelju-dve neshvatljive zbrke. od koje su se 1917. Pitao se. mada uzaludnoj ofanzivi na Zapadnom frontu. gde je Pačeli živeo.19 Pačeli je posmatrao razvoj događaja iz mirnog švajcarskog sanatorijuma koji su vodile časne sestre. Kajzer Vilhelm II. što je dovelo do ulaska SAD u rat. U međuvremenu. ne bi li bilo uputno da ode iz Minhena?16 Gaspari je 13. Konačno sve su stavili na kocku u jednoj ambicioznoj.. „Danas".Dok je Pačeli bio angažovan tokom prvih dvanaest meseci kao papski nuncije u Minhenu. sebe smatrao demokratom. nezavisni socijaldemokrata Kurt Ajzner. Iako je Ajzner. monsinjor Skjopa. Da bi ubrzali diktaturu proletarijata oni su hvatali taoce iz srednje klase. novembra 1918. savet „komesara" objavio je novu nemačku vladu. nametali cenzuru i oduzimali ljudima kuće i imovinu. Zatvarali su škole. Hrana se nije delila onim porodicama koje su se smatrale građanskim. poslednji kancelar Drugog rajha koga je osnovao Bizmark. on nije pokazivao sklonost ka poštovanju demokratski izabrane vlasti. ostao je da se brine o nuncijaturi u Minhenu. Saveznici su gurnuli Nemačku u politički vakuum. Pačeli je odgovorio da mu je nadbiskup savetovao da napusti Nemačku i ode u Švajcarsku. ali da prvo treba da zatraži savet minhenskog nadbiskupa. već sa predstavnicima naroda. Krajem rata. Neko vreme izgledalo je da će se trijumf boljševika u Rusiji ponoviti u Nemačkoj: bujali su radnički saveti. demobilisao je vojnike i seljake. ubio je Ajznera 21. po imenu grof Arko-Vali. Politički neiskusan sanjar. bacajući ih u zatvor Štadelhajm. novembra obavestio Pačelija da je Benedikt XV odobrio da se nuncijatura preseli. pobuna u mornarici proširila se na spontani ustanak u celoj zemlji. princ Maks Badenski. ove ekstremne levičarske grupe nisu imale opštu podršku kakvu su imale umerene socijalističke grupe koje će se pojaviti kao vladine stranke posle pada Drugog rajha. što je dovelo do duboke revolucionarne promene i privrednog i društvenog haosa. aprila započela je vladavina terora na čijem čelu se nalazio crveni revolucionarni trijumvirat koji su sačinjavali Maks Devijen. izveštavajući o sve većoj napetosti i političkom haosu u gradu. novi socijalistički vođa u Minhenu. Režim je 41 . Nemačka je klizila u propast. završavajući sa vešću da Ajznerova privremena vlada neće više dozvoljavati da se šifrovane poruke šalju u Rim. Mlađi ratni veteran i antisemitski nacionalista. broj nemačkih žrtava popeo se na dva miliona. poslanik Katoličke stranke centra. vođa nemačke delegacije bio je Matijas Ercberger. otcepili Nezavisni socijaldemokrati tražeći da se zaustavi rat i zahtevajući „istinski" posleratni socijalizam. februara dok je ovaj išao na sednicu bavarskog parlamenta.17 Posle nedelju dana. preneo je svoju vlast na privremenog predsednika. sa gomilom radnika koji su ga pratili. Ipak. 12. U Berlinu. moćni pomoćnik. Stanje stvari je neizvesno i teško". Nemačka nije bila spremna za tako ogroman poraz. „polazim za neko vreme u Roršah. Naciji je bilo teško da prihvati da je takva žrtva bila uzaludna. Kada je primirje potpisano 11.

upadao i na ekstrateritorijalne posede raznih ambasada i konzulata i otimao hranu. ne samo u Bavarskoj. već i u čitavoj Nemačkoj". Mašinom pisano pismo je potpisano i ponegde dopisano Pačelijevom rukom: Scena koja se mogla videti u palati ne može se opisati. vojnici i naoružani radnici ulazili su i izlazili. u „naglašeno ironičnom tonu". Nakon ove razmene reči. na šta je Levijen odgovorio. Ali. nameštaj i automobile. daje utisak o stereotipnom antisemitskom preziru." Skjopa se vratio iz Levijenovog štaba koji se nalazio u bivšoj kraljevskoj palati. Skjopu su odveli do čoveka koga su zvali drug Ditrih. Pošto se malo smirio. Prema Pačelijevim rečima. Na to je dobri monsinjor odgovorio „da je nuncije bio tu da brani prava svih katolika.21 Stalna Pačelijeva zaokupljenost jevrejstvom ove gomile uzurpatora vlasti. gospodinom grofom Fon Cekom. Taj Levijen je mlad čovek. obraćajući se Državnom sekretarijatu. monsinjor Skjopa je insistirao da je misija koju je obavljao nuncije zasluživala poseban postupak. Sa šeširom na glavi i cigaretom u ustima. Konfuzija je bila potpuna i stvarala je utisak haosa. doneta je odluka da se razgovara neposredno sa Levijenom. drug je uveravao. Potpuni pakao. koje su se vukle po svim kancelarijama sa sebi svojstvenim pohotljivim ponašanjem i osmesima. da je nuncijev glavni cilj bio da zaštiti Stranku centra. i usred svega ovoga. slušao je ono što mu je monsinjor Skjopa govorio. zgrada. okružen oružanom pratnjom. Stalno pominjanje jevrejstva ovih pojedinaca. zajedno sa otpravnikom poslova Pruske. ponavljajući da je u žurbi i da ima važnija posla. Bled. sa licem koje je istovremeno inteligentno i podmuklo. nalazila se gomila mladih žena sumnjivog izgleda. prljav. Posle duge rasprave. Po povratku u Minhen. održan je sastanak diplomatskog kora koji je trebalo da odluči šta dalje preduzeti. „poslao sam pomoćnika Skjopu koji je primljen u sovjetu ovog jutra. 42 . kao i niz epiteta kojima se opisuje njihova fizička i moralna odbojnost. ruski Jevrejin. odbojan. šefom minhenskog sovjeta. I upravo je njoj nuncijatura bila obavezna da ukaže poštovanje. sa podbulim očima. Dodao je da nije bilo potrebe za nuncijaturom u Minhenu jer je sada crkva bila potpuno odvojena od države. kako bi poslovi u nuncijaturi mogli dalje da se obavljaju. koja je nekad bila kraljev dom. odjekivala je kricima. otprilike 33 ili 35 godina. od kojih je jedan bio njegov verni telohranitelj. da će ekstrateritorijalnost nuncijature biti poštovana i o tome je izdata potvrda. Vojska službenika trčala je po zgradi. Pačelijev opis bio je opterećen osećanjima koja je ili izvukao od Skjope i podržao ili ih je dodao sa svoje strane. izdajući naredbe. On se drznuo da primi monsinjora Skjopu u hodniku. kako bi se postigao jasan sporazum da komunistička vlast mora da prizna imunitet diplomatskim predstavnicima i ekstrateritorijalnost njihovih rezidencija. Nakon ovih strašnih događaja. Jevrejka i raspuštenica. koji je bio odgovoran za spoljne poslove i koji je rekao monsinjoru sasvim otvoreno da će nuncije ukoliko učini bilo šta protiv interesa Republike Sovjeta. prljavština je bila nepodnošljiva. mašući papirima. prost. pisao je Pačeli.20 Pačeli je imao o čemu da izvesti. Šef ove ženske gomile bila je Levijenova ljubavnica. psovkama. grubog glasa. prema Pačelijevim rečima. u skladu je sa rastućim i široko rasprostranjenim uverenjem među Nemcima da su Jevreji bili podstrekači boljševičke revolucije i da je njihov glavni cilj bio razaranje hrišćanske civilizacije. mlada Ruskinja. u tome ima i nečeg drugog što je u ovom odlomku odbojno i zlokobno. „Pošto bi moja pojava pred takvim gospodinom bila potpuno nedolična". ružnim jezikom. biti bačen u zatvor. Jevrejki kao što su bili i ostali. sa puno ličnih utisaka koji su omogućili nunciju da opiše prilike Gaspariju.

„ali ne zadugo. 30. flagrantno kršenje međunarodnog prava svih civilizovanih naroda. on je zatražio od sluge da odvede društvo do garaže. Izgleda da je šofer nuncijature. Zajler i njegova brigada su napustili zgradu praznih šaka. bezobrazno mi je rekao da je razgovor suvišan i da on mora odmah da dobije kola". dobio je obećanje.22 Njegov lični lekar tvrdio je da je Pačeli često sanjao o ovoj epizodi sve do kraja života. „saučesnik mi je pritisnuo pušku na grudi. Skjopa je bio prisutan. ista grupa se vratila u devet ujutro. tvrdila je da je bila svedok i. Ovaj put. čovek po imenu Zajler. revolverima i ručnim granatama". Egelhofer. piše ona. „predviđajući takav događaj. uperili su pištolj na nuncijeve grudi i povikali da će otići kolima nuncijature. a potom. koji je bio u lokalnoj bolnici zbog lečenja. koji su objavljeni 1959. „Probni rad" se nikad nije završio. naišao na prednja vrata. Na samu pojavu nuncija. digne u vazduh celu zgradu. Ona je ostala njegova domaćica i zamena za majku do kraja njegovog života. pojavila su se „tri agenta sigurnosti" i naterali komandanta da popusti." Sledećeg dana. pisao je Pačeli. sestra Paskvalina Lenert koja je došla u nuncijaturu u martu prethodne godine. Posle toga. izjavlju-jući da žele da uzapte kola . dva člana Crvene brigade ušla su u kuću. pošto ih je pustio sluga. Sluga je otvorio vrata i oni su upali unutra. „Mir se vratio u nuncijaturu". Pokazao sam mu potvrdu o ekstrateritorijalnosti koju mi je dao Narodni komesar za inostrane poslove. Glavni izvor za priču. aprila. godinu dana posle njegove smrti. Pačeli je nastavio." onesposobio kola. Žučno protestujući. sada po prvi put imamo opis incidenta po Pačelijevim vlastitim rečima. „stresavši zapanjenost. Pačeli je izvestio da je komandant Crvene brigade juga. kako je ona to opisala. ovaj put sa dokumentom o rekviziciji koji je potpisao Vrhovni šef Crvenih brigada. Pošto su nedavno otvoreni arhivi Državnog sekretarijata."23 Po nuncijevom naređenju.NUNCIJEV AUTOMOBIL Posle desetak dana. u stvari. „predstavio sam se i odmah stavio do znanja komandantu da je ovaj nasilni upad u nuncijaturu i zahtev za kola. „Bio sam na klinici profesora Johnera". U svojim memoarima o Pačeliju. komentariše Pačeli. u svojoj dvadeset i trećoj godini." Kao odgovor. „sa papskim grbom. glavni učesnik u epizodi sa limuzinom. kako je ispričana posle Pačelijeve smrti. otvorena je garaža i revolucionari su otišli u limuzini. a komandant. Ovaj incident se često navodi kao objašnjenje za njegovu ogromnu mržnju prema komunizmu i kao ilustracija njegove hrabrosti da se izloži ličnoj opasnosti kao i hipnotička moć njegove svetačke ličnosti. Pačeli je morao da se suoči sa Crvenom gomilom koja je došla do nuncijature da konfiskuje službeni automobil. pisao je Pačeli. U međuvremenu. ako kola odmah ne budu osposobljena. U pismu Gaspariju. preuzeta je iz osnovne škole u kojoj je bila učiteljica u „malom švapskom selu". došao do nuncijature. Kaluđerica iz Bavarske. pošto je naredio svojim poslušnicima da drže svoje granate spremne.„sjajno vozilo". izgledalo je kao da „su se izgubili"." „Pošto monsinjor Skjopa nije bio kod kuće". Oko šest uveče. komandant je telefonirao Ministarstvu za vojne poslove i tu mu je rečeno da. a „čitavu družinu iz nuncijature" odmah uhapsi. aprila 1919. zajedno sa jednim „saučesnikom" koga su zvali Brongrac i drugim vojnicima „naoružanim puškama. pisao je Pačeli. Po njenom pričanju. Potom je Pačeli. Sestra Paskvalina (kasnije majka Paskvalina) postala je središna ličnost u Pačelijevom domaćinstvu i izvor za mnogu hagiografsku i anegdotsku građu. monsinjor Skjopa koji je otišao u glavni štab Crvenih brigada kako bi zaustavio konfiskaciju kola. a Pačeli je bio bezbedno odsutan. gde je došlo do nove drame. ljudi su se „zaprepastili". pisala je. pravi kriminalac. Na to. bila je njegova domaćica. objasnio je 43 . i postavljena na „dvomesečni probni rad" u nuncijaturi u Minhenu. od 30.

PAČELI I VAJMAR Nemačka privreda bila je na ivici propasti. Zajler je morao da opozove svoje naređenje. predsednik Ebert je odobrio upotrebu Frajkora i Rajhsvera koji su se sastojali od veterana. Posle konačnog tronedeljnog grča revolucije u Minhenu. komentarisao je Pačeli. uz brojne žrtve. oni su zasuli gornje spratove zgrade mitraljeskom vatrom pre nego što su napali na glavna vrata nuncijature. koja trpi pod okrutnom jevrejsko-ruskom revolucionarnom tiranijom". onda je to bio monsinjor Skjopa. što bi odmah dovelo do eksplozije. Osramoćena. a zatim i aprilu 1919. kako bi se srušila Minhenska sovjetska republika. „Bilo je pravo čudo".1 Pre rata. Sledeće jutro je izbrojao više od pedeset rupa na fasadi zgrade. „da nijedan geler nije pogodio gasnu cev. „ali je". pet dana posle incidenta sa kolima. papski nuncije mogao je da očekuje posebnu pažnju kada god se zalagao za legitimne interese Katoličke crkve. Bilo je više toga što je Sveta Stolica mogla da uradi u korist Nemačke. pritisnuta surovim mirovnim odredbama u Versaju. Skjopa je proveo grupu milicajaca kroz svaku sobu u kući i oni nisu našli ništa. ponašao prilično odvažno. nuncijeva palata u Minhenu je još jednom. Pačeli je ponovo bio na bezbednoj udaljenosti. ostavljajući dva stražara ispred kuće tokom noći. monsinjor Skjopa je bio u zgradi i upravo je završio svoju večeru. Pačelijevo lično svedočenje događaja ne govori ništa o herojstvu i hipnotičkoj harizmi. Skjopa je utvrdio da su uništeni. Uprkos predlogu da i on ode na spavanje negde drugde. obavestio je Gasparija. dok su se vladine plaćeničke snage borile u uličnim borbama." Pošto je ovaj uzbudljivi napad prošao. Ako je bilo junaka u tim do-gađajima. on je mogao da počne da razmišlja o pravom cilju svoje misije u Nemačkoj. njeno društvo podložno revoluciji i građanskom ratu. Vod je otišao. prema Skjopinom svedočenju. pisao je Pačeli. Oni su to i učinili. Verujući da će neko da puca na njih. koja je označavala „bratoubilačku borbu između Crvene brigade i Bele brigade koje su se tukle za oslobođenje bavarske prestonice. Sveta Stolica je mogla samo da se okoristi pomažući ozdravljenje nemačke privrede i politike. počevši od pritiska da se popusti oko spornih granica i teritorija do podržavanja diplomatskih veza sa bivšim neprijateljima i neutralnim zemljama. monsinjor Skjopa je uspeo da dobije naređenje da se rekvizicija ukine. tražeći da izvrše pretres. U želji da Nemačkoj pomogne. „pošto sam nedavno imao jak napad gripa i pošto sam patio od lošeg stomaka zbog koga sam išao na poseban tretman. ukazali na to da bi Saveznici trebalo da umere svoje zahteve na Versajskoj mirovnoj konferenciji. Kada je razgledao gornje spratove. i minhenska kriza se završila. Nemačkoj su očajnički bili potrebni prijatelji i saveznici sa moralnim uticajem. barem što se tiče Pačelija. napisao još jedan izveštaj Gaspariju. Kasno uveče." U raspravi sa revolucionarnim izvršnim komitetom i italijanskom vojnom misijom u Berlinu. već su u februaru. 5. njena vojna moć nestala. njeni saveznici u ritama. „žuč kapala sa njegovih usana kada je zapretio da bi sve iz nuncijature trebalo baciti u zatvor. Nemačka je priložila Svetoj Stolici više 44 . Pre nego što je sve bilo završeno. iako se s obzirom na okolnosti. provodeći noć na klinici profesora Johnera. po poslednji put. pretrpela uvredu. Urednici „L'Osservattore Romano".24 Izgleda da je Skjopa upalio svetlo u svojoj spavaćoj sobi kada se čuo uzvik iz milicijskog voda koji je patrolirao ulicom.Pačeli Gaspariju." Incident sa kolima. S obzirom na to. Pačeli je. dogodio se uz zvuke puščane vatre.

izdavačkih kuća. kada je silom opozvala antijezuitske zakone iz 1872. budući papa Jovan Pavle II. čak pet članova Katoličke stranke centra postali su kancelari u deset vlada. Odlučnost katolika da igraju pozitivnu ulogu u stvaranju post-monarhističke. Laičko katoličko političko rukovodstvo u Nemačkoj. postao je najuticajniji katolički mislilac tokom veka. Na izborima. radio u krakovskom semeništu na svojoj tezi o ljudskoj ličnosti. kada je Karol Vojtila. bio je protiv komunističkog kolektivizma koji je odbacivao odgovornost i dostojanstvo pojedinca. radovi Šelera su mu uvek stajali pri ruci. godine socijaldemokratima. Stranka je prepustila svoj vodeći položaj u Rajhstagu 1912.5 miliona glasova i 163 od 421 mesta u skupštini. dani kada su ih smatrali Reichsfeinde (neprijateljima domovine). najuglednijeg nemačkog katoličkog filozofa i politikologa toga doba. Stranka centra je morala stalno da se oglušuje o zahteve Pačelija ali i pape Pija XI. Pošto su tokom rata pokazali bespogovornu lojalnost. Katolici su sačinjavali oko jedne trećine nemačkog stanovništva u posleratnom periodu. mešetareći u vlasti između socijaldemokrata i stranaka koje su zauzimale preostala 73 mesta. moglo je da nađe mrvu utehe u izjavi davno preminulog Lava XIII koji je sa oklevanjem priznao. samoodređujući uticaj koji se javlja u najmanjim grupama i zajednicama.sredstava nego sve nacije na svetu zajedno. može da ponudi nesporan politički sistem. (U Hitlerovom Velikom rajhu . da se kloni većine socijaldemokrata. Šelerova važnost u ovom kritičnom trenutku je onolika koliko on određuje sve veći uticaj Euđenija Pačelija na katoličko pitanje u Nemačkoj. Šeler. katoličko vođstvo. Šeler se suprotstavio takvom shvatanju pojedinca koje je odbacivalo solidarnost sa drugima. Centar je sakupio 6 miliona glasova i 91 mesto. sa kojima je bila primorana ili da napravi koaliciju u vladi ili da se povuče u političku izolaciju. ali sa sasvim drugog stanovišta. verovao je da hrišćanska etika može da stvori društva. odmah posle socijaldemokrata koji su dobili 11. koledža . Tako je Stranka centra postala ključni igrač u potonjim vajmarskim koalicionim vladama. to je Vatikan gubio više sredstava. Šeler je izjavio da katolici ne treba da ponude Nemačkoj i Evropi strogu rimokatoličku pravovernost. U najmračnijim danima svetskog rata. U ravni nacionalne politike. Katolici su se hvalili da imaju moćnu mrežu društvenih i političkih asocijacija sindikata. izabranog 1922. polovinom januara 1919. Šeler koji je 1916. već blagotvorni. jezuiti su slobodno ulazili u Nemačku i sa velikom energijom osnivali zajednice. škole i koledže. ženskih grupa. ni apologetsku ni papsku vlast iz Vatikana. navodeći slučaj SAD.od kojih su mnoge stvorene i ojačane kao reakcija na Bizmarkov progon Katoličke crkve sedamdesetih godina XIX veka i koje su se održale i širile naredne četiri decenije.3 Iz istog razloga. Katolička stranka centra izašla je iz rata kao glavna snaga sa mrežom odbora širom zemlje i sa iskusnim parlamentarnim predstavnicima. dugovala je zanemarljivo malo papskom društvenom učenju ili papinoj podršci. zajednice i pojedince i da ih vodi u konkretnim društvenim i političkim situacijama.uključujući tu i Sar. i 1933.to će porasti do skoro jedne polovine stanovništva). sin oca protestanta i majke Jevrejke. ali je ipak imala uticaja tokom rata. Naprotiv. koji je bio Pačelijev vršnjak. Od tada. da republikanska demokratija. demokratske i pluralističke Nemačke. izuzev reakcionarnih grupa koje su se nostalgično vraćale u vreme prinčeva. Pedesetih godina. Između 1919. verovao je da je hrišćanstvo društvena religija. omladinskih grupa. Što je više vremena Nemačkoj trebalo da oživi svoju privredu. Sudete i Austriju . nemački katolici su verovali da su prošli dani njihove inferiornosti. škola. aprila 1917. između ostalog. Drugim rečima.2 Smisao težnji katoličkog političkog vođstva može se napabirčiti iz političkih i verskih ideja Maksa Šelera. Ovaj uticaj je opisao kao 45 . Pa ipak. takođe je smatralo da je nova situacija u kojoj se našla zemlja sjajna prilika. izvršivši značajan udar 19. odbacio svoju raniju privrženost nemačkom nacionalizmu (i koji će jednog dana da napusti Katoličku crkvu pošto se razveo i ponovo oženio). novina.

„već štaviše. da se nemačkim katolicima 1917. kao zastupnik ideje primirja i razoružanja. Šeler i Ercberger su sarađivali kao mirovni aktivisti. što se Pačelija tiče. uticajni poslanik Katoličke stranke centra.upravo u trenutku kada su čak i protestantski političari govorili o kovanju novih veza sa Svetom Stolicom . moraju sada da zauzmu mesto koje im pripada u društvu i da rade na tome da se oseća njihovo prisustvo. „ne govore ništa o Hristu". Šeler je često putovao u Švajcarsku. koji će kombinovati unutrašnje pomirenje i međunarodnu saradnju. Međutim. „pre ukorenjen u ljudima i živoj tradiciji nego u istorijskim načelima". komunalim katolicizmom koji su zagovarali Šeler i Ercberger. Ercberger je bio predstavnik one grupe katoličkih političara koji su od katolika u posleratnoj Nemačkoj. Upravo je Ercberger predstavljao Nemačku na potpisivanju Versajskog ugovora. pluralističkim. „privrženiji organskoj nego veštačkim elitama".poziv da se. Ovde. bilo je delo posvećeno koncentraciji crkvene vlasti u ličnosti pape. Desetog decembra 1520. već i njegovo ubeđenje da Rim „uzdiže svoje vlastite zapovesti iznad Božijih". iako će cela zemlja od toga da ima koristi.4 Katolički uticaj. kao zborno mesto hrišćanskih demokrata svih boja. On je rekao prelatu da u jubilarnoj.5 Ova ideja predstojećeg katoličkog „trenutka". postoji između socijalnog katolicizma i piramidalne ideologije papske suprematije koja je videla papu kao posvećenog doktrinarnog i crkvenog autokratu. Istorijski čin otpadništva. koji tradicionalno nisu uživali srazmeran udeo u visokom obrazovanju. profesijama i državnoj službi. štaviše. Nemačka više nije bila sinonim za protestantizam: duh pomirenja i tolerancije bio je potreban na obe strane velike verske podele. posle četiri veka. duha. Ova poređenja ukazuju na jaz koji po njegovom shvatanju. katoličanstvo treba da bude središte hrišćanske kulturne i intelektualne obnove. Ercberger je nastojao da ubedi biskupa Mihaela fon Faulhabera iz Bavarske da je. upravo u trenutku kada su nemački katolici nastojali da dovedu do ove promene tako što su postali osnova i potka nemačke kulture. u Lestertoru u Vitenbergu. Pačelijeva misija kao papskog nuncija odnosila se na pregovore oko ugovora između Crkve i države koji bi podsetio na četiristotu godišnjicu Luterove Reformacije na jedan sasvim drugi način od onoga kako ga je zamislio Ercberger. bio je od ogromne važnosti za Pačelijevu ambiciju . Od 1916. ni Jevreji nisu bili isključeni. a ne kao surov". kulture i vlasti. on mora da bude utkan u njega i da bude očevidan u međunarodnim odnosima". „više konkretan nego apstraktan". nametne Kodeks kanonskog prava. Luter i njegovi učenici su spalili sve knjige kanonskog prava u znak svog raskida sa Rimom. društva i politike . u ovom aktu vrhunske moći i centralizacije. Predložio je da njegovo prirodno središte bude Minhen.„velikodušan i blag. četiristotoj godini od Luterovih antipapskih Vitenberških teza. kao što smo videli. Šeler je video budućnost Stranke centra i katoličkih sindikata. dođe do zvaničnog vladinog priznanja i prihvatanja. Ercberger je tražio da katolici. Holandiju i Austriju. Tomovi kanonskog prava. leži budući izvor katoličkog jedinstva. bez obzira na ishod rata. što mu je s vremenom donelo pogrdan naziv „novembarski kriminalac" i što je dovelo do njegovog ubistva. tvrdio je. svet za nemački protestantizam. PAČELIJEV KONKORDAT I HITLER 46 . srce katoličke Bavarske. pa nadalje.istorijska vatikanska inicijativa bila je na pragu da razori čitav proces. ne samo da mora da stoji uz nešto što se zove Germanstvo . Ovaj čin ne samo da je simbolizovao Luterovo odbacivanje papske vlasti. Novi kodeks. podržao je Matijas Ercberger. „velika katolička renesansa" bila na vidiku. žalio se Luter. Još 1917. zahtevali nov politički pragmatizam. To je bilo u naglašenoj suprotnosti sa pragmatičnim.

sveštenstva i nemačkih biskupa. strategiju i stil. Ništa nije moglo biti bolje smišljeno da uruči moćnu instituciju Katoličke crkve Nemačke u ruke Hitleru. neke od ovih teškoća 47 . Uz to. koristeći veliku moć ubeđivanja koja mu je bila na raspolaganju. Pačelijev zamašan program vodilo je. pokazuje da su Gaspari i Pačeli potpisali većinu dokumenata. Vekovima su se u Vatikanu čuvali različiti ugovori između Svete Stolice i svetovne vlasti. Međutim. Pačeli se nije bavio sudbinom paralelnih vera. do Nemačkog konkordata iz 1933. i čak kao što je to bio slučaj sa Nemačkom. kao što smo videli. Za razliku od Šelera i Ercbergera. i njihove dalekosežne posledice. Pačelijeva presudna uloga u tome i Hitlerovi razlozi za njegovo potpisivanje. potisnuti i neutralisani). običaja i svetovne moći. godine. Adolf Hitler. da Crkva može da preživi i ostane ujedinjena u modernom svetu samo jačanjem papske vlasti kroz primenu zakona. uslovi za prijem svetih tajni. verskim zajednicama ili institucijama. Odredbe konkordata pre Prvog svetskog rata razlikovale su se od zemlje do zemlje. pluralističko katoličanstvo koje je delovalo kao centar okupljanja za međukonfesionalnu hrišćansku demokratiju. a da se ne uzmu u obzir dug put. suprotstavljene težnje Rima na jednoj strani i težnje nemačkog katoličkog vođstva na drugoj. pri čemu je svaki ugovor pravljen po meri lokalnih okolnosti. tek treba da se shvate. na svaku vrstu uslova koje ono smatra da treba prihvatiti tokom lokalnih pregovora. zakoni u vezi sa vlasništvom. Od tada. bez dogovora sa njima. dok je papa igrao ulogu Mojsija Gasparijevom Aronu. klera i vernika od vrha do dna. kao što će biti očigledno. samoodređujuće. posebno počev od 1930. Kada su počele da stižu žalbe nemačkog episkopata protiv nacističkog režima. godine. svešteničkim i episkopalnim naimenovanjima i platama.Pristajanje nemačkog naroda na nacizam ne može se u potpunosti razumeti. Pačeli se suočio sa nizom prepreka koje su proizlazile iz duge i složene istorije nemačkih odnosa sa papstvom. koji je započeo još 1920. osnovni uslov koji je postavio Hitler 1933. Ovu abdikaciju političkog katoličanstva sproveo je sam Pačeli (koji se u to vreme uzdigao do mesta kardinala državnog sekretara u Vatikanu). semeništima. svugde i bilo gde na svetu.6 Ali. neposredno posle Prvog svetskog rata. konkordat pretpostavlja pravo papstva da obaveže vernike. u tom trenutku jedine sposobne preživele demokratske stranke u Nemačkoj. u svetlu kodeksa iz 1917. Čak i bez pomoći Pačelija. Pačelijeva konkordatska politika nije se usredsredila toliko na interese Nemačke crkve koliko na piramidalni model crkvene vlasti koji se stvarao još od Pija IX. zakon o braku i njegovom poništavanju. do kraja 1929. PAČELIJEVA KONKORDATSKA STRATEGIJA Od samog početka. Sledećih trinaest godina. uključujući i dobrovoljno raspuštanje Stranke centra. uobličio je i vodio Pačeli lično. bio je ništa manje nego dobrovoljno povlačenje nemačkih katolika kao takvih. Diplomatska prepiska iz toga vremena. koji su obezbeđivali pravo da se odredi doktrina. prava na molitvu i obrazovanje. Ništa nije moglo biti udaljenije od shvatanja pojma snage kroz jedinstveno. one su se uglavnom bavile prestupima protiv katoličkih interesa navedenih u odredbama konkordata. jedan čovek. vatikanska politika u pogledu konkordata se promenila. konkordat postaje instrument konsenzusa pomoću koga se regulišu životi biskupa. stajaće između Pačelija i njegovog sna o superkonkordatu koji će obezbediti punu snagu kanonskog prava podjednako za sve katolike u Nemačkoj. Predviđajući konačne pregovore. Međutim. od regije do regije. gotovo mesijansko ubeđenje kroz tri generacije porodice Pačeli. konkordat je time postao vrhunski izraz dve autoritarne ličnosti. i bile su prosleđivane u Vatikan. Pregovore je vodio isključivo Pačeli u ime pape. na jednakoj osnovi. kao ni ljudskim pravima ili društvenom etikom. iz društvenog i političkog delovanja. (Kada je Hitler postao Pačelijev sagovornik u pregovorima. bez učešća vernika. dok su navodni korisnici bili oslabljeni.

De salute animarum8 za koju je pruski kralj dao svoju uzdržanu „dozvolu i odobrenje". standarda za kvalifikacije kao i imenovanja i otpuštanja nastavničkog kadra. Bavarska na jugu Nemačke. malom i starom gradu u Tiringiji koji je dao ime nizu vlada koje su upravljale Nemačkom sve do Hitlerovog stupanja na vlast. uvek je žudila da ispita obim svoje regionalne autonomije. ostavilo Nemačku. bila je očigledno polazište za njegov prvi državni konkordat. sa svojim brojnim katoličkim stanovništvom i istorijskim vezama sa papstvom. osim papske bule iz 1821. To Nemački rajh uopšte ne može da prihvati. kako je Pačeli mogao da počne pregovore o Nemačkom konkordatu bez nuncijature u Berlinu koja bi bila u rangu ambasade. u Rajhstagu. kako se činilo Pačeliju. pošto je član bio samo jedna uopštena odredba. ponovo je uspostavljeno prusko poslanstvo pri Svetoj Stolici u Rimu. ili. strogo uzevši. kada su se završila Bizmarkova proganjanja katolika. bez nemačke ambasade pri Svetoj Stolici u Rimu? Jedan od Pačelijevih prioritetnih zadataka bio je da sredi ovu stvar. ne izgubi obraz. je predviđao da je „održavanje odnosa sa stranim državama isključivo u nadležnosti Rajha". u stvari. „da je posle nedavno izražene i javno objavljene dogme Katoličke crkve. U međuvremenu. I tako je to ostalo sve do 1918. avgusta 1919. Posle ratifikacije ustava u Vajmaru. strani vladar. čime je Pačeli dobio priliku da postavi presedan stvarajući model konkordata za jednu propapsku državu.počele su da nestaju nakon pisanja novog ustava u Vajmaru. objavljujući da verska udruženja mogu sama da upravljaju svojim poslovima „bez mešanja države ili civilne vlasti". Bizmark je gromoglasno zauvek odbacio pojam Nemačkog konkordata sa Vatikanom u čuvenom govoru 1872. sa krajnjim ciljem da se taj član ukloni iz primene u čitavoj državi u budućem celovitom Nemačkom konkordatu. kako je Pačeli tumačio stvari katolicima. Otuda hitnost. moguće jednoj svetovnoj sili da zaključi konkordat bez da ta sila u izvesnoj meri ili na neki način. Jedna druga odredba Vajmarskog ustava. istovremeno ispitujući mogućnost konkordata za čitavu Nemačku. Katolička Bavarska. Pačeli je bio odlučan da ovaj član ustava mora da se briše. to je ukazivalo na način na koji treba da se uspostave veze kako sa regionalnim državama tako i sa Rajhom. Pošto je Sveta Stolica. strukture nastavnog programa. rekao je govoreći o dogmi papske nepogrešivosti i primata. Novi ustav davao je Rajhu veliku moć u pitanjima verskog obrazovanja. Član 78. Član 137. novog ustava činilo se da uklanja prerogative države u crkvenim stvarima. Postavljalo se pitanje. Još jedan član bio je od izuzetne važnosti za sve nemačke katoličke roditelje. dok su detalji ostavljeni pojedinim regionalnim državama. Pačeli je nameravao da uvede ispravke po pitanju školstva u svim nemačkim državama. kao i za Pačelija. 48 . sa velikim mogućnostima korišćenja jednih i drugih za postizanje svojih ciljeva."7 Prilika za ovaj govor bilo je ukidanje nemačkog poslanstva pri Svetoj Stolici. pretežno protestanska Pruska. 11. otvorila put da Pruska prihvati važan propis koji je jedino papi davao moć da imenuje nove biskupe. Pačeli je shvatio da je odluka nove republike da odvoji Crkvu od države. posebno školskih inspekcija. bila je tu i jedna prepreka. pružila je Pačeliju priliku da sprovede svoju celokupnu strategiju. ali još uvek nije bilo carskog poslanstva. barem što se katolika tiče . da se pregovara o konkordatu sa svakom državom pojedinačno. sa svojim osećanjem za kulturnu nezavisnost od severa. a ne strana država. kako je to Pačeli video. Godine 1882.iako nije imao nameru da osporava ustavnu obavezu da se jemči finansiranje verskih škola i verskog obrazovanja u državnim školama. Ali. Daleko od toga. i time vraćajući upravu crkvama. lično papi. koja je imala zajedničku prestonicu sa vladom Rajha. „Ne verujem". mogla je malo da pričeka. što je. Prusku i Vatikan bez uzajamnog predstavništva i bez pisanih sporazuma koji bi zaštitili prava katolika u Pruskoj. Pošto je škola rasadnik katoličanstva. i obrnuto. Počevši od Bavarske.

Pačeli je primio pismo od pruskog otpravnika poslova koji je izrazio odlučan stav svoje vlade da Vajmarski ustav nije izmenio odredbu papske bule De salute animarum.12 Drugim rečima.10 Nedelju dana posle Hartmanove smrti.11 Kanonici. drugi razlog naveo je Pačelija da sa protestantskom Pruskom postupa oprezno u ovoj ranoj fazi. „Ako je on možda takođe prihvatljiv Svetom ocu. Maljone se čak usudio da ukaže da nije bilo nemačkih kandidata za izbor u narednom konzistorijumu. od kojih su dvojica bili pomoćni biskupi. najbolji kandidat za upražnjeno mesto. koje će Sveta Stolica bez daljeg poslati". papski nuncije u Švajcarskoj. nemački izaslanik se distancirao od svakog traga pritužbe ili moralne ucene. neka nam dâ kardinala. decembra. kojim novog nadbiskupa imenuje sam papa. Još gore je tek imalo da dođe. nisu bili skloni da ustupe svoja stara prava. novembra Gaspari poslao Pačeliju hitan. 49 . Maljoneov potonji predlog Gaspariju. krajnje oprezno. barem što se tiče izbora novih katoličkih biskupa." Drugim rečima. a što je bilo potvrđeno papskom bulom iz 1821. stolica velike i stare biskupije u Kelnu ostala je upražnjena posle smrti kardinala nadbiskupa Feliksa fon Hartmana. Oduvek je imenovanje nadbiskupa u Kelnu bilo u rukama kanonika katedrale. Prvi test novog kodeksa izazvao je strasne rasprave između centrističkog papskog apsolutizma i pristalica lokalnog prava. Luiđi Maljone. da su se pruska vlada. Na sam dan Hartmanove smrti.oblasti otete od domovine Nemačke". pisao je Maljone. međutim. prve nedelje decembra. saznao je od Dijega fon Bergena. šifrovani telegram: on treba da obavesti kanonike da „u pogledu imena nadbiskupa oni moraju da sačekaju uputstva od Svete Stolice". devet glavnih sveštenih lica kaptola u Kelnu. onako kako su predviđali stari i lokalni primeri. dok je pruska vlada rešila da u pogledu ove stvari ne ostane po strani.13 U međuvremenu."14 Maljone je zatim ukazao. U šifrovanom telegramu od 15. Jedanaestog novembra 1919. već imala dva naimenovana kardinala. dogovorili da je sadašnji biskup Paderborna. Time je stavljen na probu kanon iz 1917. ako Sveti otac želi iskreno da pokaže da nije antinemački nastrojen. Pačeli je pisao kanonicima u Kelnu da ni u kom slučaju ne započinju izbor već da „sačekaju uputstva za imenovanje nadbiskupa.BISKUPSKO PITANJE Međutim. Drugog decembra.9 Zbog toga je 17. nemački biskupi i kanonici iz Kelna. Svaki pokušaj mešanja u izbor kelnskog biskupa. Pačelijevo tumačenje novog ustavnog spora između crkve i države u korist Vatikana. Pačeli je upozorio Gasparija da su mu kanonici iz Kelna rekli u svom odgovoru da imaju razloga da veruju da će pruska vlada odbiti da isplaćuje biskupske plate i troškove za nadbiskupiju ukoliko Sveta Stolica jednostrano promeni izborni postupak. „pošto je sada nama dužnost da izaberemo novog nadbiskupa". kao što ja mislim da je slučaj". u tolikoj meri da oni ne žele da posumnjaju da ne uživaju uzvišenu blagonaklonost Svetog oca. naišao je na odlučan otpor u Pruskoj. primer je za vešte mahinacije papske diplomatije tog doba. „država nedavno stvorena". od kojih je jedan „nadbiskup Gnesena i Posena . „popunjavanje ovog veoma važnog upražnjenog mesta provešće se na veliko zadovoljstvo svih u Nemačkoj. dok je Poljska. dalje navodi otpravnik. da mu je nemački izaslanik nagovestio da će vlada prihvatiti Šulteov izbor (ovaj „izvanredan" kandidat „u očima svih zainteresovanih") ukoliko postoje neke naznake da on može postati kardinal na narednom konzistorijumu. monsinjor Šulte. telegrafisao je Pačeli Gaspariju. na slobodnim izborima. „Da li želite da i dalje ostanete pri ranijim uputstvima?". „imao bi najteže posledice po odnose između Svete Stolice i nemačkih katolika". Bez sumnje pod mudrim nadzorom nuncija u Švajcarskoj. pruskog poslanika pri Svetoj Stolici. Maljone je mogao da izvesti da je izaslanik dodao: „Jedino želim da obavestim Svetu Stolicu da su naši ljudi postali još osetljiviji i sumnjičaviji što je posledica mnogih patnji kroz koje su prošli. potpisali su pismo Svetom ocu tražeći njegov blagoslov.

i njegova diplomatska veština može se videti u svakom detalju ovih značajnih dogovora. Sveta Stolica bi želela „da zadrži status quo ante"."15 Tako je Pačeli požurio vozom u Keln i rekao okupljenim kanonicima da ovom prilikom i samo sada. On nije nameravao da radi isključivo sa tradicionalno protestantskim Rajhom ukoliko je postojala mogućnost igranja po principu „zavadi pa vladaj". nastavio je. On bi više voleo. govorio je nuncije. nemajući kud. Sveta Stolica je najavila da će za izvesno vreme novi nuncije u Rajhu ostati i dalje nuncije u Minhenu. što će za posledicu imati da će Nemačka izgubiti Vatikan kao jednog snažnog saveznika na svetskoj sceni.16 Međutim. koji su priredili predsednik i kancelar u Pačelijevu čast u Berlinu. odluka da se uspostavi ambasada Rajha pri Svetoj Stolici doneta je pod pretpostavkom da će postojeće bavarsko poslanstvo biti zatvoreno. Vaša Ekselencija će potom otići u Keln i reći kaptolu da samo ovom prilikom mogu da imaju biskupa iz Paderborna. sa papskom nuncijaturom za nemačke poslove (osim Bavarske) u Berlinu. popustio i Pruska je pristala da njeno vlastito predstavništvo u Rimu postane odeljak amabasade Rajha u Vatikanu. Ali ako vlada Rajha ne misli da prihvati ovakav dogovor. izmenivši prethodna uputstva u svetlu dogovora oko kandidata. sa papskom nuncijaturom u Minhenu". unutrašnje teškoće u dogovoru oko vatikanske ambasade. ali da moraju da shvate da tako neće moći da rade u budućnosti. mogu da izaberu novog nadbiskupa prema svojim starim privilegijama.17 Postojale su. kao i državu Prusku. Pačelijev pristanak 1919. on će se uzdržati od toga da odobri uzajamna diplomatska predstavništva između Rajha i Svete Stolice. nije smatrao da postoji bilo kakva prepreka Nemačkom konkordatu. Ali Pačeli je krenuo da rešava ove probleme sa lukavošću prepredenog pokeraša. i da će Pačeli doći na to mesto. Minhena i Berlina. postojali su drugi razlozi zbog čega se Pačeli pouzdavao u svoju širu strategiju i ubeđenje da će sa Rajhom uspeti da ostvari ono što mu je izgledalo da ne može sa Pruskom. i da će putovati između dva grada kako nađe za shodno. bio je utoliko lakši pošto su i on i Kurija bili jednodušni u pitanju kandidatu koga su tražili kanonici. Ipak. Gaspari je rekao nemačkom ambasadoru da će nuncije za čitavu Nemačku otvoriti rezidenciju u Berlinu. on je izjavio da bi konkordat trebalo u potpunosti da promeni strukturu odnosa između Vatikana i Nemačke i da će „ga sve države zajedno ugovoriti. i da Dijego fon Bergen. Gaspari je poslao još jedan šifrovani telegram Pačeliju. Ali to se nije dopalo Pačeliju. 50 . Zbog toga je on nastavio da se koristi prednostima podela i rivaliteta između nacionalne i lokalne vlade u Nemačkoj. u šta su bili umešani stari rivaliteti između Bavarske i Pruske. katoličke i protestantske Nemačke. na zadovoljstvo i uz čestitke pape i rimske Kurije. „ambasadu Rajha u Vatikanu (Rimu). međutim. pod vođstvom Rajha". kada je Matijas Ercberger savetovao Pačelijevom prethodniku u Minhenu. pošto je sada konsultovana. Stvari su se promenile od davne 1917. koji je promovisan u Reichsminister-a. koristeći u velikoj meri metod diplomatske ucene. uz istovremene pregovore sa katoličkom Bavarskom. zastupajući Bavarsku. Što se tiče ministara u Berlinu. i bavarsko poslanstvo pri Vatikanu u Rimu. Na banketu posle Božića. treba da bude prvi ambasador predstavljajući ceo Rajh. ministar inostranih poslova Herman Miler. najavio je da se prusko poslanstvo u Rimu pretvara u nemačku ambasadu pri Svetoj Stolici.Sedamnaestog decembra. U svakom slučaju. Sveta Stolica je odlučna da „zadrži nuncijaturu u Minhenu. uz saglasnost Vatikana. U međuvremenu. Pačeli je sada držao sve dizgine u rukama. „Vaša Ekselencija treba da ode u Berlin gde se vlada neće protiviti naimenovanju (Šultea). pošto je pristanak vlade već dat. rekao je Pačeli vladama država i vladi Rajha u Berlinu. Matijas Ercberger. MAHINACIJE IZMEĐU BERLINA I MINHENA Dvadesetsedmog septembra 1919. maja 1920."18 Rajh je. Drugim rečima.

službenik zadužen za poslove Vatikana u Ministarstvu inostranih poslova u Berlinu. A posledica tog propusta. Ukoliko se ne prihvate njegovi zahtevi. u roku od nekoliko nedelja. kada je obećao neposredno sređivanje odnosa između Berlina i Svete Stolice u zamenu za pristanak Stranke centra da glasa za Zakon o posebnim ovlašćenjima. što je bilo pitanje koje je Pačeli mogao da reši jednim potezom pera. ja ću posvetiti sve svoje snage negovanju i jačanju odnosa između Svete Stolice i Nemačke.20 Drugim rečima. Septembra 1920.24 Delbrik je takođe otkrio dokle je Pačeli bio spreman da ide. zahtevao je da država prihvati sve predloge lokalnog biskupa u vezi sa veroučiteljima. koji mu je omogućio diktatorsku moć. Mnoge od ovih teritorija. predsednik Fridrih Ebert je svečano izjavio da je njegova dužnost bila da uredi." Pačeli je imao na umu osetljivo pitanje bivših nemačkih teritorija koje su anektirali ili demilitarizovali saveznici na kraju rata. odnose između Crkve i države u Nemačkoj. po viđenju nemačkog crkvenog istoričara Klausa Šoldera. Na taj način postao je najstariji diplomata u prestonici. da kajzer nikad neće pristati da se bavarski nuncije naknadno akredituje za Rajh ili Prusku.19 Pa ipak. ako to zahteva biskup. na primer.pokojnom nadbiskupu Aversi.21 Pošto mu je toplo poželeo dobrodošlicu. od reči do reči. Desetak godina kasnije. 23 Reakcija u Minhenu na Pačelijevu veliku listu zahteva nije bila toliko zaprepašćenje koliko šok. Pačeli je odgovorio: „Što se mene tiče. dovela je do „tragičnog polazišta sa koga je 1933. U međuvremenu. ona je odgodila pregovore oko Nemačkog konkordata. rekao je Pačeli bavarskoj vladi. onda Sveta Stolica neće imati načina da pomogne u slučaju teritorijalnih sporova sa nemačkim susedima. Ali on je sa izvanrednom hladnokrvnošću obavestio bavarsku vladu. pošto bi to bilo isto što i davanje Rajhu da igra sporednu ulogu. ma koliko da je ova diplomatska majstorija izgledala vešta. i da država mora da otpusti ove nastavnike." (Trinaest godina kasnije. Hitler prisilio. Nemačka će morati da popusti. „na primer. od države se tražilo da ispuni sve finansijske obaveze i istovremeno garantuje primenu kanonskog prava na vernike. i tako postao prvi diplomata koji je to uradio pod vajmarskom vladom. upozorio je na „neraspoloženje" koje su izazvali Pačelijevi „preterani zahtevi" u Minhenu. da je „najčudnije kod Pačelija da je on jedva svestan toga šta je moguće u Nemačkoj i da pregovara na način kao da to čini sa Italijanima". Hoće li ove teritorije ostati unutar svojih starih nemačkih dijeceza? A ako ne. profesor Rihard Delbrik. Pačeli je mogao da zaključi Nemački konkordat ranih dvadesetih godina a da ne dovede u pitanje katoličku političku i društvenu delatnost. što je bila počast koju je on negovao sa velikim šarmom i dostojanstvenošću. na istoku i na zapadu. čak i među onima koji su bili veoma raspoloženi prema konkordatu. Nuncije je uslovio svoje zahteve otvorenim pretnjama o diplomatskim protivmerama. Hitler je upotrebio istu frazu. nastanjivali su katolici. Sa dubokim žaljenjem. neće biti ni konkordata. tako da one budu u skladu sa novom situacijom i savremenim prilikama". sa kojim je bio odlučan da izbegne svaku konfrontaciju. PAČELI KAO DOAJEN DIPLOMATIJE Tridesetog juna 1920. Pačeli je posvetio svu svoju pažnju pregovorima oko konkordata sa bavarskom vladom. sa kojom je on već napravio nacrt koji je zaprepastio ministre svojom smelošću. da li će bar sveštenstvo da dolazi iz nemačkih semeništa. a 51 . U pitanju školstva.)22 Pošto je izgovorio ove uglađene reči. a ako ne bude konkordata. u pitanju dijeceze u Saru. „sa odgovarajućim vlastima. Primetio je takođe. što može u svakom trenutku da postane problem. Hitler je lukavo shvatio da mu konkordat pruža priliku da obezbedi dobrovoljno povlačenje političkog katoličanstva. nemačko katoličanstvo na kapitulaciju". Pačeli je uručio svoje akreditive predsedniku Republike. i tako nastavi da vrši nemački uticaj?25 Jasno je da je u interesu nemačke vlade bilo da podržava nemački kulturni i verski uticaj nad ovim odvojenim podanicima.

Kardinal Adolf Bertram iz Vroclava. uključujući čišćenje. u situaciji koja je postala poznata pod imenom Crna 52 . ali koji je veliki radnik i čije su misli u pogledu problema crkve bile u punom skladu sa nuncijevim". njegove mlade domaćice i laičkog dela posluge. i posebno pruska vlada koja se bojala da će Rajh biti lak plen za Pačelija. To je bio očigledan Pačelijev trijumf. obe strane su ga zvale: vlada Rajha. izjavljujući da „Francuska više voli da koristi afričke vojnike. uključujući tu i zahteve oko obrazovanja. Njih dvojica su proveli sate i sate radeći zajedno.26 Izgleda da je klika u stalnom delu posluge. otac Lajber rekao za Pačelija: „On je rođeni vladar." Lajber je takođe imao i mišljenje o sestri Paskvalini: „Nuncio treba da je spakuje i pošalje kući. pogodila ovakva optužba. Briga Rajha za probleme granice bila je tolika. Po pričanju Pačelijeve sestre Elizabete. opisuje se u jednom svedočanstvu za beatifikaciju kao „melanholičan i tužan tip. Pačeli je počeo da koristi usluge jednog idealnog pomoćnika. Pačelija je prirodno. izjavio da namerava da identični konkordat primeni na čitavu Nemačke ili Prusku. izražavajući svoje zadovoljstvo presudom koju je donela istraga. efikasno uklanjajući svoje protivnike. počela da joj stvara teškoće. Elizabeta je rekla da joj je on kasnije pisao. odgovarajući na zahteve nemačkih biskupa i laičkih molilaca. pisao je (na latinskom) Gaspariju 31. da ova saradnja ima cenu: naime. Paskvalina je s vremenom preuzela rukovođenje čitavim domaćinstvom u nuncijaturi. Pačeli je objašnjavajući svoje planove. Kako tvrde svedoci za beatifikaciju. bio je spor između Nemačke i Francuske oko dovođenja crnih vojnika u okupiranu Rajnsku oblast. decembra 1920. oko prevlasti u domaćinstvu.teške laži . da je u novembru 1920. da se popusti u pogledu školskog pitanja. kako je to pedeset godina kasnije rekla njegova sestra tribunalu za beatifikaciju."28 CRNA SRAMOTA Zanimljiv primer za nacionalne i internacionalne probleme sa kojima se suočavao Pačeli u ovom periodu.što mu je bilo veoma potrebno kako bi mogao da nosi težak teret svog posla". kuvanje i pranje. rekavši da je „ponovo našao svoj mir i vedrinu duha . Priča se da je tih dana. jezuite Roberta Lajbera. Sa dozvolom Pačelija. Postavljalo se pitanje: kakav je utisak ovo ostavljalo na protestantsku Nemačku. Lajber. Već u aprilu 1920. i otuda je želela da unapred postavi vlastite kriterijume za konkordat. posebno na Prusku? U intervjuu pariskom listu „Les Temps". ali on to neće zato što ona poznaje veoma dobro ekonomiju domaćinstva. koji su bez ikakve kulture i morala izvršili neopisive zločine nad ženama tog regiona. posebno ukoliko oni koji su radili sa njom nisu bili dovoljno hitri. kojoj je smetalo napredovanje sestre. On je insistirao na istrazi povodom ove orribile calunnia . koji stalno uzdiše. ona je ponekad bila neprijatna žena. Pačeli je obavestio Gasparija da su francuski crni vojnici svakodnevno silovali nemačke žene i decu u Rajnskoj oblasti i da se mora iskoristiti uticaj Svete Stolice da se izvrši pritisak na francusku vladu da odatle ukloni ove vojnike. odnosno žustrina. Ona je imala ono što je jedan od svedoka beati-fikacije opisao na italijanskom kao snellezza.potom i vladu Rajha.27 U to vreme. neprijatelji domaćinstva odgovorili su tako što su po Minhenu proneli glasinu da nuncije na nju gleda više nego svešteničkim očima. DOMAĆA DRAMA U to vreme Pačeli je imao buru u kući zbog bitke koja se vodila između sestre Paskvaline. Još jedanput on je ostavio sve opcije otvorene za svoje buduće delovanje: prvo Pruska? Ili Rajh? U međuvremenu. Otada je ona postala bez premca u svom domenu. miran i sitan čovek. u decembru. odobren nacrt bavarskog konkordata.na najvišem nivou u Vatikanu.

on je tražio od britanskog ambasadora pri Svetoj Stolici da zamoli britansko Ministarstvo inostranih poslova da „nijedan obojeni saveznički vojnik ne bude u onom malom broju koji će biti smešten u Rimu posle okupacije". bilo je to kobno za nemački narod. on se pojavio kao kompromisni kandidat što je bila posledica podeljenih glasova između laičkih kandidata sa levog i desnog krila stranke. jer iako je „zvanično predstavljao Rajh". Pet godina mlađi od Pačelija. bila je neosnovana: godine 1931. Dvadeset i pet godina kasnije. Ali Pačeli. od početka do kraja.sramota". Kas. poznat kao „prelat". poverenik i uvaženi pratilac. stručnjak za kanonsko pravo. kada su se saveznici spremali da uđu u Rim. on je postao u svakom pogledu Pačelijev privatni pomoćnik. Kao što će se pokazati. tražeći od Pape da interveniše u ime zlostavljanih nemačkih žena i dece. U to vreme. nije bio uveren u njegove zaključke.30 francuski ambasador pri Svetoj Stolici odlučno je odbacio Pačelijeve i Bertramove navode. On je predstavljao interese Pačelija i papstva. Pačeli je nastavio da manevriše između Rajha i Pruske. podigla se međunarodna kampanja protiv crnih vojnika i njihovih navodnih zločina. 53 . Njegov položaj nije bio sasvim jasan i s vremenom je postajao sve neobičniji. između ostalog". od kojih je većina pripadala „staroj civilizaciji i među kojima je bilo mnogo hrišćana”. U SAD. U međuvremenu. došla mu je jedna neobična ličnost: Ludvig Kas. Podržan od strane Pačelija. postao je Pačelijev bliski saradnik u svim fazama pregovora o konkordatu. tražeći najpogodniji položaj za pregovore u skladu sa svojom konkordatskom politikom. januara.29 Po tvrđenju Bertrama. živahan. U odgovoru Gaspariju. koji je raspolagao rezultatima istrage. silovanja i strašnih napada na žene i okrutnosti prema deci. Sedmog marta 1921. Što se tiče Pačelija. On je tvrdio da su činjenice bile da je samo jedna grupa severnoafričkih vojnika bila u regionu. u pomoć i u službu. pod vatrom otvoreno rasističkih peticija. Kas je bio prvi sveštenik koji je postao vođa Stranke centra u njenoj dugoj istoriji. istraživanje nemačke vlade donelo je dovoljno dokaza o „zločinima koje su izvršili ovi vojnici: spisak sadističkih zlodela. ali su navodi o Crnoj sramoti nastavili da se javljaju sve dok ove teritorije nisu konačno bile oslobođene. poslanik Katoličke stranke centra u Rajhstagu i (što je neobično za profesionalnog političara) katolički sveštenik. Kas je bivao sve odaniji Pačeliju. opisujući ih kao „odvratnu propagandu" koju je podsticao Berlin. ova epizoda je uobličila njegov stav prema rasi i ratu. Odbor je preporučio da SAD ne preduzimaju nikakve radnje spram žalbi koje stižu od nemačke vlade i Svete Stolice. U međuvremenu. SJAJNI DIPLOMATA Tokom 1921. Kas je bio taj koji je postao vođa Stranke centra kada je bivši kancelar Vilhelm Marks podneo ostavku.32 6. Kasova tvrdnja da predstavlja stranku koja je održavala ravnotežu snaga u Nemačkoj. Predstavnički dom je zatražio istragu31 koja je opovrgla nemačke optužbe. Gaspari nije dalje prosledio zahtev francuskoj vladi. on je ponovo pisao Gaspariju. i to u vreme kada se povećavao jaz između interesa Vatikana i interesa nemačkog katoličanstva. sa naočarima. Kao što će se pokazati. 16. njegov prijatelj. u oktobru 1928. sa obaveznim lepim štapom. Kas je predstavljao ključnu ličnost u Pačelijevoj konkordatskoj politici i njegovoj kasnijoj vezi sa Hitlerom. Francuzi su čak planirali da pošalju još crnih vojnika u to područje.

Na sastanku u Ministarstvu vera i obrazovanja u decembru 1921. oko Sarske oblasti vodio se teritorijalni spor sa Francuskom. jer će on samo ohrabriti Francusku na još veću teritorijalnu agresivnost. Rati. Kardinal Bertram i nadbuskup Šulte. Akile Rati. Poljska je tražila Gornju Šleziju. da je prenebregao druge ozbiljne implikacije. da će to biti suprotno interesima Vatikana u Nemačkoj. S vremenom će se pokazati.Kao i Pačeli.5 NOVI PAPA Dvadeset drugog januara. poslat je u Poljsku kao nuncije. u nadi da će privoleti Pačelija na razgovore. postati veoma pogodan partner za pregovore sa Hitlerom. Pišući Betramu 9. Posle staža u vatikanskoj biblioteci. Ministri su primetili. visoko čelo i prodorne oči. vodeći katolički prelati u Pruskoj. rekao je ministru Otu Belicu i državnom sekretaru Karlu Hajnrihu Bekeru. Nizak i dežmekast. Šulte je opisao dogovor kao „ogroman rizik". U jesen. da će pomoći Nemačkoj tako što će hitno postaviti nemačkog biskupa u Trir u Sarskoj oblasti. ne slušajući savet svoje biskupske braće. da Pačeli nije shvatio probleme nemačke politike. umro je Benedikt XV. Smeškao bi se kada bi primao 54 .2 Pačeli je ponovo zapanjio ministre otvorenim pretnjama. 6.4 Pošto je postavio znak jednakosti između školskog pitanja i pretećih teritorijalnih problema. Pačeli se odupirao. Posledica ove prepiske bila je Bertramova molba Pačeliju da ne preteruje. potom. februara. razmišljao je Šulte. vršila je pritisak na Pačelija da zaključi odmah Nemački konkordat nadajući se da će to pomoći Nemačkoj u oštrom teritorijalnom sporu sa Poljskom. Nasledio ga je 6. godine. Za nadbiskupa Milana bio je naimenovan 1921. Virt je molio nuncija da mu barem da napismeno listu pitanja koja su za Vatikan bila od posebne važnosti. sa telom alpskog planinara. pošto je jurisdikcija Pruske države u pogledu obrazovanja bila neprikosnovena. zbog čega će on. političarom levog krila Stranke centra. na kraju sastanka. posle pojačanih pregovora. dodajući da njegovi uspesi u ovim stvarima ne duguju samo njegovom talentu već i Bogu. postavio Hitler mnogo mu obećavajući u tom smislu. Pačeli je iznudio od Pruske pristanak da će barem razmotriti školsko pitanje „na zahtev Rajha". stručnjak za paleografiju i arhivista. stalno ohrabrivao Pačelija u uverenju da je zajednički i sveukupni Nemački konkordat bio neophodan kako bi se sprečilo da pojedine države preduzmu mere koje su bile karakteristične za doba Kulturkampf-a. verovatno zato što mu se nisu dopadale Virtove levičarske ideje. pod kancelarom Jozefom Virtom. On je nastavio svoju politiku. Ono što mu je Pačeli dao bio je manje-više nacrt Bavarskog konkordata. smatrao da zna bolje od svoje nemačke hijerarhije. Kas je bio ubeđen da novi Kodeks kanonskog prava treba da se nalazi u osnovi svakog budućeg konkordata. Virt je bio ubeđen da bi čvršće veze sa Vatikanom mogle da budu od pomoći. ne primećujući nemačku društvenu i političku stvarnost. Zbog ovog ubeđenja je u stvari. u tolikoj meri opsednut da pobedi u pitanju školstva.3 I pored toga. Pačeli se hvalio svojom pobedom kardinalu Adolfu Bertramu. Inače.1 U međuvremenu. januara 1922. U pitanju je bila neobična mešavina upornosti i bezobzirnosti. bili su zapanjeni. Pačeli je. Pačeli upao u zamku koju mu je 1933. vlada Rajha. Kas je štaviše. u kome su zahtevi o pitanjima školstva predstavljali uvredu za Prusku. tokom leta 1921. u zamenu za naimenovanje nemačkog biskupa u Triru. bez uvijanja dodao da će Svetoj Stolici biti bolje bez konkordata ukoliko ne bude mogla da sprovede svoje namere u vezi sa školama. kroz deset godina. januara. gde se istakao kao vešt i odvažan diplomata. posle kratke bolesti. koji je uzeo ime Pije XI. Bio je takođe i oduševljeni planinar. bio je naučnik. imao je široko. šezdesetčetvorogodišnji sin upravnika fabrike svile iz okoline Milana. Pačeli je. kada je postao i kardinal. samo ako vlada pristane da sarađuje u pogledu školskog pitanja u konkordatu. međutim.

Francuzi su se gorko žalili da je Vatikan favorizovao Nemačku. U novembru.000. Bio je to dug i naporan posao. što je ukazivalo na to da je Pije XI bio odlučan da reši Rimsko pitanje. On ih je strogo unakrsno ispitivao i teško onom svešteniku koji nije znao odgovore. Gaspari koji je delao u dosluhu sa Pačelijem. Vatikan koristio svoje dobre usluge da spoji obe strane. Rektor Engleskog koledža. Postao je jedan od najsamovoljnijih papa u novijoj istoriji papstva. Na Pačelijevo veliko zadovoljstvo. i 1924. Jedanaestog januara 1923. konkordat je izglasan u bavarskom parlamentu sa 73 glasa za i 52 protiv. jedna od prvih Ratijevih odluka bila je da zadrži Pjetra Gasparija na mestu državnog sekretara. kažnjavanja. Po prvi put od 1870. sećao se da je ovaj „bio miran i sabran kao onda kad je stajao na vrhu Monte Rosa ili kao kad je provodio noć na kamenitom grebenu za vreme oluje na Alpima". Gaspari se pravio gluv. prelazeći preko nemačkog teksta reč po reč. kardinal-državni sekretar je u više navrata upozoravao na opasnost od komunističkog prevrata u toj oblasti. Primio je izveštaje da će Rusija da iskoristi pometnju u Zapadnoj Evropi. Terorističke grupe napadale su železnice i druga industrijska postrojenja uz pomoć nemačke armije. Prelati su pričali da su se za susret sa Ratijem pripremali kao pred ispit. monsinjora i kanonika. osim 55 .8 Konkordat je obezbedio da bavarska država prizna novi Kodeks kanonskog prava kao normu za naimenovanje nadbiskupa. posebno svojim štićenikom Pačelijem. To je značilo da neće biti promena u konkordatskoj politici. proterivanja i strogih mera protiv civila.000. a posle Pačelijevih izveštaja u kojima se stalno ponavljala pretnja izgledima za konkordat. Došlo je do talasa hapšenja. obavezujući vladu da plati kompenzaciju pobunjenim radnicima.7 U međuvremenu. U velikoj meri zahvaljujući Pačelijevoj diplomatiji. blagosiljanje urbi et orbi vršilo se iz lođe iznad Trga svetog Petra. Njime se. Pije XI objavio je 28. juna otvoreno pismo u „L'Osservatore Romano". U njemu je osudio stroge odredbe reparacija i kritikovao Francusku zbog okupacije delova zapadne Nemačke. uputio je upozorenja francuskim prelatima da Francuska igra opasnu igru u Ruru. Tako je. došapnutih predloga i u nemačke i u francuske uši. odnos je bio četiri milijarde maraka za jedan dolar. ali umeo je da bude i strog. kada su obe strane bile spremne da ga potpišu. ukoliko Nemačka izgubi strpljenje zbog francuskih koraka. Vrednost nemačke marke je opala u odnosu na vrednost američkog dolara. Za odmazdu. On je dao Pačeliju svu vlast koju je tražio za verske škole i za veronauku kroz čitav obrazovni sistem. Početkom januara 1924. koji je posmatrao novog papu kako stoji i gleda preko Trga. Pačeli je takođe tokom 1923. Nekoliko dana kasnije. Koristeći se Pačelijevim izveštajima.6 Pačeli i Rati su se dobro poznavali i jednako su mrzeli i bojali se boljševizma. Dok je nastavljao da pregovara o konkordatu sa državama u Nemačkoj. Pije XI i Pačeli su sedeli zajedno u Apostolskoj palati. a zatim 1. koji je trajao pet godina. bio upleten u oštre domaće i međunarodne krize koje je podstakla francuska okupacija rurske doline i propast nemačke marke. u tolikoj meri da ga je veličao bavarskom poslaniku u Rimu kao „jednog od najboljih nuncija. Nemci su bili ushićeni. Berlin je prekinuo isplatu reparacija i pozvao na pasivan otpor i štrajkove. Gaspari je bio veoma zadovoljan. jula na 160. Pod pritiskom nemačkog ambasadora pri Svetoj Stolici. posle čega se broj uvećao do jedne bilijarde. ako ne i najboljeg".hodočasnike i posetioce. a kroz posredovanje „tajnih nezvaničnih misija". francuske i belgijske trupe su okupirale veoma industrijalizovanu rursku oblast. iako su Francuzi ostali sumnjičavi u pogledu namera Vatikana. BAVARSKI KONKORDAT Pačelijevi napori da zaključi Bavarski konkordat konačno su urodili plodom u martu 1924. dve strane su se približile. prvo na 18. Francuzi su bili besni. šifrovanih depeša. biskupa. putem privatnih sastanaka. tvrdeći da su isporuke uglja i drveta bile zadržane.

avgusta 1925.. pa ipak ljudski topao princ Crkve". za sva vremena. Vraćajući se jednog jutra iz šetnje po Tirgartenu. plemenitom skromnošću.11 Pačeli je počeo da se opušta i da pomalo uživa. Pačeli je postao poznat kao prijatan gost na večerama. čak ni mačku koja bi se ušunjala i sa ljubavlju sela do njegovih nogu". Visok. Pišući posle njegove smrti. u Rauhštrase 21. u Članu 13. stižući u limuzini u ministarstva Rajha i Pruske.9 Međutim.toga.12 U tišini nuncijature.. On ga je jahao. u kvartu Tirgartena. „njegov pogled nije propustio da vidi cvet koji je krasio njegov sto. Pačelijev uspeh sa Bavarskim konkordatom. uprkos svom visokom položaju nuncija u Berlinu. umesto u Berlinu. pruska vlada je obavestila vladu Rajha da. Pruski ministri su bili veoma sumnjičavi. oni su izjavljivali da ne može da se zaključi Nemački konkordat bez saglasnosti pruske vlade. kao i feldmaršal Paul fon Hindenburg. Postoje priče da je jahao konje na bogataškim imanjima izvan Berlina. napuštajući svoj uobičajeni asketski način života u interesu podmazivanja točkova diplomatije. što mu je donelo ugled uspešnog domaćina. zaštita i napredovanje Katoličke crkve i svih njenih udruženja i institucija. ushićeni Pačeli je ispričao sestri Paskvalini da mu je prišao jedan mali dečak i upitao ga da li je on „svemogući Bog". do 1936. Počeo je da priređuje prijeme za diplomate i zvaničnu elitu prestonice. elegantan u svom purpurnom svilenom ogrtaču. odmah je stvorio probleme u vezi sa budućim konkordatima Nemačke i Pruske. osim muva „prema kojima je imao pravu averziju". kao što je bio u svojim sjajnim odorama". britanski ambasador u Berlinu od 1930. stegnuti. ili dolazeći na prijeme u ambasade. samo građani Bavarske ili neke druge države unutar Nemačke. PAČELI KAO USPEŠAN DOMAĆIN Pačeli se zvanično preselio u Berlin 18.10 Prema američkoj novinarki Doroti Tompson. Ministri su tvrdili da je bilo nezamislivo da se crkveno-državna politika najveće nemačke države određuje u Rimu. zamahnuo svojim brijačem. strogi prelat ikada zaista opuštao? Mali nagoveštaj veselosti u njegovom karakteru pojavljuje se u anegdoti koju je ispričao jedan aristokrata. pošto se Pačeli javno hvalio da je nameravao da iskoristi Nemački konkordat da im nametne svoju volju. ili neki mali gest koji je njegov obrok trebalo da učini prijatnijim. smatrao je da je Pačeli bio „najbolje obavešteni diplomata u Berlinu". „on je bio isto tako dostojanstven i skroman u jednostavnoj mantiji. postao je poznata ličnost u prestonici. nastavila je." U pitanju su bili pozdravi koje su Pačeli i on razmenjivali svakog jutra dok su oštrili svoje brijače gledajući se iz udaljenih. Ona je pamtila na svoj osobeni slatkorečivi način da. Dvadeset sedmog novembra. Istovremeno. tvrdila je sestra. Lord D'Abernon. Prema navodima sestre Paskvaline. „Jednog dana". Voleo je sve životinje. obezbeđivalo priznanje. rekao je Štalberg svom sinu. Hans-Konrad Štalberg opisao je jednu „neobičnu ceremoniju. čuven po svojim zabavnim i duhovitim odgovorima i sposobnosti da razgovara na gotovo svakom jeziku. sused iz Berlina. Da li se ovaj uglađeni. Pruska je za sebe zadržavala sva prava u tom pogledu. ali susednih prozora kupatila. mogu da budu imenovani."13 56 . obučen u jahaće odelo. pošto je Bavarska pregovarala o svom konkordatu. zatim ministar inostranih poslova Gustav Štrezeman i drugi članovi vlade. Pačeli je „zaista bio najbolje obavešteni diplomata u Nemačkoj". Predsednik Ebert bio je redovan gost u nuncijaturi. Za uzvrat. Paskvalina se sećala da „je pridobio svačije srce svojom prefinjenom. Crkva je pristala da. nastavila je. kao da seče. s obzirom na to da je bavarska država plaćala sveštenstvo. svugde se pokazivao kao vrhovni. i nastanio u sjajnoj rezidenciji nuncijature okruženoj parkovima. „Pačeli me je iznenadio kada je u znak pozdrava. berlinski prijatelji su za njega nabavili mehaničkog konja koji je radio na struju.

on je pregovarao o Dozovom i Jangovom planu. Pačeli je nastavio da radi na pregovorima oko konkordata sa Pruskom. Nezaposlenost je rasla. Sa padom svetske trgovine.15 Konkordat je potpisan 14. odobrio ga je pruski parlament sa 243 glasa za i 171 glasom protiv. Pruski predsednik vlade Oto Braun. koji su bili pod uticajem generacija protestantskog pluralizma. ali trenutak nije bio povoljan. čak i za katolike. Štrezeman je bio jedan od glavnih arhitekata pakta u Lokarnu koji je doneo delimičan mir Evropi. došlo je do propasti njujorške berze i početka svetske ekonomske krize. Mesec dana kasnije. Kako su meseci prolazili. Propast banaka bila je neizbežna. Jedna posebna klauzula davala je pruskoj vladi pravo veta. poslovi su padali. pisao je.16 Pačeli nije napustio rad na Nemačkom konkordatu. Došlo je vreme da se otvoreno razgovara. središni problem školskog pitanja ostao je nerešen. Pačeli je odgovorio da on ne može da „se vrati Svetom ocu u Rim sa nacrtom konkordata u kome se ne pominju škole". to su Prusi bili sve odbojniji. dani Vajmarske Republike bili su odbrojani. da izjavi da se on nije odricao „osnovnih načela" za koja se zalagao. Do jeseni 1928. Braun je uzvratio. Pačeli je pozvan u Rim. Pačeli je video protestantski otpor u vezi s imenovanjem biskupa kao dokaz njihove antipapske predrasude. konačno se povukao. dok su stari morali da se vraćaju. a da se ne izložim sigurnom porazu. Kardinal-državni sekretar Pjetro Gaspari. rekao je Pačeliju da „nijedna odredba koja bi se ticala škole ne može da uđe u konkordat". „a ja ne mogu da odem u parlament sa konkordatom koji pominje škole. dve strane su postigle sporazum o novoj berlinskoj dijecezi u skladu sa Pačelijevim željama. U pitanju škola: ćutanje. Njegovom smrću i sa sve većim ekonomskim i industrijskim burama. Pačeli je požurio natrag u Berlin da raščisti svoj sto i da se sa svima pozdravi. pošto se Rajh još jednom suočio sa opasnim spoljnim i unutrašnjim nevoljama. i koja je obezbedio u drugim konkordatima u vezi sa školskim pitanjem."14 Pačeli je bio taj koji je konačno popustio u proleće 1929. juna 1929. I dok su se ovi događaji odvijali. instiktivno su verovali u očuvanje tradicionalnih prava lokalnih katedralnih kaptola. Svi sveštenici morali su biti nemački građani i imati odgovarajući stepen obrazovanja. kanonici napravili konačan izbor. Pruski ministri. Krajem oktobra 1929. U završnim pregovorima. izabran je da ga zameni. od kojih bi Sveta Stolica izabrala tri. Pačeli je uklonio zabrinutost katolika o neposrednoj pretnji katoličkim školama. Posle propasti u Volstritu. 57 . On je bio obavezan. iscrpljen višegodišnjim pokušajima da povrati Nemačkoj predratni ugled. priliv zajmova iz SAD je prestao. Njegov štićenik i miljenik gotovo četvrt veka. Nije li ovaj italijanski nuncije pokušavao da uvede Protivreformaciju u samo srce protestantske zemlje? Što je Pačeli vršio veći pritisak. a od kojih bi potom.PRUSKI KONKORDAT Tokom ovog perioda društvenog života. Štrezeman je uveo Nemačku u Ligu naroda. Pačeli je poslao zvaničnu notu Braunu obaveštavajući ga da je kompromis u vezi sa školama napravljen pod pritiskom. Petog avgusta. kao doajen diplomatskog kora u Berlinu. kojim su se reparacije svele na podnošljiv nivo. Tri nedelje pre toga. umro je Gustav Štrezeman. Poziv je došao telegramom u novembru. ako bi došlo do nekih veoma ozbiljnih problema. problemi su postajali javni i strasti su rasle. a protiv rimske dogme. Nemačka više nije mogla da izvozi dovoljno proizvoda da bi platila uvoz sirovina i hrane. gde je boravio najmanje dva puta godišnje od 1917. Protestanti su smatrali da su oni čuvari liberalnih ideja. dok se odmarao u svom omiljenom utočištu. gotovo 80 godina star. U pitanju imenovanja biskupa postignut je privremeni kompromis: katedralnim kanonicima ostavljeno je pravo da naprave listu imena. Sa svoje strane. u samostanskom sanatorijumu Roršah.

izjavljujući da nacionalsocijalistički pokret neće biti „uvučen u verske rasprave". bio je i ručak koji je priredio Hindenburg. i u svim okolnostima smatram da je nesreća kada se vera bez obzira u kom obliku. U svojoj knjizi Mein Kampf napisao je da bi sukob sa Katoličkom crkvom u Nemačkoj imao pogubne posledice. Ograde koje su zadržavale ljude. nadahnuti kakvi ste bili smislom za pravdu i dubokom ljubavlju za ljude. Pačeli je neprekidno blagosiljao masu. Hitler je opisao Katoličku crkvu kao „ogroman tehnički aparat" koji „umanjuje" Nacionalsocijalističku stranku. Hitler je vodio značajnu privatnu prepisku sa katoličkim nacističkim simpatizerom. pevale su se himne.19 Međutim. narednog meseca. ali laskavih pisama Hitleru koja su izmamila dva odgovora. Za vreme njegovih lutalačkih dana u Beču. U stvari. U stvari."17 Desetog decembra. on je razmišljao o rđavim posledicama Kulturkampf-a i shvatio važnost da se povuče jasna razlika između političkog katoličanstva i verskog katoličanstva. 7.2 Obećao je da neće biti novog Kulturkampf-a u njegovoj borbi sa Katoličkom strankom centra. kao što ni religija ne može da se pomeša sa spletkarenjima političkih strana-ka". nastavio je. podrivajući moral i etiku rase. rekao je. Rauhštrase je bila ispunjena desetinama hiljada mladih članova Katoličke akcije koji su držali baklje iznad glava. Privatno. on se zakleo da će potpuno „iskoreniti" hrišćanstvo iz Nemačke. da se obraća lojalnim hrišćanima. on je izjavio: „Zahvaljujem Vam na svemu što ste učinili tokom ovih dugih godina za stvar mira. ali 58 ." Politizacija vere je „štetna". Zastave su bile spuštene u Pačelijevu čast. sada predsednik Republike. najmoćniji položaj u Katoličkoj crkvi posle pape. objasnio je dalje. Dve godine kasnije. Nazdravljajući Pačeliju. „Ne možeš biti i jedno i drugo".javno i privatno. Hitler je imao dva gledišta o crkvi . Još nije bio napunio pedeset i četiri godine. Uveravam Vas da nećemo zaboraviti Vas i Vaš rad. februara 1925. Završio je opštim mestom da političko hrišćanstvo „nije dobilo nove članove crkve. on je izjavio u stranačkom cirkularu. problematičnim mladim klerikalcem koga su njegovi pretpostavljeni namestili u zabačeno selo po imenu Leenbul. pisao je. pridruži političkim strankama. bile su gotovo srušene. a ljudi su plakali dok je prolazio. on je izjavio u Rajhstagu da crkve treba da postanu sastavni deo nemačkog nacionalnog života. Na podijumu. ona je napisala. Pačeli je dobio crveni šešir. sećao se. on se usmerio na pažljivo korišćenje moći crkava u sopstvene svrhe. on je ponovio ovo stanovište u stranačkim novinama „Völkischer Beobachter" 26. „nemaju nikakve veze sa verskim problemima. Hitler je izjavio: „Uvek. Februara 1933.4 U prvom odgovoru. Prema pričanju sestre Paskvaline. on je preuzeo svoju novu dužnost kardinala državnog sekretara. sve dok oni ne postanu nesaglasni sa nacijom. U drugom pismu.1 Pošto je pušten iz zatvora zbog svog učešća u puču u pivnici. da se sve izjave o veri zabranjuju iz taktičkih razloga. po imenu otac Magnus Get.18 O Božiću. „Političke stranke". Tokom 1927. Vlada mu je obezbedila otvorenu kočiju u kojoj je stigao do stanice Anhalter. već će se on nadmetati sa ovom strankom na osnovu „političkih shvatanja". Nije zadatak stranke. Pačeli je napustio Berlin. „već da vrati naciji sve njene delove i njenu moralnu i duhovnu kulturu koja je izgubljena".Među mnogim slavljima u tu čast. „Ili si hrišćanin ili Nemac". pisanom u Minhenu marta meseca. Optužio je Katoličku stranku centra da vodi oštru borbu protiv nacionalne ideje još od vremena Prvog svetskog rata. orkestar je svirao papsku himnu. „želja njegovog srca bila je da se posveti brizi za duše".3 U međuvremenu. Get je napisao nekoliko žučnih. sedmog februara 1930. HITLER I NEMAČKO KATOLIČANSTVO Adolf Hitler je vrlo rano shvatio kakve opasnosti može da ima otpor katoličanstvu za razvoj nacionalsocijalizma. on to nikada nije želeo i nije mu bilo milo kada ga je dobio.

Katoličko stanovništvo 1930. isto mišljenje podržaće Euđenio Pačeli u slučaju Nemačke i Stranke centra. Ovo pomeranje. Tokom proslave Tjelova (Corpus Christi). Katoličko izdavaštvo je izveštavalo o radu udruženja i podsticalo ga. a katolička filmska revija „Film-Rundschau".000 na 14. Katolička stranka centra. organizovanja verskih odmora i izdavaštva: veoma je porastao interes za javno dobro. prisustvovalo je osamdeset hiljada ljudi. sve do 1933. što je činilo oko 15% tiraža dnevne štampe u zemlji.3 miliona više nego pre rata. dečaka skauta i drugih omladinskih grupa. Krajem dvadesetih. Dva katolička servisa dnevnih i filmskih novosti slalo je materijale po celoj zemlji. i Pija XI prema Italiji i Katoličkoj narodnoj stranci (Partito Popolare). godine. pesnici. brojalo je oko 23 miliona. a broj poslanika u Rajhstagu porastao je sa 12 na 107. povećao je broj njegovih glasova sa dotadašnjih 2. katoličke procesije su postale popularne i tamo gde se nikada do tada. umetnici i novinari snažno su doprineli cvetanju kulturne aktivnosti za vreme vajmarskog perioda. u poređenju sa protestantskim crkvama. dogodilo se zato što je stranka desnice bila za njih ideološki privlačna. po svemu sudeći. katoličanstvo je ostalo najveća pojedinačna društvena ustanova u zemlji. radničkih sindikata. nisu održavale. spektakularno ojačala posle izbora od 14. bilo je bolje organizovano. katolička misao stekla je ugled kao snažna i originalna.000 članova.5 milion. Pod uticajem mislilaca kakav je bio Romano Gvardini i Piter Lipert. Katolička crkva Nemačke predstavljala je još uvek zavidnu silu.3 procenta. kao i službe na otvorenom. sa 366 na 640.000. uprkos velikim gubicima teritorija mahom nastanjenih katolicima. početak katoličkog srljanja ka nacionalsocijalizmu? Hitlerov trijumf na izborima u septembru 1930. S vremenom. Protestantske omladinske grupe imale su oko 700.verske.000 na 21. Bujali su katolički akademski klubovi i društva. bilo je oko četiri stotine dnevnih katoličkih novina. evharistiju su nosili u ukrašenoj nosiljci niz Unter den Linden u Berlinu. uz pratnju katoličkih političara koje je obavezno predvodio katolički kancelar koji je u to vreme bio na vlasti.7 Pa ipak. da su katolička radnička udruženja naginjala nacionalsocijalizmu zbog lokalnog antiklerikalizma i razočaranosti u Vajmarsku vladu. bilo je oko 420 katoličkih časopisa. dok je samo katolička omladina brojala 1. u Nemačkoj.000. Kada je Hitlerova stranka. oslanjajući se na 59 . od kojih je trideset imalo tiraže preko 100. septembra 1930. došlo je do ogromnog rasta nemačkog katoličkog života i aktivnosti . Nacisti su postali druga po veličini stranka posle socijaldemokrata. Vroclavu i Berlinu.6 Pošto je Vajmarski ustav ukinuo zabrane verskog okupljanja. Postoje čak primeri u oblasti Švarcvalda. Broj žena u katoličkim organizacijama povećao se sa 60 na 77 hiljada. Rastao je broj katoličkih udruženja. a socijaldemokrati izgubili pet procenata glasova. zahvaljujući ogromnoj nezaposlenosti (3. sveštenstvo katoličkih dijeceza poraslo je sa 19. često su se održavali u svim delovima zemlje. Kako bilo. dok su liberali bili desetkovani. s obzirom da su oni tragali za radikalnim rešenjima teških ekonomskih prilika. što je činilo 35% stanovništva. Jednoj takvoj službi u Dortmundu 1927.6 na 18. uz podršku snažne Stranke centra tokom posleratnog perioda. snažno je uticala na širenje nemačke filmske industrije.000. Uz to. koliko se pamti. Broj monaških udruženja se gotovo udvostručio.da je izgubilo milione". a što je bilo 2. Skupovi katoličkih radnika. katolički pisci. Katedre za proučavanje katoličkih ideja otvorene su u Frankfurtu na Majni. Ovo mišljenje zlokobno podseća na osećanja Pija X prema Francuskoj. Iako je katoličanstvo bilo vera manjine. Čak i posle brzog uspeha nacističkih organizacija. Tokom dvadesetih godina.5 U skladu sa vizijama Šelera i Ercbergera. Do koje mere je Hitler uspeo da umanji strahove katolika od nacionalsocijalizma tokom dvadesetih godina? Do koje je mere Hitlerov početni uspeh bio čak. kulturne kao i političke.2 miliona u januaru 1930). članovi verskih redova povećali su se sa 7. i u svakom delu Nemačke često su se držale konferencije i seminari o katoličkim temama.

"10 Idućeg meseca. Umesto toga. 2. Ideologija nacionalsocijalista.8 procenata glasova. zauzeli su više pluralisti-čki. u svojoj novogodišnjoj poruci. „nehrišćanska i nekatolička". ne mogu mu se davati sakramenti. „stoji u otvorenom. žalio se da „se nama u lokalnoj crkvi ne daju sakramenti. Sve dok katolik ima člansku kartu Hitlerove stranke. tvrdeći da sveštenici treba da sude o svakoj situaciji od slučaja do slučaja: „Kao čuvari pravog učenja vere i morala. bavarski biskupi sastavili su preciznije uputstvo za sveštenstvo u njihovoj oblasti. kardinal Bertram iz Vroclava. avgusta 1931." Kako se onda desilo da se antagonizam katolika prema nacizmu nije ostvario u obliku sukoba kojeg se Hitler toliko plašio? Poučna polazna tačka u analizi je prepiska posle izbora za Rajhstag 1930. U stvari.svoje tradicionalne glasove u katoličkim oblastima. Nije li generalni vikar iz Majnca govorio mimo dogovora? Ne bi li biskupi trebalo da objave zajedničko gledište? Neki su privatno gunđali da je politici u Majncu nedostajala taktička mudrost: konačno. kasno u jesen. katolički biskupi nisu uspeli da sastave zajednički dokument kada su se. ili za 14. međutim. tvrdio je. koji je svojim parohijanima dao sledeća uputstva: 1. nije li nacionalsocijalizam postavio „pozitivno hrišćanstvo" nasuprot ateističkom marksizmu? Ipak. oštrom kontrastu naspram (katoličke) crkve". lokalniji pristup.9 Pitanje iz Gauleitunga donelo je brzu potvrdu od generalnog vikara Majnca da je paroh iz Kiršhauzena zaista govorio u skladu sa mišljenjem dijeceze. katolička kritika nacionalsocijalista bila je žestoka i podržavali su je štampa i propovednici u crkvi. Izbegavajući otvorenost generalnog vikara iz Majnca. Oficir za štampu Gauleitunga želeo je da zna da li biskup deli mišljenje izvesnog paroha iz Kiršhauzena. zabrinjavala je katoličke biskupe u Nemačkoj. pišući u časopisu „Die Arbeit". „Katolička crkva nam otežava život. povećala je broj svojih mesta sa 62 na 66. sve dok on iznosi mišljenja o kulturnim i političkim prilikama koja su nespojiva sa katoličkim učenjem. Februara 1931. 3. biskupi moraju da upozore protiv nacionalsocijalizma. Nijedan član Hitlerove stranke ne može da prisustvuje (na skupovima u parohiji) pogrebima i drugim događajima. na kraju decenije. Prelat je čak skrenuo pažnju na po-litku „rasne mržnje" koju je sprovodila „Hitlerova stranka". Katolički novinar Valter Dirks. a koja je. nalaze se oštre optužbe na borbeni katolički otpor nacionalsocijalizmu početkom tridesetih godina XX veka. što nije moglo da zamaskira činjenicu da „verska i obrazovna politika nacionalsocijalizma nije u skladu sa katoličkim hrišćanstvom". Pismo biskupu ostalo je bez odjeka. pišući o „progonima" koje je Stranka centra vodila protiv nacista. pisao je jedan svedok. Afera u Majncu. Među izveštajima nacističkih aktivista koje je sakupio Teodor Abel 1934. Potom je ukazao na to da je Hitler u Mein Kampf-u prilično bučno hvalio katoličke ustanove.8 Drugi. o kojoj se u to vreme mnogo raspravljalo. sakupili na konferenciji u Fuldi. Uteha vere kao i sahrana na posvećenom zemljištu uskraćivala se ubijenim nacionalsocijalistima". upozorio je Katoličku crkvu u Nemačkoj na politički ekstremizam i nerazumnost i zlo rasizma. pošto odbijamo da napustimo stranku. zadržala je svoje. katolički nadbiskupi u tri druge oblasti - 60 . Zapravo. pisao je generalni vikar. između nacionalsocijalističke komande oblasti (Gauleitunga) u Hesenu i kancelarije katoličkog biskupa u Majncu. Nijedan katolik ne može da ima člansku kartu Hitlerove stranke. predsednik konferencije. opisao je katoličku reakciju na nacizam kao „otvoren rat".

jasno su izjavili da su nacionalsocijalizam i katoličanstvo nespojivi i ponovili ključnu rečenicu iz pisma bavarskih biskupa. Stigavši u Rim. izjavio je. pisci izjavljuju da „nacionalsocijalizam znači neprijateljstvo sa susednim zemljama. Fric Gerlih i Ingbert Nab. mržnju. isto tako se sa olakšanjem pozdravio sa Paskvalinom i njenim dvema pomoćnicama monahinjama. ali Pačeli se nije dao omesti. 61 . Paderbornu i Gornjoj Rajni . U proleće 1931. navodi dve ključne rasprave i moćnu kampanju u štampi. Bilo je malo izuzetaka: benediktinski opat Alban Šahlajtner. On će obezbediti. Hitler. osudili su nacionalsocijalizam na stranicama časopisa iz Minhena „Der Gerade Weg". U broju od 21. Pačeli se vratio na domaću teritoriju u više nego jednom smislu. bratoubistvo i beskrajnu bedu. Adolf Hitler propoveda zakon laži. katolički autor Alfons Vild objavio je veoma popularnu raspravu. koji je verovao da je božije proviđenje poslalo Hitlera na svet. pod naslovom „Hitler i katoličanstvo". zamolio je Elizabetu da vodi njegovo novo vati-kansko domaćinstvo. despotizam u unutrašnjim poslovima. poremećeni otac Vilhelm Maria Zen. Vi koji ste postali žrtve obmane čoveka koji je opsednut despotijom. jula 1932. Nije bilo u planu da ih povede u Rim. međunarodni sukob. Otuda su u kritičnim godinama pre 1933. koju je Elizabeta opisala kao „pravu gazdaricu" i veoma „lukavu" (scaltrissima). Klaus Šolder. u kome se pokret označava kao „kuga". građanski rat. Prema pričanju Pačelijeve sestre Elizabete. Pre nego što će se preseliti. rekao joj je. koje su bile deo domaćinstva. probudite se!"11 Međutim. a nacistički pokret jačao i širio se. dva katolička novinara. koji je podržavao naciste zbog onoga što je on smatrao da su taktički razlozi protiv Luteranaca. da to ne poremeti njene porodične dužnosti. Hitlerov prijatelj sa kojim se dopisivao. rat „koji će se završiti još pogubnije od prethodnog". PAČELI NA SVOM TERENU Udobno smešten u Vatikanu kao kardinal državni sekretar. već nasilje i mržnju". već da je poruka rase. u kojoj je tvrdio da „Hitlerovo viđenje sveta nije hrišćansko. Može li postojati bilo kakva preostala sumnja u svesti prosečnog katolika o ideologiji nacionalsocijalista i njenim mogućim posledicama? U svojoj studiji o popularizaciji katoličkih stavova među nacistima. bio je uvučen u još jednu domaću dramu u koju je bila upletena njegova domaćica monahinja sestra Paskvalina. Dok se prilagođavao zadatku nadgledanja ogromnih i složenih crkvenih odnosa po svim kontinentima.gledištima koje je sve više oblikovao i predstavljao Euđenio Pačeli. za vreme kada je Pije XI bio teško bolestan i kada je poveravao sve više dužnosti svom omiljenom kardinalu. Nacionalsocijalizam znači laži.Kelnu. pre nego što se uselio u vatikanski apartman kardinala državnog sekretara iznad lođija Apostolske palate. Pačeli se privremeno smestio u Via Boecio kod svog brata Frančeska. ove biskupske inicijative bile simptomatične kao jedinstven. nije bio u skladu sa gledištima koja su vladala u Vatikanu . Elizabeta ga je podsetila na to da je ona supruga i majka i da ima izvesne obaveze. otac Get. poruka koja ne objavljuje mir i pravdu. U međuvremenu. pošto je služio u Sekretarijatu već šesnaest godina. on nije imao naročito mišljenje o Paskvalini. Karl Trosman objavio je bestseler pod naslovom Hitler i Rim u kome je opisao nacionalsocijaliste kao „brutalnu stranku koja će oduzeti sva prava ljudima". uvlači Nemačku u novi rat. dok se Hitler uspinjao ka vlasti. neposredan odgovor Katoličke crkve. Nedugo zatim.12 Kada se u decembru pozdravio sa svetom u Berlinu. od skromnog činovnika do podsekretara. ovaj žestoki i ujedinjeni front Katoličke crkve u Nemačkoj. katolički predstavnik u Rajhstagu. nemački crkveni istoričar toga razdoblja. Pačeli je bio odgovoran za spoljnu politiku i državne odnose širom sveta.

pohapšeno je i odvedeno u gulag u Solovki. što je bila okolnost koja će trajati sve do njegove smrti. Iako Pačeli nije odobravao otvoreni rasizam nacionalsocijalizma. Katolička crkva bila je takođe žrtva boljševičkog progona. ona je pozvala svoje dve bivše pomoćnice monahinje iz Nemačke. Elizabeta je pričala da je trpela monahinju iz obzira prema svom bratu. a jedan od važnijih bio je uspon Hitlerove nacističke stranke. Lenjin i Staljin posle njega. gotovo trideset godina kasnije. kada je na vlasti bio predsednik Plutarko Elias Kales i kada je došlo do još jednog nemilosrdnog progona.Dan ili dva posle razgovora. i Ruska pravoslavna crkva trpela je ogromna ubistvena proganjanja od ruku komunista još od 1917. na Crnom moru. Samo prisustvo sveštenika u Meksiku pod Kalesom bilo je smrtna uvreda i Crkva je otišla u 62 . tvrdeći da je siromašna i da ne zna italijanski. ali čim je ona otišla iz grada. Bio je pogubljen na Veliki petak te godine. godine 1924. a zatim. laičkih članova bilo je ubijeno za vreme Kalesovog četvorogodišnjeg mandata i narednih sedam godina njegovog uticaja. Stav Svete Stolice prema Hitleru bio je nejasan: ako se prave neka poređenja. Španija. jednim drastičnim korakom. sveštenika i laika. U stvari. Elizabeta je konačno uspela da izbaci Paskvalinu iz kuće i. sestra Paskvalina se pojavila u Rimu. Meksiko i od 1933. oko 5. egzarh Unijatske katoličke crkve u Rusiji. njegove strahove su prekrili poznata agresija i ciljevi komunizma u onome što se u Vatikanu zvalo „Crveni trugao" .Sovjetska Rusija. Sa stanovišta Državnog sekretarijata o Crkvi u svetu. mesec dana nakon što je Pačeli zvanično preuzeo dužnost. iz Rima. Meksiko je postao druga zapadna zemlja koja je priznala Sovjetski Savez. Druga polovina devetnaestog veka bila je ispunjena talasima domaćih revolucija u komunističkom stilu koje su imale male ili nikakve dodire. Pije XI predvodio je ceremoniju okajavanja u prepunoj Crkvi svetog Petra. opasnost od komunizma bila je nešto sasvim drugo." Elizabeta je održala reč. U Meksiku. brzo se odomaćivši i preuzevši svoju uobičajenu zapovedničku ulogu nad svim poslovima. čak ni posle 1917. Vladike i sveštenici bili su zatvarani i ubijani. ali je dodala da nije razumela zašto je on nije spakovao i poslao kući. nikada nisu skrivali svoje namere. oni su počeli da smiruju odnose sa Katoličkom crkvom. Pačeli se ponovo našao u rukama Paskvaline i sestrinstva.300 katoličkih sveštenika. nacisti se nikada nisu zakleli da će uništiti hrišćanstvo. Međutim. sa marksizmom i Kominternom. vernika. crkve su bile pljačkane i uništavane ili pretvarane u ateističke muzeje. stotine episkopa. Ubrzo potom.5 miliona katolika koji nisu predstavljali opasnost za režim. osuđen je na doživotnu robiju. „Toliko mi je dosadila da sam joj rekla da zatvaramo stan. Iako u Rusiji nije bilo više od 1. Škole i štampa su se koristili kao sredstvo da se ocrni crkva. Prvo je iznajmila sobe u samostanu u Via Nikolo 5. CRVENI TROUGAO Od trenutka kada je preuzeo poslove u Državnom sekretarijatu. tokom koje su pominjani sveci svete Rusije i pevan De Profundis za duše skorašnjih mučenika. bez najave i bez dozvole bilo od svog sestrinstva bilo od Pačelija. sestra Paskvalina se preselila u Pačelijev vatikanski apartman pod izgovorom da ga namesti i uredi za život. Godine 1923. Prema katoličkim izvorima. Vikaru su odsekli uvo i mučili ga dok nije pao u nesvest. administrator ključne katoličke nadbiskupije u Mogiljevu i njegov vikar bili su uhapšeni zajedno sa trinaest sveštenika. Pačeli se upleo u nemačke probleme. ona je zamolila Elizabetu da je prihvati. katolici su takođe bili proganjani. Oni su objavili rat samoj religiji. u Sovjetskoj Rusiji nije bilo više od tri stotine katoličkih sveštenika (u poređenju sa 63 u 1921) od kojih je sto bilo u zatvoru. nadala se. U međuvremenu. optuženi da su „podsticali protivrevoluciju". Pošto se uvukla u nove odaje. Godine 1930. ispričala je Elizabeta tribunalu za beatifikaciju. pošto idemo u Lurd.13 Devetnaestog marta 1930. Postalo je zločin da se deca ispod 16 godina uče veri.

uz sve mere koje je trebalo da osakate političko i 63 .bila je duboka. jedne beskrvne tvorevine u kojoj su klerikalci vodili ver-nike na zborovima. Svetoj Stolici je bilo dopušteno. Krajem dvadesetih. koji su trajali još od 1870. Uticajna demokratska Katolička narodna stranka (Partito popolare). Vatikanu je dato osamdeset pet miliona dolara. Sam Vatikan je naložio katolicima da se povuku iz politike kao katolici. što je ostavilo političku prazninu koju su popunili fašisti. U Italiji. koje je pripremio i o kojima je pregovarao njegov stariji brat Frančesko. zabranjeno je i zgaženo. kako je to kasnije opisao Grem Grin u svom delu Moć i slava. Pačelijeva odbojnost prema političkom katoličanstvu . član 43. Umesto političkog katoličanstva u Italiji. Godine 1926. on je podržavao meksičku hijerarhi-ju da odobri interdicta. Papstvo je dobilo suverenitet nad malenom teritorijom Grada Vatikana (108. Lateranski sporazumi. po članu 43. U nadoknadu za izgubljenu zemlju i imanja. usredsredilo se na meru do koje ih je mogao iskoristiti kao centre za pregovore o zaključenju Nemačkog konkordata povoljnog za Svetu Stolicu. čiji je najvažniji izraz za Pija XI bio član 34. ali isto tako i otpor među svim slojevima.ilegalu. Pačelijev brat Frančesko i prethodni državni sekretar. Suštinski. a koju je Pije XI s omalovažavanjem opisao kao „organizovano učešće laika u hijerarhijskom apostolatu Crkve. Po mišljenju crkvenog istoričara H. Sporazum je barem za izvesno vreme. Sveta Stolica je potpisala sporazum sa Musolinijem u februaru 1929. da pruži podršku pokretu Katoličke akcije. prognan. i time nagovestila Pačelijev dogovor sa Hitlerom iz 1933. daleko pre potpisivanja Nemačkog konkordata. Prema odredbama Lateranskih sporazuma. u Nemačkoj. Daniela-Ropsa. koje su se zvale Cristeros. sve što liči na javnu molitvu.15 Međutim. Vatikan je podstakao sveštenike širom Italije da podrže fašiste. dogovor je potvrdio pravo Svete Stolice da unutar Italije sprovodi Kodeks kanonskog prava. godine. koje prevazilazi stranačku politiku". je predviđao da Katolička akcija bude priznata samo dotle dok vodi svoju „aktivnost izvan svake političke stranke i u neposrednoj zavisnosti od crkvene hijerarhije za širenje i sprovođenje katoličkih načela". vodili su pregovore i uobličili nacrt sporazuma. katoličanstvo je postalo jedina priznata vera u državi. bila je raspuštena i njen vođa Don Luiđi Sturco. U drugom odeljku člana stoji da se čitavom kleru i svim pripadnicima verskih redova u Italiji zabranjivalo učlanjenje i delovanje u bilo kojoj političkoj stranci. u ondašnjoj vrednosti. Kao što smo videli. Nakon potpisivanja Lateranskih sporazuma. što bi značilo potpunu suspenziju verskih obreda i sakramenata širom zemlje. na izborima u martu 1929.koja seže još od vremena Pija X i burnih odnosa između crkve i države u Francuskoj . otpor je doveo do konačnog poraza antiverskih elemenata u meksičkoj vladajućoj eliti. uključujući i aktivnosti militantnih formacija. Pačeli je takođe pokrenuo Katoličku akciju." U pokretu koji je imao za cilj da podstakne otpor.14 LATERANSKI SPORAZUMI I NJIHOVE POSLEDICE Pije XI i Pačeli shvatili su da se nikakav sporazum ne može postići sa komunizmom bilo gde na svetu. najavljujući njeno osnivanje tokom Evharističkog skupa u Magdeburgu 1928. a njeni sveštenici. u kome je država priznala valjanost braka sklopljenog u crkvi. u mnogome slična Stranki centra u Nemačkoj. Pjetro Gaspari. dok je papa govorio o Musoliniju kao o „čoveku koga je poslalo Proviđenje". Proganjanja su se i dalje nastavila. kao što je to bivalo sve očevidnije.7 jutara) zajedno sa teritorijalnim pravima nad nekoliko zgrada i crkava u Rimu i letnjom palatom u Kastel Gandolfo na jezeru Albano. iako je u ovom trenutku bila pritajena. držeći mise u ambarima i štalama. Njegovo interesovanje za Stranku centra i bilo kog katolika unutar vlade u Nemačkoj. situacija je bila drukčija. okončao sukobe između Svete Stolice i Italije. U slučaju totalitarnih pokreta i režima desnice. Pije XI osudio je Kalesov režim u svojoj encikliki Iniques afflictusque izjavljujući da „u Meksiku sve što se zove Bog. putovali su zemljom preobučeni.

i vođe Stranke centra od 1928. sa kojim je takozvana Katolička stranka centra tako blisko povezana. nastavio je. na štetu današnjeg hrišćanstva i našeg nemačkog naroda." Zaključak njegovog visokoparnog teksta sadržavao je veliku neistinu i predstavljao glasnu najavu budućih prilika: „Činjenica da se Katolička crkva dogovorila sa fašističkom Italijom". od 11." pisao je. što će Hitler u potpunosti iskoristiti kada za to dođe trenutak. oktobra 1930. što je navelo Svetu Stolicu da zabrani Narodnoj stranci da se približi socijalistima 1924. 22. nacistička povezanost u imenu sa socijalizmom bila je dovoljna da izazove sumnju o toj stranci među nekim naivnim vatikanskim monsinjorima. i time neutrališe pokušaje da se obori Musolini. Hitler je objavio članak za „Völkischer Beobachter”. Pije XI i Pačeli su razmatrali prednosti privremenog taktičkog saveza sa Hitlerom. Uskoro će postati očigledno koliko je ovaj potencijalni savez sa đavolom nacizma bio rezultat straha za budućnost Crkve u Nemačkoj i koliko je to bila taktika da se ostvare ciljevi papstva. bio je Adolf Hitler. urednik je izjavio da je članstvo u Nacionalsocijalističkoj stranci „nespojivo sa katoličkom savešću". U tom smislu što je neobično. a time i komunizma. da je od vremena Pija IX Vatikan zaista podsticao nepoverenje prema socijaldemokratiji kao prethodniku socijalizma." Osvrćući se na nemačku situaciju. Posle 1930. februara 1929. bez obzira na sve. toplo pozdravljajući sporazume.… bez sumnje dokazuje to da je fašistički svet ideja bliži hrišćanstvu nego jevrejskom liberalizmu ili čak ateističkom marksizmu. U meri u kojoj su nacionalsocijalisti objavili otvoren rat i socijalizmu i komunizmu. Kas je počeo da zanemaruje svoje nemačke političke obaveze i da putuje tamo-ovamo između Rima i Berlina na zahtev kardinala državnog sekretara. Pačeli je vršio pritisak na vođstvo Stranke centra da izbegava socijaliste i da sarađuje sa nacionalsocijalistima. provodeći ponekad čitave nedelje u Pačelijevom apartmanu. on je zamerio vođstvu Stranke centra zbog njenog upornog pristajanja uz demokratsku politiku. Nekoliko dana posle potpisivanja Lateranskih sporazuma. „pokazuje da Vatikan veruje novoj političkoj stvarnosti mnogo više nego što je to činila prethodna liberalna demokratija sa kojom se nije mogla složiti. Međutim. „kao što je potpuno nespojivo sa članstvom u socijalističkim strankama svih boja". „Nastojeći da propoveda da je demokratija i dalje u najboljem interesu nemačkih katolika. KASOV DVOSTRUKI ŽIVOT Pačelijevo neposredno i stalno mešanje u nemačke poslove posle njegovog povratka u Rim. Čim se Pačeli smestio u Vatikanu. Ironično i zlokobno." Uprkos Hitlerovim tvrdnjama. dodajući. Činjenica je međutim. i upozo-ravala je na mogućnost da će ona stvoriti idolatriju zasnovanu na paganskim fantazijama i lažnom folkloru. „Činjenica da se Kurija izmirila sa fašizmom. bila. i koja je gajila nade da će ostvariti sličan spo-razum kad stupi na vlast. Stranka centra se naglašeno suprotstavlja duhu sporazuma koje je danas potpisala Sveta Stolica. U „L'Osservatore Romano". sadržavali su sve ono što je Pačeli težio da postigne u Nemačkom konkordatu.društveno katoličanstvo. Otuda je vatikanska procena bilo koje političke stranke bila obojena time kako ona stoji u odnosu na komunističku opasnost. Vatikan ni u kom slučaju nije bio naklonjen Nacističkoj partiji. Pije XI i Pačeli su procenjivali pokrete na osnovu njihovih antilevičarskih uverenja. njegovog najbližeg poverenika i učenika. kada je Stranki centra u Nemačkoj više nego ikada bilo potrebno da se stabilizuje sarađujući sa socijaldemokratima. ključna ličnost u nemačkoj politici koja je imala slično zadovoljstvo ili radost zbog potpisivanja Lateranskih sporazuma. olakšao je politički dvostruki život Ludviga Kasa. Politička sudbina Nemačke zavisila je u velikoj meri od stanovišta i delovanja 64 . Sveta Stolica nije podržavala ni implicitni ni eksplicitni rasizam nacionalsocijalizma.

u kojoj je Kas. Bio je odlučan da ojača jedinstvo zemlje.Stranke centra. smatrali su ga najmoćnijim čovekom u Nemačkoj. Ovaj blagi. Hajnriha Brininga. Šlajher (njegovo ime na nemačkom znači skitač ili šunjalo) pomogao je da se organizuju Frajkori posle Prvog svetskog rata i postao je zvezda koja se uspinjala u novom Rajhsveru. istovremeno nastavljajući pregovore oko Badenskog konkordata. Da li treba da katolički kapelani odgovaraju posebno imenovanom vojnom biskupu. marta bavarski diplomata pri Svetoj Stolici. pre svih generala Kurta fon Šlajhera. Još jedanput je Stranka centra postala moćni posrednik kada je jednog od njenih najpopularnijih poslanika. bio je pod snažnim uticajem iskustva koje je stekao u rovovima tokom Svetskog rata. četrdesetpetogodišnji neženja i ratni heroj. ovlašćenjem da prisluškuje telefone i utiče na štampu.17 Otuda je 9. upoznao sa Pačelijevim predlogom. već su on i Kas nastavili započeti rad na Nemačkom konkordatu. Godine 1930. Dok su Kas i Pačeli razmišljali o poboljšanju konkordata u Rimu. sa mrežom špijuna. Pačeli je međutim. Pačeli je obavestio svog naslednika u berlinskoj nuncijaturi. da će stvari u vezi sa visokom diplomatijom i dalje voditi samo on i Kas. Na nesreću. u Berlinu. zahvaljujući ekonomskoj krizi koja se pogoršala posle kraha na Volstritu 1929. nastavila je koterija moćnih vojnih ličnosti. Poznat pod imenom „Kancelar gladi". Štićenik jednog drugog mešetara. njegova lična hrabrost bila je jednaka njegovoj kratkovidosti kada je reč o realnoj proceni stvari.18 Kada se izaslanik Rajha pri Vatikanu. Godine 1930. Pačeli je našao korisna sredstva za diplomatsko mešetarenje. nadbiskupa Čezarea Orseniga. Kada je Rajhstag odbio da izglasa njegov paket. drugo rešenje. što je bio problem od suštinske važnosti u to vreme. USPON BRININGA Dvadeset i sedmog marta 1930. Kao što je to bio običaj u pregovorima. imao izuzetnog uticaja. zbog nesporazuma između vlade i Rajhstaga oko isplate socijalne pomoći nezaposlenima. Brining je predložio niz strogih mera koje su mogle da uravnoteže nacionalni budžet. Dijego fon Bergen. generala Vilhelma Grenera. parlamentarna demokratija je bila u ozbiljnoj opasnosti u Nemačkoj. kada je Hitlerova stranka doživela ogroman uspeh. štaviše. bilo je to pitanje vojnih kapelana. Sastanak bi se mogao pretvoriti u raspravu o „pitanju konkordata sa Rajhom kako bi se obezbedilo ispunjenje umerenih želja Svete Stolice kao ustupak od strane Rajha". septembra 1930. Uništenje nemačke demokratije. u julu 1930. Šta je navelo vođu Stranke centra da nedeljama sedi na privatnom sastanku sa Pačelijem u Rimu? Jedva što je Pačeli ušao u svoju kancelariju. obavestio vladu u Minhenu da je Kas u Vatikanu i da je Pačeli tražio sastanak po pitanju vojnih biskupa. ovaj problem video kao važan adut u pregovorima oko konkordata. Prenošenje stvari na tu osnovu se odbija. To je konačno dovelo do izbora od 14. Nemački katolički biskupi podržavali su. on je kontrolisao obaveštajnu službu i bio je glavni oficir za veze između Rajhsvera i vlade. prirodno. raspala se velika koalicija pod Hermanom Milerom. odanog katolika koji se uzdigao preko sindikalnog krila stranke. njegov odgovor je bio odsečan: „Kardinal-državni sekretar pominje mogućnost da se pitanje vojnih kapelana reši u okviru Nemačkog konkordata. on je uveo 65 . kao stranački vođa i kao bliski Pačelijev saradnik.16 U međuvremenu. baron fon Riter. nemačka vlada je imala druge probleme koje je trebalo da rešava i Pačelijevi predlozi mogli su samo da povećaju njene teškoće."19 U međuvremenu. Hindenburg izabrao za kancelara. Godine 1928. početkom februara 1930. vaskrsloj nemačkoj vojsci. ili oni treba da budu pod jurisdikcijom lokalnih biskupa u čijoj dijecezi borave? Vojska se odlučila za prvo rešenje kako bi izbegla mogući sukob interesa i kako bi mogla da vrši kontrolu. veterana koji je pod svoj uticaj doveo predsednika Hindenburga. razreši teret isplate reparacija Saveznicima i ponovo stvori od Nemačke vladajuću ekonomsku silu u Evropi.

Stvari su prevršile meru za Uskrs. upravu i sindikate.20 Dok je Hitler čekao priliku. Time je blokirao veliku manjinu socijalističkih i nacističkih predstavnika u Rajhstagu. Rasprava je postala toliko žučna da je Virt besno napustio prijem. To je pretpostavljalo prenos vlasti na dobrovoljna udruženja. da bi krajem 1931.480. Što se Pačelija tiče. što je automatski dovelo do novih izbora. zanemarivanje parlamentarne demokratije utrlo je put javnom mnjenju da prihvati diktaturu 1933. pokazali su se ozbiljnim promašajem. pozivajući se na član 48. Međutim. Pačeli je kinjio Berlin svojim zahtevima oko konkordata. Brining se u znatnoj meri oslanjao na pojmove solidarnosti koje su istraživali Šeler i Ercberger. veoma daleko od demagoga. Još uvek traje rasprava oko toga u kojoj meri je tačno njegovo izlaganje u tim godinama. osim naravno Ludviga Kasa. broj nezaposlenih bio je oko tri miliona. Kad je stupio na dužnost u januaru 1930.21 Brining je tvrdio da je njegova tajna strategija za Nemačku bila da dovede zemlju do ustavnosti britanskog tipa. Nije čudo da nije postojalo raspoloženje u Berlinu za dogovor sa Pačelijem. u istom članu. taj broj dostigao 5. Vajmarskog ustava. od 800. U svom političkom obrazovanju.000. insistirajući i dalje da Rajh treba da popusti oko školskog pitanja . glasovi nacista su porasli osam puta. Briningova sudbina je bila da gotovo dve godine vodi klimavu manjinsku vladu pomoću predsedničkih dekreta. kada je nekoliko članova stranke koje je predvodio ministar unutrašnjih poslova Jozef Virt. usred sve većeg privrednog i političkog nereda u Nemačkoj. dekreti su bili odbačeni sa 236 glasova protiv i 222 glasa za. odnosno do parlamentarne demokratije sa ustavnim monarhom na čelu.4 miliona. koji je omogućio vladi da upravlja predsedničkim dekretima. 66 . Rajhstag je mogao da ove predsedničke dekrete proglasi nevažećim. Pri glasanju. Brining je kritikovao Pija XI da je podržao Tisenovo mišljenje. koji je vodio krstaški rat protiv radničkih sindikata. taj broj se popeo na 4. što je papstvo bilo blagonaklono prema korporativnosti italijansko-fašističkog stila. kako je nagovestio. Ishitreni opšti izbori u trenutku kada je privreda bila u neredu. čak ni među najlojalnijim vođama političara Katoličkog centra. Brining je bio. Virt se sukobio sa Pijem XI kada je papa pokušao da ga ubedi da Stranka centra treba da se otcepi od koalicije sa većinom socijalista u pruskom Landtagu.23 Pačeli se nije pokolebao i odlučio je da čeka svoj trenutak dok ne bude mogao direktno da se sastane sa Briningom. zahtevi Svete Stolice ne dolaze u obzir. Marta 1931. Četrnaestog septembra 1930.što je bio uslov koji nije uspeo da obezbedi u konkordatu sa Pruskom.000.615. bio je spreman da popusti Rajhu po pitanju vojnih kapelana i njihove lojalnosti vojnim biskupima.22 Neobično je bilo da je Pačeli radio sa kancelarom Briningom u okolnostima ekonomske krize i preteće najave političke katastrofe. Navodeći encikliku Pija XI Quadragessimo appo (1931). Za uzvrat. ali se konačna politička odluka ostavljala parlamentu zasnovanom na opštem pravu glasa. čime je Nacionalsocijalistička stranka postala druga po veličini i time dobila mogućnost da deli vlast u situaciji sve gore ekonomske krize. i po karakteru i po svojim namerama. posetilo Rim. Zalažući se za takav program. Briningove mučne odgovornosti kao kancelara velike nacije u krizi bile su manje značajne od njegovog statusa kao poslušnog katolika koga je mogao da oblikuje po svojoj volji u nameri da zaključi konkordat sa Nemačkom koji bi bio povoljan za Svetu Stolicu. Virt je obavestio Pačelija da s obzirom na promenljivo stanje u nemačkoj politici. Pa ipak. Do decembra te godine. Na jednom drugom sastanku u Vatikanu. on je predstavljao suštu suprotnost odanom katoličkom industrijalcu Fricu Tisenu. kao i spor oko alternativa njegovoj strogoj antiinflatornoj politici. koja je napisana u čast proslave četrdesetogodišnjice objavljivanja Rerum novarum Lava XIII. dok je za bolesnu ekonomiju imao sve manje leka.ponovo mere.000 na 6. pokrećući korporativistočki politički model. objavljeno u njegovim memoarima 1970.

Brining je bio zabezeknut. i kojima je svaki sat bio dragocen. i očekivao je bezrezervnu Pačelijevu podršku u tome. Poučavao je Brininga kako treba ubuduće da vodi svoju vladu. ispred navodno tajnog sastajališta. što je bila politika koju je Brining nameravao da nastavi. avgusta 1931. To pokazuje kakve je razgovore obavio Ludvig Kas. Brining je došao u „Večni grad" 13. dok su smeđekošuljaši hodali tamo-amo. suštinski karakter nacizma." Kancelar je konačno proveo 45 minuta sâm sa Pačelijem u njegovoj kancelariji. ujutro 8. a interes na depozit nije bio manji od 20 procenata. Hitler je brbljao kancelaru ceo sat. ljutito je razmišljao o gubitku vremena zbog protokola koji ga je obavezivao da se vuče puževim korakom kroz beskrajne prostorije sa počasnom gardom u stavu mirno. Brining je zabeležio da je Pačeli imao malo razumevanja za njegovo stanje i raspoloženje.Prilika za ovaj susret pojavila se u avgustu. kao katolički kancelar. avgusta stvar normalizovala.27 Kancelar je još jedanput oštrim rečima rekao Pačeliju da je „krivo shvatio političku situaciju u Nemačkoj i iznad svega.24 Pošto je Pačeli ponovio svoj zahtev . Kada se 5.29 67 . oktobra. da s obzirom na krizu u Nemačkoj. prema Briningu.da napravi ustupak po pitanju vojnih kapelana i naknade za tvrde zahteve Vatikana u Nemačkom konkordatu . On je već obavezao Rajh da vodi takvu politiku koja je nalagala da vojni kapelani odgovaraju vojnom biskupu.5 miliona nezaposlenih i sa stalnim opadanjem industrijske proizvodnje i izvoza. ne mogu da podržavam taj zahtev. to bi izazvalo bes protestanata na jednoj strani i dovelo do potpune zbunjenosti na strani socijalista. sve dok Pačeli nije zahtevao od njega da preduzme korake koji bi samo otežali političku situaciju u Nemačkoj." Brining se bez sumnje sećao svog susreta sa Hitlerom od 5. Pačeli mu je uvijeno rekao da on misli da je neverovatno da katolički kancelar može da potpiše protestantski konkordat. Pačeli je nastavio da tera po svome. Brininga je zapanjilo koliko je puta Hitler upotrebio reč vernichten (uništiti). i da to treba bezuslovno odmah učiniti. pripremajući ovaj susret u Vatikanu. pa su tako suspendovani svi bankarski poslovi. „To je bilo besmisleno za političare koji su navikli da rade brzo. Većina velikih nemačkih država imala je svoje konkordate i izgledalo je da će se pregovori uspešno završiti i sa ostalima. Da sam u ovom trenutku pokušao da vršim pritisak po pitanju Nemačkog konkordata. koji su napravljeni po modelu Pačelijevih konkordata. „Rekao sam mu. pre ugovorene audijencije sa papom. Štediše su povukle svoje uloge iz banaka u čitavoj zemlji. bankovni interes bio je 15 procenata. do koje je došlo zbog nelikvidnosti Darmštatske i Nacionalne banke. i zaključio je da će glavno Hitlerovo načelo uvek biti „prvo moć. pa onda politika". kada je Brining došao u Rim na razgovore sa Musolinijem. Brining se nadao da će ubediti Musolinija da podrži Nemačku u vezi sa pitanjem plaćanja reparacija. Suočen sa 4. PAČELIJEVI SUKOBI SA KANCELAROM Kada je Brining posetio Pačelija. Brining je bio odlučan da u Nemačkom konkordatu ne može biti mesta zahtevu koji bi favorizovao Katoličku crkvu po pitanju školstva. jula usred krize najveće nemačke banke. on bi trebalo da se bez oklevanja dogovori sa njima. savetovao ga je da „stvori desničarsku administraciju sa ciljem da se zaključi Nemački konkordat.28 Kada se postavilo pitanje niza ugovora između crkve i države sa protestantima. Pačeli i Brining nisu mogli da obuzdaju svoje strasti."26 Zaključak je bio da ukoliko je cena za Nemački konkordat da nacisti i Hitler uđu u manjinsku vladu. ja. Razgovor je počeo „veoma prijateljski". U svakom slučaju. Sve vajmarske vlade pozdravile su dogovore sa drugim konfesijama u Nemačkoj. kada je razgovarao sa vođom nacista o budućoj saradnji."25 Iako mu je objasnio političku stvarnost.

„Rekao sam mu ljutito", beleži Brining, „da sam u duhu nacionalnog ustava, na koji sam se zakleo, bio u obavezi da štitim interese Protestantske crkve jednako kao i sve druge vere".30 Izgleda da je tom prilikom Pačeli dao oduška svom besu, osuđujući „celokupnu kancelarevu politiku" i pribegavajući pretnji koja sa ove udaljenosti izgleda jednako smešna kao što je očigledno bila i samom Briningu u to vreme. Upozoravajući nemačkog kancelara, Pačeli mu je rekao da je, s obzirom da on nije bio spreman da sarađuje, Ludvig Kas bio doveden u nezavidnu situaciju, čime je njegov položaj u Vatikanu bio oslabljen. Pačeli je rekao da će on morati da traži od Kasa da podnese ostavku na položaj predsednika Stranke centra i da prihvati mali crkveni položaj u Vatikanu.31 Zapanjeni Brining je odgovorio da, pošto je Kas istovremeno sveštenik i vodeći nemački političar, teško da bi moglo da mu protivreči. Nastavio je rekavši, da bez obzira na to, on mora da se „suprotstavi svakom pokušaju od strane Vatikana da utiče na njegove političke odluke ili da se meša u poslove Stranke centra".32 Prema Briningu, tada je došlo do čudne razmene gledišta u kojoj je kancelar postavio pitanje Musolinijeve zlokobne povrede odredbi Lateranskih sporazuma, ukazujući na unutrašnju slabost takvih konkordata u sudaru sa totalitarnim režimima. Prethodnih nedelja, samo dve godine posle potpisivanja Lateranskih sporazuma, Musolini je napadao bezazlenu nepolitičku Katoličku akciju, optužujući Crkvu da se bavi politikom skrivajući se pod vidom svojih verskih udruženja, naročito pokretima mladih. Maja 1931, spaljeni su primerci ,.L'Osservatore Romano" u kojima se kritikovao režim. Fašistički grubijani pretukli su prodavce novina. Tri nedelje pre nego što je Brining došao u Rim, Pije XI je objavio encikliku Non abbiamo bisogno (Nemamo potrebe), što je bila oštra optužba na račun fašističke vlade zbog njenog nepravednog postupka prema Katoličkoj akciji. Značajno je međutim, da je Pije zasnovao svoj argument na neprihvatljivom zahtevu italijanskog fašizma da u potpunosti kontroliše život građanina. Groteskna politička stvarnost fašizma, međutim, nije bila osuđena. U naredne dve-tri godine, isti uzdržani papski protesti protiv nacističkog režima u Nemačkoj biće na sličan način selektivni. Razmišljajući o krizi između Vatikana i Musolinijeve vlade, Brining je rekao Pačeliju da „je svima očigledno da fašističko rukovodstvo ismeva slabosti vatikanskih pretnji povodom stalnih povreda Lateranskih sporazuma". Izjavio je da je „video velike opasnosti za Crkvu ukoliko s vremenom dođe do prevelikog zbližavanja između Vatikana i italijanskog fašizma". Prema Briningu, Pačeli je ipak insistirao da Nemačka stranka centra postigne dogovor sa nacistima. „Objasnio sam mu", pisao je Brining, „da su do sada propali svi pokušaji da se dođe do nekog dogovora sa krajnjom desnicom. Pačeli nije shvatio prirodu nacionalsocijalizma. S druge strane, iako socijaldemokrati u Nemačkoj nisu bili vernici, bili su tolerantni. Ali nacisti nisu bili ni vernici ni tolerantni."33 U tom trenutku, pošto je već kasnio na sastanak sa papom, Brining je morao da napusti Pačelija. Tokom audijencije kod pape, kojoj Pačeli nije prisustvovao, Brining je slušao dok je Pije XI „govorio gotovo bez prestanka, sa zadivljujućom koncentracijom, o ličnim iskustvima i odnosima koji su ga vezivali za Nemačku". Onda je Pije bacio bombu. „Posle mog razgovora sa Pačelijem, nisam mogao da verujem svojim ušima kada je papa iznenada čestitao nemačkim biskupima na njihovom jasnom i hrabrom držanju protiv pogrešnih načela nacionalsocijalizma." Brining priča da je tada on počeo da govori protiv ideje da se zaključuju konkordati sa totalitarnim režimima, i da mu je papa dozvolio da nastavi. „Iskustvo pokazuje", rekao je Brining Svetom ocu, „da konkordati uvek nose rizik da će Crkva, korak po korak, morati da ustukne sve više u onim oblastima gde je konkordat ostao nedorečen. Može doći do pravog sukoba, ako svaki katolik instiktivno bude smatrao da mora da se stavi na stranu Vatikana. Nesporazumi oko nejasnih pitanja biće veliki." Brining je smatrao da su njegove primedbe „izazvale snažan utisak kog pontifeksa."

68

Na drugom sastanku sa Pačelijem te večeri, prilikom susreta kojim će se završiti svaka buduća saradnja između ova dva čoveka, Brining je rekao kardinalu državnom sekretaru o čemu je razgovarao sa papom. On mu je „oštrim" rečima rekao da je razmišljao o njihovom prethodnom razgovoru i da je odlučio da ostavi po strani pitanje vojnih kapelana i čitav Nemački konkordat svom budućem nasledniku. Na kraju, Brining je ironično primetio da je on bio uveren da „će Vatikan bolje proći kod Hitlerovih ruku.... nego kod njega, odanog katolika".34 Brining ili njegov urednik, međutim, nije objavio svoj najpogubniji opis Pačelija. U delu rukopisa koji je isečen iz objavljenih memoara, on kaže: Svi uspesi (verovao je Pačeli) mogu se postići samo zahvaljujući papskoj diplomatiji. Sistem konkordata naterao je njega i Vatikan da prezru demokratiju i parlamentarni sistem... Krute vlade, kruta centralizacija, kruti ugovori trebalo je da uvedu u doba stabilnog poretka, doba mira.35 Te večeri, Brining je otputovao spavaćim kolima u Nemačku. „Iscrpljen i uzbuđen, nisam spavao te noći", pisao je Brining. „Na prelazu Brener, pljuštala je kiša. Izgledalo je veoma hladno. Kas je ušao u voz u Insbruku, veoma uznemiren, i zapitao me o mojim razgovorima sa Pačelijem. Zbog moje fizičke iscrpljenosti, možda sam propustio da mu prenesem oštrinu Pačelijevih zahteva. Stigao sam u Berlin umoran i zabrinut."36 Uprkos Briningovom sukobu sa Pačelijem i njegovom upozorenju Piju XI o kobnim posledicama, papa i Pačeli su nastavili da podstiču vođstvo Stranke centra da razmatra koristi od saradnje sa nacistima. Katalizator je bio Ludvig Kas, koji je sve više bivao u Pačelijevom društvu i sve više izražavao Pačelijeva mišljenja. Te godine postavilo se pitanje Kasove lojalnosti do te mere, da je on ponudio ostavku na vođstvo u stranci. Ovaj gest koji je shvaćen kao znak lojalnosti njegovoj stranci, izgleda da je raspršio sumnje i ponuda je odbijena. Ali novembra 1931, Kas je izneo gledište koje je već iskazao Pačeli, a Brining odlučno odbacio, da desnica i levica koje „nikad nisu sarađivale", treba sada da sarađuju „zbog određenog cilja za ograničeno vreme."37 Krajem decembra, papa je ponovio sugestiju baronu fon Riteru, bavarskom poslaniku pri Svetoj Stolici, da će saradnja između Crkve u Nemačkoj i nacionalsocijalista „možda samo privremeno iz specifičnih razloga, sprečiti još veće zlo."38 Riter je objasnio u svojoj depeši da je preporuka Svetog oca bila čisto praktične prirode. Konačno, kako bi trebalo da Stranka centra reaguje ukoliko nacisti nastave da jačaju i na kraju stvore vladu? Kao što će događaji pokazati, ideja za ovu saradnju, koja je potekla iz kancelarija kardinala državnog sekretara, bila je neprihvatljiva za katoličke biskupe, kler i vernike u Nemačkoj. U međuvremenu, iako je bio osujećen u svojim namerama da privoli Brininga da zaključi Nemački konkordat u avgustu, Pačeliju se pružila još jedna prilika da progura svoju konkordatsku politiku u nemačkim državama. Ovaj put to je bio Baden, gde stvari još nisu bile razrešene, i gde je nadbiskup Karl Fric fon Frajburg, koji je uvek bio otvoreno hladan prema Pačelijevim konkordatskim ambicijama, umro 7. decembra 1931. Pačeli je odmah iskoristio priliku da otpočne sa izbornom procedurom za biskupa. U to vreme, badenska vlada je stajala po strani u neprijatnom sporu između koalicije koju je vodila Stranka centra i socijaldemokrata. Badenski predsednik Stranke centra, Peter For, koji je bio ubeđen da bi pritisak da se zaključi konkordat poremetio krhki status quo, zamolio je Pačelija da bude obazriv. Boraveći u Rimu, For je objasnio Pačeliju lično da je najbolji način da se sačuva koalicija i vladajući položaj Stranke centra, da se konkordat odloži na neodređeno vreme. Zatražio je od Pačelija da potvrdi stare dogovore, po kojima se dozvoljavalo lokalno i

69

svetovno diskreciono pravo u izboru novog biskupa, kao što je to dogovoreno između Badena i Svete Stolice u prošlom veku. Pačeli nije bio nimalo sklon da obrati pažnju na ovakav nemački lokalni savet. U oholom pismu Foru, u kome je osudio badensku vladu zbog njenih „stavova i namera", on je izjavio da zadovoljavajući odnosi između Crkve i države mogu da se postignu samo sa novim konkordatom. U još otvorenijem pismu badenskom Kultusminister-u (ministar vera i obrazovanja), Pačeli je izneo moralnu ucenu: „Ukoliko vlada ne pristane na predlog da se zaključi konkordat što je brže moguće, Sveta Stolica nema izbora nego da nastavi sa imenovanjem novog biskupa u Frajburgu u skladu sa Kanonom 329, paragrafom 2, novog kanonskog zakonika."39 Pregovori su se vukli do proleća 1932, kada je Pačeli sproveo ono što je napisao. On je naimenovao novog biskupa putem papinog dekreta (fiat) ne obazirući se na prava ili želje dijeceze. Desilo se, kako je Kas obavestio Fora u zgradi Rajhstaga sredinom aprila, da je izbor pao na Konrada Grebera, biskupa iz Majsena, koji je bio omiljen u Badenu. Što je dugoročno bilo još važnije, Greber, kasnije poznat kao Smeđi biskup zbog svoje naklonosti prema nacistima, bio je oduševljeni poklonik Pačelija i njegove konkordatske politike. Greber je odmah počeo da vrši pritisak na vladu u Badenu da što pre zaključi konkordat. Pritisak i pregovori su se nastavili sve do jeseni kada je Pačeli konačno ostvario svoj naum. Ali For je bio u pravu kada se radilo o političkim posledicama. Posle potpisivanja novog ugovora u Pačelijevoj kancelariji, avgusta 1932, došlo je do niza žestokih političkih sudara koji su doveli do raskida između socijaldemokrata i badenske koalicije koja je održavala stabilnost u državi od 1918. Nova koalicija Stranke centra, Nemačke narodne stranke i Ekonomske stranke uspela je da sprovede konkordat samo zahvaljujući odlučujućem glasu predsednika Landtaga. BRININGOV PAD Dok se Pačeli bavio badenskim konkordatom, demokratija u Nemačkoj se raspadala u situaciji kada je pet miliona ljudi bilo nezaposleno i kada je zemlja bila izložena brojnim nesmanjenim ekonomskim nevoljama. U velikoj meri zahvaljujući Šlajherovim spletkama, delimično zahvaljujući Hindenburgovom razočaranju u njega, Brining, „kancelar gladi", dao je ostavku 30. maja 1932. Šlajher i njegovi pajtaši iz Rajhsvera ubedili su Hindenburga da na Briningovo mesto postavi Franca fon Papena. Papen je bio šarmantni aristokrata, poslanik desnog krila Katoličke stranke centra, čovek koji se lako kretao u sredini viših vojnih oficira, industrijalaca i veleposednika. Pod Šlajherovom zaštitom, sastavio je vladu kojom su dominirali aristokrati i plutokrati, pri čemu je sam Šlajher za sebe sačuvao Ministarstvo odbrane. U isto vreme, bez ikakvog ugleda u Rajhstagu, Papen je ubrzo otuđio od sebe vlastitu stranku, Katolički centar. Ludvig Kas, još uvek šef stranke, već ranije mu je rekao da on neće da dođe na Briningovo mesto, dok je Papen obećao Kasu da ga neće imenovati u vladu. U trenutku kad je bio najpotrebniji svojoj stranci, Kas se mrzovoljno povukao u utočište u Alto Adiđe da piše raspravu o Lateranskim sporazumima. U međuvremenu, Papenov prvi korak je bio da raspusti Rajhstag, zakazujući nove izbore za 31. juli. Njegov drugi korak bio je da skine zabranu koja je bila stavljena na rad SA, Hitlerove smeđekošuljaše. Bilo je to žestoko leto uoči novih izbora. U junu je izbilo na stotine sukoba u zemlji, a bilo je i mnogo mrtvih u uličnim sukobima između nacista i komunista. Optužujući komuniste za najgore nasilje u Pruskoj, Papen je njenu vladu učinio odgovornom, privolevši Hindenburga da ga ovlasti da otpusti pruskog ministra, preuzimajući izvršnu vlast kao Reichskommissar. Dve nedelje kasnije, nacisti su odneli ubedljivu pobedu na izborima za Rajhstag, dobivši 37,4 posto glasova naspram većinskih socijalista koji su dobili 21,6 posto i Stranke centra sa 16,2

70

posto. Komunisti su dobili 14,5 posto glasova. Teorijski, Nemačkom se više nije moglo upravljati, pošto su dve stranke koje su htele da sruše Vajmarski ustav - nacisti i komunisti gotovo imale većinu u Rajhstagu. Međutim, gruba stvarnost bila je da su nacisti postali pojedinačno najveća politička snaga u Nemačkoj, sa 230 mesta, sa glasačkom snagom od 13.700.000 glasova, i privatnom vojskom od 400.000 smeđekošuljaša i crnokošuljaša. Posle julskih izbora, nemačka hijerarhija je nastavila da žigoše naciste i da ponavlja svoje optužbe u objavljenim zapisnicima sa biskupske konferencije u Fuldi, održanoj u avgustu. „Sve dijecezanske vlasti zabranile su učlanjivanje u ovu stranku", pisalo je u dokumentu. Nacistički zvanični program, rekli su biskupi, sadrži „lažnu doktrinu", a izjave brojnih predstavnika su „suprotne veri". Konačno, govorilo se, zajednička ocena katoličkog klera, bila je da ukoliko stranka dobije monopol da vlada u Nemačkoj, što ona tako žarko želi, „interesi katolika postaće krajnje neizvesni".40 Međutim, za desničara Papena, koalicija sa Hitlerom davala je najbolje izglede za njegov ostanak na dužnosti kancelara. Koalicija koja je uključivala nacionalsocijaliste takođe se dopadala Pačeliju, iako iz sasvim drugih razloga. On je još jedanput pokušao da onemogući stvaranje koalicije kako bi blokirao socijaliste i sprečio boljševizam u Nemačkoj. Ne bi li Stranka centra „uradila dobro kad bi se povezala sa desnicom", upitao je barona fon Ritera, „i da tamo traži koaliciju koja će da odgovara njenim načelima?"41 Kako bilo, više da podrži ustavnu vladu nego da prigrli politiku nacista, Stranka centra je konačno razmotrila pregovore za koaliciju sa Hitlerom tokom avgusta i septembra, što je bio proces koji je katolički „Der Gerade Weg" okarakterisao kao „bajku o vukovima i ovcama". Hitler je, međutim, igrao na velike uloge, odbijajući da prihvati bilo kakvo drugo rešenje osim potpune vlasti. On je želeo kancelarski položaj i glavna ministarska mesta za svoju stranku. Hindenburg, međutim, nije išao tako daleko, kritikujući Hitlera zbog njegovog omalovažavanja ustava. U međuvremenu, dok su se demokratske institucije u Nemačkoj približavale krahu za vreme Papenovog kancelarstva, Ludvig Kas je završavao svoju raspravu o političkom značaju Lateranskih sporazuma. Verovao je da njegova razmišljanja o ovom pitanju imaju značaja za odnose između Crkve i države ne samo u Italiji već i kod kuće.42 Imajući u vidu bliske odnose između Pačelija i Kasa, rasprava otkriva Pačelijeva razmišljanja u tom trenutku. Kas je tvrdio da je pakt sa Musolinijem bio idealan dogovor između moderne totalitarne države i moderne Crkve, sporazum u kome je glavno pitanje bilo da država prihvati Kodeks kanonskog prava za katoličke građane. „Autoritarna crkva", rezonovao je, „treba da razume 'autoritarnu' državu bolje od drugih." Musolini je rešio pitanje na načelu hijerarhijske koncentracije moći pod neograničenom voljom Dučea, mada, objašnjavao je Kas, ne bi imalo smisla da se Duče upliće u detalje kanonskog prava. „Niko ne bi mogao bolje da razume zahtev za sveobuhvatnim zakonom, kakav traži Crkva, nego diktator koji je u svom delokrugu uspostavio radikalnu, neprikosnovenu i nespornu, hijerarhijsku fašističku građevinu." Nigde nije ideologija papskog primata, ozakonjena tek petnaest godina ranije u Kodeksu kanonskog prava iz 1917, bila tako jasno upoređena sa fašističkim načelom vođe -führerprinzip - niti se igde iskrenije naglašavala potreba za povlačenjem iz socijaldemokratije. Nezamislivo je da je članak bio napisan bez prethodne konsultacije sa Pačelijem ili barem bez njegovog neposrednog nadzora i odobrenja. Naime, prema samom kodeksu, Kas je morao da traži dozvolu svog neposrednog nadređenog da bi mogao da ga objavi. U stvari, Pačelijev duh se oseća u svakom redu ovog manifesta o odnosima Svete Stolice i fašističke države, koji je objavljen u trenutku kada je odluka o sudbini Katoličke crkve u Nemačkoj bila u potpunosti u rukama Pačelija. 8. HITLER I PAČELI

71

Samo je diktator mogao da prihvati takav konkordat kakav je tražio Pačeli. Samo lukavi diktator kakav je bio Hitler mogao je da smatra konkordat sredstvom za slabljenje Katoličke crkve u Nemačkoj. Kada je sve bilo završeno - kada su Pačeli i Hitler stigli do svog kobnog dogovora jula 1933 - svaki od njih je izrazio svoje viđenje o značaju ugovora. Jaz između njihovih ciljeva bio je upečatljiv. Pišući Nacističkoj partiji 22. jula, Hitler je izjavio: „Činjenica da Vatikan zaključuje ugovor sa novom Nemačkom znači da Katolička crkva priznaje državu nacionalsocijalista. Ovaj ugovor celom svetu pokazuje jasno i nesumnjivo da je lažna tvrdnja da nacionalsocijalizam ima neprijateljski stav prema religiji."1 Četrnaestog jula, za vreme sednice vlade posle potpisivanja prvog nacrta konkordata, Hitler je saopštio svojim ministrima šta je suština tog moralnog pristanka. „U Nemačkom konkordatu Rajhu je data prilika", beleže se Hitlerove reči u stenografskim zapisima sa sednice, „i stvoreno je određeno poverenje što će biti od posebne važnosti u predstojećoj borbi protiv međunarodnog Jevrejstva."2 Čim se upoznao sa pismom od 22. jula, Pačeli je oštro odgovorio u napisu objavljenom 26. i 27. jula, u „L'Osservatore Romano". Prvo je kategorički odbio Hitlerovu tvrdnju da konkordat podrazumeva moralno odobravanje nacionalsocijalizma. Zatim je naveo šta je bio pravi cilj njegove konkordatske politike. To je jedan jedini cilj koji se provlači kroz Pačelijevu diplomatsku politiku počev od Srpskog konkordata iz 1913, do zaključenja Nemačkog konkordata iz 1933. Treba naglasiti, pisao je, „da je Kodeks kanonskog prava osnova i suštinska zakonska pretpostavka konkordata". To je značilo ne samo „zvanično priznanje (od strane Rajha) crkvenog zakonodavstva, već i prihvatanje mnogih odredaba tog zakona i zaštitu svih crkvenih zakona." Sveta Stolica je ovim dogovorom, pisao je, u potpunosti ostvarila istorijsku pobedu. Ugovor ni u kom slučaju nije značio da Sveta Stolica odobrava nacističku državu, već naprotiv, da država u potpunosti priznaje i prihvata crkveni zakon. Naglašeno protivrečni ciljevi Pačelija i Hitlera bili su tragičan podtekst konkordatskih pregovora koji su vođeni potpuno skriveni od episkopata i katoličkog laičkog vođstva tokom 60 meseci Hitlerovog uspona do vlasti. HITLEROV USPON Hitlerov put do vlasti išao je preko brojnih vlada koje su se sve više udaljavale od parlamenta i time postajale sve manje demokratske. Na prvoj sednici Rajhstaga 12. septembra 1932, Franc fon Papen, simpatizer nacista, suočio se sa izglasavanjem nepoverenja i odmah je sazvao nove izbore za 6. novembar. U međuvremenu, obavljao je dužnosti kancelara, napadan i od nacista i od komunista, koji su bili jedinstveni samo u svom preziru prema demokratskoj politici. Novi izbori, peti u toj godini, ponovo su izbacili naciste kao najveću stranku; ipak, glasovi su im opali za dva miliona i značajno im je opalo članstvo, što je ukazivalo da su možda gubili zamah. Krajem 1932, izgledalo je da je nacistička većina u parlamentu bila nedovoljna; i dok je Hitler oklevao da uđe u koaliciju da bi obezbedio parlamentarnu većinu, Hindenburg je takođe oklevao da mu ponudi položaj kancelara. U isto vreme, ni Rajhsver ni industrijalci nisu bili spremni da prihvate još jednu vladu u kojoj bi dominirali socijalisti. Tako se Katolička stranka centra našla gurnuta u stranu, nesposobna da pronađe partnera u vladi; nesigurna u svoj sledeći korak, ali odlučna da podrži ustav. Drugog decembra, predsednik Hindenburg prihvatio je Papenovu ostavku i mešetar Šlajher je za kratko postao kancelar, najavljujući svoju ambiciju da razbije naciste u Rajhstagu i stvori novu koaliciju u kojoj će biti jedan deo nacionalsocijalista, ali bez Hitlera. Međutim, i pored svih svojih mahinacija, Šlajher nije bio u stanju da stvori trajniju vladu od Papenove.

72

U novoj godini, posle razgovora sa Hitlerom, Papen je predložio Hindenburgu formulu po kojoj bi Hitler dobio kancelarski položaj, dok je on, Papen, imao nameru da zadrži stvarnu moć, povlačeći poteze iza scene, na položaju vicekancelara. Mada je Hindenburg bio skeptičan prema Hitleru, izgleda da je Papenov plan štitio nemačkog predsednika od izlaganja mogućem skandalu u vezi sa zloupotrebom pomoći zemljoposednicima i izbegavanjem plaćanja poreza na imovinu. Na tako jeftin način, Hitler je došao na vlast. Hitler je položio zakletvu kao kancelar 30. januara 1933, zajedno sa Hermanom Geringom, koji je bio ministar avijacije i pruski ministar unutrašnjih poslova. Gering je sada kontrolisao policiju u Pruskoj i time dobio ogromnu moć za vršenje prinude, što će on iskoristiti narednih nedelja kada krene u čišćenje stranačkih protivnika. Novi ministar odbrane, sa velikim uticajem u vojsci, bio je general Verner fon Blomberg, nacistički simpatizer koga je opčinila Hitlerova harizma. Alfred Hugenberg, vođa ultrakonzervativne Nemačke nacionalne narodne stranke (DNVP), imao je dvostruku ulogu ministra privrede i ministra poljoprivrede. Hitler, međutim, nije hteo da pristane ni na kakvu podelu vlasti. Odmah je zakazao nove izbore za peti mart, i počeo da koristi svoj položaj kancelara da kontroliše medije, da tlači opozicione demokratske stranke, i da započne progon Jevreja i „levičara". Dvadeset sedmog februara, došlo je do požara u Rajhstagu, za koji je Hitler odmah optužio holandskog komunistu. U antikomunističkoj histeriji koja je usledila, Hindenburg je ovlastio Hitlera da suspenduje odredbe Vajmarskog ustava o građanskim pravima, što su bile mere koje je Hitler iskoristio da pojača svoju izbornu kampanju u želji da obezbedi apsolutnom većinu i tako osigura mandat za diktaturu. Međutim, na izborima od petog marta, Hitler ipak nije uspeo da obezbedi apsolutnu većinu za nacionalsocijaliste. Ali sa privremenim saveznicima u liku Hugenbergovih desničarskih naciona-lista, on je uspeo da skrpi većinu od 52 procenta, obezbeđujući 340 od 647 mesta u Rajhstagu. Sa konačnih 88,7 procenata, nacisti su dobili više od sedamnaest milona glasova. Socijalisti su pali na 18,3 procenta glasova, a Katolički centar koji je hrabro vodio kampanju naspram široko rasprostranjenog nacističkog zastrašivanja, ostao je zadivljujuće čvrst sa 13,9 procenata, dobivši u stvari, još tri mesta u Rajhstagu. Dakle, sve do marta 1933, nemačko katoličanstvo sa svoja 23 miliona vernika, i dalje je predstavljalo snažno, nezavisno demokratsko biračko telo, koje je, zajedno sa katoličkom hijerarhijom, ostalo čvrsto u svojoj osudi nacionalsocijalizma. Mada Stranka centra nije imala pouzdane saveznike sa kojima bi mogla da napravi koaliciju, i stoga nije mogla da dođe na vlast, Hitler se bojao reakcije iz tvrđave političkog katoličanstva kao celine. Ta grupa je, prirodno, bila daleko veća od glasačkog tela same Stranke centra, sa širokim vezama i udruženjima na mnogim nivoima širom zemlje. Zbog svoje davno donete odluke da izbegne novi Kulturkampf i s tim u vezi rizik uspešnog katoličkog otpora ili odbojnosti, Hitler nije nameravao da neposredno napadne biskupe. Ipak, nešto se moralo učiniti kako bi se oni onemogućili i upravo su tu Pačelijeve ambicije oko Nemačkog konkordata pritekle Hitleru u pomoć. Sa Hitlerovog stanovišta, idealno rešenje za katoličku opasnost bio je upravo dogovor na vrhu sa Vatikanom, u svemu sličan Lateranskim sporazumima, koji su stavili van zakona katoličko po-litičko delovanje u Italiji i uspešno uključili crkvu u fašističku Italiju. Prema Hitlerovom viđenju stvari, takav ugovor ograničiće slobodu Katoličke crkve na versku praksu i obrazovanje u zamenu za povlačenje katolika, na insistiranje same Svete Stolice (i po uslovima koje će diktirati nacistički režim), iz društvenog i političkog delovanja. Pa ipak, do Nemačkog konkordata nikad ne bi došlo da biskupi nisu pristali da se odreknu svojih osuda nacionalsocijalizma. Niti bi bilo Nemačkog konkordata da nije Stranka centra, pre svog povlačenja, dala legalitet izglasavanju Zakona o posebnim ovlašćenjima koji će omogućiti Hitlerovu diktaturu. Kroz period Vajmarske Republike, nijedna vlada nije bila ni blizu da prihvati Pačelijeve uslove za zaključenje konkordata. Samo zahvaljujući diktatorskoj

73

prisili, sa Firerom koji je neposredno radio sa državnim sekretarom Pačelijem u papino ime, takav ugovor je mogao da postane stvarnost. Na prvoj sednici vlade posle izbora, održanoj sedmog marta, Hitler je otkrio svoju zabrinutost zbog snage katoličanstva. Tada je rekao ministrima da se Stranka centra može poraziti jedino ako se Vatikan uveri u potrebu da je raspusti.3 Kada je Hitler postavio pitanje Zakona o posebnim ovlašćenjima, Papen je pomenuo razgovor koji je prethodnog dana vodio sa Ludvigom Kasom. Po Papenovim rečima, Kas, koji ništa nije započinjao bez Pačelijevog odobrenja, ponudio je „potpun razlaz sa prošlošću" i „saradnju njegove stranke". Događaji će pokazati do koje će mere Kas, ili bolje reći Pačeli, povući znak jednakosti između podrške Zakonu o posebnim ovlaš-ćenjima i početka pregovora za Nemački konkordat. U isto vreme, ovi događaji će otkriti do koje su se mere konci vukli iz Državnog sekretarijata u Vatikanu. Nagoveštaj da je Pačeli ispitivao Hitlerovo raspoloženje, pojavio se 13. marta, nedelju dana posle prve sednice Hitlerove vlade. U noti nemačkom izaslaniku u Vatikanu, Pačeli je upozorio Firera na nedavne reči hvale koje je papa izgovorio povodom napada kancelara Rajha na boljševizam. Izaslanik je rekao da su „u Državnom sekretarijatu sugerisali da se ovi komentari mogu uzeti kao indirektna podrška akciji kancelara Rajha i vlade, protiv komunizma".4 Uprkos ovim laskavim znakovima iz Pačelijeve kancelarije, nemački biskupi su, kao i uvek, u većini bili protiv Hitlera. Kardinal Mihael fon Faulhaber iz Minhena, koji je bio prisutan u Vati-kanu kada je papa dao ove primedbe na konzistoriju kardinala, zabeležio je da su svi prisutni bili zapanjeni: „Sveti otac to tumači iz daljine. On ne razume o čemu se tu radi, već misli samo na krajnji cilj."5 Kardinal Faulhaber je toliko bio uznemiren zbog perspektive katolika pod Hitlerom, da je 10. marta pisao predsedniku Hindenburgu, rekavši mu da je „strah ušao u široke krugove katoličkog stanovništva".6 Osamnaestog marta, štaviše, kada je Papen posetio kardinala Bertrama da ga pita da li je došlo do promene raspoloženja među biskupima, predstavnik hijerarhije je rekao Papenu da se uopšte ništa nije promenilo; u stvari, dodao je prelat, ako treba da dođe do neke promene, onda bi ona trebalo da dođe od strane „vođe nacionalsocijalista".7 Ovo je samo povećalo Hitlerovu zabrinutost. Ali put za Hitlera nije bio ni u njegovim odnosima sa biskupima niti u kolektivnom vođstvu Stranke centra, već u predsedniku stranke, Ludvigu Kasu, kao Pačelijevom nezvaničnom predstavniku u Nemačkoj. U danima posle martovskih izbora, iako je bio vođa velike parlamentarne stranke čiji se raspad očekivao, Kas je postao neobično pasivan i odbojan. Na sastanku stranke u Kelnu, nedelju dana posle izbora, Hajnrih Brining, bivši kancelar, zatražio je od stranke da ne podržava nešto što je bilo tako protivustavno kao što je bio Zakon o posebnim ovlašćenjima. Prema svedoku koji je vodio zapisnik sa diskusije, Kas koji nije hteo da iskaže svoje mišljenje o toj stvari, udario je o sto i uzviknuo, „Jesam li ja vođa stranke? Ako nisam, ko je?" Pisac je onda postavio pitanje: „Nije li Kas u svojim pregovorima sa Hitlerom možda dao ovome neka obećanja zbog kojih je morao da bude tako odlučan."8 Kao što je primetio istoričar Oven Čedvik, Kasova „uloga u glasanju stranke za Zakon o posebnim ovlašćenjima, marta 1933, jedan je od najkontroverznijih poteza u nemačkoj istoriji".9 Kas je zaista duboko zašao u pregovore sa Hitlerom, kao što je bio i u bliskim dodirima sa Pačelijem u Rimu. Izgledalo je da su obe strane bile zadovoljne tokom razgovora. To je išlo do te mere, da je na sednici vlade od 15. marta, Hitler najavio da on ne očekuje teškoće oko postizanja dvotrećinske većine koja bi podržala Zakon o posebnim ovlašćenjima. Posle pet dana, Gebels je zapisao u svom dnevniku da će „Stranka centra prihvatiti taj zakon". (Godine 1937. Gebels je izjavio u svom listu „Der Angriff”, da je Kas pristao na Zakon o posebnim ovlašćenjima, u zamenu za pristanak vlade da pregovara o Nemačkom konkordatu sa Svetom Stolicom).10

74

Obraćajući se naciji preko radija. 24. a Virt je. želeo sam da razjasnim situaciju nastalu posle izjave kancelara Rajha i da ispitam mogućnosti sveobuhvatnog sporazuma između Crkve i države. zbunila je nemačke katoličke biskupe koji su prethodnih nedelja bili u dilemi zbog brojnih optužbi i obećanja od strane vlade. Kako bih objasnio gledišta koja sam izneo u Rajhstagu 23. ne obavestivši nikoga u svojoj stranci o svojoj nameri ili cilju. Ali prilikom glasanja. kako bi izvršili moralni pritisak na Firera i njegova data obećanja Katoličkoj crkvi ." Hitlerova izjava bila je jasan nagoveštaj dogovorenog sređivanja odnosa sa katoličanstvom. Pridavao je najveću važnost. već nagoveštavajući da su ti odnosi počeli da se ostvaruju. pošto su saslušali različita gledišta katoličkih unionista u delimično razorenoj zgradi Rajhstaga. izjavio je. U svom govoru u Rajhstagu. gde su glasali. o čemu će na vrhu pregovarati zvaničnici u Berlinu i Rimu. samo četrnaest od sedamdeset i četiri poslanika usprotivilo se zakonu.Kada se Kas suočio sa članovima parlamentarne grupe Stranke centra 22-23. pre kritičnog glasanja u Rajhstagu o Zakonu o posebnim ovlašćenjima. Kas se tada saglasio sa manjinom iz razloga moguće opasnosti za njihovu ličnu sigurnost."13 U međuvremenu. Oni su se pridružili svojim kolegama i prošli kroz bataljone podsmešljivih jurišnika do operske kuće Krol. u stvari. Podrška koju je Stranka centra dala Zakonu o posebnim ovlašćenjima. Brininga su ubedili da će razdor u Stranci centra uništiti svaku mogućnost budućeg katoličkog otpora verskim progonima. pošto je taj zakon „najmonstruoznija odluka koja je ikad tražena od parlamenta". u međudržavnim odnosima". dao je Hitleru dovoljnu većinu glasova da usvaja zakone bez odobrenja Rajhstaga i da zaključuje ugovore sa stranim zemljama (od kojih će prvi ugovor biti onaj sa Pačelijem).11 Rečenica podseća tačno i za-strašujuće. Posle dve godine. Hitler je najavio svoju odluku da postigne sporazum sa Vatikanom. „daljem negovanju i jačanju prijateljskih odnosa sa Svetom Stolicom".12 Da bi obezbedila disciplinovan i zajednički stav kao stranka. Posle govora. ličila je na priznanje da je Kas koji je sve vreme bio u tesnoj vezi sa Hitlerom. sa suzama.obećanja za koje je on bio uveren da će ih Hitler dati napismeno (iako do pisanih obećanja nikad nije došlo). Kas je tvrdio da je Hitlerovo obećanje „najveći uspeh koji je postignut u nekoj zemlji za poslednjih deset godina. Kas je otputovao vozom u Rim na tajne razgovore sa Pačelijem. Brining je izjavio da on nikad ne bi glasao za predlog. Zakon koji je usvojen tog dana sa 441 naspram 94 glasa (samo socijaldemokrati su bili protiv). Po zakonu je vlast predsednika trebalo da ostane neprikosnovena. potvrdio kakva je bila stvarna veza između njegove podrške Zakonu o posebnim ovlašćenjima i budućeg Nemačkog konkordata: „Odmah nakon usvajanja Zakona o posebnim ovlašćenjima. manjina koju je predvodio Brining energično se zalagala protiv toga da se Hitleru ustupe zakonska sredstva da zavede diktaturu. na reči koje je izgovorio Pačeli četrnaest godina ranije. bio u najboljem položaju da donese presudu o sporu. manjina se konačno saglasila sa većinom. Kas je u jednom pismu nemačkom izaslaniku u Vatikanu. Konačno. on je zatražio od njih da podrže predlog. (kao da je napisana u govoru).. ponudio da mu se pridruži. u čijem prihvatanju sam ja igrao pozitivnu ulogu na osnovu nekih garantija koje mi je dao kancelar Rajha (opšte političke garantije kao i garantije kulturne politike). Brining je govorio o ostavci na poslaničko mesto.. marta. otputovao sam u Rim. ali detaljne odredbe dokumenta učinile su ovu klauzulu besmislenom. marta u Berlinu. kada je predao svoje akreditive predsedniku Rajha Ebertu: „Posvetiću svu svoju snagu negovanju i jačanju odnosa između Svete Stolice i Nemačke. Tako je na biskupe izvršen 75 . Prema Briningu. marta. Sledećeg dana. Dvadeset i prvog marta. Hitler se pozvao na Boga i uveravao ljude da će hrišćanstvo biti osnova na kojoj će obnoviti zemlju. Hitlerova lukava izjava u Rajhstagu u kojoj je obećao bliske odnose sa Svetom Stolicom. Hitler je objavio notu u kojoj je izjavio da je „veoma ožalošćen" što ne može da prisustvuje verskoj službi pomirenja na Dan Potsdama zbog toga što katolički biskupi odbijaju da daju sakramente katoličkom nacističkom vođstvu.

i ja samo beležim činjenicu kada kažem da je autoritet biskupa među nebrojenim katolicima i nekatolicima. dok bi u suprotnom došlo do zastoja u tom poslu. Za katoličke hrišćane. Otuda je legalitet koji je Hitler tražio. Vratolomna brzina. Minstera i Paderborna. kardinal Bertram. Protestantske crkve širom Nemačke formalno su 26. aprila pisao kardinalu Faulhaberu: „Duše blagonaklonih ljudi su zbunjene što je posledica tiranije nacionalsocijalista. On je izjavio da je zemlja bila u procesu evolucije gde su „neosporno velike formalne slobode" Vajmarske Republike morale da ustupe mesto „strogoj i 76 . zajedno sa kardinalom Šulteom iz Kelna i biskupima Ahena. sada postao podsticaj koji će da ubedi katoličke biskupe da podrže Hitlerov režim. bila je žurno objavljena 28. Papen je.što naši principi ne mogu da promene . koji je 10. zahtevao je da se optužbe obnove i pojačaju. u ovom momentu nije potrebno da se uputi posebno upozorenje da budu lojalni zakonitoj vlasti i da savesno ispunjavaju građanske dužnosti. zbunjuje do današnjeg dana. Kas je objavio uvodnik u kome je pozdravio Hitlerov govor u Rajhstagu. koji su dolazili iz Pačelijeve kancelarije. Trira. a koji je Kas odobrio. Ne povlačeći mišljenje koje smo dali u našim ranijim izjavama u vezi sa izvesnim verskoetičkim pogreškama. stariji katolički kapelan sa Berlinskog univerziteta. ali ona je ukazivala.pritisak da daju nekakav odgovor novom kancelaru. kojima je glas Crkve svetinja.a što vam sada ne mogu preneti – uprkos svemu. Istog dana.15 Nacistička štampa je s dobrodošlicom pozdravila izjavu kao podršku Hitlerovoj politici.već koja je ovu vlast dobila na zakonit način. da je pritisak došao „sa drugog mesta". kojom se tražilo od biskupa da odgovore."16 Pošto se vratio s razgovora koje je vodio sa Pačelijem početkom aprila. Reakcija katoličkih vernika bila je: široko rasprostranjena zbunjenost i osećanje izdanosti. sada su tražili i nastojali da dobiju sličan dogovor za sebe po katoličkom uzoru. postojali su i signali iz Rima. U ovoj fazi Papen je ugovorio u Rimu sastanak sa Pačelijem koji je radio sa Kasom na budućem dogovoru sa Hitlerom. jedan broj prelata. uprkos očitim nedorečenostima. Tipičan odgovor dao je otac Franciskus Stratman. kao logičan nastavak „ideje jedinstva" Crkve i države. uzdrman kvaziodobravanjem nacionalsocijalističkog pokreta. Limburga. marta priznale da prihvataju Hitlera i njegov režim. episkopat veruje da može da prihvati sa poverenjem da su navedene opšte zabrane i upozorenja postala nepotrebna. Uz to. Političari Stranke centra bili su zapanjeni. ali dok su neki smatrali da bi bilo korisno opozvati optužbe koje je izrekla stranka. marta poslao pismo biskupima svoje konferencije na jugu Nemačke: „Moram se posle onoga što sam saznao na najvišim mestima u Rimu . pomirljiva prema nacistima. U njoj je bilo nekih rezervi. na porazno prihvatanje od strane biskupa. i pristajanje Stranke centra zajedno sa naglašenim uveravanjima vlade. Ludvig Folk. razdelio je nacrt pomirljive izjave biskupima na razmatranje. tvrdio je on. odbacujući u načelu svako nezakonito ili subverzivno ponašanje. jezuitski istoričar tog perioda. Hitlerova izjava u Rajhstagu od 23. Usaglašena izjava biskupa. marta. jer je izgledalo kao da biskupi govore da su im nacisti draži od Katoličke stranke centra. oslabila je odlučnost ključnih biskupa. ponašati mnogo tolerantnije prema novoj vladi koja danas ne samo da je u položaju vlasti . Protestanti koji su posmatrali kako Vatikan dogovara konkordat sa Hitlerom. proveo važan vikend ubeđujući Bertrama da biskupska javna izjava pomirenja može pomoći u procesu pregovora oko Nemačkog konkordata. predstavnik hijerarhije. misleći na Vatikan. nagovestio je u svom originalnom istraživanju tih događaja."14 Pominjanje ustavne zakonitosti Hitlerove vlade prvo je zabeleženo u „L'Osservatore Ro-mano". marta. Međutim. širom zemlje. Kardinal Faulhaber je 24. ne razjašnjavajući nedorečenost koju je ostavila hijerarhija. sa Pačelijevim nagovorom.

gde je radila doktorat pod naslovom „O problemu empatije". Njeno pismo ostalo je bez odgovora.bez sumnje privremenoj. tvrdeći da je protest besmislen pošto bi on samo proširio borbu i na katolike. nastavio je. čak i oni koji su pokršteni pre deset ili dvadeset godina i koji su dobri katolici. izjavio je. o tome kakav je stav hrišćanskih Crkava prema položaju Jevreja pod novom vlašću". Aprilski dekret protiv Jevreja onemogućio mu je da dobije to mesto.19 Pa ipak. trideset smeđekošuljaša provalilo je u jevrejske kuće u malom gradu na jugozapadu Nemačke. Tek posle četiri godine on je izdao zakasnelu encikliku o antirasizmu. kada je došlo do bojkota. bio daleko od toga da do kraja prihvati Hitlerovu nameru da uništi političko katoličanstvo u Nemačkoj. Minhenski kardinal Faulhaber. Štajnova se pokatoličila 1922. U odgovoru na molbu da interveniše u odbranu Jevreja te iste nedelje. BOJKOT JEVREJA Posle izjave biskupa. Pačelijev odgovor nije zabeležen. 77 . i mislila je da je njeno preobraćanje u hrišćanstvo postojalo „ne samo u duhovnom smislu. Stranka centra. što je nateralo Kasa da se hitno vrati iz Rima i da se bori za zaštitu katoličkog obrazovanja.. Iz klostera je pisala strasno pismo Piju XI moleći ga da „osudi mržnju. i nema naznaka u njegovim budućim uputstvima da je izrazio neslaganje sa kardinalom. „mogu sami sebi da pomognu. bila je Edit Štajn. posle ovog prvog sistematskog i sveopšteg progona Jevreja. Bojkot je ipak bio nešto drugo." Pa ipak. Napad su ponovili u susednom gradu. Ona je pisala da je njen „povratak Bogu učinio da se ponovo oseća kao Jevrejka". To nije bio prvi nagoveštaj budućih proganjanja. u prvo vreme privuklo emocionalno. sterilizacija". Mit brennender Sorge. sakupilo stanovnike u gradsku većnicu i pretuklo ih. ona je ušla u samostan Karmelićanki u Kelnu. Hrišćanstvo ju je. ona je bila primljena za profesora filozofije na Nemačkom institutu za naučnu pedagogiju u Minsteru. već i u smislu krvi". mart sazvao radni komitet o odnosima Crkve i države. od čega su dva čoveka umrla. dok je Hitler raspravljao sa hrišćanskim pred-stavnicima o budućim odnosima između njegovog režima i crkava. nemačkojevrejski filozof. da su biskupi dovedeni u ovu tra-gičnu situaciju „zbog stava Vatikana". uzevši ime sestra Tereza Benedikta od Krsta. Ona je bila pod uticajem Maksa Šelera sa Univerziteta u Frajburgu. pošto je prvog aprila započeo nacistički bojkot jevrejskog biznisa širom zemlje. nastavio je. obavezna je da sarađuje u tom procesu kao „sejačica budućnosti". progone i širenje antisemitizma uperenog protiv Jevreja.17 Kao da je želeo da opravda neobičnu lakoću i brzinu kojom je hijerarhija potvrdila režim i da u tome istakne ulogu Pačelija. bilo kada i bilo od koga". potom. „sposobni da sami sebi pomognu. da bi ta privlačnost postala sasvim druge vrste posle čitanja autobiografije svete Tereze iz Avile. Štajnova je bila ateista. aprila. „Jevreji". Od svojih mladalačkih godina. zvanično i dalje smatraju Jevrejima. kardinal Bertram je naglasio da „postoje neposredni problemi koji su mnogo važniji: škole. rekao je Pačeliju. Datum održavanja komiteta bio je značajan. a aprila 1933. to je bila „prva velika proba na nivou cele zemlje. nadugačko je pisao Pačeliju. izdržavanje katoličkih udruženja."20 Među hiljadama pojedinaca koje je pogodio bojkot Jevreja. govoreći o napadu nacista na Jevreje. u ličnosti Euđenija Pačelija. U zaključku. Oktobra 1933.18 Međutim. Po rečima Saula Fridlendera. karmelitske mističarke iz šesnaestog veka.. velikoj državnoj disciplini" u svim oblastima života. i kao lekari ili advokati gube svoja radna mesta". Nedelju dana ranije. Vatikan je. „posebno je nepravedno i bolno da se na ovaj način Jevreji. Faulhaber je napisao 20. ponovio je istu misao: „Jevreji su". nije bilo nijedne reči protesta ni iz Nemačke niti iz Rima. Hitler je odmah za 31.

Ona je takođe opisala jednu epizodu kada se Pačeli veoma uznemirio posle Kasovog iznenadnog odlaska za Nemačku. želi da dođe u Rim i razgovara s njima pre Uskrsa. Kas je zapisao da su se složili da su šanse za Nemački konkordat sada bile značajne. Izgleda neverovatna pomisao. da su obojica išli kod Pačelija. Stranka centra bi takvom klauzulom bila dokrajčena. Tokom najpunije nedelje u crkvenom liturgijskom kalendaru. Papen je otputovao u „Večni grad". njegovog poverljivog državnog sekretara. Pačeli i Kas su proveli Uskršnju nedelju i ponedeljak prolazeći preko nacrta tačku po tačku. Papen je Kasu saopštio osnovne pretpostavke ugovora sa stanovišta Rajha: „obez-beđenje verskih prava katolika u zamenu za depolitizaciju sveštenstva i raspuštanje Stranke centra". Ukoliko dođe do toga. a prema kojoj je kleru bilo zabranjeno da bude aktivan ili da pripada bilo kojoj političkoj stranci". on je ponudio da bude „na raspolaganju" Papenu u budućim pregovorima." Ona dalje opisuje napetost koja je postojala između Kasa i oca Lajbera kao posledicu uzajamne „ljubomore kada bi Pačeli pokazivao više naklonosti prema jednom ili drugom. sada postao ključna figura. iskrenom ljubavlju i bezuslovnom odanošću. posle smrti obojice. 78 . kao i društveno i političko delovanje svih katoličkih udruženja u Nemačkoj. Prema navodima Kasa. može se videti iz niza opaski u biografiji sestre Paskvaline. Tako je Kas preuzeo ulogu posrednika ostajući u načelu odan duhom i dušom Pačeliju. a da nisu znali šta su bile namere svakog od njih. dok su njih dvojica za vreme doručka raspravljali o idealnim odnosima između 23 miliona nemačkih katolika i Hitlerovog režima. I dok su prolazili kroz italijanske predele. pišući nacrte članova za koje bi im u drugim okolnostima inače. on je uveravao Papena da „mora da se dâ neki dokaz o stvaranju odgovarajućih kulturno-političkih garantija. Idućeg jutra. do drugog aprila. Štaviše. Stoga nije nikakvo čudo da su se katolički biskupi osećali tako malo odgovorni za sudbinu Jevreja kada im je Sveta Stolica poverila tako malo odgovornosti za sudbinu njihove vlastite Crkve. ili bolje reći. Papen je „slučajno" sreo Kasa koji je takođe išao u Rim. Pačelija je Faulhaber detaljno obavestio o otpočinjanju progona Jevreja upravo u trenutku kada je trebalo da krene u ozbiljne pregovore o konkordatu sa onima koji su činili te zločine. mada manjinskim svešteničkim članstvom i sa svojim višeslojnim oslanjanjem na parohijalne mreže. U kojoj meri je Kas postao blizak sa Pačelijem. bio za ovog vezan „obožavanjem. U svakom slučaju. kao što je to tada tvrdio Kas. prihvatanje odredbe koja je takođe postojala u Italijanskom konkordatu (Lateranski sporazumi). gde su napravili raspored rada po kome će Papen i Kas sastaviti osnovni nacrt za susret koji će se održati u Veliku subotu. kao jedan od glavnih ustupaka. onda ja sigurno neću biti sitničav. Ona nam kazuje da je Kas. u kolima za ručavanje ekspresnog voza Minhen-Rim. što je Papen ljubazno prihvatio. što čak ni Pačelijev diplomatski genije nije mogao lako da ublaži". Kao što se videlo. 10. poverivši šefu Vatikanskih poslova u Ministarstvu inostranih dela da je „nameravao da traži. aprila. osmog aprila. ljudi su radili ludačkom brzinom."21 Posledica njihovog razgovora bila je da je Kas koji nije imao službeno mesto u pregovorima. Sa svojim tradicionalnim. Nemački konkordat je sada trebalo da one probleme „koji su mnogo važniji" preuzme iz ruku nemačkih katolika i stavi ih u ruke Pija XI.PAPEN I KAS U RIMU U međuvremenu. koji je „redovno pratio Pačelija na odmoru u Roršahu". rasprava u Hitlerovom radnom komitetu o odnosima crkve i države dovoljno je napredovala da bi papski nuncije u Berlinu obavestio Pačelija da vicekancelar Papen.22 Pačeli i Papen su se sreli u kardinalovoj kancelariji u Veliki ponedeljak. Sedmog aprila uveče. bile potrebne godine da se dogovore.

ali da je tekst člana u vezi sa depolitizacijom „sasvim neprimeren". U pismu iz tog vremena generalnom vikaru iz Pasaua. predsednik biskupske konferencije. odvoji religiozno katoličanstvo od političkog katoličanstva. Pa ipak.moguće opravdati vernicima i da je u skladu sa katoličkom verom. To je rezultat progresivnog centralizma. ali da nije bilo ničeg konkretnog. On je samo potvrdio da „su mogući pregovori započeli". sve dok treće 79 . Pre bi se moglo reći da je bilo reči o pregovaračkoj zamci. Pačeli se nije udostojio da mu odgovori dve nedelje. Kada se kardinal Bertram. uprkos svojoj sklonosti ka depolitizaciji. Prvo.što jasno ukazuje na to da su sada jednu od poslednjih demokratskih stranaka u Nemačkoj vodili Pačelijevi hirovi. PREDAJA NEMAČKIH BISKUPA Papen se vratio u Berlin u utorak Uskršnje nedelje. nisu mogli a da ne čuju glasine. odredbe Lateranskih sporazuma su zaista uspostavile neku vrstu integracije bez presedana između katoličanstva i korporativne države.26 U zanosu diplomatske oholosti. morala je da nestane." 24 Šta je navelo Pačelija da sastavi prvi nacrt tako neumesno brzo i tajnovito? Stranka centra.23 U međuvremenu. Pačeli je otvoreno lagao kada je obavestio kardinala Faulhabera iz Minhena da se samo razgovaralo o konkordatu. Biskupima je čak bila uskraćena informacija o činjenici da se pregovori vode. Pregovori su se nastavili. niti su za to znali Katolička stranka centra i nemački laici pojedinačno ili u celini. mogao je da obavesti Pačelija da je Firer bio spreman da „pruži dalekosežne garantije u pitanju škola". gajio dva glavna cilja u svom bezglavom jurišu ka dogovoru. Reklo bi se da su se ova dva čoveka dobro razumela. Posle „opšteg" razgovora koji je vodio sa Hitlerom. Posle tri nedelje. Shvativši Pačelijevo nestr-pljenje i unutrašnju slabost ciljeva kardinala sekretara. tvrdeći da „bi to poremetilo stvari u Rimu" . propratio je ovim rečima: „Ako papa danas postigne takav sporazum sa fašizmom. odlučio je da zakonskim merama i bez odlaganja. onda je on u najmanju ruku saglasan sa mišljenjem da je fašizam . Stranka centra je postajala sve slabija zbog odsutnosti iz Berlina svog šefa. aprila pismeno obratio Pačeliju iznoseći zabrinutost zbog glasina o pregovorima. Šta je motivisalo Pačelija da zamuti vodu kad je bilo reči o odredbi o depolitizaciji? Da li ga je u poslednjem trenu obuzeo obzir da će time da oslabi Crkvu u Nemačkoj? Izgleda da mu takva misao nije padala na pamet. ali je on to odbio. Kasu je bilo predloženo da podnese ostavku. Hitler je veoma jasno video da je konkordat mogao da se predstavi kao papska podrška nacističkom režimu i njegovoj politici. Ali pre njenog konačnog raspada. koji su pre svega bili usmereni na moć Svete Stolice. Pačeli je pokušao da zavara Hitlera sa novoproširenim članom Kodeksa kanonskog prava u kome se zahtevalo biskupovo odobrenje ukoliko je katolički sveštenik želeo da postane zvaničnik u nekoj političkoj organizaciji. po Pačelijevom mišljenju. Franc Egersdorfer sa Minhenskog univerziteta jetko je primetio: „Budućnost nemačkog katoličanstva izgleda da se rešava u Rimu. postojala je mogućnost snažnog međunarodnog propagandnog udara. 18. Zaključke Lateranskih sporazuma iz 1929.pa otuda i nacionalizam ."25 Dok je Sveta Stolica vekovima običavala da potpisuje ugovore sa vladarima i vladama koje su bile neprijateljski raspoložene prema njenim verovanjima i vrednostima. Hitler je sa svoje strane. Ludviga Kasa koji se sada za stalno smestio u apartmanima Euđenija Pačelija u Vatikanu. Najvažnije je bilo dobiti na vremenu.Nemačka hijerarhija i sveštenstvo nisu bili sa tim upoznati. Hitler je mogao da diktira tok pregovora i time ih u potpunosti manipuliše u svoju korist. Drugo. okolnosti u kojima je i dalje postojala (prema Pačelijevoj taktici od dvadeset godina) ponudile su osnovu za cenkanje u njegovim pregovorima sa Hitlerom. kada se već raspravljalo o poslednjim tačkama. kao što smo već videli.

Pa ipak. Prilika za to ukazala se osamnaestog maja tokom jedne ad limina posete Rimu. nacisti su postajali sve glasniji i samouvereniji. Kao posledica biskupske odluke. u početku beznačajna sada je postala ogromna reka u provaliji koju je stvorio slom nekad moćne Stranke centra. „Mi treba da katoličkom svetu otvorimo oči pred opasnostima za veru i moral koje proizlaze iz nacionalsocijalističke ideologije. tokom kritičnih meseci aprila i maja. Pačeli ništa nije prepustio slučaju u svom izboru izaslanika. u kome se najavio prestanak otpora hijerarhije nacističkom režimu. Greber je pisao Kasu: „Hvala Bogu. Saterani u ćošak od strane Pačelijevih pristalica. U međuvremenu. koje su uspešno izrežirala dva Pačelijeva biskupa. predajući ga Pačeliju na dušu. kazao je. Brining je molio članove da ostanu ujedinjeni i samostalni.28 Sve je to bilo suviše malo i suviše kasno. Najvažnije je. rešio da dovede na scenu nemačke biskupe. Nakon ubedljivog apela nadbiskupa Grebera. Naime. da svi nemački biskupi ujedine svoje gledište o konkordatu. Berning i Greber uverili su sakupljene prelate da je konkordat praktično završen i da je još ostalo da se postigne dogovor u pogledu depolitizacije. Predaja katolika nacionalsocijalistima. U isto vreme.nedelje maja meseca. Kardinal Šulte iz Kelna. nemački biskupi su podržali konkordat. Hitler nije zatražio u svom nacrtu da se sva politička delovanja katoličkog klera moraju kategorički zabraniti. Uprkos svemu. dominiralo je u njihovim razmatranjima.27 Kardinal državni sekretar tražio je njihovu podršku. Desilo se da je susret sa nemačkim biskupima bio zakazan za kraj maja kako bi se razmotrilo stanovište episkopata prema Trećem Rajhu. Najzad. rekao je Pačeli dvojici prelata. podsećajući biskupe da je mišljenje Nacionalsocijalističke stranke o svetu u suprotnosti sa onim Katoličke crkve. stranke koja će doneti punu zaposlenost i napredak zemlji uništenoj ekonomskim krizama i inostranim poniženjem. Šestog maja. kada su se sakupili. batrgala se. članovi hijerarhije nisu bili u stanju da nametnu promene koje su sadržavali njihovi zahtevi. Oni koji su imali primedbe bili su u manjini. rekao je Berning biskupima. Obojica su bili naklonjeni nacizmu. kao što su bile i sile koje su delovale na raspadu Stranke centra. pod uslovom da država poštuje prava i slobode Crkve . Tada je Pačeli. što je on nevoljno učinio telefonom iz Vatikana. i bitno je bilo da se to uradi veoma brzo. pitanje konkordata. dok su pregovori o konkordatu uveliko napredovali. biskupa Vilhelma Berninga iz Osnabrika i nadbiskupa Grebera iz Frajburga. Katolička stranka centra. dok su je njeni nekad odani sledbenici napuštali u stotinama hiljada. da se u tom pismu ukaže na „sukob do kojeg će verovatno doći". juna je objavljeno pastirsko pismo koje je sačinio Greber. u izvesnoj meri. za njegovog naslednika izabran je Hajnrih Brining. Nakon što je obezbedio saglasnost biskupa. Biskup Konrad fon Prejzing razdelio je memorandum na sastanku. ubeđeni u svoju pobedničku sudbinu kao jedine stranke u državi." Tražio je da se napiše pastirsko pismo u kome će se navesti greške nacizma i koje će biti upućeno širom Nemačke.pre svega katoličkih škola i udruženja. zamerio je da pod nacističkom vladom „zakon i pravo" ne postoje i da „se nikakav konkordat ne može zaključiti sa takvom vladom". Međutim. vođstvo stranke zatražilo je od Kasa da podnese ostavku. uspeo sam da obezbedim 80 . zanemarena od Rima i hijerarhije. Ali Hitlerova rušilačka moć bila je sada nezaustavljiva. bez vođe. poverenje. uobličene u članu 31. 3. Nepotpune beleške Ludviga Sebastijana. biskupa iz Špejera. Došlo je vreme. oni su očigledno videli kakva opasnost preti od klauzule o depolitizaciji. ukazuju da je na ovom važnom skupu došlo do žestokih nesporazuma. Činjenica da je Pačeli bio neposredno uključen u pregovore sa Hitlerom ulivala je biskupima. ova odredba je mogla da ukine svaku i bilo koju vrstu društvenog delovanja koje bi se odvijalo pod patronatom i u ime Katoličke crkve.

dok su njihove uočljive narandžaste košulje cepane sa leđa. nekih dve hiljade sledbenika i zvaničnika je uhapšeno. zatim bačen u koncentracioni logor gde je ubijen godinu dana kasnije. u početku zabranili. Posle nekoliko pojedinačnih napada smeđekošuljaša u prva dva dana. odluka biskupa predstavljala je pobedu. Fric Gerlih. sada je bio razuveren. Nacistička štampa je to pravdala tvrdeći da je bilo dokaza da . Stotine katoličkih mladića bilo je prebijeno i oterano sa ulica. To se desilo za vreme skupa katoličkih šegrta u Minhenu koji je bio zakazan za period od 8. Sveta Stolica će obezbediti da se celokupnom kleru i vernicima zabrani stranačka politička delatnost. hrabri i ugledni katolički urednik lista „Der Gerade Weg". do 11. Hitler je iskoristio do kraja tu neaktivnost da izopšti i uništi svaki trag društvene i političke katoličke moći i identiteta."30 Sa Pačelijeve tačke gledišta. a nacistička policijska država je već pokazala svoje lice. pošto je on procenio da to nije bila predaja Hitleru. Iako su ga Hajnrih Himler i Rajnhard Hajdrih. U Bavarskoj. ideju i nalog."29 Kardinal Faulhaber stavio je tačku na stvar obavestivši Papena da je spreman da prihvati Član 31. To mu je davalo slobodu da. nacističke uniformisane siledžije organizovale su niz žestokih napada na veće grupe u subotu uveče. Mnoge izrečene želje odbacio sam sa lakoćom. i na koji je stiglo 25.su ciljevi katoličanstva da na svaki način sabotira naredbe vlade i radi protiv nje". bila je otkazana. gde je lokalni suparnik Stranke centra bila Bavarska narodna stranka koja je tradicionalno bila veoma snažna. što je prethodilo vicekancelarevom sastanku sa Pačelijem u Vatikanu gde je trebalo doneti konačnu odluku. Bilo je sasvim očigledno da se zabrana političke delatnosti katoličkog klera i zabrana svih. Misa koja je povodom skupa bila planirana na otvorenom za nedelju jutro. već potčinjavanje volji Svete Stolice. početkom leta 1933: paraliza putem samokontrole. U međuvremenu."32 Klauzula je dozvoljavala Svetoj Stolici da ima vlast da efikasno kontroliše i prisiljava katolički kler u Nemačkoj da se pridržava kanonskog 81 . Ako je Pačeliju preostala ijedna iluzija o tome šta su nacisti podrazumevali pod „političkim katoličanstvom". skup je odobren pod uslovom da učesnici marširaju sa savijenim zastavama.saglasnost za propratno pastoralno pismo.. U Minhenu. sa njihovom podrškom. dovede konkordat do uspešnog zaključenja prema njegovim vlastitim kriterijima. proširila na sve katoličke javne delatnosti koje su nacisti po svom nahođenju odredili kao političke. juna. Faulhaber je pisao bavarskim biskupima. kao i zakonsku regulativu koja štiti prava i slobode Katoličke crkve u Rajhu i njegovim državama. pošto je „konkordat kao celina toliko važan. Hitlerov stav bio je sledeći: „Razmatrajući garantije koje nudi ovaj ugovor. U pogledu člana 31. Moćna Crkva sa odanim župnicima i brojnim laičkim društvenim i političkim organizacijama bila je u stanju samonametnute inercije. u Rim su stigle vesti zbog kojih nije više mogao da zanemaruje surovu stvarnost nacističke vladavine i pravu prirodu svog partnera u pregovorima. Takva je bila Pačelijeva centristička politika prema nemačkom katoličanstvu. hapšenju i zastrašivanju. On je dalje insistirao na tome da se moraju preduzeti ozbiljne mere „protiv sveštenika koji govore neumereno". Primer tome su verske škole i ja smatram da tu ne smem da pogrešim. Tokom nedelje kada je osigurao saglasnost nesrećnih i uzdržanih biskupa. Tokom juna. Reakcija katoličke hijerarhije bila je upravo onakva kako su se nacističke vođe mogle nadati. predloženog konkordata. vođa esesovaca i njegov zamenik. očekujući od Vatikana savet za svaki sledeći korak.. pošto su oni tražili nemoguće. savetujući ih da prekinu skupove udruženja katoličke omladine.000 mladih katolika iz cele Nemačke. Pačelijevo samozadovoljstvo od 3. osim čisto verskih udruženja. kao što je to predviđao član 31. Papen je razgovarao sa Hitlerom o pregovorima oko konkordata.31 Dvadeset i drugog juna. pretučen je gotovo na smrt u kancelarijama časopisa. „pošto mi ne želimo da rizikujemo živote mladih niti da vlada zabrani omladinske organizacije". Konkordat još nije bio ni potpisan. juna nije bilo dugog veka. poslanici i članovi Stranke centra bili su podvrgnuti talasu nasilja: pretresima kuća..

Za to vreme. Ali još uvek je postojao suštinski deo nezavršenog posla koji je pretio da sve pokvari. višemesečna odsutnost da bi služio Pačeliju. Monsinjor Ludvig Kas. pošto su mnogi političari Stranke centra zapretili da će pristupiti nacionalsocijalistima. Pačelija je sve ovo moglo da podseti na završni sastanak juna 1914. To je bila jedina preostala demokratska stranka u Nemačkoj. jula. i Pačeli ga je tog dana prelistao zajedno sa papom Pijem XI. vičući ljutito na telefonu: „Šta! Zar se još niste rasturili?" Jos se do kraja života sećao naredbe iz Vatikana gde se zahtevalo da se Stranka centra žrtvuje. Te večeri. a ne putem prisilne likvidacije. dokument o konkordatu poslat je u Berlin. Saglasnost stranke sa vlastitim raspuštanjem. juna. Svetom ocu bilo je dosta „naizmeničnog zlostavljanja i pregovora". nisu bili u skladu sa odgovornostima koje je imao kao predsednik velike demokratske stranke. podeljena lojalnost. kako bi se obezbedilo prihvatanje člana o crkvenim udruženjima u Nemačkom konkordatu. koji će ostati u Vatikanu do kraja života. 4. on je smatrao da papin poslednji zahtev treba zanemariti. uputio je Hitleru preko posebnog kurira tekst sa pratećim pismom u kome je sam sebi čestitao. Kas je drugog jula pozvao Jozefa Josa iz levog krila Stranke centra. To je bila krajnje autoritarna povelja kojom su se određivali odnosi između crkve i države. koji je bio Kasov mentor. ZAVRŠNI PREGOVORI Papen je stigao u Rim 28.zakona. Tekst konkordata završen je u nedelju ujutro. Pačeli i Kas su sada shvatili da Stranka centra mora da nestane. zajedno sa prividnim pristankom biskupa na postojanje jednopartijske države. je stavljen na sto pred Pačelija. Ali kocka je bila bačena. Trećeg jula. verski mu je bio nadređen i bio sa njim blizak prijatelj. Ali glavnu krivicu ipak snosi Pačeli. kako bi se osigurao uspeh Pačelijeve diplomatije. Kao buduća mlada koju bije verenik i koja bučno zahteva nadoknadu u svom venčanom ugovoru. Pačeli je zabeležio da je na kraju njihovog sastanka. u Nemačkoj je Brining. Nemački biskupi su upozorili Pačelija da ne treba da veruje Papenovoj verziji događaja. kada kardinali nisu hteli da prekinu pregovore o Srpskom konkordatu. prvog jula 1933. Pačeli i Kas su doterali sve odredbe ugovora. za koji se on tako predano zalagao. Papen je govorio Pačeliju i Kasu da je Briningovo odbijanje da raspusti stranku onemogućilo završetak konkordata i izložilo Crkvu neprekidnim napadima. sa gorčinom u srcu. Brining se.33 Drugog jula. Kuriju i papu da ga razmatraju dok su vesti o novim progonima i pritiscima Crkve u Nemačkoj stizale u Državni sekretarijat iz sata u sat. novi vođa poljuljane Stranke centra. i činjenica da je nestala dobrovoljno.34 Pošto je Papen već imao ovlašćenje od Hitlera da završi dogovor. Njegov oportunizam. složio da raspusti stranku. nepopustljivi papa postavio je poslednji uslov. pripremajući se za progone za koje je znao da dolaze. i pošto je bilo izvesno da bi definisanje i odlaganje nadoknade bio beskrajan proces. RASPAD STRANKE CENTRA Narednog dana. snosi odgovornost za žalosno rasulo stranke. Uz Pačelijevu podršku. iako tu nije došlo do nekih težih posledica po katolike u regionu. Pije XI je tražio od Hitlera da se „izjasni o nadoknadi ili potpisa neće biti". Pačeli nikada nije odstupio od svog 82 . i član 31. imala je neposredne i dalekosežne posledice. bila je okolnost koja je dala krila nacistima i dovela katolike u još većem broju u zagrljaj nacionalsocijalizma. U potpunosti upoznat sa nasiljem koje se prethodnih nedelja vršilo nad katolicima širom Nemačke. papa zahtevao da sada treba da se postave „garantije za nadoknadu u slučajevima akta nasilja". pokušavao da spase šta je preostalo od te demoralisane političke organizacije.

nego na bilo kom ugovoru tokom čitavog Trećeg Rajha). Pačeli. kao što će pokazati događaji. Ispostavilo se. Hitler je još jednom zaustavio igru. Upravo kada je Pačeli mislio da je zaključenje pitanje sata. što je do krajnosti ozlovoljilo Pačelija. gde bi to dvoje zaključili večiti savez. Lajber je priznao da ovde nije bilo žaljenja već da je to bio izraz ljutnje zbog gubitka aduta za pregovaranje. spoljnih poslova i finansija. pošto u Nemačkoj postoje i druge vere. Zatim su se sreli sa Pačelijem da mu objasne Hitlerova pitanja i zahteve koje je postavio u poslednjem času. mogla je biti od koristi u fazi pregovora. Papa (Pije XI) nije podržavao ovakve ideje. 37 Hitler je sada imao sve karte i koristio ih je bezobzirno. uklju-čujući „veliku protestantsku većinu".verske i građanske . Butman je doleteo iz Berlina u Minhen i od Minhena do Rima. Bolna tačka ostao je problem katoličkih udruženja. kao što je bila Stranka centra u Nemačkoj.neprijateljskog stava prema katoličkim političkim strankama koje su delovale nezavisno od Svete Stolice. „da stranka odloži svoj raspad posle potpisivanja konkordata. ukazuje i činjenica da je on 5. kulturna i dobrotvorna" mogu i da budu zaštićena. Raspravljalo se o razlici u prirodi između verskih i političkih katoličkih udruženja. koji je posmatrao čitav proces. dok su se vodili mučni pregovori. da poređenje Lateranskih sporazuma sa Nemačkim konkordatom nije poređenje sličnog sa sličnim. Bivši kancelar. rekao je."35 Branioci Pačelija su iskoristili ovu rečenicu u pokušaju da ga opravdaju od bilo kakve odgovornosti za tragičan kraj stranke. Godine 1935. On je zamislio jednu autoritarnu državu i jednu autoritarnu Crkvu pod vođstvom vatikanske birokratije. Robert Lajber je tvrdio da je Pačeli. Gotovo trideset godina docnije.i ko će to da uradi? Pošto Pačeli nije bio spreman da prihvati Butmanovu formulu bez formalne definicije ove razlike. Ali kako napraviti razliku između dve kategorije . Takođe je tvrdio. to nije istina". stvorile 83 . pravnog stručnjaka u Ministarstvu unutrašnjih dela. ali Klaus Šolder komentariše: „Sa svim onim što znamo. Državni činovnik je glatko odgovorio da ima više smisla da se sve izgladi odmah nego da se upadne u teškoće pošto dokument bude potpisan. Sama činjenica da ona postoji. da ne izgleda verovatno da se može postići sporazum. „(Pačeli) je želeo". Na važnost koju je Hitler davao ugovoru (Hitler je prema Šolderu. izjavio je. Sva ostala treba da se raspuste ili da se sjedine sa građanskim ili nacističkim udruženjima. rekao: „Šteta što se to moralo sada desiti. nisu odgovarale Pačeliju i njegovim ljudima. kardinal državni sekretar imao je u Butmanu dostojnog partnera. Pozivajući Rudolfa Butmana. gde se pridružio Papenu."36 Godine 1934. nije osporavao postojanje veze između dva događaja. čuvši za raspuštanje stranke. pre zaključenja konkordata. Istog dana. i bile su raspuštene bez žaljenja u raznim zemljama. zatražio od Butmana da kritički oceni dokument u prisustvu ministra unutrašnjih poslova. Hitler je takođe tražio veću preciznost po pitanju nadoknade za napade nacista. Hajnrih Brining. S obzirom na stav nemačkih pregovarača. obe strane su se konačno složile da se ubaci odredba da se traži zajednička definicija u budućnosti. međutim. navodi se da je kazao: Iza sporazuma sa Hitlerom nije stajao papa. Butman se zalagao da samo ona udruženja koja se mogu okarakterisati kao „isključivo verska. Na drugom mestu. Sedmog jula. Precizne reči Pija XI o restituciji. već vatikanska birokratija i njen vođa. proveo više vremena i napora na konkordatu sa Pačelijem. Iz tog razloga katoličke parlamentarne stranke. Pačeli je odbacio da je dobrovoljno raspuštanje stranke bio uslov za konkordat. Pačeli je bio nervozan i otvoreno je govorio da otkriva „duh nepoverenja" na strani Nemaca. pisao je Lajber 1958. jula. Hitler je zahtevao da vladini činovnici pročešljaju dokument. da je takva Pačelijeva odluka bila krajnje nepromišljena.38 Međutim.

Pačeli je dobio majsensku madonu. ugovor je prinudio Svetu Stolicu. Tačnije rečeno. jula. koji je inače bio veoma savestan u pitanjima protokola. rekao je. U svakom slučaju.su takođe teškoće koje je rešio sam Hitler tokom maratonskog telefonskog razgovora sa Butmanom. dva pregovarača su se našla u salonu Državnog sekretarijata kako bi stavili svoje inicijale na dokument. ovaj događaj sa konkordatom okončan je zaključkom na sastanku vlade održanom 14. Drugo. Kada su završili. Uz Pačelija su bili monsinjor Đuzepe Picardo iz Državnog sekretarijata i Ludvig Kas. Prvo. 7.43 Na tom sastanku. Hitler je izneo mišljenje od koga se ledi krv. i do čijeg raspuštanja nije došlo po naredbi nemačke vlade. Raspuštanje onih organizacija koje su priznate u sadašnjem ugovoru. a Papen papsku medalju. On je ukazao da se možda radilo o svešteniku koji je bio politički angažovan. U njoj su se nalazila dva važna ustupka koje je tražio Vatikan. Fotografija te ceremonije pokazuje ukrućene i ozbiljne učesnike. kler i vernike na ćutanje o bilo kom problemu koje je nacistički režim smatrao političkim. Nakon toga usledila je razmena poklona. Stoga.39 Dok je stavljanje inicijala bilo u toku. pošto je tog dana primio vest o parohijskom svešteniku koji je bosonog izvučen iz kuće u Kenigsbahu i premlaćen. jula. Pačeli je postavio pitanje premlaćenog sveštenika. Pačeli. Sve mere prisile protiv sveštenstva i drugih vođa tih katoličkih organizacija treba opozvati. ali u objavljenoj izjavi našla se rečenica o kojoj nije postignut dogovor. Pačeli i Papen sedeli su jedan do drugog. Kas je uvideo propust i predložio da kopija te stranice ostane u Sekretarijatu. naređujem sledeće: 1. 2.000 lira Svetoj Stolici u dobrotvorne svrhe. jula uveče. kada je Hitler odbio da o tome raspravlja sa svojim ministrima. ljudi iz tog kraja bili su vrlo preki. katoličko moralno prihvatanje Hitlerove politike. Nije zabeleženo dalje objašnjenje. Nemačka ambasada u Rimu poklonila je 25. uprkos Pačelijevom odbacivanju od 26. Butman je odgovorio diplomatski.41 Papen i Pačeli potpisali su formalno 20. insistirajući da „treba samo da se zabeleži veliki uspeh". Nabrajajući prednosti ugovora. i Hitler je odobrio izjavu usaglašenu sa Pačelijem prošlog petka. „može se smatrati konačnim". dok su zvona Svetog Petra odbijala šest sati uveče. greškom je napisao svoje puno ime na jednoj od stranica. sama činjenica da je Vatikan potpisao takav ugovor ukazuje da je postojalo i u njemu i van njega. Pačeli je očigledno bio na ivici nerava. zbog čega su ustupci ispali istorijska pobeda nacionalsocijalizma: Zaključenje konkordata izgleda mi (pisao je Hitler) da pruža dovoljno garantija da će pripadnici katoličke veroispovesti u Nemačkoj od sada pa ubuduće da se bez rezerve stave u službu nove nacionalsocijalističke države.42 Što se Rajha tiče. dok je uz Papena bio Butman. jula. Butmanu je poklonjena fotografija pape u srebrenom ramu. 8. treba odmah povući. jula ugovor u prostorijama Državnog sekretarijata. dodao je. Uvođenje takvih mera u buduće nije dozvoljeno i biće kažnjivo u skladu sa postojećim zakonima. i povlačenje Crkve iz političkih organizacija. Raspuštanje Stranke centra.40 HITLER POZDRAVLJA KONKORDAT U ponedeljak je štampa širom Nemačke sa velikim naslovima objavila vest o konkordatu. nemačku hijerarhiju. ali ova izjava se može shvatiti sa dva stanovišta. da je konkordat stvorio atmosferu poverenja što će biti „naročito značajno u neposrednoj borbi protiv međunarodnog jevrejstva". Narednog dana. naglasio je vatikansko priznanje „nacionalističke nemačke države". pošto je progon i 84 .

sistem nacističke vlade za razlikovanje Jevreja od nejevreja.45 Po odredbama člana 21. budući papa. a kamo li žaliti se. Hitler je trebalo da zaštiti i preuzme troškove obrazovanja katoličkih učenika u svim vrstama ustanova od osnovnih do završetka srednjih škola. Sveta Stolica i nemački katolici su neizbežno postali saučesnici u rasističkoj i antisemitskoj vlasti. Papstvo. Ajvon Kirkpatrik.000 . odveo nekad veliku i ponosnu nemačku Katoličku crkvu.350. kada cena za jevrejstvo više nije bilo otpuštanje sa posla i gubitak sredstava za život.000 pacijenata biće sterilisano u Trećem rajhu. To je zahtevalo sterilizaciju onih koji su bili nasledno mentalno bolesni. kada je na hiljade sveštenika širom Nemačke postalo deo birokratije za antisemitsko svedočenje. na univerzitetima i u službi. aprila. Pačeli više nije imao iluzija u pogledu nasilničke prirode nacističkog režima. britanski poslanik pri Vatikanu. u slučaju Svete Stolice. kao što će uskoro postati jasno.46 Međutim. usvojila uz mnogo buke Zakon protiv prenatrpanosti u nemačkim školama i univerzitetima.istrebljenje Jevreja u Nemačkoj sada postalo uobličena politika. pošto domet i pritisak prisutan u centralizovanoj primeni kanonskog prava. njihove postupke prema političkim protivnicima. Otuda je ista vlada sa kojom je Pačeli pregovarao o povoljnim obrazovnim pravima za katolike.48 Pišući Robertu Vensitartu u Forin ofisu. Kirkpatrik je opisao Pačelija kao čoveka koji prezire nacistički „progon Jevreja. Ova svedočenja će konačno provesti Nirnberške zakone. istovremeno gazila obrazovna prava jevrejske manjine."47 Neki odvažni sveštenici su iskoristili mogućnost da kontrolišu knjige krštenih da zavaraju naciste. o kojoj nije bilo dozvoljeno raspravljati. Štaviše. Upravo u trenutku kada su Hitler i Pačeli radili na pregovorima o ovim obrazovnim pogodnostima za katolike. mnogi bez svojevoljnog pristanka ili pristanka porodice. odredbe konkordata o katoličkom obrazovanju suočile su nemačke katolike sa neposrednom moralnom dilemom. Saradnja katoličkog klera u tom procesu nastaviće se tokom nacističkog režima i na kraju će povezati Katoličku crkvu kao i Protestantske crkve.5 % upisa u škole i univerzitete) koja se smatrala odgovarajućom za broj nearijevaca ili jevrejskih studenata. To je bio deo birokratije koja je pratila sisteme kvote za Jevreje u školama. oblik „rasnog čišćenja" koji je po duhu srodan sa postepenim uobličavanjem Konačnog rešenja.44 Takva javna politika sterilisanja. aprila 1933. koji je imao za cilj da smanji broj upisanih jevrejskih učenika u te ustanove. pre svega u sudstvu i medicini. Katoličkim dijecezanskim vlastima dato je pravo da ispituju verske predmete u školama i da imenuju i otpuštaju veroučitelje. bili su u suprotnosti sa nedavnim objašnjenjem Pija XI o nepovredivosti života u njegovoj encikliki Casti connubii (30. Još je bilo važnije. uhvatio Katoličku crkvu u zamku da prihvati takvu politiku i njenu praksu kao običnu političku stvar. O tome piše Ginter Levi: „Saradnja Crkve u ovim pitanjima nastavila se tokom ratnih godina. vladu terora 85 . Konkordat je. Zakon je postavio strogu kvotu (1. koji je Pačeli tokom svoje karijere toliko uvećavao i jačao. već deportacija i otvoreno fizičko uništenje. prema članu 23. jula takođe je prihvaćen i Zakon za uklanjanje genetski bolesnog potomstva. zavisno od mesnih uslova. slučaj je bio upravo suprotan. uključujući slepilo i gluvoću. Početkom avgusta 1933. decembra. imao je „dug razgovor" sa Pačelijem u Državnom sekretarijatu tokom kojeg Pačeli nije „ni pokušao da sakrije svoje gađenje prema postupcima Hitlerove vlade". 1930). ali to su bili usamljeni slučajevi. bilo je daleko više krivice. s obzirom na to da je to bila oblast od najveće važnosti za Crkvu u ugovoru. nije bio iskorišćen da se suprotstavi procesu. Drugi primer katoličke saradnje sa režimom. ugovor je zakonski obavezao Katoličku crkvu u Nemačkoj na ćutanje povodom zločina protiv Jevreja. da su katolički roditelji mogli da zahtevaju da se uvede katoličko obrazovanje tamo gde nije postojalo. Tako je Hitler dao katoličkom obrazovanju carte blanche u širenju ustanova i mesta za učenike. sa logorima smrti. U stvari. Na sastanku vlade održanom 14. nacistička vlada je 25. konkordata. To je bila stvarnost moralnog ambisa u koji je Pačeli. počeo je 25. koja je pružala detalje o čistoći krvi kroz matične knjige venčanih i rođenih. Nekih 320.

čega Pačeli izgleda da nije bio svestan. Vatikan će imati ugovor koji će joj omogućiti da protestuje. niti je pomenuo da je on godinama želeo upravo takav konkordat. kako je mogao da potpiše konkordat sa takvim ljudima". Velika crkva. izmožden stalnim nadzorom policije. Pristao je da ga Mukermanov brat prebaci preko holandske granice 21. pobeda Svete Stolice. koji je to preneo Forin ofisu. U proleće 1934. Bio je na kraju snaga." Na kraju. Brining je ličio na progonjenu zver. koja je pružala osnovu za stvaranje opozicije. naveo je Kirkpatrik Pačelijeve reči."49 BRINING BEŽI A šta se desilo sa Hajnrihom Briningom. da „Crkva. mora se priznati veće nego što je ijedna prethodna nemačka vlada htela da prihvati. Bilo je nekoliko zapaženih izuzetka. sa osmehom na licu. ustupke. ali to su bili pojedinačni (i. On je takođe podržao uspon Konrada Adenauera kao vodećeg političara hrišćanskih demokrata i najsposobnijeg kandidata sa kancelara u Federalnoj Republici. maja 1934. Brining se svugde gde je mogao. zalagao za otpor." rekao je. KONKORDAT NA DELU Potpisivanje Nemačkog konkordata označilo je da je nemačko katoličanstvo počelo i formalno da prihvata svoje obaveze po odredbama ugovora koji je kao moralnu dužnost nametnuo katolicima da slušaju nacističku vlast." Pačeli je imao potrebu da „objasni pravdajući se (Kirkpatriku). jezuiti ocu Fridrihu Mukermanu." Pačeli je zatim na rastanku dao sledeći komentar: „Ako nemačka vlada bude povredila konkordat. Pačeli je rekao: „Nemci verovatno neće povrediti sve odredbe konkordata istovremeno. „višekonfesionalne društveno napredne stranke. čitajući naglas izveštaje o fizičkom mučenju Jevreja i socijaldemokrata. septembra. do čega je došlo 10. čekajući „poslednji metak". čak ni u vezi s problemima gaženja odredbi samog ugovora. počeli su da prete. Putovao je širom Nemačke. Brining je doživeo da utiče na posleratno formiranje Hrišćanske demokratske stranke u Nemačkoj. i on je morao da izabere između sporazuma koji su oni nametali i praktične eliminacije Katoličke crkve iz Rajha. 9. bivšim konzervativnim kancelarom koga je Pačeli prikazao kao radikalnog liberala? Bez političke baze.kojoj je podvrgnut čitav narod. kao što su na primer bile propovedi kardinala Faulhabera u odbranu Starog zaveta u jesen te godine. da je konkordat bio trijumf kanonskog prava. „ponudila mu je ustupke. seća se otac Mukerman u svojoj priči o otporu (Im Kampf).. Stalno je menjao mesto boravka. „Nemačka vlada". upozoravajući na to da je Hitlerov krajnji cilj bio da uništi crkvu. To je bio glavni efekat konkordata. Oktobra 1933. Pačeli je rekao Kirkpatriku. Nije se pominjalo njegovo zadovoljstvo ranije izraženo na stranicama „L'Osservatore Romano". Brining ga je trgnuo iz moralne inercije što je bila posledica vatikanskog odobravanja nacističke politike. Bolnici u kojoj se oporavljao od srčanih problema. kao što se pokazalo. nije htela da se bavi politikom. ograničila se na sakristiju. Prema organizatoru otpora. Tako su katolički kritičari zaćutali. provodio je vreme zahtevajući od biskupa da zaustave ratifikaciju Nemačkog konkordata. 86 . Ništa ni slično dogovorenom protestu nije se pojavilo u Nemačkoj. „bio uperen u njegovu glavu i on nije imao izbora".. Oni su bili izvan političke arene." Izgleda da je Pačeli brzo zaboravio Briningovo upozorenje o suštinskoj slabosti konkordata sa totalitarnim režimima. a ona će to sigurno učiniti. Brining se na kraju razboleo. konzervativne po tempu". kako bi započeo nov život u izgnanstvu sa onim što je mogao da stavi u jedan kofer. Zatim je došlo neočekivano priznanje. iscrpljen. uzdržani) izrazi neposlušnosti. „Pištolj je.

još nije bio završen u pogledu definisanja pojma „političkih" udruženja. Kle je zatim tražio da samo one pritužbe koje se odnose na odredbe konkordata mogu da budu prihvaćene. počinioci birokratizovanog nacističkog terora mogli su da tvrde da su udruženja bila uključena u zakonsku zaštitu. Tako je Pačeli morao ponovo da napiše dokument. pisalo je sledeće: „Da li bi bilo moguće da Sveta Stolica izrazi reči saosećajnosti za one hrišćane koji su preobraćeni iz jevrejstva. Početkom avgusta. u kojoj je zaista prihvatio rečenicu da „Sveta Stolica nema nameru da se meša u unutrašnje 87 .3 Na kraju. ali oni su takođe tražili od njega da prenese režimu spisak njihovih žalbi. Kle se ponašao prema Pačeliju sa arogancijom koja se graničila sa prezirom. Tokom razgovora o ratifikaciji. otkrivala je očevidnu slabost Pačelijeve politike. U molbi biskupa. Kada je kardinal državni sekretar predao Kleu memorandum sa žalbama u kojima se navodi postupak prema jevrejskim preobraćenicima u katoličanstvo. Pačeli je zato brzo odgovorio. gde su Himler i Hajdrih bili najaktivniji. Ali bilo je malo onoga što je Pačeli mogao da uradi bez definicije pojma udruženja. podnoseći je kasnije u vidu note ambasadi. Posle neposrednog kontakta sa vladom Rajha. ili priloženog spiska onih organizacija koje zaslužuju zaštitu. izjavljujući da državni sekretar mora da započne dokument sa rečenicom u kojoj se kaže da „Sveta Stolica nema nameru da se meša u unutrašnje stvari Nemačke". pošto on. pominjući jevrejske konvertite u katoličanstvo u promemoriji. izrazili svoj strah za opstanak nemačkih katoličkih novina. sa detaljima koje je u poslednji čas trebalo da urede Pačeli i savetnik nemačke ambasade. zahvaljujući Pačelijevoj žurbi. između ostalog. iako nije bio uveren da će to doneti rezulatate. Pačeli je bio iscrpljen. Ponovo je Kle odbio da ga prihvati. Povremeni nasrtaji na katolička udruženja su se nastavljali i pojačavali. koji. nepolitička. upućenoj Pačeliju. među kojima je bio i patetični zahtev u prilog Jevreja koji su prešli u katoličanstvo. Pačeli je i ovoga puta ponovo propustio da pojasni razliku između verskih i političkih udruženja. bavarska politička policija poslala je cirkular kojim se zabranjuju svi katolički skupovi. odluke da se ratifikuje konkordat.Potpisivanje konkordata nije dovelo do prestanka napada na katolička udruženja i društva koja su bila. Nacistički zvaničnici širom Nemačke nisu osećali da ih obavezuje duh ugovora. dobio je uveravanja da će napadi koji su bili u toku protiv katoličkih organizacija širom Nemačke da prestanu. samo ukoliko se konkordat brzo ratifikuje. oklevajući oko poslednjeg čina. Činjenica da su oni sada smatrali da je potrebno da zatraže od Pačelija da govori u prilog jevrejskih preobraćenika. zatražio je od nemačke hijerarhije da sazove biskupsku konferenciju i ponudi zajedničko mišljenje. tradicionalnom uporištu nemačkog katoličanstva. Oni su glasali da se od Pačelija zatraži da ratifikuje konkordat bez odlaganja. Eugen Kle. određena udruženja će se pod pritiskom. trenutak za odbijanje ratifikacije ugovora je prošao. njihova deca i unuci. Dokle god nije postojao spisak. što se videlo iz sporih reakcija Vatikana na progone Jevreja. s vremenom. a da rečenicu o katolicima jevrejskog porekla treba potpuno izbrisati. hijerarhija je očekivala od Pačelija da deluje kao kanal za njene žalbe protiv gaženja raznih prava. po kriterijumima same crkve. posebno katoličke štampe. Devetnaestog septembra.1 Ali centralizovani proces vatikanske „zaštite" zatekao je Nemačku crkvu u stanju samonametnute pasivnosti. Nespreman da preuzme celokupnu odgovornost za konačnu i neopozivu odluku. bile su česte u Bavarskoj. sa izuzetkom horskih proba i skupova milosrđa svetog Vincenta de Pola. u Apostolskoj palati u Vatikanu. raspustiti sama. Pačeli je povukao promemoriju. tako je odlaganje bilo u interesu nacista. Nevoljna da se žali u bilo kakvom neposrednom ili javnom obraćanju iz straha da ne povredi odredbe konkordata i ne uvredi Rim. sumnjajući da ratifikacija može da popravi stanje. Iako su biskupi na svom sastanku u Fuldi. poslanik je odbio da ga primi. septembra. ogromno trpe zbog svog nearijevskog porekla?"2 Ratifikacija konkordata trebalo je da bude okončana na ceremoniji 10. što je moglo da se postigne sa jednim dogovorenim spiskom organizacija. poslednje nedelje avgusta 1933. Zabrane i zastrašivanja katoličkih grupa.

jednako izloženi društvenim i ekonomskim nevoljama". nemački ambasador pri Svetoj Stolici. Ko je tada mogao da sumnja da je nacistički režim dobio blagoslov Svete Stolice? U stvari. PROTESTI PREKO RIMA Tada je nemačka hijerarhija započela rutinsku i zakasnelu proceduru slanja svojih žalbi papi. uključujući čak i katoličke „krojačke grupe za zimsku pomoć". uoči zvanične ceremonije razmene potpisanih dokumenata. otpuštanje činovnika katoličke vere. uprkos zvaničnim nemačkim obećanjima. Pačelijeva glavna taktika bila je „pretnja" papskom javnom optužbom. bilo je očevidno od prvog dana ratifikacije da je u raznim krajevima Nemačke. Pa ipak. a posebno katoličke. dok su pregovarači iz Rajha pokušavali da spreče papine proteste tako što su davali utisak da nastavljaju pregovore. Dijego fon Bergen. upozorio je Ministarstvo inostranih poslova u Berlinu da ga je Pačeli obavestio da je papa nameran da protestuje „protiv sve većeg gaženja konkordata i pritiska na katolike. ukoliko Katolička crkva u Nemačkoj bude ostavljena na miru. ograničavanja ka-toličke štampe za šta je kardinal mislio da je gore od bilo čega što se dešavalo u vreme Bizmarkovog Kulturkampf-a. to jest Pačeliju. i široko rasprostranjena diskriminacija prema Jevrejima . Dvanaestog oktobra. a ne onima koji su vršili zlodela. kardinal Bertram uručio je spisak protesta koji umesno objašnjavaju obim stalnih i rastućih nacističkih progona hrišćanskih crkava.stvari Nemačke"." Pačeli je dodao da je papa nameravao da se obrati javnosti „protiv stvari koje su se događale u Nemačkoj". gušenje crkvenih udruženja. Konačno. Pačeli je bio potpuno nervno propao. ratifikacija konkordata proslavljena je u Nemačkoj sa misom zahvalnosti u katedrali sv. otputovao je u svoje utočište u sanatorijum u Roršahu u Švajcarskoj. pevana je unutar crkve „Pesma Horsta Vesela" i prenošena preko megafona hiljadama ljudi koji su stajali napolju. Posle završnog čina ratifikacije. Zatim je nastavio da moli „u ime onih nemačkih katolika koji su prešli iz judaizma u hrišćansku veru ili koji su bili potomci u prvoj generaciji ili dalje. iskorišćen kako bi se potisnulo katoličanstvo. bez obzira na povrede protiv drugih veroispovesti i drugih vera. kako bi razgovarali o nekim važnim spornim tačkama. u Nemačkoj. ne samo u Bavarskoj. Među njegovim žalbama bile su i one koje su se odnosile na „totalitarne zahteve države" što je imalo posledice po porodični i javni život. i koji su. Nacističke zastave mešale su se sa tradicionalnim katoličkim barjacima. koju je služio papski nuncije Orsenigo. Šta su mu to zaista govorili biskupi? Jasno je iz Pačelijevog narednog koraka da su mu bar neki od njih predlagali da papa uloži snažan protest i čak da zaustavi primenu konkordata. Hedvige u Berlinu. U toku biskupske ad limina (periodične posete nacionalnih biskupa „pragu" pape) 4. poreklom od Jevreja koji su prihvatili katoličku veru. on je nagovestio ozbiljan sukob povodom zakona o sterilizaciji.6 Tako je započela složena diplomatska igra žmurke. Uprkos Greberovim i Papenovim pokušajima da umanje Bertramove proteste. čak i u ovoj poslednjoj fazi. Kada je Butman pitao da li može da dođe tamo. oktobra 1933. Nemačka strana je kasnije tvrdila da bi se neke značajne razmirice u konkoradatu mogle da reše brzo i lako. propust da se napravi razlika između verskih i političkih udruženja. na vrhuncu mise. nadbiskup Greber čak je otišao tako daleko da je čestitao Trećem Rajhu na novoj eri pomirenja. samo da je Butman mogao da se sretne sa Pačelijem u Švajcarskoj. 88 . To bi bio korak da se povrati inicijativa i ukloni mogući otpor što je moglo da ima nepredvidive posledice za Hitlera. Pačeli je zahtev odbio. nesrećni nemački biskupi su vršili pritisak na Pačelija. pokazuje naravno Pačelijev diplomatski dosluh sa sveopštom antisemitskom politikom Rajha. Pačeli je izjavio da je Sveta Stolica spremna da prizna Hitlerov Rajh bez obzira na povrede ljudskih prava u njemu.4 Sama činjenica da je napravio takvu razliku.5 Naredne nedelje. zbog razloga poznatih vladi Rajha.preobraćenicima u katoličanstvo. Devetog septembra.

ponovio ono što je rekao tri godine ranije: da je nacionalsocijalizam jeres. ali ne i sve Jevreje. da zajedno branimo svete knjige Starog zaveta" . nije želeo da „ni na koji način krene smerom prave opozicije". ali one nisu mogle da uteše nemačke Jevreje. u stvari. hrišćanstvo i Nemačka.„mi širimo ruke ka svojoj odvojenoj braći. Faulhaber je optužen da su ga „svi smatrali duhovnim vođom katoličkog otpora u državi nacionalsocijalista. Razmenjivali su se argumenti." Faulhaberove propovedi su bila jasne. branio svakog Jevrejina koji je postao hrišćanin. 89 . kao što je rekao Saul Fridlender. u trenutku kada je izgledalo da se političko katoličanstvo predalo.11 Da li je bilo moguće da je kardinal Faulhaber. Pačeli se toliko iznervirao da je izjavio „da bi to bilo povreda međunarodnog prava. Butman nije žurio da se vrati u Rim kako bi izgladio veća neslaganja. u tajnom izveštaju o događaju. kao što je to bilo i početkom jula. za one koji su hteli da čitaju između redova. U četvrtoj propovedi. i 27. 23. Faulhaber je. reći će. U međuvremenu.U isto vreme. a bilo je dosta. hitno je upućen u Vatikan. nacisti su pretili da odbace Stari zavet zato što je to jevrejska knjiga.Faulhaber je. Ali dok je on mahao obećanjem o rezoluciji. U jednom trenutku. izjavio je: „Nikad ne smemo zaboraviti: nas ne spasava nemačka krv. On je ukazao.) 8 Govoreći kako u ime katolika tako i protestanata . Propovedi su bile uperene uglavnom protiv teološkog antisemitizma. hteo da isproba srčanost poslednje linije otpora? Ako je tako. sportske i profesionalne organizacije treba da budu uključene u nacionalsocijalističke grupe. kada je Butman predložio da katoličke omladinske. on je uskoro propustio taj trenutak. Njegov savet sveštenicima da 'sarađuju sa državom' nije nadvladao rušilački efekt njegovih propovedi tokom Adventa.. gde mu je Pačeli uručio promemoriju sa spiskom biskupskih žalbi.. na usamljen i potpuno tragičan način. kao i povlačenje iz Lige naroda i referendum o tome. koji je napravio Himlerov oficir bezbednosti. posebno strana štampa. (i) da međunarodno pravo stoji iznad zakona Rajha". kardinal je izjavio da se priprema opasna oluja. sa predikaonice Crkve svetog Mihaila u Minhenu. Pačeli se potom sreo sa Butmanom u nekoliko navrata. pod naslovom Jevrejstvo.Ja sam branio Stari zavet". „Nisam se postavljao spram jevrejskog pitanja danas. U poslednjoj propovedi. i on se tada vratio u Berlin da se bavi drugim problemima u vezi sa odnosima između crkve i države. Butman.9 i sam Faulhaber je priznao da nije bila njegova namera da govori o savremenim aspektima jevrejskog pitanja: . Po vlastitim rečima. najveće u gradu. Hitleru su se približavali izbori za Rajhstag. on je održao pet propovedi protiv nacističkog odbacivanja Starog zaveta. Stoga je papski protest mogao da nanese štetu Firerovim interesima. 7 Butmanova poseta Rimu omela je na neodređeno vreme papsku osudu. Pačeli je sprečio papu da uputi protest celom svetu. Između prve nedelje Adventa (četiri nedelje pre Božića) i Nove godine."10 Pa ipak. Propovedi je slušao veliki broj vernika (glasnogovornici su bili postavljeni u dve susedne crkve) i bile su razdeljene širom zemlje (1934.25. Nas spasava dragocena krv našeg raspetog Gospoda. uključujući i pripremu konferencije na kojoj je tebalo da se raspravlja o zakonu o sterilizaciji. objavljene su u Njujorku na engleskom jeziku. uprkos pozivu biskupima da daju svoj doprinos. oktobra. Tom prilikom njih dvojica su pokušala još jednom da svoju pažnju posvete onome što je činilo „političke" katoličke organizacije. Faulhaber je izjavio da je Hrist odbacio „krvne veze" i zamenio ih „vezama vere". Glavni pregovarač u poslednjim fazama rada na konkordatu. kardinal Faulhaber je objavio uzdržani protest u ime svih nemačkih hrišćana.. U međuvremenu. o Jevrejstvu i posebno njegova novogodišnja popoved o Germanstvu". Čak ni tu. „opštih klišea tradicionalnog verskog antisemitizma". u njima ništa nije moglo da odbrani Talmud. da se nije iskoristio potencijal za protest. katoličko stanovište nije igralo nikakvu ulogu u konačnom provođenju zakona.

nije bilo konstruktivnog napretka po pitanju udruženja. „Pije XI bi trebalo definitivno da govori o Nemačkoj u svojoj božićnoj besedi". isto važi i za Vatikan. Pravdajući Pačelija što u trenutku krize zahteva takav dijalog. kojim se moglo pretiti ili koje se moglo povlačiti. a koja je bila zakazana za drugu nedelju aprila."12 Osećajući da pritisak na Pačelija može da izazove nepredvidive posledice. nemački izaslanik u Vatikanu nagovorio je Butmana da još jedanput otputuje u Rim. Konstantin fon Nojrat. politiku koja je imala za cilj da obezbedi ravnotežu interesa kroz pomirenje. to je bilo dovoljno Pačeliju da ubedi papu da u svojoj Božićnoj propovedi odustane od kritike Hitlerovog režima. Tu je bilo obećanje „o usmenim pregovorima u bliskoj budućnosti". Zatim je dodao. U stvari. potvrđujući tragičnu slabost svoje taktike uzdržanosti: „Kada bih samo mogao da poklonim nešto prijatno Njegovoj Svetosti. Najbolnije pitanje bile su omladinske organizacije. Mit o dvadesetom veku Alfreda Rozenberga. Istovremeno. i zamolio je biskupe da čvrsto stanu uz njega tako što će ćutati i podržati njegov pregovarački stav. ukoliko bi se katoličkoj mladeži dalo vremena da ispunjava svoje verske obaveze. Ako parlamentarizam nastavi da vlada episkopatom. ministar spoljnih poslova. sigurno da ne bi bilo nikakve prepreke da se sva katolička omladina uklopi u Hitlerovu mladež."13 Tako je protest postao najobičnije sredstvo u Pačelijevoj igri. Butman je 29. Pačeli bio zaokupljen pišući jednu promemoriju za drugom. crkva će biti ta koja će da trpi. tokom aprila 1934. s obzirom da je Pačeli voleo da se bakće sa dokumentima. do kojih nikada nije ni došlo. Međutim. što je bila odluka koja je omogućavala da Sveta Stolica na svoj način bira biskupe. ali on je zahtevao da on sam raspravi ovu stvar sa Berlinom. novog Hitlerovog vođu nacističkog ideološkog obrazovanja. PAČELI NASTAVLJA DA SMIRUJE Krajem novembra. kao i da mladi sveštenici budu oslobođeni od služenja vojske. u februaru. Butman je proveo u razgovoru sa Pačelijem. pokušao je da protestuje zbog navodnih političkih uplitanja katoličkih sveštenika. Pačeli se veoma uzbudio zbog toga što mu Butman nije odgovorio. Ali čim je vlada Rajha prebrodila opasnost od papske osude. Međutim. navodeći njegov antihrišćanski rasizam. saopštio štampi ovaj kompromis koji će biti postignut u narednoj rundi razgovora sa Pačelijem. 90 . koji je ponovio nemačkom pregovaraču da je papa uznemiren i da će uskoro da izgubi strpljenje. u Vatikan treba upućivati jedan po jedan odgovor i na taj način odgovoriti na sve dotadašnje proteste Svete Stolice. Pačeli je odbio da se složi da se katolička mladež ograniči samo na „društva za molitvu". ona je ponovo krenula u ofanzivu. Još više se uznemirio čuvši da je vicekancelar Papen planirao da spoji katoličke omladinske grupe sa Hitlerovom mladeži. Butman je telefonirao Hitleru i narednog dana Pačeli je imao u rukama notu o namerama. zavisno od stanja diplomatske igre. Posle toga. Butman je tvrdio da. Veći deo dana 18. njen sadržaj teško da je mogao da se smatra pozitivnim korakom ka rešenju žalbi nemačkih katolika. kontrolisala katoličku crkvenodržavnu politiku u Nemačkoj. verujem da bi se papino raspoloženje popravilo. Po Hitlerovim izričitim naređenjima. pripremajući se za niz sastanaka sa Butmanom. Sveta Stolica je sada. marta. decembra. u dobru i u zlu.U svakom slučaju. koju je telegrafski poslala nemačka vlada. iz straha da će mlade katolike pregaziti nacistička neopaganska kultura. Sveta Stolica je stavila na Indeks zabranjenih knjiga. Ambasador Bergen obavestio je Ministarstvo spoljnih poslova u Berlinu da. Ali nije bilo ni reči o progonu jevrejskih preobraćenikakatolika. posebno austrijskog klera. Kas je kazao nadbiskupu Greberu: „U državi postoji princip vođstva. Pa ipak. rekao mu je Pačeli. Nije li se Crkva mogla uzdržati od nepravednih napada na izabranu vladu? Tako je. Pačelija je ovaj događaj uznemirio jednako kao i same nemačke biskupe.

nije podržana u Rimu. To je bilo posledica ubistva austrijskog kancelara Engelberta Dolfusa. Pačelija je posebno obeshrabrila činjenica da je do očiglednog zastoja došlo zbog navodne obaveze Rajha da se konsultuje sa pokrajinskim vladama. koji je ukazivao na njegovu svest da je odlaganje na račun lokalnog otpora. Hitler je odbio da objavi svoju izjavu kojom je obećao Katoličkoj crkvi imunitet od napada u Nemačkoj. 91 . Na sramotu nemačke hijerarhije.Kako su meseci prolazili. juna 1934. i tvrdi se da je to uradio sam papa. Međutim. objaviti izjavu o slobodi Katoličke crkve da učestvuje u aktivnostima „u svojoj oblasti". Karl Ernst i Gregor Štraser. dr Edgara Junga. Dvadeset i devetog juna. teško je sa sigurnošću utvrditi koliko je ljudi izgubilo život po Hitlerovom naređenju u „Noći dugih noževa". Dvadeset i sedmog juna. s obzirom na sve opasniji položaj u kome se Katolička crkva nalazila. zbog krvave čistke 30. U roku od tri nedelje. on je napisao izuzetno oštru notu Butmanu. izrazili su samo minimalni protest zbog odbijanja da se zaključi dogovor o unošenju biskupske odluke u nepotpuni član 31. Hitler ih je uverio da će. U svim slučajevima. pošto odluka o članu 31. koja je očigledno zaprepastila. tri biskupa i njihovi nemački pregovarači završili su nacrt koji je. bez pozivanja na Rim. ubice su imale obezbeđene alibije."14 Da li je moguće da je Pačeli prekorevao Hitlera što nije bio dovoljno diktator? Ili je to bio potez teške ironije. posebno kad se radi o državi koja ima autoritativnu vlast (Führerstaat). Pre nego što je nacrt mogao da se pošalje Ministarstvu unutrašnjih poslova u Berlin. bila je svima jasna. koji je nastavio da ih ograničava. papa i njegov državni sekretar. ali fizička vežba. bila samo taktika? Možda je istina bila i jedno i drugo. kakva do sada nije bila poznata. katolički biskupi nisu izgovorili ni reč protesta protiv ovog masakra odvažnih katoličkih vođa. Četrnaestog maja. Do dana današnjeg. konkordata. Berning i Nikolaus Bares) sastala su se sa Hitlerom. urednika katoličkog nedeljnika „Der Gerade Weg".15 Ubistvena priroda nacističkog gangsterskog režima. vođu katoličkih sportskih organizacija i Frica Gerliha. 25. a dve se strane nisu približile rešenju spora o katoličkim udruženjima. Pačeli je prigovorio Rajhu što ne koristi diktatorsku vlast kojom raspolaže kako bi naredio upornim pokrajinskim vladama da postupaju u skladu sa odredbama konkordata. tokom te noći. tri nemačka biskupa (Greber. mora biti u rukama države. koji je mesec dana ranije potpisao konkordat sa Vatikanom. dozvolilo se. Sportske i radničke organizacije trebalo je da se stave pod čisto verski nadzor Katoličke akcije. bili su ljudi koji su bitno uticali na Hitlerov uspon: Ernst Rem. kako je izgledalo. uključujući tu i omladinska društva koja su se ograničila na moralno i versko obrazovanje. jula. Vlada Rajha raspolaže metodama da vrši uticaj i fizičku silu. Pačeli je upozorio da „je ponovljeni osnovni ton iz promemorije bio da treba sprečiti uzroke koji dovode do žalbi Crkve. U svakom slučaju. Kurt fon Šlajher. Prihvatajući činjenicu da je svaki dogovor sa vladom Rajha u tom trenutku ipak imao neku vrednost. pod bilo kojim okolnostima. Dokument je odbačen. po završetku tekućih pregovora o problemu udruženja. Međutim. bilo je bolje imati bar nešto nego ništa. U zaključku note upućene Hitleru. Među otprilike osamdeset i pet žrtava. vođu Katoličke akcije. takođe istaknutog člana iste organizacije. katolički protivnici Hitlerovom usponu bili su takođe ubijeni. ali i zabavila ljude u Vilhelm-štrase. U međuvremenu. bio dobra osnova za pomirenje značajnih razlika. Biskupi su obećali da katolička mladež neće nositi uniformu ni kampovati. kardinal Bertram ga je podneo Pačeliju na odobrenje. Adalberta Probsta. Mnoge crkvene organizacije su priznate kao verske. Pije i Pačeli su bili još manje raspoloženi da prihvate rezoluciju. uključujući tu i Eriha Klausnera. i još veću sramotu Pačelija. pošto ih je Pačeli naimenovao za vezu između hijerarhije i vlade Rajha u pitanjima crkve i države. Ali zaključenje pregovora je zaustavljeno tipičnim aktom centrizma koji je još jednom otkrio da Sveta Stolica neće dozvoliti nemačkim biskupima lokalnu vlast. sada se Pačeli uzjogunio. povoljan za katoličku crkvu.

U drugim delovima broda bila je smeštena 92 . već privodi postepeno. Njegove odaje na zadnjem delu broda. ključna ličnost za sudbinu nemačkih katolika. pontifeks je želeo da prikaže svog omiljenog štićenika biskupima sveta. Ali imao je i drugi razlog. Pije XI je s odobravanjem gledao na tradicionalno argentinsko katoličanstvo koje se nalazilo pod vlašću blagonaklonog vojnog predsednika." Posle pauze. svirali orkestri. Pije XI ga je. Nije li Argentina bila pravi izraz crkveno-državne harmonije u ovom području koje je bilo potresano revolucijama? Poseta papskog izaslanika biće znak da se svet još nije otpadio. Sa olujnim oblacima rata na horizontu. takvi svetovni projekti kakva je bila Liga naroda. Pije XI pokušavao da utiče na ishod naredne konklave. kada je zamolio Pačelija da otputuje u inostranstvo u njegovo ime i da bude predstavnik Hristovog vikara na zemlji. PUT U JUŽNU AMERIKU Tokom četiri godine. i on će nagovestiti svetska putovanja dva kasnija pontifeksa. Takvo uverenje. koliko je obavljao dužnosti državnog sekretara u Vatikanu. papa je uvažavao Pačelija zato što su delili zajedničko uverenje da je Crkva „savršeno društvo. Pačeli je napravio dubok utisak na autokratskog Pija XI. a masa uzvikivala na dokovima očekujući da je Pačeli blagoslovi kao da je to bio blagoslov samog pape. otplovio je iz Đenove. Godine 1936. septembra. dodao je: „On će biti blistavi papa. Iste godine. Sa papskom zastavom koja se vijorila na jarbolu. 24. U tom trenutku. kao što smo videli. U poređenju sa Hristovom univerzalnom vlašću. vlada ne samo nad katolicima već i nad drugim ljudima. po njegovom mišljenju. Hristovu vlast u svetu. Po vlastitom priznanju. Uprkos Pačelijevim mnogim poslovima."17 Imajući u vidu ovu i druge opaske. Pavla VI i Jovana Pavla II.Drugog septembra. Radiotelefon je bio postvljen kako bi bio u vezi sa Sekretarijatom. Trijumfalni dolazak Pačelija u Latinsku Ameriku bio je bez presedana u istoriji Katoličke crkve. salona i još dve dodatne prostorije. U kancelariji je bio ugrađen veliki sto i deo njegove lične biblioteke. svom zakonu pravde i mira". nisu bili značajni. vrhunsko u svom poretku". ona će biti živi svedok prisustva Hristovog u evharistiji koju u rukama drži izaslanik Hristovog vikara na zemlji. Nakon toga uslediće nova putovanja. Iako različiti po temperamentu. kancelarije. Pije je ustanovio proslavu Hrista kralja. na drugi kraj sveta. uključujući tu ljude i narode. na italijanskom parobrodu Conte Grande. Pačeli je obavestio nemačke biskupe da su ustupci koje je dala nemačka vlada bili „nedovoljni da obezbede verske slobode koje je garantovao sadržaj konkordata". jasno je da je već 1934. dok se mrak nadvijao nad Evropom. Quas primas (1925). svaki njegov deo bio je osobito režiran kako bi ostavio maksimalan utisak na javnost. Pačeli.16 Dve strane . dok su zvonila gradska zvona. koje je. Misija u Argentini imala je verske i političke dimenzije. u jesen 1934. otputovao je u dugu posetu. tokom ovog perioda sve veće opasnosti za Evropu.pregovarači Rajha i nemački biskupi . na zakazani Međunarodni evharistički kongres.nisu potpuno prekinuli pregovore. poslao kao papskog poslanika u Buenos Ajres. koji prema njegovom shvatanju. doseglo je svoj vrhunac u encikliki Pija XI. Tamo su se prethodne godine održali izbori. rekao je monsinjoru Domeniku Tardiniju: „Hoću da putuje kako bi upoznao svet i kako bi svet upoznao njega. U svetlu antiklerikalnog komunističkog režima u Meksiku i čestih ustanaka širom kontinenta. Pačelijev program putovanja bio je izvanredan. stvoreno u vreme Lava XIII. već su ih odložili na neodređeno vreme. jedina nada za ljudska društva bila je da se pokore Crkvi i vikaru Hrista kralja na zemlji. U njoj on objavljuje da Crkva „ne samo da simbolizuje konačnu vlast Boga nad svetom. dajući glas za Pačelija. koja je ličila na republikansku demokratiju. To će biti jedno od putovanja koje će ga odvojiti od njegovog kabineta. Očigledno je da je Pije XI imao takav univerzalni duhovni i moralni monarhizam na umu 1934. pretočeno u model centrističke birokratije kojom upravlja kanonski i konkordatski zakon. sastojale su se od privatne kapele. i ne samo nad pojedincima već i nad društvima.

Da li je Pačeli mogao da predvidi. prošao palubom sa svim svojim prelatima i pratiocima i zaustavio se da blagoslovi Atlantik. Ponašajući se sa carskom gostoprimljivošću. pozdravio Pačelija ovim rečima: „Vaša Visosti. već je bilo vidljivo pobožno držanje. pozdravljam u ličnosti papinog izaslanika prvog vladara sveta. po rečima Karla Falkonija. Jedne večeri kada je Pačeli bio pozvan da prisustvuje predstavi Refikove Cecilije u pozorištu Kolon. argentinski predsednik. Pačeli je održao versku službu. Pačeli je priredio gala večeru na brodu za članove madridske vlade i nadbiskupa iz Taragone. on je ponovio let. baš kao i general Batet. osim onoga dana kada je brod prešao ekvator. U poslednjem trenutku. i sledećeg dana je zajedno sa celom svojom svitom primljen u audijenciju kod pape. obavezno je držao „sklopljene ruke kao da učestvuje u liturgiji". Pačeli je odlučio da avionom nadleti grad. Grad je bio u nemirima tokom oktobra. Na ovom veoma praćenom putu. vojnim guvernerom Katalonije. zaustavio se u Montevideu da blagoslovi okupljeno mnoštvo na dokovima. on je zadivio građane argentinske prestonice svojim elgrekovskim izgledom i naglašenom pobožnošću. bili su praćeni dugačkim procesijama i službama koje su se odvijale u parku Palermo. Kao što se vidi na fotografijama sa tog događaja. Naprava na točkovima koju je vuklo stotine sveštenika u belim odorama nosila je Pačelija kroz ulice Buenos Ajresa. Prema izveštajima sa putovanja. Pošto su ga otpratili na vrh brda iznad Rija na kome se nalazi statua Spasitelja sa raširenim rukama. on je sedeo uspravno tokom leta i čitao svoj brevijar. a bojni brodovi su trubili. Njegov povratak kući pratila je topovska salva sa obale. popeo se na palubu sa bojnog broda 25 de Mayo. Pojavio se iz unutrašnjosti broda u zlatnoj odeždi." Vozeći se u ceremonijalnim kočijama i zasipan cvećem sa svakog balkona. kao i njegova nećaka. gde su prozirni. general Agustin Pedro Husto. General je priredio prijem za Pačelija kako bi on susreo prelate i vojne i civilne dostojanstvenike iz raznih krajeva Španije. Conte Grande je pristao prvog novembra u Barseloni. dok je on klečao pred izloženom evharistijom. zatim je nastavio za Rio de Žaneiro. Elizabetina kćer. pošto nije bio u stanju da sprovede nasilje koje je general Franko smatrao suštinskim za vođenje građanskog rata. ovaj put u vojnom avionu. Umesto uobičajenog raspusnog karnevala koji se priređuje kada se prelazi crta. neprobojni panoi štitili oltar i Pačelijev presto. eksploziju nasilja i krvoprolića koja će uskoro da bukne u Španiji. još manje se sa njima družio. Štampa je opisala brod kao „ploveću katedralu". Razgovori o politici u regionu sa raznim vladinim i diplomatskim zvaničnicima. što će biti poza koju će Pačeli oponašati narednih godina . njegov opšti izgled bio je „mešavina asketizma i verskog nadahnuća". avioni su nadletali.18 Pačeli se nijedanput nije pojavio pred putnicima. novembra.20 Pačeli je stigao u Đenovu 2.on je blagoslovio Brazil u ime Svetog oca. gde su ga predsednik i članovi vlade pozdravili kao šefa države. kada god se pojavio među lokalnim civilnim ili verskim vlastima. desilo se nešto zanimljivo. koje će postati karakteristično za njegove pojave kasnijih godina kao pape. koji mu se više dopadao zbog brzine. Pačeli je ušao u grad kao car. kada će hiljade sveštenika i vernika izgubiti živote? General Batet će biti pogubljen dve godine kasnije.19 Na povratku. raznih latinoameričkih diplomata i predstavnika verskih redova. Pontifeks nije štedeo pohvale i zahvalnost svom omiljenom kardinalu. U narednih pet dana.svita od sekretara. Umesto da ode pravo u Đenovu. Kada se brod približio Buenos Ajresu posle dvonedeljnog putovanja. posle proglašenja nezavisne katalonske države od strane separatističkog vođe Luisa Kompanisa. Sa svoje strane Pačeli je mogao da saopšti sledeće: „Nikada do sada nisam video 93 . Sledeće večeri. gde je Pačeli razgovarao sa generalom Domingom Batetom. pred čijom duhovnom vlašću svi drugi vladari padaju ničice u znak dubokog poštovanja. Sa njim je putovao monsinjor Kas koji je postao činilac u Državnom sekretarijatu. četiri biskupa.

na večeri koju je za Pačelija priredio francuski ambasador u Palaco Taverna. Crkvu u Francuskoj je rastrzao krajnje desni pokret i novine poznate kao „L'Action française". i okončalo se ogromnom pobedom. Odlučan da je uguši. Sedmog januara. prestonice Etiopije. Italija i Francuska su zbog toga bile u opasnosti da budu uvučene u vojni sukob. videvši da je duhovnik uzbuđen. Lavalova poseta je otvorila vrata približavanju Francuske i francuskih katolika Svetoj Stolici. Poseta je uspela. Soba je bila u mraku. poslednjih nedelja 1934. Hitler je najavio uvođenje obavezne vojne službe. ali moje kraljevstvo nije od ovog sveta'. Pokret . Mnogi laički i verski članovi pokreta bili su kažnjeni. potčinjavanje čoveka društvu. Sar je time vraćen u Rajh. i na Jugoslaviju je vršen snažan pritisak da uzvrati. Sledeće veče. Prvog februara 1934. na čelu sa Šarlom Moraom. zaprepašćeni službenik je video visoki lik kako se diže sa mramornog poda gde je ležao ispružen u molitvi. na francuskoj teritoriji." Pačeli se vratio u Evropu koja je bila na ivici sukoba. U isto vreme. ali nije bio siguran kakvo je raspoloženje Francuske koja je investirala u železničku prugu od Adisabebe..propovedao je primat Crkve nad „Hebrejskim Hristom". vladare i one kojima se vlada zajedno. ali u slabom svetlu sa prozora. stigao je 5. Od kad je ustoličen Pije XI. a koji su činili većinu o toj oblasti. Hitler je sve svoje napore usmerio na pripremanje referenduma u spornoj sarskoj oblasti. Kada se upalilo svetlo. neophodno je da se legne blizu zemlje kako bismo znali da smo ništa. na razgovore sa Musolinijem u nadi da će ublažiti zategnutost francusko-italijanskih odnosa. Pačeli je primio telegram i. „L'Action française" je za Pija XI bila opasna kukavica u katoličkom gnezdu. rekao mu osmehujući se: „Ne brinite. prema pisanju jednog hagiografa.koji je imao mnoštvo katoličkih pristalica i sledbenika. Musolini je otvoreno izrazio svoju ambiciju da putem oružja stvori carstvo. kako saginju glavu i kleče tako odano pred Onim koji je rekao: 'Ja sam Kralj. kojoj su doprineli katolici. Posle toliko slave i sjaja. Laval je obavestio Dučea o pregovorima o paktu između Francuske i Sovjetskog Saveza i otvorio put posebnog sporazumevanja između Francuske i Italije. Antisemitska i istovremeno posvećena čudnom cilju dehristijanizovanja katoličanstva. Te večeri Pačeliju je dodeljen veliki krst Legije časti. Duče je najavio da namerava da pokori Etiopiju u potrazi za ostvarenjem svog sna o fašističkoj kulturi vladavine moći. oduševljenje nacionalizmom i povratak monarhije."21 Apostolska palata nije videla takve scene niti čula takve reči od vremena baroknih papa. Pije je osudio i pokret i novine. više zbog svog antirepublikanstva nego zbog svojih posebnih ideja . januara 1935.22 sekretar je otišao u Pačelijevu sobu sa hitnim telegramom. Tokom ove posete nije zaobiđen ni Vatikan.. Poreklo „zavere" vodilo je u Mađarsku. Pod blagim diplomatskim uticajem kardinala državnog sekretara. devetog oktobra. Nedugo zatim. u Rim. još više su povećali stanje napetosti u Evropi. Glasanje je održano u januaru 1935. Musolini je bio ubeđen da se Britanija neće umešati. jugoslovenskog kralja Aleksandra i francuskog ministra inostranih poslova ubio je hrvatski nacionalista u Marseju. Laval je razgovarao sa Pačelijem u njegovoj kancelariji u Državnom sekretarijatu. Pjer Laval. u popodnevnim satima. do luke Džibuti. U složenim evropskim savezima.ceo jedan narod. Po njegovom dolasku u Buenos Ajres. Razgovarali su o sve većoj opasnosti od Nemačke i mogućnosti Anšlusa Austrije. Biskupi su ga sledili. Izveštaj britanske vlade o neuspehu konferencije o razoružanju i Geringova najava osnivanja Luftvafe. Ona je oslobodila Musolinija straha od jugoslovenske situacije i mogućnosti francuske intervencije u Etiopiji. 94 . Ponovo su se sreli kasnije toga dana. PAČELI I FRANCUSKA Novi francuski ministar spoljnih poslova. U međuvremenu.

U tipičnoj propovedi.Godine 1926. Pačeli je ponovo došao u Francusku 9. izaslaniku se morao staviti na raspolaganje.Ker pre nego što je vozom otišao u Lizije u Normandiji. u nedelju. nepogrešivost rimskog pape i inkarnaciju. na hodočašću u svetilište Device iz Lurda. „oni su samo žalosni plagijatori koji prikrivaju stare grehe novom galamom. kako je zabeležio njegov prvi biograf Nazareno Padelaro. Jedan novinski dopisnik. Pačeli reče: „A sada monsinjore. prema pričanju Falkonija. govorilo se o drugoj poseti. Oduševljeni zaštitnik Marije. Pre nego što će otputovati u Francusku. Posle jednog sata. Pačeli je sedeo zatvorenih očiju kao u mističnom transu. iskupljenju ljudske rase i Golgoti. Pačeli je otputovao u Francusku 25. jula 1937. uglednog vatikanskog pravnika koji je pregovarao o Lateranskim sporazumima. „L'Action française" je kapitulirala i Pije XI je pokušao da privuče Francusku. da se vratimo. samo je rekao svom saputniku: „Izvinite me!" i požurio u kuću. kao što je i njen status bio zasnovan na papskoj dogmi. potpuno zanemarujući predeo kojim su prolazili. Zatim je govorio o „predrasudama rase i krvi" u Nemačkoj i o tome da će Crkva rađe izabrati krv sa Kalvarije. sa još više muzike. godine. da je razmišljao da odustane od puta. Čim su se domogli prirode. Poslednjeg dana. „Svi istinski sledbenici Hristovi". Grad Lizije ga je dočekao sa vojnim počastima. Pačeli je otvorio svoj brevijar i počeo da čita. rekao je. 95 . Pačeli se molio i išao do pećine u procesiji tri dana. Zajedno sa četvrt miliona hodočasnika. a narednog dana ga je na stanici u Lurdu sačekala poruka od predsednika Republike i počasti koje su odgovarale dočeku šefa države. kako bi posetio dolinu Labigor blizu Sen Savena. Pije XI je nastavio savremenu papsku tendenciju da povlači znak jednakosti između papske nepogrešivosti i dogme o Bezgrešnom začeću. govorio je o Ženi apokalipse zaogrnutoj suncem. „verovaće u dogmu o bezgrešnom začeću Majke božije sa istom verom sa kojom veruju u Sveto trojstvo. Pačeli je bio toliko potresen smrću svoga brata. stigavši u Pariz gde ga je čekala vojna muzika i ceremonija zvaničnog dočeka. očigledno odobravajući i bez daljeg objašnjenja. daleke 1854. govorio je o neprijateljima Crkve. simbolizovala je kolektivnu i pojedinačnu pokornost Svetoj Stolici. radio sa Hitlerom. ni manje ni više nego Versajski dvorac. Malo je važno što se mase okupljaju oko zastave društvene revolucije. Ali poseta Francuskoj bila je uspešna. aprila. sedeo je sa njim u kočiji.što je bilo upravo ono što je on pola godine 1933. Jedno poslepodne. Pačeli je dopustio sebi mali odmor od ceremonijalnog reda." Na povratku. Oko tri stotine hiljade hodočasnika. koju je dogmatski proklamovao Pije IX. nego da izda svog supruga. u svoje okrilje i zaleči podele unutar francuskog katoličanstva. i spavao je samo na ležaljki. Održao je misu u bazilici Sakre . poređalo se na putu do biskupske palate. sa zastavama i konjičkom pratnjom. „Ali to bi bila". Pačelijev glavni zadatak u Lizijeu bio je da osveti novu baziliku sagrađenu nad grobom svete Tereze. Pačeli je pozvan da dođe na samrtničku postelju svoga brata Frančeska. „središtu istorije čovečanstva". Masa je ispunila perone na svakoj usputnoj stanici. Kada su stigli do njegovog boravišta." Marijina poslušnost. što je bilo sasvim u suprotnosti sa ohrabrivanjima koje je pružao Nemačkoj tokom poslednjih godina. odbijao je da spava u krevetu. Pačeli je veći deo noći proveo u molitvi." Osuđujući predrasude rase i krvi i lažne ideje društvenog i ekonomskog sveta. „Imajući iluziju da veličaju novu mudrost". Pačeli je tada izabran da predstavlja papu u Francuskoj. Njih inspiriše lažna ideja o svetu i životu.24 Tokom svog boravka u Lurdu. pisao je23 Pije XI 1928. „suviše ljudska odluka". Prilikom svakog sledećeg boravka. Jedan sveštenik koji mu je bio vodič. I još pre njegovog odlaska. on je izjavio da „Crkva ne pristaje da se sporazumeva sa njima ni po koju cenu" . kako se navodi. „stariju kćer" Crkve. karmelićanske redovnice koja je ušla u samostan u Lizijeu sa petnaest godina. smatrala je francuska štampa. uporedio je Pačelija sa figurom na Kraljevskoj kapiji u Šartru.

„tri naročite milosti koje Mi molimo od voljene male svetice". Sveta Stolica nije osudila Musolinijev napad na Etiopiju. Terezin kult je postao važno središte popularne katoličke pobožnosti širom sveta. morao biti svestan zločina koje je izvršila Frankova strana. Ovaj čin je imao značenje kao podrška duhovnosti koja naglašava unutrašnjost nad zajedništvom. (Ali) za Terezu. Govorilo se da je bio prilično nervozan kada je stao za govornicu.28 PAČELI U SJEDINJENIM DRŽAVAMA Pobeda socijalista na španskim izborima u februaru 1936. Sveta Tereza je bila čuvena po svojoj misli: „Želim da potrošim svoje nebo čineći dobro na zemlji". svetica suprotstavlja jedini nepobitan odgovor. „Učenjima Ničea i Karla Marksa. tvrdio je da je „njen kratak život" sadržavao u sebi odgovor na dva velika otpadništva tog doba. izjavio je da „što pre svako potpuno shvati da postoji konačna povezanost između misije Crkve Hristove i napretka i veličine naroda. „današnja Italija je fašistička i srca svih Italijana biju zajedno sa vašim."30 Uprkos mnogim Pačelijevim govorima tokom te godine na temu pravde i mira. Priča duše.1888. Završavajući govor.26 Pre nego što će otići iz Francuske. i blagoslovio one koji su branili „pravo i čast Boga protiv snažne eksplozije sila toliko divljih i tako surovih da izgledaju gotovo neverovatne. kulminirala je tog leta talasom nasilja i izbijanjem građanskog rata. Prema katoličkim izvorima. „izbegavajući svaku sentimentalnost. razume se. pošto je On jedina Stvarnost. predstavljale su odbacivanje onih „lažnih proroka" koji su vratili svet u novo mračno doba prehrišćanske ere. On je tražio da mu Pačeli donese ruže iz Lizijea. koje su uglavnom počinili anarhisti. francuski katolički istoričar. ali Kaudiljo je izjavio da će „Španija biti carstvo okrenuto Bogu". ambasador Nemačke pri Svetoj Stolici.. Te tvrdnje. u crkvi Notr-Dam koja je bila prepuna crkvenih i civilnih velikodostojnika. Nacija je 96 . Pačeli se vratio u Pariz da održi propoved na francuskom. proučavao ruže sa preciznošću botaničara". Putovanje u Francusku „nije imalo politički cilj. Pije XI je žigosao „satanski pokret" marksizma koji je doveo do rata.Marije. kada ju je Pije XI kanonizovao kao sveticu Crkve. ali je Pačeli. braćo!") Podsetio je Francusku na njen običaj da poštuje „zakon ljubavi". svakodnevnim poslovima u zatvorenom samostanu. Naredne nedelje. Dijego fon Bergen. trećeg oktobra 1935. prema pisanju Padelara. Pije ju je proglasio zaštitnicom misija i ona je bila naročito omiljena među dijecezanskim sveštenicima. „O Duče!" izjavio je biskup Terasina.. Njeno nasleđe bila je posthumno objavljena duhovna autobiogafija. mogao je da obavesti Berlin da je Pačeli odlučno tvrdio da je njegova propoved bila „čisto verske prirode". koja su vodila do komunizma i nacizma. ona je i dalje znala da Ga ništa ne može uništiti. pošto je zakon ljubavi zahtevao „pravedno i hrišćansko rešenje glavnog pitanja proletarijata". U septembru. u Vatikanu nikada nisu ni pomislili na posrednu demonstraciju protiv Nemačke".29 tokom perioda od trideset meseci rata. Godine 1925. vičući Vigilate fratres! („Čuvajte se. Čuvari svetilišta su rado poklonili ruže."27 Bilo je neuobičajeno da se prilikom katoličke propovedi kongregacija digne na noge i aplaudira. Niti je Pije XI obuzdavao italijansku hijerarhiju od ratnog oduševljenja. primajući grupu španskih hodočasnika. koja je otkrila svetost zasnovanu na običnim. potčinjavanje nad društvenim delanjem. Pačeli je. bila je izložena nekim od nastrašnijih zločina. kada je sve moglo da je navede da ga poništi. tim će se bolje doći do harmonije koju želi Bog. više od sedam hiljada sveštenika i vernika je zaklano. Ali ubrzo se zagrejao za svoju temu. koja se identifikovala sa reakcionarnom stranom u ideološkoj podeli. Katolička crkva. i umrla od tuberkuloze 1897."25 Lična odanost Pija XI svetoj Terezi bila je bezgranična. koje je razvijao kroz niz uopštavanja.'Bog je mrtav' rekao je propovednik Sils . tišinu nad glasnim govorom. Danijel-Rops.

Viljema O’Konela. Pačeli je bio na pokretnoj traci liturgijskih službi. ali je američki Senat bio uzdržan da obezbedi sredstva za diplomatsko predstavništvo. Po prispeću broda na njujorški dok. jaknu i pantalone. Uprkos pokušaju njegovog nadređenog. ustavnu osnovu za diplomatske veze. Tokom trideset dana Pačelijevog boravka u zemlji. efikasnosti i ambicije. Što se tiče ostalog. kardinala nadbiskupa. tridesetsedmogodišnji biskup Fransis Džozef Spelman. klizeći u svojoj mantiji i svilenom ogrtaču preko pragova brojnih katoličkih koledža. iako Pačeli nikad nije progovorio ni reč o tome šta je rečeno i kako je to urađeno. Jevreje. u velikoj meri zahvaljujući veštoj zaštiti koju mu je obezbedio Spelman. po mišljenju vlade SAD. Godine 1870. Bog vas blagoslovio. govora i predavanja u gotovo svakom većem gradu Sjedinjenih Država. Saut 97 . Sa svoje strane. a predsednik se vratio na svoju dužnost. Imenovanje je izvršeno tek 1940. kada je Pije IX posle antidemokratskog Silabusa pogrešaka. Posle njihove posete Ruzveltovom imanju u Hajd Parku. predgrađu Detroita.32 njegove izjave o tom pitanju kasnije bile su uvijene i neodređene bez jasno izražene osude. Filadelfiji. novembra. Godine 1929. Pačelija je brinula činjenica da su Sjedinjene Države tri godine ranije priznale Sovjetski Savez. osim u južnim državama. Koglin. kada je Majron Tejlor akreditovan pri Svetoj Stolici. otplovio iz Napulja u Severnu Ameriku. postalo je jasno da je Pačeli obezbedio obećanje da iskuje američkovatikanske veze koje je tražio. večera. Spelman je organizovao dobar deo Pačelijevog puta. najavio svoju poslednju propoved na radiju. Bivši vatikanski birokrata. Iako je opširno pisano o poseti. luksuznim parobrodom Conti di Savoia. Pačeli nije sreo Ruzvelta lično sve do pred kraj svog boravka. Ruzvelt je želeo da pomogne da se ućutka katolički sveštenik na radiju. Lateranski sporazumi potvrdili su postojanje Svete Stolice kao države. To je bio prvi put da je papski državni sekretar posetio Sjedinjene Države. Izgleda da je Ruzvelt uverio Pačelija da će ovo srediti tako što će naimenovati ličnog predstavnika koji neće tražiti platu. Baltimoru. papa je izgubio svoju zemaljsku moć i sa njom. U međuvremenu. Neizgovoreni uslov njegove posete bila je izmena usluga između Pačelija i predsednika Ruzvelta. da ga odvrati. postao krajnje nepopularan i kod demokrata i kod liberala. koji je svake nedelje držao propovedi protiv administracije slušateljstvu od petnaest miliona Amerikanaca. samostana i parohijskih crkava. uglavnom avionom. ručkova. Pačeli je pokazao svoje svešteničko dostojanstvo. ogromne snage. Terezi u Rojal Ouku. otac Koglin je 8. Ruzvelt je želeo da zapuši usta Koglinu. Spelman je bio pomoćni biskup Bostona. Vašingtonu. prvo se na njega popeo Pačelijev prijatelj. Sjedinjene Države su bile pristale da drže diplomatu pri Svetoj Stolici sve dok Senat nije ukinuo plaćanje 1867. Duče!"31 Takvi izlivi kao da su pozdravljali savez između vizije koju je imala Sveta Stolica o Crkvi kao univerzalnom „nezavisnom društvu" i Musolinijeve fantazije o zemaljskom carstvu koje se stvaralo.spremna za svaku žrtvu kako bi se obezbedio trijumf mira i rimske i hrišćanske civilizacije. 6. Iako je Pije XI rekao prijatelju u septembru da bi rat sa Etiopijom bio „mrzak". pošto su izbori bili završeni.. Takva odluka mogla je da izazove gnev protestantske većine. Sada se nadao Ruzveltovom ohrabrenju za početak formalnih američko-vatikanskih dip-lomatskih veza. samostanskih škola. ali je taj svetovni način oblačenja bio odmah otklonjen. U takvoj situaciji. Održao je reč.. pastor crkve posvećene sv. komuniste i „bezbožne kapitaliste". bio je protiv Nju Dila i za sve američke nevolje okrivljavao je Ruzvelta. novembra.000 km. koji je bio predodređen da postane njujorški kardinal-nadbiskup. osmog oktobra 1936. Pačeli je u pratnji Enrika Galeacija i sestre Paskvaline. američka štampa nikada nije uspela da intervjuiše Pačelija o tome ili o nekom drugom osetljivom pitanju tokom njegovog boravka. Spelman je doneo Pačeliju crnu svešteničku odeću. kada je prešao preko 10. Među mnogim mestima bio je u Bostonu. otac Čarls Koglin.

Čikagu. Sinsinatiju. Los Anđelesu i St. I ovog puta. U međuvremenu. da ih investira za njega lično.33 Pre povratka u Evropu. Pačeli je boravio na Inisfadi. nastavili su da se okreću Pačeliju koji je kontrolisao i žalbe koje su bile upućenje njemu i papi. Baklje su osvetljavale put do glavnog ulaza. ali dalji pregovori nisu urodili plodom. Video je kako se prave filmovi u Holivudu i primio počasna zvanja od raznih koledža. na nacističkom kongresu u Nirnbergu.000$. Katolički biskupi su 98 . Katolički biskupi su dvadeset i osmog avgusta objavili pastirsko pismo koje je trebalo da se čita sa predikaonica u svim katoličkim crkvama. St. na Long Ajlendu. Luisu. ravnice.1 Četiri dana kasnije. U nameri da sačuva izglede za pomirenje i mogući otpor crkava iskoristi za sebe. Pre nego što će otići iz SAD. ni reč protesta od strane Pačelija." Prazno bodrenje bilo je najviše što su biskupi mogli da kažu u svom protestu. konkordata. Spisak je podnet u Kerlovo ministarstvo 2. gledajući na zadivljujući prizor. Klivlendu. koja je podsećala na mnoštvo koje se okupljalo da pozdravi pape koje su putovale u drugoj polovini ovog veka. da se nadaleko vidi u životu ljudi. Pačeli i vojvotkinja su primali svoje odabrane goste uz zvuke električnih orgulja koje su za ovu priliku bile smeštene u holu ispunjenom ružama. pustinje i šume. Hitler je 11. i bilo je ironično u svojoj suprotnosti između reči i dela. izjavio da on nije protiv hrišćanstva. septembra. San Francisku. Ono je predstavljalo potpuni promašaj pošto nije uspelo da prevede ideal u delovanje. Krenuo je. U odgovoru na pastirsko pismo. uključujući brzinu njegovog motorizovanog konvoja i sirene drugih vozača koje su zavijale. navodeći Jevanđelje po Matiji. PIJE XI GOVORI Posle Pačelijevog veta na predloženi kompromis nemačkih biskupa o članu 31. odnosi između katolika u Nemačkoj i nacističkog režima su se i dalje pogoršavali tokom leta 1935. Odbacujući načelo da „vera nema nikakve veze sa politikom". biskupi su podsećali vernike. pa se opet vratio. „već se mi se borimo sa njim da bismo oslobodili naš javni život od onih sveštenika koji su promašili svoje zvanje i koji je trebalo da postanu političari umesto sveštenici". U tipičnom gestu. Hitler je doneo Nirnberške zakone. Na povratku u Njujork. U svakom slučaju. u Njujorku. Kerl se sreo sa kardinalom Bertramom početkom septembra i ponovo pozvao katoličku hijerarhiju da sačini novi spisak katoličkih organizacija koje bi uživale zvaničnu zaštitu. pripremajući put za uobličavanje položaja Jevreja u pogledu roditeljskih prava i braka. jula uspostavio Ministarstvo za crkvene poslove koje je poverio Hansu Kerlu. bogate katolkinje kojoj je dodeljena papska titula vojvotkinje za njenu darežljivost prema Svetoj Stolici. i izgleda da ga je oduševljavao pogled iz vazduha na planine. zaustavio se na Nijagarinim vodopadima. Gde god da je dolazio. ćuteći neko vreme. Stajao je na ivici.Bendu. u svojoj palati u džordžijanskom stilu. Štampa ga je nazvala „leteći kardinal". Pačeli je poverio uvek spremnom Spelmanu 113. Pačeli je blagoslovio vodopade.34 10. da „vesnici hrišćanstva treba da budu 'so zemlje' i ‘svetlo sveta’ i treba da 'puste da njihovo svetlo sija pred ljudima’. Crkva treba da bude kao 'grad na brdu’. jer je voleo da se vozi avionom. imanju gospođe Nikolasa Brejdija. Detroitu. dočekivala ga je oduševljena masa na ulicama. što su bili pokloni koje su mu bogati Amerikanci dali tokom puta. Hitler je 16. oktobra. Vojvotkinja Brejdi je priredila ogroman prijem za Pačelija. kojima se određivalo nemačko državljanstvo. Gospođa Brejdi je umrla ubrzo nakon Pačelijevog odlaska i ostavila lično kardinalu državnom sekretaru nasledstvo od 100. Pačeli je uživao u bučnim dočecima na putu. Popeo se na vrh Empajer Stejt Bildinga. u kome su u kaminima gorela čitava stabla. Polu.000$. i gledao Boulderovu branu i Veliki kanjon.

Ležao je na krevetu „gotovo neprepoznatljiv. 1937. pošto je objavljena enciklika. Pije XI je patio od dijabetesa.. Pismo je podsticalo saradnju između Crkve i države u borbi protiv komunizma.. što je stvaralo teškoće vernicima koji su imali finansijske obaveze van zemlje. januara uveče. Naoružani svojim poznatim žalopojkama. Bez sumnje kancelar veruje u Boga. nemački biskupi sastali su se u Fuldi i tom prilikom sačinili spisak koji je sadržavao sedamnaest povreda konkordata. odlučilo je da pođe u Vatikan. koje je trebalo da se čita u crkvama u Bavarskoj.4 To je važno. kada su katolički vernici bili optuživani za seksualno zlostavljanje maloletnika i malverzacije sa novcem... videla se iz prvog talasa „moralnih" suđenja koje je sproveo Rajh tokom 1935-1936. Mit Brennender Sorge (Sa dubokom zabrinutošću). Katolička crkva nastavila je da živi tokom 1936. To je bio predmet tročasovnog privatnog razgovora koji su. oteklih i polusklopljenih očiju". pa je Pačelija i nemačku delegaciju primio u svojoj spavaćoj sobi. tipična taktika „štapa i šargarepe" nacističkog režima. ipak. januara ujutro. moleći kardinala da istraje u naporima za pomirenje sa Rajhom. U drugoj nedelji januara. Nedovoljno je jasno njegovo shvatanje Katoličke crkve kao Božanske ustanove. zajedno sa dva uticajna biskupa (Klemens August fon Galen i Konrad fon Prejzing).koliko je bilo teže pod „boljševizmom". Pačeli nije imao izbora već je morao da uključi i Svetog oca.što je sam papa lično naglasio . ali i zahtevalo poštovanje crkvenih prava onako kako su određena konkordatom. Nameravali su da se vide sa Pačelijem koji ih je primio 16. otkriva sposobnost parohijskih mreža širom katoličke Nemačke i opseg njihovog neiskorišćenog potencijala za protest i otpor. Faulhaber i Šulte).želeli da zadrže strukturu katoličkih udruženja. U međuvremenu. Prve navodne optužbe bile su upravljene posebno protiv redovnica i sveštenstva zaduženog za decu u sirotištima i školama. Dokument je 99 . bled. Međutim. Rekao im je da je mnogo toga shvatio tokom svoje bolesti o tajni Hristovog raspeća i spasenja kroz patnju. On priznaje hrišćanstvo kao temelj zapadne kulture. Državni sekretar je redigovao nacrt. dodavši tekst o istoriji konkordata. sprečavali su Vatikan da izrazi svoj protest. Ekonomska kriza tridesetih godina dobila je svoj konačni izraz u mnogobrojnim zakonima koji su se ticali spoljne trgovine. bila simbol papine hrabrosti. je došlo do produbljivanja napetosti između nacizma i Katoličke crkve. Logistika publikovanja. Faulhaber je objavio biskupsko pismo. nalazeći sumnjivu utehu u pomisli da bi stvari mogle da budu još gore. Hitler je stalno ponavaljao priču o opasnostima komunizma. Odlučio je da objavi encikliku o stradanjima Crkve u Nemačkoj. za mnoge katolike kao i nekatolike. predstavljala otvorenu osudu postupaka nemačke vlade prema crkvi. enciklika je stigla prekasno i nije osudila nacionalsocijalizam i Hitlera poimenice. samo tri kardinala (Bertram. Faulhaber je napisao prvu verziju velikom brzinom i predao je Pačeliju u ruke 21. u novembru. utisak da su se vodili pregovori i mogućnost pomirenja u budućnosti. što se navodi kao suprotnost Pačelijevom ćutanju tokom rata. U memorandumu sa susreta. Ove druge uključivale su i one kongregacije koje su bile finansijski odgovorne za delovanje misija i zajednica u inostranstvu. vesti o zločinima protiv redovnica i sveštenika u španskom građanskom ratu ukazale su . omršaveo. srca i čireva na nogama. januara 1937. Sa ovim odlučnim zahtevom u kome se tražila papina akcija. Faulhaber je zabeležio: Firer kontroliše diplomatske i društvene norme ponašanja bolje nego neki rođeni vladar. u stanju inercije. Do leta. Iako je Pačeli u mnogome zaslužan za konačni dokument i složene dogovore oko njegovog objavljivanja u Nemačkoj. vodili minhenski kardinal Faulhaber i Adolf Hitler u Firerovom planinskom utočištu u Obersalcburgu.3 Slušao ih je dugo i iscrpno razgovarao sa njima. Gurnuta u defanzivu i pod stalnim pritiskom Vatikana. lica duboko izboranog. a Hitlerov Rajh je bio odlučan da spreči i uništi organizacije koje su imale potencijala za političko delovanje Crkve. Ona je. Međutim.2 Posle susreta.

gurnućemo ih u njihovu dozvoljenu duhovnu delatnost. Ali i pored sveg papinog okolišanja. da čuva svoju savest da ne pogreši saradnjom na tom strašnom poslu i korupciji. neopterećen papskim frazama. Iskustvo prethodnih godina. izjavio je. Na američki otvoren način. posebno roditelje. pa makar morala da „lomi i krši". Mnogi sveštenici čuvali su dokument zaključan u svom tabernaklu zajedno sa evharistijom. naroda i države."7 Zatražio je od katoličke mladeži da pročisti svoju zemlju od mržnje prema hrišćanstvu. Firme koje su sarađivale u štampanju dokumenta bile su zatvorene i mnogi službenici bili su uhapšeni. On je upozorio biskupe da se čuvaju štetne prakse koja mora da sledi posle takvih stavova."9 Crkva je imala snage da uzdrma režim i to se jasno videlo iz zvanične reakcije na govor čikaškog kardinala Džordža Mundelejna koji je održan 18. pred skupinom od pet stotina dijecezanskih sveštenika. marta 1937. Umesto prave vere u Boga. i tražio je priznavanje prirodnog zakona. To je važilo i za crkve. hranjenog iz hiljade različitih izvora koristeći se svim mogućim sredstvima". ali nije bilo jasne osude antisemitizma. enciklikama. još k tome siromašnom. onda je vreme duhovne profanisanosti hrama stiglo. Preklinjao je građane. već neko vreme posmatramo stradanja Crkve u Nemačkoj". mogle su da se primene na Jevreje. od kojih su mnogi putovali do svojih odredišta preko polja i kroz šume da bi izbegli javne puteve. da pojačaju svoje napore u odgoju svoje dece kao katolika. 14. poslat je po kuririma. postoji obogoženje rase..6 Enciklika počinje sledećim rečima: „Sa dubokom zabrinutošću i sve većim očajanjem. podtekst protiv nacizma bio je zamagljen objavljivanjem. austrijskom soboslikaru. U nekim slučajevima bio je dostavljen parohu tokom ispovedi. „Vernik ima neotuđivo pravo da veruje i da upražnjava svoju veru na način kako mu to odgovara. itd. čak i u odnosu na katoličke Jevreje.. dobili su oštar ukor od nemačkog Ministarstva inostranih poslova i Kerlovog Ministarstva verskih poslova. Mundelejn je izjavio: „Možda ćete se pitati kako je moguće da se narod od šezdeset miliona inteligentnih ljudi. pet dana kasnije. „da se oskrnavi obitavalište dečije duše .pisanjem. i nekolicini njegovih saradnika kao što su Gebels i Gering. Hajdrih je naredio da se sve kopije dokumenta konfiskuju. Mit brennender Sorge sadrži snažne reči.. do časa kada je trebalo da se pročita. posebno one koje se odnose na prirodno pravo. pisao je. . pokori u strahu i ropstvu jednom tuđincu. „Kada pokušaju na bilo koji način . mržnje. koji upravljaju 100 . tvrdeći da je enciklika bila „u direktnoj suprotnosti sa duhom konkordata..prokrijumčaren u Nemačku. on je upozorio da država neće tolerisati nikakvo osporavanje njene vlasti. Pozvao je sveštenike i vernike da se mole za više milosrđa. otkriva da je partner Crkve u konkordatu „posejao seme sumnje. i onda je dužnost svakog hrišćanskog vernika da jasno odvoji svoju odgovornost od druge strane.5 Napisan je na nemačkom i nije upućen samo nemačkim biskupima već i katoličkom episkopatu širom sveta. nereda."8 Hitler je bio toliko ljut zbog enciklike da ju je pomenuo tokom svog obraćanja na majskoj proslavi. Tražeći poslušnost od svakog Nemca ponaosob. kleveta. Potom je papa opisao istorijat pregovora oko konkordata i svoje nedoumice. nastavio je. maja 1937.da prigrabe prava koja pripadaju isključivo državi. i da sadrži ozbiljne napade na dobrobit i interese nemačkog naroda. gde je tajno odštampan u dvanaest različitih štamparija. prikrivenog i otvorenog neprijateljstva prema Hristu i Njegovoj Crkvi. „Kada dođe do pokušaja". Tokom Velike subote. jedne još žešće osude komunizma u encikliki Divini redemptoris. većinom po dečacima koji su pešačili ili išli na biciklu. Kerl je poslao pismo nemačkim biskupima. oko zaključenja ugovora. Dokument ni u jednom trenutku nije išao preko poštanske službe." Ove izgovorene reči. kada su kardinal Bertram i nadbiskup Orsenigo uložili protest. Još gore. Zakoni koji guše ili otežavaju izražavanje ove vere u suprotnosti su sa prirodnim zakonom. Nacisti su smatrali encikliku subverzivnim činom. u to vreme.

ovaj put u Budimpeštu. mogla se shvatiti i kao poziv na nepopuštanje i masovan katolički protest. nego. uzeta u celini. biskup fon Prejzing na strani pobunjenih. nije uputio nijednu reč 101 . 17. na ovom najznačajnijem katoličkom skupu godine. Pačeli me je primio sasvim prijateljski i uveravao me je tokom razgovora da će se normalni i prijateljski odnosi sa nama ponovo uspostaviti čim to bude moguće. nema sumnje da je Pačelijeva politika. jula poslao sledeći izveštaj svojim gospodarima u Berlin: Ponašanje pape je u oštroj suprotnosti sa stavovima kardinala državnog sekretara koje je ovaj izneo za vreme moje posete od šesnaestog.. Činjenica je bila da je okolišni stil enciklike. Kongres je održan uoči Anšlusa.12 Ove reči otkrivaju snažan kontrast između papinih osećanja i Pačelijeve politike popuštanja. marta 1938. jula 1937. dan ranije. kao i u spasenju duša". a na drugi. u nameri da spase konkordat. gde je 25. u tolikoj meri da je čak obezvredio i oštri ton papine javne poruke. Mogla se razumeti kao konačan pokušaj Crkve da zahteva svoja prava prema odredbama konkordata. Zabrane su možda odražavale bes nacista zbog papinog odlaska iz Rima u Kastel Gondolfo. Ne samo da Pačeli nije ni spomenuo bujanje antisemitizma u Mađarskoj. 13 Međutim. Kao što je Šolder primetio. početkom meseca. Nekoliko dana pre njegovog dolaska.10 Gering je odgovorio sledeće nedelje. i zabranio je svako izveštavanje o njemu u katoličkoj štampi. Razgovor je bio privatne prirode. mora da je Jevrejin. On će u svako doba biti spreman za razgovore sa istaknutim ličnostima kao što je ministar inostranih poslova i predsednik pruske vlade. nemačke aneksije Austrije do koje je došlo 12-13.. Dočekujući grupu hodočasnika iz Čikaga. To se posebno odnosilo na njega koji je proveo trinaest godina u Nemačkoj i koji je uvek pokazivao najveće simpatije za nemački narod. sve dok je Pačeli vukao konce. bila naglašeno pomirljiva. Pije XI je pohvalio grad i njegovog kardinala „koji je toliko brižan i čvrst u odbrani božanskih i crkvenih prava. Bela Imredi je naimenovan za predsednika vlade. Isto tako. predložio da „dođe u Berlin na pregovore.14 PAČELI U ISTOČNOJ EVROPI U maju 1938. „ona kazuje mnogo o Pačelijevoj veštini da obe grupe misle da je on na njihovoj strani". Ova suprotstavljena stanovišta na jedan način je prihvatio kardinal Bertram na strani onih koji su bili za popuštanje. Ali režim nije morao da se mnogo plaši nemačkog katoličanstva. mogao da se tumači na dva različita načina. maja trebalo da otvori trideset i četvrti međunarodni Evharistički kongres. najavljujući obnavljanje „moralnih suđenja" koja su bila ukinuta polovinom 1936. Pačeli je više nego ikad ranije. Još jedanput je krenuo na putovanje. a da oni to nisu ni primetili. Gering. Himler je zabranio Nemcima da putuju u Mađarsku i prisustvuju kongresu. Pačeli je u martu 1938. dan pre papinog govora. mađarski parlament je raspravljao o predloženim antijevrejskim zakonima. režimu s one strane granice.11 Međutim.svakim pokretom ljudskih života?" Kardinal je dalje kazao da su mozgovi šezdeset miliona Nemaca bili odstranjeni. ukoliko je to poželjno". nemački ambasador fon Bergen posetio je Pačelija i 23. Mađarski regent bio je admiral Mikloš Horti koji je bio odlučan da od svoje zemlje napravi satelit Nemačke. dramatično i javno ispoljio svoju spremnost na pomirenje. kada je Hitler došao u posetu „Večnom gradu". Čak i za vreme kongresa. dvosatnom harangom. Imredi je bio žestok antisemita koji je tvrdio da svako ko nije mogao da dokaže da su njegovi preci rođeni u Mađarskoj. Kako se kriza između Crkve i nemačkog režima zaoštravala tokom narednih dvanaest meseci.

huškajući lokalnu hijerarhiju protiv Vatikana. njegove osobenosti uopšte. on je ohrabrivao očuvanje ugovora sve dok je on odvraćao katolike od političkog delovanja. Štaviše. Hercl. tvrdi da je Pačeli prepustio svojim slušaocima da odrede ko su ti neprijatelji Isusovi koji su mu u lice vikali „Razapnite ga". ljubavi na delu". Širom Nemačke. iako su u to bile uključene i razne nacionalne agencije. nacisti su pazili da sve ostane u određenim granicama. Katolici u tome nisu bili jednodušni. svakodnevno kršeći odredbe konkordata. mi mu pevamo himne naše vernosti i naše ljubavi. U svakodnevnom ostvarenju svoje sudbine i svojih mogućnosti. Mada je Kerl bio zvanično odgovoran za crkvene odnose u vladi. što će biti slično sa svetovnim političkim dogovorom koji su napravile Francuska i Britanija iste godine. Pritisak se osećao više u masama. Ipak. vođa Hitlerove mladeži. Međutim. Njegove sklonosti. ne zbog naše nadmenosti prema onima čije ga usne kunu i čija ga srca i danas odbacuju. u okvirima Stvaranja i Spasenja. ministarstvo finansija je istraživalo katolička misionarska društva zbog prestupa po zakonima o finansijama. Široko je bilo rasprostranjeno iscrpljivanje kroz bezbroj lokalnih zabrana. i nije bilo pokušaja da se spreči redovno prisustvovanje misama i primanje sakramenata. U stvari. Polovinom jula 1937. uključujući tu i brzo širenje mreže SS i Gestapo doušnika i krtica. u glavnom delu svoje propovedi pred desetinama hiljada vernika. katoličanstvo se nalazilo pod pritiskom mnogobrojnih nadređenih unutar Rajha: Baldur fon Širah. bio da su stvari mogle da budu i gore. nego u naredbama odozgo. jasno je stavio do znanja da „sveopšta ljubav" koju je propovedao na skupu nije obuhvatala i Jevreje. Mi postupamo na takav način. izdate su smernice za prikupljanje obaveštenja o aktivnostima Crkava." piše Hercl. Stradanja Crkve nikada nisu dosegla do razmera Kulturkampf-a iz Bizmarkovih vremena.kritike. Oni nisu zatvarali parohijske crkve. preporučuju i često prisiljavaju na taj put. njihovih organizacija i vođa. propisa za dvostruko članstvo u nacističkim i katoličkim radnim organizacijama. ministarstvo za rad vrbovalo je katoličke radnike u nacističku stranku. on je pozvao na pomirenje. 102 . Otuda je opšti odgovor katolika. Smernice su postavile uputstva za izveštavanje o sadržajima propovedi i reakcijama kongregacija. svaki narod sledi. „bio uveren da ga je njegova publika dobro razumela. DEMORALISANJE KATOLIKA Dok je Hitler vodio nemački narod ka ambisu krajem tridesetih godina. podrivao je katoličke omladinske organizacije. dao je posrednu kritiku Jevreja: „Za razliku od Isusovih neprijatelja koji su mu u lice vikali ‘Razapnite ga’.15 U drugom odlomku u „poruke. i dalje je držao Katoličku crkvu u stanju nervozne potčinjenosti. ne iz gorčine. koji navodi ovaj odlomak u svojoj knjizi Hrišćanstvo i holokaust mađarskih Jevreja (1993).od zabrane raspeća i svetih slika na zidovima. i da je mirenje sa tim bilo cena za preživljavanje. Bilo je mnogo pojedinačnih primera hrabrih poduhvata. svoj osobeni put. vojska je pokušavala da podmiti vojnike katoličke veroispovesti. opšti utisak je bio da su talase progona zaustavljali kratki periodi smirenja sa vrha." Moša J. Laici su u nekim slučajevima odbili da prihvate konfiskaciju verskih predmeta iz škola i nastavili da se skupljaju u procesije čak i kada je policija stavljala prepreke na njihovom putu. „Pačeli je. bilo je pojedinačnih pokušaja da se skrši katolički uticaj u školama . ne zbog našeg osećanja nadmoćnosti. do otpuštanja katoličkih nastavnika i vernika. Pa ipak. negujući svoje nepisane zakone i potrebe u skladu sa svojim moćima. podržan od vatikanske vrhuške."16 Papin predstavnik na Evharističkom kongresu.

"17 Pa ipak.18 Nasilje je bilo veoma vidljivo. nijedna reč nije izašla iz Vatikana ili nemačke hijerarhije."19 Međutim. paroh u berlinskoj dijecezi. Pačelijeva politika. sekretara u nemačkoj ambasadi u Parizu. „i sprečilo me da se više ikada pojavim. rekao je. postoje naznake da je Pije XI u narednim događanjima. Još jedan izuzetan primer bio je otac Rupert Majer iz Minhena. kada je izjavio mnoštvu vernika na Evharističkom kongresu u Budimpešti. Jevrejska deca nisu mogla da pohađaju državne škole. Majep je proveo neko vreme u logoru u Saksenhauzenu. iako uzdržan stav o stradanjima Jevreja. Ali to su bili pojedinačni izuzeci koji su potvrđivali postojanje opšte inercije. mi smo spremni da se žrtvujemo potpuno i bezuslovno. „Evo šta je prednost našeg vremena: na najvišim mestima u vladi imamo primere strogog životnog stila. pa nadalje. pokazala se kasnije te iste godine. Majer je služio u Prvom svetskom ratu gde je izgubio nogu. iskazivala se kao javno ćutanje i privatna ravnodušnost. Prepiska između nemačke hijerarhije i Pačelijeve kancelarije uvek je ponavljala isti stav: Jevreji moraju da se brinu sami o sebi. naređujući užasnutim gledaocima da pljuju na njih i da ih gađaju blatom. Ali nekoliko meseci kasnije. svim mogućim sredstvima: da se povrede i da se ponize. „Od tog trenutka. nešto me je pogodilo u srce". Posle toga. Pa ipak. bez obzira na nas same.000 sakupljeno i poslato u koncentracione logore.posebno su jezuiti često organizovali parohijske misije i utočišta i u tome su bili glasni. Pačeli je tvrdio da su on i Sveta Stolica istupali sa položaja visoko moralne hrabrosti početkom godine. Jevrejima je bilo zabranjeno da ulaze u pozorišta. „IZGUBLJENA" ENCIKLIKA 103 . Sedmog novembra 1939. oslobođenog nikotina i alkohola. Ernsta fon Rata. Pa ipak. inače ne može da dođe ni do čega velikog niti odlučnog. Lihtenberg je otvoreno protestovao protiv antisemitizma i zloupotrebe ljudskih prava." Posle Kristalne noći. sam počeo da zauzima saosećajniji. na godišnjicu puča u pivnici. Kardinal Faulhaber je u početku branio Majera. što je bio dokaz da je u crkvi postojala snaga koja se zalagala za otpor. na njihovoj antipušačkoj i antialkoholičarskoj kampanji. provodeći pomirenje za koje se godinama zalagao Pačeli u Rimu. jezuita koji je bio aktivan među radničkim grupama i koji je uhapšen na šest meseci 1937. Hitler je dozvolio demonstracije protiv Jevreja u čitavoj Nemačkoj. Neposredni cilj bio je da se Jevreji povrede koliko god su to okolnosti dozvoljavale. na koncerte i izložbe. zbog svojih propovedi protiv nacističkog antisemitizma. Fridlender navodi priču američkog konzula u Lajpcigu koji je bio svedok: „Nezajažljivo sadistički zločinci bacili su mnoge stanovnike koji su drhtali u potok koji je tekao kroz Zoološki vrt. ubio je poljski student koji je protestovao protiv antisemitizma. volimo ga upravo zbog te opasnosti. O tome je pisao Saul Fridlender: „Beskrajna mržnja trebalo je da bude znak za žestoki napad na sve. od 1933." Posledica propovedi bila je da je otac Majer izjavio da prestaje sa svakim vidom protesta.. Jedan od takvih izuzetnih disidenata bio je monsinjor Bernard Lihtenberg. Jurišnim trupama bilo je dopušteno da uništavaju i demoliraju sinagoge i jevrejske radnje. i bio je prvi katolički kapelan koji je dobio Gvozdeni krst. održavano i ponavljano širom nemačkih gradova i najmanjih varoši. Umro je na putu za Dahau 1943. Pogrom i akcije koje su neposredno sledile sasvim su s pravom nazvane 'ritual poniženja’". kao i celom svetu: „Mi volimo ovo vreme. Faulhaber je čestitao nacistima u svojoj novogodišnjoj propovedi 1938. Šokantna neumesnost Faulhaberovih izjava. Najmanji znak simpatije izazivao je pravi bes od strane tih zločinaca. do kraja. uprkos opasnostima i tegobama. i zbog teških zadataka koje nam doba nameće. Devetog novembra. kao što smo videli. kada je bilo reči o jevrejskom pitanju. Oko osam stotina Jevreja bilo je ubijeno i nekih 26. a rat je proveo u kućnom pritvoru u benediktinskom samostanu u Bavarskoj.. bioskope.

posebno u Istočnoj Evropi u drugoj polovini tridesetih godina. i koju je jasno izrazio Pačeli u svojoj prepisci sa Gasparijem iz Minhena 1917. septembra 1938. Roland Hil. Govoreći drugu molitvu posle dizanja hostije na misi. za koje je postojalo široko rasprostranjeno uverenje da su uzeli poslove Nemcima za vreme krize tridesetih godina". „Uvek kada pročitam reči : Žrtva našeg oca Avrama". i tom mu je prilikom rekao: „Prosto recite ono što biste rekli kad biste bili papa!" Ali nešto tačniji uvid u mišljenje Pija XI može se naslutiti iz primedbe koju je dao pontif-eks 6. svi smo mi Semiti. Antisemitizam se ne može pomiriti sa ovom uzvišenom mišlju. Nema čvrstog dokaza da je i Pačeli učestvovao u pripremanju teksta. Projekt je bio poveren generalu Jezuitskog reda. „Mi priznajemo da svako ima pravo na samoodbranu i da može da preduzme nužne korake da sačuva svoje legitimne interese. pozvao tri jezuitska naučnika: Gustava Gundlaha (Nemca). koja je nekada bila poznata po svojim antisemitskim idejama. 22. kao rezultat istraživanja belgijskih naučnika. On je sa svoje strane. (Tekst je nedavno postao dostupan na francuskom. Ipak. bili angažovani na pisanju teksta. Grupa belgijskih hodočasnika mu je poklonila jedan starinski molitvenik. a nad kojom je Pačeli imao znatan uticaj. politike. učestvuju u antisemitizmu. on je odlučio da se pripremi enciklika o nacističkom rasizmu i antisemitizmu." Misao o „samoodbrani" i „legitimnim interesima" pre suštinskog „ali". Reči pontifeksa nisu bile objavljene u „L'Osservatore Romano". mi zovemo Avrama našim patrijarhom. Ali ona nikada nije bila objavljena. Duhovno. istoričar i novinar. štampe. ali ne i na nemačkom originalu). Pije XI je pokazivao sve veću zabrinutost. izgleda da je došlo do razlaza između Pija XI i Pačelija o jevrejskom pitanju. već je delio neraspoloženje svoje generacije prema verski iskorenjenim jevrejskim imigrantima sa Istoka.21 Kako bilo. pozorišta. otkrivajući poznatu naklonost ka antijevrejstvu u katoličanstvu početkom dvadesetog veka koju je delio Gundlah. Pije XI je razgovarao sa Lafargom u papskoj letnjoj rezidenciji u Kastel Gan-dolfu. Nacrti enciklika nisu nikakva garantija pravih papinih osećanja ili mišljenja kardinala državnog sekretara. filma. kojima se Pačeli obraćao tokom svoje karijere za intelektualnu podršku. plemenitom stvarnošću koju izražava ova molitva. poljskom jezuiti Vladimiru Ledokovskom."22 Sa suzama u očima. važno pitanje je mera do koje su Pije XI i Pačeli delili takva uzdržana mišljenja. napisao članak o antisemitizmu u Lexicon für Theologie und Kirche 1930. našim pretkom. nauke i umetnosti". Jedino su jezuiti. rekao je Pije. koji je poznavao Gundlaha pedesetih godina. koju je Pije XI pročitao. Ali antisemitizam je nedopustiv. Lafarg je tvrdio da Katolička crkva treba da postavi pitanje rasne jednakosti kao suštinski cilj u dvadesetom veku. i nacrt teksta na francuskom tek je nedavno ugledao svetlost dana. on je govorio o stradanju Jevreja u Evropi: „Nemoguće je da hrišćani". u kome je osudio etnički i rasistički antisemitizam kao nehrišćanski. početkom leta 1938. juna 1938. „ duboko se ganem. Gundlah je. s druge strane. ili da enciklika nije odražavala njegova shvatanja. malo je verovatno da nije bio blisko povezan sa njegovom pripremom. ali pošto je on bio papin poverljivi savetnik u nemačkim poslovima i njegov favorizovani naslednik. Zapamtite dobro. Međurasna pravda. Konačno. Papine opaske su sačuvane zahvaljujući tome što ih je proterani 104 .koji su doveli dokument do faze nacrta. što zaokružuje utisak da se Pačeli sagla-sio sa dokumentom. rekao je. papa je pročitao odlomak u kome se moli Gospod da prihvati žrtvu sa istom milošću sa kojom je nekad primio Avramovu žrtvu.Što se antisemitizam više širio.20 Lafarg se borio protiv rasizma u SAD i napisao je knjigu o tom pitanju. prokomentarisao je da „on nije bio antisemita. niti u „Civiltà Cattolica". zvuči kobno. Gistava Debikua (Francuza) i Džona Lafarga (Amerikanca) . ali otkriveni tekst dovoljno potvrđuje ono što se znalo o stavu Vatikana prema Jevrejima. dok je stanje „antijevrejstva" oprostio kao moralno i legalno sredstvo borbe protiv „opasnog uticaja jevrejskog naroda u oblasti ekonomije. godine.

Bog ih je izabrao kako bi omogućili Hristovo spasenje. I pored svih predrasuda. prepune su tradicionalnog katoličkog antijevrejstva. kao što će to činiti Pačeli posle rata. u šta je Pačeli verovao da je bio svedok iz prve ruke u Minhenu. za jednu encikliku sasvim druge vrste. i pored svih svojih nedostataka. februara 1939. da je papa osudio antisemitizam. „zaslepljeni svojim snom o zemaljskim bogatstvima i materijalnim uspehom". Obe ove misli povezane su sa Pačelijevom ličnom prošlošću. nema dokaza da je dao instrukcije da se on objavi. pa čak i podrška boljševizmu. ova enciklika predstavljala temeljnu osudu antisemitizma. nedelju dana kasnije. time što bi se neke države ometale da se bore protiv njega.katolički političar Don Luiđi Sturco. I sada. Deo neobjavljene enciklike koji se bavi rasizmom nije ništa posebno. 9. on ju je uputio glavnom uredniku . jer je u to vreme bio ozbiljno bolestan. Pačeli je upotrebio taj naslov. skraćen u Humani generis. Zato bi odbrana Jevreja.. kojima su se ti nesrećni i zavedeni Jevreji pridružili u nameri da zbace društveni poredak".La Civiltà Cattolica".Čisto svetovni problemi koje po njegovom mišljenju ima jevrejski narod. Otuda Katolička crkva. postoji izjednačavanje Jevreja sa „boljševičkom zaverom" da se uništi hrišćanska Evropa. objavio u belgijskim novinama „Cite Nouvelle". odgovorni za svoju vlastitu sudbinu. najljući protivnik fašizma.23 Ostalo je otvoreno pitanje da li je Pije XI ikada video tekst prvog nacrta izgubljene enciklike o antisemitizmu. tvrdi se u encikliki. Jevreji su. Najzad. prema nacrtu. koji ju je izgleda takođe sklonio. već isključivo zbog svojih svetovnih. egoističnih. mogla pretpostaviti neprihvatljive kompromise. U drugom odlomku. Međutim. poživevši još samo nekoliko nedelja. 11. ne zbog svoje vere. Dokument je stigao do Pija XI nekoliko dana pre njegove smrti. Zašto enciklika nije bila dovršena u pravo vreme i uručena papi? Ne znamo. Prvo. enciklika je jasno stavila na znanje svetu. iako postoji čvrst dokaz da ga je Pačeli uništio. zbog čega sada plaćaju cenu. ima obavezu da „upozori i pomogne onima kojima prete revolucionarni pokreti. sve dok traje njihovo verovanje i neprijateljstvo prema hrišćanstvu". ukazuje na rizik od toga da se Crkva „kompromituje u odbrani hrišćanskih principa i humanosti time što će biti uvučena u čisto svetovnu politiku". izgleda verovatno da jezuiti.24 Drugo. oni su zaslužili svoju „svetovnu i duhovnu propast" koju su sami na sebe navukli. Godine 1950. a možda i Pačeli. i pored svih dobrih namera." Time se kazalo da su Jevreji svoje probleme sami navukli na svoje glave. kao što bi to zahtevali „hrišćanski principi i humanost". Nije sačuvana nikakva beleška o tome kako je primio tekst. MRAK NAD EVROPOM 105 . čiji je uticaj bio presudan tokom bolesti Pija XI. a ideje o judaizmu i antisemitizmu. političkih i materijalnih razloga. u periodu između smrti Pija XI i konklave.. ali oni su ga odbacili i ubili. pohranio je dokument duboko u tajne arhive. „tvrdoglavost" i „tvrdokornost" Jevreja postojala je u velikoj meri kao deo rimske antijevrejske predrasude za vreme Pija IX. Iskrivljena misao koja je ovde izražena proširila se na konačni cilj teksta: „Crkva je samo zainteresovana da sačuva svoje nasleđe Istine. Iako je. vođa zabranjene Partito Popolare. nju ne interesuju.. od kojih je jedan udruživanje. pod naslovom Humani generis unitas (Jedinstvo ljudske rase). ne zbog svoje rase. tekst daje oduška „duhovnim opasnostima" koje su prisutne od „izlaganja Jevrejima. Ali suštinska misao koja najavljuje Pačelijevo ratno ćutanje. Nacrt enciklike dalje brani Katoličku crkvu protiv optužbi za antisemitizam. enciklika je uručena Ledokovskom koji ju je sklonio. nisu bili voljni da razbesne naciste njenim objavljivanjem. Pačeli koji će uskoro postati papa. U jesen 1938.

radnim mestima. posebno tamo gde se primećivalo da su radničke organizacije povezane sa Crkvom. čak i sami biskupi. 1874. potencijalnim izvorom razdora u Bizmarkovom novom Rajhu. Bizmark je čak sumnjičio i poljske katolike u Nemačkoj i osuđivao je stvaranje parlamentarne Katoličke stranke centra. bio je pretučen i ubijen. komentarišući obrazac otpora širom Pruske. Mnoge crkve i semeništa bili su zatvoreni. gomile katolika su se sakupile i „bacile se na zemlju. Kada je biskup Eberhard uhapšen zbog nepokoravanja zakonima. a još više se skrivalo ili pobeglo u inostranstvo. bila je jedan od izvanrednih poduhvata toga vremena. u mnogim delovima Nemačke da odgovore na nasilje nasiljem. Kao što to piše Dejvid Blekborn. po mišljenju istoričara Dejvida Blekborna.Od sredine dvadesetih pa do kraja tridesetih godina. Kada su dva katolika uhapšena u Emsdetenu 1876. da je čitava scena bila neopisiva". bila je Bizmarkova računica da „može skrenuti političke težnje liberalnih većina u nemačkom i pruskom parlamentu ujedinjujući ih u borbi protiv Katoličke crkve. nije bilo pokušaja da se upotrebi vojna sila. kontrolisali katoličko versko obrazovanje i naimenovanje parohijskih sveštenika. istaknuti vođa u političkom katoličanstvu. gomila demonstranata se skupila pred zatvorom i bacala kamenje.. Drugi element borbe." Kulturkampf je započeo nizom antikatoličkih zakona koji su ograničavali „zloupotrebu" predikaonice u političke svrhe. Katolička reakcija u zajednicama. a ne po nalogu pape. kao da je on bio u položaju da baci na zemlju svoje neprijatelje i prikupi ceo svet protiv njih jednom jedinom rečju. katolike su smatrali „unutrašnjim neprijateljem". Bio je zabrinut zbog istorijskog presedana katoličke reakcije na Bizmarkov Kulturkampf sedamdesetih godina XIX veka i osećao je strah od političkog delovanja katoličanstva. U celini. Međutim. u lokalnim zajednicama. i 1938. uznemirila je vladu i lokalnu vlast širom Nemačke.. „katolici su odbijali 106 ."3 Spremnost katolika. sa izvesnim hvalisanjem i isticanjem papske moći. tokom sedamdesetih godina prošlog veka katolici su koristili svoje klubove. emocije koje su obuzele čak i snažne ljude tako moćne. društva. otpuštaju sveštena lica i ukidaju državne subvencije onim sveštenicima koji su odbili da učestvuju u Kulturkampf-u. parohijama. Hitler je bio zabrinut zbog mogućnosti da Katolička crkva omete njegove planove. U većini slučajeva. svesno su izražavali. Procenjuje se da je pre završetka krize nekih hiljadu osam stotina sveštenika uhapšeno ili proterano. na kraju su demolirali zgradu i oslobodili zatvorenike. iz taktičkih razloga. njihovo plakanje i jaukanje tako srceparajuće. marta 1874. progoni za vreme Kulturkampf-a nadmašili su nacističke progone Katoličke crkve između 1933. zabranili jezuitski red. u to vreme. hiljade katolika je napalo železničku stanicu da oslobodi uhapšenog sveštenika. Preduzimane su mere da se konfiskuju crkvena imanja. nepopuštanja i aktivnog otpora. rizikovali su da ih čak i fizički napadne besna gomila. prisluškivana su i onemogućavana. Kada su zvaničnici došli da zaključaju crkve. putem protesta. Katolička udruženja nalazila su se pod nadzorom. Gradonačelnik koji je naredio da se prekinu katoličke demonstracije u Rajnskoj oblasti 1875. Kada je biskup poslednji put blagoslovio narod pre ulaska u zatvor „uzbuđenost mase u tom poslednjem trenutku bila je tako velika.2 Priznanje da je ova solidarnost došla direktno iz naroda. Stotine sveštenika je uhapšeno. Biskup Vilhelm fon Keteler iz Majnca. štampa i izdavaštvo bilo je sputavano i napadano. Koliko su realni bili njegovi strahovi od reakcije katolika na režim? Koliko je realna bila mogućnost katoličkog otpora pre izbijanja rata? Brojni su i složeni uzroci Kulturkampf-a ili borbe među kulturama.1 Posle objavljivanja Silabusa o greškama i definisanja papske nepogrešivosti na Prvom vatikanskom koncilu. U Nambornu. primetio je: „Ne slažem se. čupali su kose i kukali toliko da je bolela duša". bratstva i esnafe kako bi planirali zajedničku akciju sa svojim župnicima i biskupima.

Fenomen Resistenz-a. koji je značio nešto manje dramatično od fizički junačkog otpora . postojao je široko rasprostranjen pasivni otpor: katolici su pomagali sveštenicima u bekstvu ili u skrivanju. stotine žena se skupilo ispred zatvora da demonstrira.5 Ono zbog čega je ovaj događaj posebno značajan jeste činjenica da se dogodio posle Staljingrada. Komunikacije i putovanja omogućila su nacistima da kontrolišu događaje daleko brže nego što bi to moglo biti moguće sedamdesetih godina XIX veka. 107 . Pokušaji državnih službenika da oduzmu župske knjige bili su sprečavani. protesti protiv uklanjanja svetih predmeta iz škola 1936. od kojih je većina preživljavala radeći „najniže" poslove. Ali glavna razlika između ova dva perioda bio je preovlađujući uticaj vatikanske politike pokoravanja u tridesetim. februara 1943. Tokom tog meseca. Policija i esesovci su u više navrata rasterivali žene. Od tog broja. sučeljavajući se sa naoružanim esesovcima. Razume se da su postojale suštinske razlike u okolnostima između ova dva perioda. vernici bi se sastajali na šumskim čistinama ili u podrumima na misu.koja još uvek postoji u Bizmarkovo vreme . Razlika između akcije lokalnog stanovništva iz sedamdesetih godina XIX veka i njenog odsustva tridesetih godina XX veka još uvek nije razjašnjena."4 Što se ostalog tiče.bio je svugde očevidan. Crkve su ostale otvorene i vernici nisu bili sprečavani u obavljanju svoje svakodnevne verske prakse. Tamo gde su crkve zatvorene. tokom tridesetih? Da li bi otpor mogao da uspe slično kao što se desilo sa katoličkom reakcijom na Bizmarkov Kulturkampf da političko katoličanstvo nije bilo izdano i napušteno? Najjači argument da je katolički otpor mogao da uspe da je otpočeo rano. Hitler je. u centru grada. Gestapo je odstupio i oslobodio dve hiljade Jevreja. odupirući se uporno ispitivanju i nalazeći nenasilna sredstva da izraze svoj prezir prema policiji i drugim zvaničnicima: smehom. i ona je potpuno uspela. februara 1875). Ali one su se ponovo okupljale i napredovale u redu. koristeći se iskustvima Kulturkampf-a.završili su se 1933. sedamdesetih godina XIX veka. Svi oni (uglavnom muškarci) bili su oženjeni nejevrejkama. da je bio široko rasprostranjen i usklađen. papstvo nije pokušavalo da kontroliše događaje iz centra. preteći da će da pucaju. dve hiljade je uhapšeno u zgradi u Rozenštrase.da sarađuju sa vlastima. Tu epizodu istraživao je Natan Štolcfus u svojoj knjizi Otpor srca. osim enciklike Pija IX Quod nunquam (5. Gestapo je sakupio preostalih deset hiljada Jevreja koji su živeli i radili u Berlinu. Konačno. kada su nacističke snage bezbednosti postale radikalne i bezobzirne. na primer. a pratili su one koji su hapšeni čitavim putem do zatvora. Tokom tridesetih godina. Šta se moglo dobiti da Pačeli nije kontrolisao situaciju na tako centristički način. a odatle i do laika. i odlučnost katolika da se sakupljaju na procesije za Tjelovo (Corpus Cristi) i da odlaze na čuvena mesta hodočašća kao što je svetilište Bogorodice u Marpingenu. Oni koji su špijunirali ili šurovali sa vlastima. One su uzvikivale „vratite nam naše muževe!" i njihove demonstracije su se nastavljale danju i noću. Nasuprot tome. preko biskupa i drugih sveštenih lica.solidarnost zajednice u njenom odbijanju da sarađuje . crkvena novčana sredstva su bila skrivana uz rizik da ih otmu. a crkvena imovina koja je bila nasilno prodavana nije nalazila kupce. Čim se proširila vest o hapšenju. To je bila jedina javna demonstracija te vrste od strane nemačkih arijevaca za slobodu Jevreja. koji je proglasio zakone Kulturkampf-a ništavnim što se tiče katoličke savesti. bilo je usamljenih pojava katoličkog otpora koji se mogao uporediti sa iskustvima Kulturkampf-a: na primer. a uticaj parlamenta i slobodne štampe . Štaviše. cele nedelje. bio veoma oprezan u svakom trenutku da izbegne otvoreni napad na izražavanje verskih osećanja ljudi. u Berlinu. bili su žigosani. nalazimo u onim pojedinačnim primerima gde su SS i Gestapo morali da se povuku pred protestima običnih Nemaca. od vrha do dna. Poznati primer je protest u Rozenštrase. proslavljali su oslobađanje zatvorenika vencima i pucnjavom.

kao što su se suprotstavile ubijanju urođeno mentalno i fizički bolesnih. uz podršku biskupa Klemensa fon Galena. Vagner je popustio. pošto je mogao da otkrije razlike koje su postojale unutar vođstva. Tokom istog perioda. U onome što je opisano kao „pobuna majki". Da su ovi protesti ponovljeni i prošireni u mnogim mestima širom Nemačke. P. piše Štern. bila je. novembra 1936. Oko sedamdeset hiljada Nemaca koji su se smatrali mentalno nestabilnim.bile jedina prava opcija hrišćansko-demokratskog centra za glasače. kada su katoličke stranke . bavarski ministar prosvete. Javni protesti. Ono zbog čega je katolički protest bilo veoma teško organizovati na lokalnoj ravni. uključujući i Hitlerovu mladež. politika centrističkog papskog primata. jednog pre. kao što se u ovoj priči stalno pokazuje. delegacije su išle u škole i pretile da će odvesti svoju decu. da bi pokazao da je usklađeni masovni otpor Katoličke crkve mogao doneti neke rezultate u brojnim izazovima nacističkom režimu tokom 1933. podržao protest protiv naredbe da se uklone raspeća iz škola u Oldenburgu." Tako je javni protest bio najjači oblik otpora. „da ne bi bilo Konačnog rešenja. U potonjim protestima i neredima. koji su se stavili na raspolaganje demonstrantima. a drugog tokom rata: reakcije na uklanjanje raspeća 1936. pojavilo se u februaru 1941. SD (Sonderdienst) izveštaji su ukazivali na to u kojoj meri su lokalnu tajnu policiju uznemiravale glasine. Štern i Ginter Levi. Dvadeset i petog novembra 1936. do avgusta 1941. Takav zaključak su donela barem tri istaknuta istoričara tog perioda: Natan Štolcfus. uključujući članove naci-stičke partije. uspešno su protestovali i suprotstavili se Hitlerovom programu „eutanazije". Pošto mu je naredbu uručio nacistički zvaničnik. Natan Štolcfus poredi demonstracije sa sličnim protestima koje su podstakli katolici. u Bavarskoj. Celokupno stanovništvo sela Asberga u Bavarskoj. Vatikan je smislio da ih ukine pošto ih nije mogao kontrolisati. J. Primer hrabrog biskupa Klemensa fon Galena to najbolje pokazuje. Postoje dokazi da su se nemiri proširili čak i među članovima nacističke partije. pa nadalje. i 1934. u vezi sa zabranom raspeća i hrišćanskih molitvi i himni koje je naredio Adolf Vagner. da protestuje protiv deportacije žrtava „eutanazije" koje su bile slate u smrt. umoreno je tokom devetnaest meseci od januara 1940. zaista. Shodno tome.7 Konačno. U vreme kritičnog perioda dvadesetih i tridesetih godina." Navedeni primeri katoličkog protesta pokazuju šta se moglo postići zanemarivanjem primata Vatikana i podsticanjem ljudi na kolektivan protest i otpor. mnogi od njih u gasnim komorama koje će se kasnije koristiti za ubijanje Jevreja. naređujući da se „zaustavi" dekret o uklanjanju raspeća. Bez snažne političke osnove koju bi podržala Crkva (kao što se to desilo sa Solidarnošću u Poljskoj tokom sedamdesetih i osamdesetih godina ovog veka) nije moglo biti ni pravog i efikasnog otpora. naredba je povučena. individualni katolički disidenti našli su se u stanju beznađa. žene su u velikom broju preuzele vođstvo. „Protesti protiv tajnih pogroma ne samo da su pokazivali neposlušnost". nesposobni da se suoče sa neumitnom nacističkom plimom. istorija nacističkog režima bi možda imala drugačiji tok. Nacistički režim je želeo da stvori utisak da su Nemci bili bezrezervno pronacistički nastrojeni. Drugi primer se desio aprila 1931. koji je podrivao poli-tičko katoličanstvo tokom dve decenije. naročito su ugrožavali tajnovitost. Štolcfusov ubedljivi argument zasnovan je na potrebi režima da održi socijalni mir. „već su takođe pretili da otkriju šta je to režim trebalo da sakrije. što je bio događaj koji su katolici smatrali prvom pobedom Crkve nad nacističkom državom. možda bi bila drugačija i „Kristalna noć" i uspon antisemitizma.Partito Popolare u Italiji i Stranka centra u Nemačkoj . Da su katolici protestovali. piše on. obični katolici. kao i sudbina Jevreja u nacističkoj Nemačkoj i. da su se crkve suprotstavile ubijanju i progonu Jevreja. S obzirom na to. došlo je do talasa katoličkog nezadovoljstva u gradu Klopenburgu. u severnoj Nemačkoj.6 „Čini se bez sumnje". sarkazam i vicevi 108 . i programa „eutanazije" iz 1941. Galen je. Kako se nemir širio. velika tragedija gušenja političkog katoličanstva može se naslutiti razmatranjem dva primera katoličkog protesta. od 1933.U svojoj analizi protesta u Rozenštrase. širom Evrope.

s obzirom na to da su žrtve bili oni koji nisu imali podršku u narodu. U knjizi Katolička crkva i nacistička Nemačka. zabavljeni u živahnom razgovoru. sa tevtonskom ozbiljnošću.10 program je skrajnut i skraćen.koja je odjednom postala ozbiljna .. Koliko puta ćemo tu frazu čuti za vreme rata. Pačeli.da uhvatimo jednu reč koja se čula iz Pačelijevih usta: reč Mir. izgledao kao čovek koji otvara svoju poštu. „iako dobro raspoložen. Ovakvu odluku mogao je da donese samo Hitler. Iako program „eutanazije" nije bio sasvim zaustavljen.. Propovedi su štampane i razdeljene. I da nije katolička birokratija od početka okrenula glavu od širenja antisemitske propagande i progona. smatrao je da će narod čitave regije Vestfalije uskratiti svoju podršku režimu ukoliko se ugrozi Galenov život. Treba saznati. poruka koju je posmatrao sa jednakom ravnodušnošću i istom brigom kako bi prosudio koristi ili neprilike koje bi mu njihov sadržaj mogao na kraju doneti. „Ko god da pronosi glasine mora se ispitati o njihovom poreklu. Bez umrtvljujuće ruke vatikanske kontrole.12 To je bilo prilikom ručka koji je priredio poglavar salezijanske kongregacije u Rimu.". od samog početka. potpuno se povukao u sebe. koji je tačno shvatio da je slučaj od velike važnosti za javni moral i propagandu.to je lekcija koja se mogla izvući iz sudbine Hitlerovog programa eutanazije. stigao je sa zakašnjenjem od punog sata. kao da sve stvari posmatra sub specie aeternitatis. u pratnji „mutavog" sekretara. otpor je mogao da se umnoži širom zemlje.."8 SD je izveštavao da „se šire brojni politički vicevi i glasine. užasna sudbina bi možda mimoišla Jevreje. beleška. dok je Pačeli. kome su prisustvovali razni kardinali i prelati. izgleda po prvi put. Pačeli je svojim izgledom odavao nekog ko smatra da je već predodređen za najviši položaj. BUDUĆI PAPA Kako se decenija bližila kraju. „Da su nemačko javno mnjenje i Crkva bili snaga na koju je u principu trebalo računati i koja je mogla takođe da igra ulogu u jevrejskoj tragediji . tvrdeći da se „milosrdno ubijanje" može ponekad primeniti na ranjene vojnike. Svi prisutni su dobro jeli i pili. vodećim ličnostima.. čoveka duboko zamišljenog i čoveka u dubokoj molitvi"." Padelaro piše da je Pačeli pio veoma malo i da je mešao vodu sa vinom. sa podrškom klera i biskupa. a postoje razlozi za pretpostavku da Galenova intervencija nije bila bitna za smanjenje broja ubijenih. godine 1938." 109 . tok istorije bi možda bio drugačiji.. uspešno su se opirali kada su njihovi bližnji transportovani u gasne komore. progovorio: „Svi smo imali vremena u toj prazničnoj atmosferi ."11 PAČELI. zahtevali su da se nad Galenom izvrši smrtna kazna. Svako jelo bilo je kao pismo. i hiljade vernika se sakupilo u minsterskoj katedrali na mirne demonstracije solidarnosti sa biskupom. a Pačeli je „dok su stavljali jelo pred njega. Katolici u velikom broju u nekim sredinama. ispitaju stvar. Očitao je molitvu. posebno zlobne i pune mržnje prema državi. Gebels. ako je moguće. i dok su se svi ostali gosti srdačno smejali. partiji.. zabavne priče kao da su ga uvek zaticale odsutnog". „brižljivo naglašavajući svaki slog". Ovo je bio primer kako je javno mišljenje uticalo na nacistički režim čak i onda kada je Hitlerova moć bila na vrhuncu. Hitlerov lični pomoćnik Martin Borman i druge nacističke vođe. nije se smejao.na račun režima. Da je nemačko javno mnjenje bilo mobilisano protiv drugih zločina i u odnosu na druge probleme. Njegovo lice bilo je „slika koncentracije. Novinar Nazareno Padelaro ga je video izbliza i ostavio živ opis njegove ličnosti. itd. Neko od gostiju upitao je za papino zdravlje. Galen je preživeo nedirnut. i za stolom je zavladala tišina. Špijunima SD naređeno je da. vojsci. Pačeli. osakaćene ljude ili stare i bolesne.9 Tog leta Galen je održao tri propovedi protiv programa „eutanazije" i Gestapoa. Papa radi za mir. osvetnički vicevi o Fireru. ime onoga ko je prvi preneo glasinu ili vic. Ginter Levi zaključuje. na primer.

Ironično deluje činjenica da je austrijski primas. On je pozvao kardinala da dođe bez odlaganja u Vatikan. Vojvotkinja Brejdi (koja je priredila prijem na Long Ajlendu za Pačelija) naimenovala je inženjera grofa Galeacija da se brine o njenoj vili izvan Rima. „inženjer" grof Enriko Galeaci. Kardinal Bertram je objavio pastirsko pismo pozdravljajući nove građane. kao neka vrsta dobro uređene kuhinje. Bez obaveštavanja kardinala državnog sekretara. kardinal Teodor Inicer. izgladnelih žena i starih! Ovde je bilo samo jedno ispijeno lice da nas podseti da je najveća potreba sveta bila pokajanje . oftalmolog. Inicer je oklevao. čak je pazila na posete porodice. moj bratanac Karlo. redovnica je tvrdila da niko bolje od njega ne poznaje Pačelijeve medicinske potrebe. Papa je prvo odbio da ga vidi. nadbiskup bečki.13 Elizabeta je rekla da niko nije znao šta se dogodilo između Pačelija i redovnice posle ove epizode. Karlo je dao fotografiju svom ocu koji ju je predao Don Euđeniju". ali Pačeli je ledeno naredio Iniceru da ga 110 . „Kako je daleko bila slika gladi koja će se uskoro videti širom Evrope na milionima neuhranjene dece. izjavila je na tribunalu za beatifikaciju da je Paskvalinina vlast nad njenim bratom postala „pravi krst. Tu je bila majka Paskvalina sa svoje dve sestre pomoćnice. Dva jezuita. ovaj princ Crkve se odvažio da toplo primi Hitlera u Beču posle njegovog trijumfalnog ulaska u prestonicu. ljubomore i intrige koje su rastrzale njegovo domaćinstvo. kome je Pačeli poverio zadatak da izabere odgovarajuće specijaliste za druge bolesti: tu je bio i doktorov polubrat. otac Lajber i otac Guljelmo Hentrih i Pačelijev stari intimus. moralno smirivanje i dalje je trajalo kako se 1938. monsinjor Kas. otišao mnogo dalje od granica koje je postavio Pačeli. Pripajanje sudetske oblasti posle austrijskog Anšlusa dovelo je do toga da su katolici praktično postali većina naroda. ali se posle toga Pačeli još više odvojio od svoje porodice. Jednom prilikom. izjavila je Elizabeta. koji je nasledio svog oca kao civilni upravitelj Grada Vatikana. Pačelija je razbesneo ovaj čin lokalne odanosti. Iako je medicinska stručnost profesora Galeaci-Lisija bila sumnjiva. „Sestra Paskvalina". Paskvalina je kontrolisala pristup Pačeliju. Potom je i javno izrazio zadovoljstvo Hitlerovim režimom i pre održavanja plebiscita. Pretpostavlja da se Pačelijeva lojalnost podelila. Padelaro se seća da je zapamtio izgled njegovog lica.Kada se Pačeli pre svih digao da krene. koji je bio savetnik u vezi sa projektima gradnje unutar Vatikana. To je ubrzalo Inicerov dolazak u Rim koji je očekivao prijem kod pape. Pačelijeva mlađa sestra Elizabeta. Frančeskov sin. ali umesto da je nemačko katoličanstvo dobilo podsticaj za nepopustljivost i protest. bili su pri ruci kao stalni privatni sekretari. tu je bio lekar. krst koji je primio od Boga kao put u posvećenost". Događaj otkriva napetosti. tako će ostati do kraja njegovog života. ne navodeći datum . neprimećeno. ODLAZAK PIJA XI U poslednjoj godini pontifikata Pija XI došlo je do dramatičnog povećanja katoličkog stanovništva u Velikom rajhu. godina bližila kraju. i Pačelijev nećak Karlo. uspeo je da napravi fotografiju na kojoj je sestra Paskvalina bila uhvaćena u intimnoj pozi sa grofom Galeaci. koju je želela da stavi Pačeliju na raspolaganje." U to vreme. ne žureći da se suoči sa muzikom koja ga je sigurno čekala. aprila. Rikardo Galeaci-Lisi. tako je bila snažna redovničina ličnost da je mogla da ga ostavi u sumnji. zato je Pačeli u jednom članku u „L'Osservatore Romano" od 1.iako je verovatno da se to desilo polovinom tridesetih. Elizabeta je takođe ispričala tribunalu čudnu priču u vezi sa Paskvalinom. sasvim dobro se sredilo Pačelijevo domaćinstvo. „otišla je tamo i primila razne osobe na stanovanje. dok je njegov sekretar „žurio napred sa njegovim ogrtačem". izjavio da je dobrodošlica koju je austrijska hijerarhija izrazila Hitleru data bez saglasnosti Svete Stolice.

" Na kraju godine. Nastavio je da razmišlja o pojavi antisemitizma koji se približio Italiji Musolinijevim prihvatanjem antijevrejskih rasističkih zakona u nacističkom stilu."16 Pije XI. izrečene početkom godine: „Zahvalimo Bogu Svemogućem.17 Što se smrt više približavala. oktobra objavljen u nacističkim novinama „Völikischer Beobachter". Dvanaest dana ranije. koji je umirao od srca i komplikacija uzrokovanih dijabetesom. i dao nam da budemo deo ovog vremena i ovog časa. on je izjavio da su crkve primile više novca od nacista nego od prethodne administracije.15 Inicer se žurno vratio u Beč kao potpuno ukroćen i otada poslušan prelat. bila je jedna . bio na strani anđela.od najburnijih" za čitavog pontifikata Pija XI. na desetu godišnjicu potpisivanja Lateranskih sporazuma i na godišnjicu njegovog krunisanja. a zatim je odmah otišao da se suoči sa papom. Što se ostalog tiče. nije verovatno da bi ona bila nešto jača od nacrta teksta Humani generis unitas).. ali do njih je. Inicer je potpisao. Kardinal sekretar imao je spreman dokument koji je primas trebalo da potpiše.poseti. Koristeći statističke podatke. Kada je pozvao italijansku hijerarhiju da dođe kod njega na audijenciju. Tokom nedelje. Što se tiče suđenja za katolički moral. u kome se kaže da je austrijska hijerarhija potčinjena Svetoj Stolici i da dobrodošlica koju je hijerarhija priredila Hitleru nije obavezivala austrijske vernike. druge nedelje februara. prepun samopouzdanja. Govorio je o ratu koji dolazi i koji će. davali su Jevrejima strancima šest meseci da napuste Italiju. u ovom slučaju. februar 1939. 6. on je nastavio da prima u audijenciju ležeći u svom bolesničkom krevetu. Prema pisanju londonskog „Times-a" narednog dana. kardinal Bertram. poslao je jedan srdačan telegram koji je 2. Ovi zakoni. da su imale koristi od poreza i više slobode. ali bilo je tu i dugih časova samoće kada je ležao razmišljajući o mraku koji se nadvija nad Evropom. Neka razmišljaju o dobrovoljcima otadžbine koji su položili svoje živote kako bi sprečili širenje krvožednog boljševizma. Izgleda da je sve vreme pokušavao da ojača njihovu odlučnost da se usprotive Hitleru. kako se priča. imao je dva srčana napada. rekao je. Taj razgovor i ono što je sledilo. Posle njihovog odlaska. On je priznao da je bilo problema. Pije XI izgleda da je žalio nad konkordatskom politikom Svete Stolice koju je sprovodio Pačeli još od 1913.14 Dok je Pačeli. bilo je majstorski izrežirano. prorokovao je. primetio je da su dva Engleza bila kao par „danguba" i da će se pokazati neefikasnim u nadolazećem sukobu. bez obzira ko je učinio takve prestupe. izglasani u septembru 1938. smatrajući da je Hitler dovoljno popustljiv. A oni koji se i dalje žale: neka razmišljaju o sudbini na hiljade sveštenika i redovnica koji su ubijeni u Rusiji i Španiji. izgleda da je konačno video stvari mnogo jasnije nego Pačeli. Januara 1939. kada su britanski premijer Nevil Čemberlen i ministar inostranih poslova lord Halifaks posetili Rim da umire Musolinija. Posle ukazivanja na veličanstvena dostignuća novog Rajha. papa je govorio dvojici političara. Pije je započeo da piše dva pozdravna govora. kazao je. Hitler je održao huškački govor Rajhstagu o odnosima crkve i države. pedofili i seksualno devijantni moraju biti u Nemačkoj kažnjeni. da je „čovek mira". odbacujući optužbu da je progonio hrišćane u Nemačkoj. on je istovremeno izvanredno primenjivao moć centra. dolazilo zbog nastojanja jednog manjeg broja sveštenika da se angažuje u političkom delovanju. Privatna audijencija. Susret sa biskupima zakazan je za 11. koja je začuđujuće ličila na Pačelijeve reči u Budimpešti. što je blagoslovio našu generaciju i nas. aprila. Do samog kraja. U međuvremenu. Italija da izgubi. on neće progoniti sveštenike koji su povredili svoju zakletvu čednosti na neki drugi način: vlada novog Rajha nije sastavljena od puritanaca. završio je pobožnom frazom. kako bi čestitao i zahvalio se i naredio slavljeničku zvonjavu zvona u nedelju. „Veliko delo očuvanja mira među narodima podstaklo je nemački episkopat da deluje u ime katolika svih nemačkih dijeceza. Dan pre 111 . ne tražeći njihovo mišljenje. govorkalo se da je umirući pontifeks pripremao apokaliptičnu izjavu protiv antisemitizma (ukoliko je to bilo tačno. Pije XI ih je primio u Vatikanu.

preuzeo je da sredi sve oko sahrane kao i pripreme za održavanje konklave. Duče želi da Pinjati to pronađe i ukoliko je tačno. izvesno je da Duče uopšte nije bio ravnodušan prema mogućnosti da pokojni papa poremeti njegove planove. Pinjati je konačno otišao da se vidi sa Pačelijem. ostati neutralan." Pačeli.otac Musolinijeve ljubavnice. „sada više volim da govorim o tome samom Bogu. februara. posle smrti Pija XI. koji ga je umirio. Musolini je prokomentarisao: „Konačno je tvrdoglavi starac mrtav!" Prema rečima ministra inostranih poslova. Francuski diplomati i zvaničnici iz Forin ofisa. sami Francuzi su pokušavali da utiču na rad konklave. shvatili su koliko ga je voleo. koji je četiri godine ranije postavljen za Camerlengo Svete rimske crkve. svesni glasačke moći devetorice frankofonskih kardinala (nasuprot trojici iz SAD i četvorici iz Nemačke). Mogao je. bila je događaj od presudnog međunarodnog značaja u vreme predstojećeg sukoba između velikih sila. „biće smešteno u tajne arhive. starlete Klarete Petači . ukoliko bude prohitlerovski i promusolinijevski nastrojen.18 Čuvši vest o papinoj smrti. da dobije kopiju dokumenta. TRIJUMF Konklava održana 1. 112 ." Dvadeset godina kasnije. italijanskog ambasadora pri Svetoj Stolici. čak i posle svoje smrti. „čovek molitve". na papsku savest: „Umesto da govorim o miru i dobroj volji ljudima koji ne žele da slušaju". Pije XI se konačno usprotivio režimu u Nemačkoj svojom enciklikom Mit brennender Sorge iz 1937. Jovan XXIII je objavio fragment jednog od govora Pija XI pripremljenih za italijansku hijerarhiju. Lateranski sporazumi i Nemački konkordat su. marta 1939. Stajao je pored kreveta preminulog pontifeksa i prema ustaljenoj tradiciji proglasio ga mrtvim.injekcijom otrovao papu kako bi ga sprečio da održi govor. optužili su Italijane da pokušavaju da vuku konce . rimski diplomatski krugovi su brujali od tračeva i intriga. Pije je umro. 12. i njegov odnos sa fašističkom Italijom bio je u krizi u vreme njegove smrti. ukazuju na povlačenje u to posebno egoistično uzvišeno stanje. opstajali. grofa Galeaca Ćana. Pa ipak. 12. Pačeli je čestitao ambasadoru na načinu na koji je italijanska vlada učestvovala u žaljenju za pokojnim pontifeksom. kazao je prijatelju Danijel-Ropsa.1 U međuvremenu. Tokom tri nedelje koliko je proteklo između smrti pape i početka rada konklave. pastirski papa koji je odbijao da govori za bilo koju stranu. i njegova obraćanja biskupima ostala su nepročitana. međutim.zakazanog sastanka. koja će zatvoriti kardinale u Apostolsku palatu i Sikstinsku kapelu. Ćano je zapisao u svoj dnevnik da se u „nekim američkim krugovima govorkalo da Pačeli ima dokument koji je napisao papa.optužba koja izgleda da nije bila tačna. Jedan hagiograf je zapisao: „Oni koji su videli kako se Pačeli nagnuo nad telom mrtvog pape kako bi mu poljubio čelo i ruke. mogao je da učvrsti diktatorsku osovinu BerlinRim i da im podigne ugled moralnog odobravanja u očima sveta. U njemu nije bilo naznake koja bi odredila sadržaj govora. da je papin lekar dr Frančesko Petači ."19 Mislio je na grofa Pinjatija. Politika novog pape mogla se pokazati kritičnom za ciljeve velikih sila na obe strane sukobljene Evrope."20 Pre nego što je Pinjati otišao. ili je mogao da se stavi na stranu demokratije i da ohrabri američku javnost da podrži Francusku i Britaniju u predstojećem sukobu. Novi papa. rekao mu je Pačeli. i 2. Nije poznato da li se Musolini ikad dokopao govora Pija XI. „To će ostati mrtvo slovo". 10. Njegove poslednje reči. s druge strane. bez obzira na to. vest o smrti Pija XI ostavila je Dučea „potpuno ravnodušnim". desetog februara. februara. Barem jedanput je pokazao osećanja. Od tada je bilo mnogo nepotvrđenih glasina: da su govore ukrali fašisti.

i dalje pod utiskom razgovora sa Pijem XI. pošto je taj čuveni bradati prelat verovao da je državni sekretar Pija XI bio po prirodi neodlučan. Bilo je prisutno trideset i pet italijanskih kardinala. 5 Svih šezdeset i dva kardinala koji su imali pravo glasa. što je očigledno značilo Pačelija. Četiri nemačka kardinala svakako su bila za Pačelija."2 U međuvremenu. Pačeli je vodio sa dvadeset i osam glasova. francuski ambasador. i konklava iz 1939. nije bila u tome izuzetak. Tri kardinala s druge strane Atlantika . a iza njega su 113 . uz brigu majke Paskvaline. o Pačeliju. pošto su se iskrcali u Napulju iz Neptunije tog istog jutra. nastaviti prodemokratsku politiku Pija XI. Neki rimski diplomati su odlučno tvrdili da izborni kolegijum po tradiciji odbacuje bivšeg državnog sekretara kao kandidata. javljale su se pukotine. Francuz je verovao da bi Italijani mogli da se podele između pastirskog pape. Prema Đankarlu Cicoli. od kojih se zahtevala dvotrećinska većina. marta 1939. kakav je bio asketski „svetac" Elia dala Kosta iz Firence. i političara. spakovao svoje torbe da bi otišao iz Vatikana. smatrajući da bi kardinali u tom slučaju nastojali da nadoknade ono što je nedostajalo pokojnom papi. Izborna procedura u konklavi podložna je najvećoj tajnosti pod pretnjom samoekskomunikacije. bez sumnje. po rečima sestre Paskvaline. Pa ipak. nastavio je da živi u svojim apartmanima. nije se mogao unapred donositi zaključak.O' Konel iz Bostona.6 glasalo se na sledeći način: u prvom krugu. razgovarao je sa svim frankofonskim prinčevima Crkve o njihovim glasačkim namerama. Međutim. prema rečima savetnika nemačke ambasade. Leme iz Rio de Žaneira i Kopelo iz Buenos Ajresa . Šarl-Ru je smatrao da bi Tiseran mogao da iskoristi ove moguće raskole da odvuče veću grupu stranih kardinala od Pačelija. Tu su takođe mogli da se nađu italijanski propolitički glasovi za kardinala Luiđija Maljonea. na ručak u trpezariju Engleskog koledža. koji je. Pačeli. Šarl-Ru je pisao svojim političkim šefovima u Pariz.stigli su u poslednjem času. sakupili su se da uđu u konklavu u šest sati 1.4 Izgleda da je većina izbornog kolegijuma bila za Pačelija od samog početka. bio je na muci da li bi trebalo da pozove britanskog poslanika pri Svetoj Stolici Frensisa D'Arsi Ozborna. mada ne i svi. kao glavnog kandidata. Izborni kolegijum (oni koji su mogli da glasaju za papu) je 1939. nijedan kandidat nije imao izgleda bez značajne podrške neitalijana. kako se pretpostavljalo. Drugi su se pitali neće li se možda Pačeli pokazati suviše slab pošto je služio pod tako moćnim papom. izgledao „veoma smušeno i uplašeno". To je navelo kardinala Anrija Bodrijara da oslovi usplahirenog diplomatu sarkastičnim rečima: „Došao sam da saznam kako moja vlada želi da glasam. Tiseran i dalje bio „uporan u svojoj opoziciji da se izabere kardinal Pačeli". Artur Hinsli. koji ih je zabeležio u svojoj knjizi Quale Papa?.3 U međuvremenu. nemački diplomati u Rimu izgleda da su bili za Pačelija jer su ga smatrali pomirljivim. rimskog semeništa za engleske mlade sveštenike. pa je tako novi papa trebalo da bude prihvatljiv za italijansku većinu. sačinjavalo šezdeset i dva kardinala. bivšeg nuncija u Parizu. Šarl-Ru je otišao da po drugi put vidi Tiserana. dok je kardinal Inicer iz Beča. iako su nacisti u Berlinu o njemu imali kolebljivo i neodređeno stanovište. odlučno suprotstavljao Pačeliju. kolebljiv čovek koji je više sazdan da sluša naređenja nego da ih daje". sa sekretarom sveštenikom koji se brinuo o njihovim potrebama. Na drugoj strani. Prema tradiciji.Francuski ambasador pri Svetoj Stolici. bojeći se da bi kardinal mogao da ima znatnog uticaja. koji je već stanovao u Apostolskoj palati. Francuski kardinal je rekao diplomati da je Pačeli bio „neodlučan. baš kao što se takav zaključak nije mogao doneti ni o tome da je on za demokratiju. Članovi francuskih i britanskih poslanstava raspravljali su o ideji da pokušaju da utiču na konklavu u korist Pačelija koji će. kardinali su stanovali u jednostavnim ćelijama. Fransoa Šarl-Ru. da je uprkos njegovim naporima da ga od toga odvrati. jedini kardinal iz Britanije. Šarl-Ru. ustanovio je da se francuski kurijalni kardinal Ežen Tiseran.

Pačeli je primetio da je njegov prethodnik jednom rekao da se boravak papskog nuncija u Berlinu „sukobljava sa našom čašću!" Pije XI je rekao da „svet ne bi mogao da razume kako bismo mogli da nastavimo diplomatske odnose sa režimom koji na takav način postupa sa Crkvom". Robusnog milanskog planinara nasledio je rimski građanin. ostvarilo blagostanje nemačkog naroda i napredak u svim oblastima!11 Sa primetnim nedostatkom osećanja za istorijsku tačnost. Neka bi se. uz Božiju pomoć. Poslepodne 2. i preostali deo razgovora ograničio se na pojedinosti kao što je pitanje da li Hitlera treba oslovljavati sa „Uvaženi" ili „Najuvaženiji. zatvorio oči i kao da se plaši.8 Kao što je običaj. verujući da je to bio pogrešan izbor."10 PIJE XII PODRŽAVA HITLERA Četiri dana posle izbora." 9 Uzeo je ime Pije u znak poštovanja tradicije koju je započeo Pije IX. do njegovog neposrednog prethodnika. Stavio im je jasno do znanja da će se nemačkim poslovima baviti on lično. Faulhaberom i Inicerom. preko njegovog junaka Pija X. Kardinal u njegovoj blizini je zabeležio da je. dovela do okončanja Kulturkampf-a. kao i nameru da povuče svog nuncija iz Berlina.. Šulteom. „Oni su bili veoma različiti ljudi. 7 Ušao je u kapelu. Pačeli je sada nastojao da ubedi nemačke crkvene vođe da je laskava poruka koju je Lav XIII poslao 1878. Prema navodima Šarl-Rua. Hteo je da im pokaže nacrt pisma koje je nameravao da pošalje Adolfu Hitleru kako bi obeležio svoj izbor za papu. kao kardinal državni sekretar. kakvo dobro bi nam to moglo 114 . Tiseran je glasao protiv Pačelija do samog kraja. Priča se da je Kardinal Vedije iz Pariza uzviknuo: „Hristov vikar na zemlji!" Pačeli se odmah podigao i nastavio svojim putem. Fireru i Kancelaru Nemačkog Rajha! Na početku Našeg pontifikata želimo da vas uverimo da ostajemo odani duhovnoj dobrobiti nemačkog naroda poverenom vašem rukovođenju. kada je konačno saopšten rezultat glasanja. „sveti kardinal.bili Dala Kosta i Maljone. sa četrdeset i osam glasova. odgovorio: „Vaša svetosti. Sada kada su odgovornosti Naše pastirske službe uvećale Naše mogućnosti. Dala Kostini glasači prišli su Pačeliju davši mu tako trideset i pet glasova. Pačeli je održao sastanak sa nemačkim kardinalima Bertramom. Diplomata je zauzeo mesto učenjaka. Pačeli je prihvatio teret papstva sa pobožnim oklevanjem. pasivniji po temperamentu. izgubio se u molitvi.25 bio je izabran u trećem krugu. stišćući levu ruku koja ga je očigledno bolela.. To je bila najbrža konklava u poslednjih tri stotine godina. učinili smo sve što je bilo u našoj moći da uspostavimo skladne odnose između Crkve i države. pao je na stepenicama kad se okrenuo da razgovara sa kardinalom O’ Konelom. još se usrdnije molimo da ostvarimo taj cilj. Bizmarku posle smrti gnevnog Pija IX." Pošto su se složili sa navedenim nacrtom.12 Ne bi li oni trebalo da pošalju ovaj pomirljivi pozdrav u nadi da se može doći do sličnog rezultata? Kardinali su primili ovu neobičnu verziju svoje vlastite istorije bez komentara. bled i duboko dirnut. Naslednik Šarl-Rua na položaju francuskog ambasadora pri Svetoj Stolici. Potom je Pačeli obavestio kardinale da je on. Prošlo je nekoliko minuta u toj svečanoj tišini. dok je Pačeli išao u Sikstinsku kapelu na treći krug. marta. Pačeli je na sledeći način podržao Firera: Uvaženom gospodinu Adolfu Hitleru. Tokom mnogih godina koje smo proveli u Nemačkoj. i u 5. U drugom. grof Vladimir D’ Ormeson bio je zapanjen razlikom između Pija XI i novog Pija. Tamo gde je njegov prethodnik imao samo grube reči protiv nacizma i antisemitizma.

nadbiskup Orsenigo. čemu je dodavao i „usrdne molitve koje katolici Nemačke šalju u nebo sa svojih oltara". Mislim da je razlog za ovo veliko uzbuđenje bio u tome što je to bila za njih mogućnost za iskreno izražavanje svojih emocija."13 Narednog meseca. od Tibra do Trga sv. marta 1939. Ali izgraditi ih ponovo . Pod ovim modernim despotijama takve prilike su retke i trebalo ih je iskoristiti do kraja. Petra. U vreme dok se masa okupljala pred Crkvom sv." Pačeli je zaključio sa ovom mišlju o potrebi da se održe diplomatske veze sa Hitlerovim Rajhom: „Izvesni kardinali su mi prišli pitajući me zašto još uvek primam u audijenciju nemačkog ambasadora posle svega što se dogodilo. mi-slio je. ne treba da izgleda kao da Sveta Stolica prekida odnose sa Nemačkom. četrdeset nemačkih divizija bilo je mobilisano. raspoloženje je ukazivalo na rat nerava koji su podsticale novine i radio-izveštaji o Hitlerovom poslednjem koraku pred rat. Pačeli je rekao da bi prekid pregovora oslobodio Hitlera od poslednjih ostataka Nemačkog konkordata. građani Rima i hodočasnici iz svih krajeva sveta sakupljali su se na trgu.16 Za druge. svakog 20. Bio je to izvanredan prizor. koji je bio izveštač Herstovog novinskog sindikata u SAD. Napolju. Lako je prekinuti pregovore.15 KRUNISANJE Pačeli je krunisan 12. razumeo je i „umirio se". aprila tokom nekoliko sudbonosnih godina koliko je preostalo Hitleru i njegovom Rajhu. uzavrelost gomile bila je posledica činjenice. po Pačelijevoj izričitoj želji. i to su shvatili i nemački biskupi. ceremonijalni put u slavu Lateranskih sporazuma. bronzana vrata su se otvorila i gosti su pohrlili u zgradu... počeli su da se okupljaju na stepeništima bazilike Sv. Oko šest. Petra. nastavio je. Na to je kardinal Bertram. tiskalo satima na hladnom suncu. Prvi od četrdeset hiljada posetilaca koji su imali karte za taj događaj. Svedoci su govorili o veselju koje je raslo dok se mnoštvo. poslušno rekao: „Da. U osam sati. Većinom su to bili Rimljani. Nema drugog načina. priredio je gala prijem za Hitlerov pedeseti rođendan. Za Hilera Beloka. tražeći mesto u ogromnom mramornom amfiteatru. kardinal Bertram iz Berlina morao je da šalje „najtoplije čestitke Fireru u ime biskupa i dijeceza u Nemačkoj". ima obraza da traži audijenciju? Moj odgovor je. juna 1939. najlepši koji sam video u životu. bez da traži od nas ustupke. kako ćemo održavati vezu sa nemačkim biskupima?" Pije XI. Kako on. a bilo je izveštaja o pokretima vojnika Vermahta na češkoj granici. Takve rođendanske čestitke koje je započeo Pačeli odmah su postale tradicionalne. berlinski nuncije. 20. 'Šta ja drugo mogu? Moram sa njim postupati prijateljski. militantnog engleskog katoličkog pisca. pitali su me. Ispunili su čitavu Via del Konciliscione. 20.14 U razgovoru sa kardinalima Državnog sekretarijata za izvanredne poslove. Petra već u tri časa ujutro. od početka svoje vladavine Pačelijev pristup Hitleru prevazilazio je diplomatsku uglađenost. dok se bledo prolećno svetlo probijalo preko Mikelanđelove kupole.doneti? Ako povučemo nuncija. spremnih da uđu u Prag.’" Dakle. 115 . masivna. Njegovo neobično prijateljsko pismo „uvaženom Hitleru" mimoišlo se sa dolaskom „najtoplijih čestitki od Firera i vlade. što se tog dana na kratko prekinula fašistička jednoličnost.sam Bog zna kakve ustupke bismo morali da pravimo! Ali možete biti sigurni da ih režim ne bi ponovo započeo. više od milion ljudi kako se procenjuje. još uvek su pristizali. aprila 1939. a zatim se proširili preko mosta u Korso Vitorio Emanuele. rođenog u Francuskoj.

urednik međunarodnog katoličkog nedeljnika „The Tablet". „Bilo je prilično nereda". Međutim. et super hanc petram aedificabo ecclesiam meam. Musolinijevim zetom i ministrom inostranih poslova. da blagoslovi sakupljene inostrane dostojanstvenike i članove kraljevskih kuća. koji je kasnije napravio rusvaj pošto su ga smestili ispod vojvode od Norfolka u procesiji. napisao je u svom izveštaju sa krunisanja: „Papa koga su uveli u katedralu na vrhuncu progresivnog sekularizma. neće se boriti protiv zla progresivnog sekularizma trijumfalističkom izolacijom. Ali. prvo koje će se. pevao je hor Sikstinske kapele. Petra. Dijega fon Bergena.prvo italijanski kurijalni kardinali. niz prelata u blistavim belim odeždama i mitrama . Pije XII. Zatim je u veliku centralnu lođu crkve došla glavna procesija. veliko predvorje bazilike. biskupi i opati velikih benediktinskih bratstava. služio je kao papski nuncije u Minhenu i Berlinu. idući u korak sa grofom Galeacom Ćanom. Pol Klodel. Među njima su bili princ i princeza od Pijemonta. izgledi da do toga dođe. prohladnog jutra. da li je ova sjajna predstava koja se spremala bila i znak za rađanje novog papskog populizma? Ili za apoteozu trijumfalizma? Pačeli je naredio da se ne štedi na troškovima. nije tako daleko i toliko mnogo putovao. u celini. a putovao je i u Istočnu Evropu." Samo nacistička Nemačka među velikim silama nije poslala istaknutu ličnost. danas. zatim metropoliti prinčevi Crkve. i što je bilo prilično čudno. Ferdinad bugarski i Alfonso španski. skromno. premijer Irske. Nije li se novi papa divio Markoniju koji je projektovao moćni radio-predajnik u vatikanskom vrtu? Nije li bio oduševljeni pristalica novih medija. Tačno u 8. kako je zabeležio Vudraf. piše Ćano u svom dnevniku tog dana. kao predstavnik Ujedinjenog kraljevstva. zadovoljavajući se prisustvom tamošnjeg vatikanskog ambasadora. američki ambasador u Londonu i istaknuti bostonski katolik.Postojalo je široko rasprostranjeno uverenje između izbora i krunidbenog dana. decentralizovati i demistifikovati papstvo. grof od Flandrije. snimiti na filmu.) 116 . Euđenio Pačeli. Džozef Kenedi. (Ti si Petar. našao se ponovo među ljudima. „u orga-nizaciji pontifikalnog protokola. Imon de Valera. Nijedan državni sekretar u istoriji Crkve. već tako što će ići svetom šireći Hristovu poruku. prvo koje će se izvesti na otvorenom prostoru pred ogromnim mnoštvom naroda na Trgu sv. i na toj steni (petram) sagradiću svoju crkvu. kao predstavnik SAD. krunisan u osami Sikstinske kapele. isto kao i Benedikt XV. namera nije bila u tolikoj meri da se papa dovede među narod. Osećajući raspoloženje u Crkvi. što se videlo iz katoličkih novinskih uvodnika. Međutim. posle krunisanja Pija IX. za i u ime svih ljudi dobre volje. On je bio papa koji će desakralizovati. govorio je Vudraf uticajnom čitateljstvu časopisa „The Tablet". odlazeći u SAD i Južnu Ameriku. prinčevi. ni u ovom ni u bilo kom drugom vremenu nije svet imao prilike da posmatra krunisanje kao što je bilo ovo. tog svetlog."17 Euđenio Pačeli. bili su prilično nepovoljni. i verujući da razume Pačelija. a posebno radija? Zapaženo je da je posetio Englesku i Pariz. Međutim. koliko da se odvoji i uzdigne od njega i da zapanji svet. krunisanje je trebalo da bude kao nijedno do tada: prvo papsko krunisanje koje će se prenositi preko radija celom svetu. Pije XI je krunisan 1922. Konačno pojavio se sam Pačeli. ambasadori i istaknuti predstavnici država. Daglas Vudraf. pesnik i dramatičar. nijedan papabile. stupali su dole ka južnom delu crkve sa blještavim odličjima. noseći belu mitru i ogrtač izvezen u zlatu. tvrdio je Vudraf. 1846. bio je takav pontifeks koji će srušiti zid koji deli Crkvu od sveta. za njima nadbiskupi.30 prolomio se aplauz kada je Pačeli stigao u atrijum. Lav XIII je 1878. Petra. da Pačelijevo stupanje na tron svetog Petra mora da označi kraj dugog perioda kultnog papskog zanosa. prvih mračnih dana Prvog svetskog rata. Dvoje po dvoje. U svakom slučaju. vojvoda od Norfolka. kao državni sekretar dva puta je prešao Atlantik. hrabro noseći Hristovu poruku ljudima sveta da se bore protiv novog paganizma. da zauzmu svoja mesta levo od visokog oltara. kao predstavnik Francuske. dva bivša kralja. Ti es Petrus. na podijumu pred svetilištem sv. preko radio-talasa i na svetlucavim ekranima bioskopa širom sveta.

kako bi znao da si otac prinčeva i kraljeva. uvek spremno da uoči značajno. svi su ga već zvali Anđeoski pastir."18 Driberg koji je stigao u Crkvu sv.. onog dana kada se krunisao.30 i u jedan sat je došao trenutak samog krunisanja. Ispred njega je išao šef ceremonije. Oni koji su prisustvovali ili videli filmske novosti velikih fašističkih ili nacističkih skupova. koji je povremeno zaustavljao procesiju. pevanjem službi i jevanđelja i na grčkom i na latinskom jeziku. elegantne pokrete svojim dugim. koji visi kao most između božanskog i ljudskog". Znalačko oko londonskog novinara Toma Driberga. Ali izgledalo je kao da želi da se ceremonija koliko je moguće više oduži. šumama zapaljenih sveća.19 Drugi je razmišljao da je „prisustvovanje njegovom ustoličenju za papu bilo nezaboravno. dok je kardinal-dekan. visokim stasom. Bila je to. kasnije je pisao: 117 . ove liturgije. tradicionalnoj papskoj stolici." Konačno. Priča se da je Pačeli lično podržao ovaj naziv. duboko usađenih očiju koje su sa setom posmatrale vernike. To nije bio „popularni papa". izgledao je čitavom svetu kao polubog. Hor je pevao „Zlatna kruna na njegovoj glavi". „Primi ovu Tijaru". (Seti se. „ukrašenu sa tri krune. posebno su pomenuli Pačelijevu zanetost razmišljanjem. bledog kao pergament. pisao je Daglas Vudraf. asketskog lica. poučno iskustvo". da je on „izgledao kao da živi na natprirodnoj ravni". dok su vernici u talasima klečali na obe strane. iako mu je vrat bio sasvim ukrućen. opati sa mitrama samo njegovo stopalo. spuštao tešku trostruku tijaru koja potiče još iz kraja prvog milenijuma hrišćanstva. pisao je.. tamnim očima i naočarima u zlatnim okvirima na njegovom orlovskom nosu. prvim sedinama nad slepoočnicama. jedna od „najveličanstvenijih ceremonija kojoj sam ikad prisustvovao. Naginjući se napred. Krunisanje je obavljeno u velikoj lođi koja nadvisuje trg i gomilu. on je zapevao. već neko ko je izgledao kao da je već bio božanski preobraćen. praveći duboke. Pačeli je vešto blagosiljao levo i desno. Petra odeven u večernje odelo sa belom mašnom i rukavicama." Mnogi svedoci.Pačeli. Pačeli je učestvovao u misi od 9. ovaj 262. kao da se nalazi između neba i zemlje: zaista pravi pontifeks. stubovima dima od tamjana. njegova eminencija Kaća-Dominioni. vladalac sveta." Jedan posmatrač je oduševljeno primetio da sa svojim „asketskim likom.) U međuvremenu. doživeli su kao ogroman izazov prostačkim neopaganskim skupovima diktatora. dopisnici svetskih novina su bili ushićeni tog jutra starinskim prikazom liturgijskih propisa: veličanstvenim odeždama. koga su hladili ceremonijalnim perjanim lepezama (flabelli) i koga je visoko nosio skup crnog plemstva u belim rukavicama na sedia gestatoria. on je zapalio komad lana u priručnom srebrnom gorioniku. smirenom koreografijom ministranata obučenih u zlatne odore sa taftanim suknjama obrubljenim belgijskom čipkom. da ovako prolazi slava sveta." Prema lažnim proročanstvima Malakija. Okrećući se u lice novom papi tri puta. a zatim se rasuo u pepeo. „dok je levo i desno blagosiljao i njegov glas. je i dalje bio jasan i jak kao srebrna truba. sic transit gloria mundi. slavilo se u punom sjaju.20 Ćano je u svom dnevniku zapisao da je novi papa izgledao „istinski dodirnut božanskim duhom. to nije bio čovek koji će sići među ljude. i dalje optimista u pogledu novog papskog populizma. Petra. i katolici i nekatolici. papa počev od sv. vikar na zemlji našeg spasioca Isusa Hrista. nadbiskupi i biskupi stopalo i koleno. Sancte Pater. Urednik časopisa „The Tablet". primetio je zadivljeno da su „kardinali poljubili papino stopalo i ruku. kupastim prstima. Plamen je goreo na trenutak. o Sveti oče. kao da je želeo da odloži njen kraj. izgledao je nezemaljski. izvođene uz zvuke gregorijanskog pevanja i izlive barokne polifonije. „Nije bilo ni traga od umora". Uprkos mraku rata koji se približavao. njegovo snažno osećanje posvećenosti. zapevao je klerik. Amin. bilo je očarano. kome čast i slava zauvek. litanijama. stigao je trenutak da papa blagoslovi urbi et orbi grad Rim i ceo svet. postaće poznat kao Pastor Angelicus (Anđeoski pastir).

očekivali da će on da vrši nad Katoličkom crkvom i nad svetovnim državnicima? Dok je posmatrao kako se moćne sile pripremaju za rat. kao da prati muziku". njegove odgovornosti bile su još značajnije. uključujući i jednu četvrtinu SS . „Pole-teo sam kao da trčim u susret dragom prijatelju. Pačeli je mogao da se pozove na lojalnost i odanost pola milijarde duša. i Toma Driberga u njegovom večernjem odelu i belim rukavicama. Sceni je prisustvovao engleski pisac Hju Volpol. „Pogledao sam na balkon. da ima dar za jezike. njegove sposobnosti i lične preokupacije.. ka stepenicama Crkve sv. i glavni događaji u njegovoj karijeri bili su dobro poznati. kakvu vrstu vođstva. Pričalo se da je veoma inteligentan. ali ceremonija je već bila gotova.Sasvim je bilo u znaku vremena da je krunisanje prenosio radio. kako ga dižu uvis.i to u vreme kada su biskupi. osim nekoliko poznatih činjenica i opštih mesta. Pije XII. a cipele izgažene. dole na trgu. „kako se i dalje ljubazno smeši iako se činilo da se savio na stranu". Nikad nisam ni video krunisanog papu Pija. Kako će institucija papstva. na čijem vrhu su bile ograde gde su se nalazili gosti koji su izlazili iz bazilike da prisustvuju trenutku krunisanja na gornjoj lođi. Ali ko je stvarno mogao da kaže kakav je bio i za šta je bio sposoban? Izgleda da Pačeli nije imao uži krug prijatelja koji su mogli da budu s njim u istoj ravni. dočekati izazov koji je bio pred njim. Potom je Valpol osetio kao da ga je od pozadi udario ogroman talas. papstvo se nije baš sasvim pomirilo sa gradom Rimom. Valpol je osetio kako gubi tle pod nogama i imao je predosećanje da će ga smrviti. dok se svet približavao ivici rata? Kakav su uticaj. Pačeli nije imao vojsku na koju bi mogao da se osloni. Pa ipak. po vlastitoj proceni. o njegovim fizičkim potrebama brinule se se tri nemačke redovnice. frak mu je bio pocepan. Rastuća masa naroda „njihala se u ritmu.. sedamdesetogodišnjaka. njegov lični sekretar bio je tihi. njegov način života i ličnost. da ima izvanredno pamćenje. već se bio vratio u posvećene odaje Apostolske palate da započne svoju dugu i uzbudljivu vladavinu. kako će Pačeli. Zaista. najznačajniji izazov u dugoj istoriji Crkve? Na dan svog izbora. Policajci su gurali masu koja se tiskala napred. i pola Rima se skupilo da primi njegov blagoslov. dok on maše sendvičem. pola stanovništva Hitlerovog sada Velikog rajha bili su katolici. Tokom dvadeset godina. Godine koje je proveo kao diplomata i visoki zvaničnik Vatikana dozvoljavale su mu da računa među svoje poznanike najstarije dostojanstvenike katoličkog sveta. U dobu u kome mnogi ljudi u javnom životu razmišljaju o povlačenju. Otkako je 1935. kler i vernici bili povezani u disciplinovano jedinstvo bez presedana. ka spoljnom zidu. Ljudi su se gurali i udarali. Papa. ali pola veka rastuće centrističke papske moći dalo mu je u ruke ogromnu vlast nad srcima i umovima katoličkih vernika. Možemo li se nadati da će veliki izumi našeg doba doneti boljitak veri? Tog krunidbenog jutra znali smo da mora biti dobro to što se glas Vrhovnog pontifeksa i njegovi pokreti čuju i vide širom sveta. koji se zatekao usred gomile. on je bio stariji prelat više od trideset godina. bio je vrhovni sudija moralnih vrednosti na zemlji i shodno tome. Pačeli je proslavio svoj šezdeset i treći rođendan. 118 . nevidljivi nemački jezuita. da je očigledno pobožan."22 Euđenio Pačeli. čovek koje je otelovljavao tu instituciju.21 U međuvremenu." Bio je bez daha. nije se zbližio sa svojim sestrama. Zatim su dobri duhovi napustili masu. Učinilo mu se da vidi Hilerija Beloka. Petra. Njegov grad se pomirio sa njim. umro njegov stariji brat Frančesko. KO JE PAČELI? Koliko su dobro diplomate i štampa bili obavešteni o čoveku koji je nasledio palium rimske biskupije i tijaru vrhovnog pontifeksa. bile su tajna. zagonetniji čak i od samog Pačelija.

marta francuskog ministra inostranih poslova u Parizu telegramom: „Ovo je izbor koji najbolje može da sačuva papstvo na visokom moralnom nivou na koji ga je uzdigao Pije XI. iako je bilo sumnji u diplomatskim krugovima u pogledu Ćanove iskrenosti. Kao papski nuncije u Berlinu. koji je. Šarl-Ru."24 Portugalska štampa nije bila nimalo zadovoljna izborom Pačelija. Trećeg marta. znali su da u velikoj tajnosti jaše konje na imanju jedne bogate porodice. i njegovom „velikom ličnom šarmu". pošto su oni optuživali Pačelija za primetnu neutralnost Pija XI tokom građanskog rata.Otkada više nije bio na brizi svoje majke. D' Arsi Ozborn. Srednje i Južne Amerike i čak iz protestantskih kraljevstava Skandinavije. bili su više nego nadoknađeni pohvalama iz SAD. bio čvrst branilac Kaudilja. Mišljenje u Britaniji je uglavnom bilo povoljno i prikladno. Ali ovi usamljeni glasovi jetkosti. Njegov izbor. toliko i možda još manje su o Pačeliju znali oni koji su nastojali da obaveste čitaoce novina i vlade. Putovao je u otmenim limuzinama. sretao mnoge državnike. Francuski ambasador pri Vatikanu. Pačeli je jeo sam. „Izgledalo je da je on posebno stvoren za službu Svetoj Stolici". ushićavao se Ozborn. koje su podsećale na njegove raskošne vatikanske apartmane i kancelarije. privatnim železničkim vagonima. Na dan njegovog krunisanja. Njegova boravišta u inostranstvu bile su palate. predsednički apartmani. obavestio je Forin ofis u Londonu o Pačelijevom „svetačkom karakteru". s obzirom da je radio pod autokratom kakav je bio Pije XI". Nije se družio sa običnim ljudima nižih zanimanja. ali poslednjih godina njegova prekomorska putovanja značila su dolaske i odlaske državnog poglavara. diplomata i vladinih službenika nisu bile toliko siromašne u svojim procenama. njegovom „velikom političkom iskustvu". On je dozvolio samo jednu sumnju: da nije bio „sasvim siguran koliko mu je jak karakter. njegovo milosrđe". kada je posetio rudarsko naselje u Bavarskoj. obavestio je 2. „Observer" njegovu ljubav za „mir. „Berliner Morgenpost" je pisao: „Izbor Pačelija nije povoljno dočekan u 119 . uz šarenilo limene muzike i crvene tepihe. upravo „ona vrsta uzora kakav treba da bude Anđeo-ski pastir". nije voleo zdrave šetnje u brdima. kada je rukopoložen za biskupa i kada je otišao u Nemačku 1917. „Naslednik Pija XI. Ovo teško da je bilo pravo stanovište Pačelija." „Manchester Guardian" njegovu sjajnu diplomatiju. niko ga u javnosti nije video bez mantije. „The Sunday Times" je komentarisao „njegovo iskustvo. „dovoljni su razlozi da postane poglavar Crkve". već zato što je Rimljanin. Još od svojih ranih četrdesetih. Ako bi dolazio u dodir sa običnim smrtnicima. Više od dvadeset godina odlazio je na odmor u smirujuće utočište švajcarskog sanatorijuma koji su držale redovnice. On oseća kao Rimljanin u najvišoj meri. što je i dokazano. Moglo se očekivati da će njegov izbor i krunisanje naići na različit prijem u Nemačkoj. pošto se uzdala u šanse svog nadbiskupa Kereheire.23 Francuzi su slično izražavali svoje oduševljenje visokoparnim frazama. Španski frankisti su takođe bili neraspoloženi. pisao je vodeći novinar „The Times-a". psihologiji i stvarnom prošlom životu. patrijarha Lisabona i najmlađeg kardinala. posebnim čarter letovima. pisalo je u „Avenire d'Italia". širokog ljubičastog pojasa i svilenog ogrtača koji ga je obavijao. U Italiji je štampa bila u sveopštem oduševljenju. smatrao je „L'Oeuvre" „može da otvori epohu međunarodnog mira". Putovao je svetom. to su bili vozači i počasna garda. britanski ambasador pri Svetoj Stolici. državničke sobe prvog reda. i njegove „hrišćanske ideale". univerzalnu misiju Apostolskog Rima". Pačeli je bio. „Njegovo izuzetno iskustvo u vođenju crkvenih poslova kao nuncija i sprovođenju vatikanske politike". Ali za razliku od svog prethodnika. „ima nužne kvalitete da zauzme svoje mesto u istoriji". „ne samo zbog njegovih sklonosti i učenosti. osim pri zvaničnim večarama. Grof Ćano je javno pozdravio Pačelijev izbor kao „veliki uspeh za Italiju". Bilo je simptomatično da uopštene laskave i površne izjave uvodničara. koliko im je nedostajalo informacija o njegovom karakteru." tvrdio je „Les Temps".

PAPA MIRA Engleski pisac Bernard Vol ostavio je redak i živ opis Pačelijevog ponašanja na početku njegovog pontifikata. i na taj način demoralisao potencijalni katolički protest i otpor. Neki drugi su ovu kancelariju opisivali kao naglašeno „crveno-zlatnu". Bivši nemački kancelar i vodeći član nekad moćne Katoličke stranke centra. ser Robert Vensitart. utisak koji se može opisati jedino kao pozadina u stilu ampira". da bi zatim. Ovaj prelat sekretar bi ukazao posetiocu da treba da podražava ono što on radi. malo i „prepuno venaca i fresaka. Gotovo četrdeset godina on je bio diplomata. sa mekanim tepisima. Nisam mogao da vidim nijednu knjigu. sa „groznim" medaljonima bivših papa na zidovima. pisao je Vensitart lordu Halifaksu. samo gomile i gomile štampanih dokumenata. kao i kancelarije u kojoj je primao privatne posete i obavljao rutinski pro-tokol. nijedan nije bio tako neobično skeptičan kao beleška koju je napisao Hajnrih Brining.1 Pred kancelarijom se nalazilo predsoblje. „sa sklopljenim rukama. nacističke novine „Graz" izjavile su da je novi papa „sluganski nastavljač propale politike Pija XI. Imao je. Vol je 120 . poznavao je Pačelija kao političara bolje od mnogih. čemu je Pačeli prisustvovao 1907. ali za nemački narod nije važno da li u Vatikanu sedi Pije XI ili Pije XII". „Veoma volim Englesku.. „Brining ne deli opšti optimizam u pogledu kardinala Pačelija". 13. Briningovo mišljenje o Pačeliju nije bilo prosto da će se novi papa dodvoravati Italiji i Nemačkoj kako bi obezbedio mir. što je koristio kao oprobanu temu za razgovor sa Englezima otkako je postao papa. državnom sekretaru. Tu je posetilac morao da čeka dok „pojava obučena u purpur" ne bi prišla tako nečujno po debelim tepisima „da bi se pomislilo da su njegove nevidljive noge bez cipela".. piskutav glas" kojim je izgovorio kratku pripremljenu dobrodošlicu. Brining je već nekoliko godina govorio svakome ko je hteo da sluša da je Pačeli prisilio Nemačku stranku centra na raspuštanje u zamenu za konkordat.Nemačkoj. nepomičan". Video sam flotu u Spajt'edu. Međutim. drugog marta. Brining je rekao Vensitartu da „Pačeli još uvek možda ima na umu mogućnost da i dalje nastavi da pregovara sa sadašnjim režimima u Nemačkoj i Italiji. usred ove bujice novinskih izveštaja i telegrama od lokalnih diplomata ministarstvima inostranih poslova... političar vatikanske svetovne politike. a potom je pokazao Volu da sedne na stolicu pored njegovog stola. podsekretar u Forin ofisu. u Austriji." U međuvremenu. prelat se duboko poklonio beloj figuri pontifeksa koji je sedeo za stolom. Ser Robert je pitao Brininga šta misli o Pačeliju kao papi. „Izgledalo je kao da su na novinama obeleženi odeljci. sveštenik za predikaonicom. Pačeli nikad nije bio pastir duša. pozlaćeno i ružno". Vol ga je sledio. pozvao je na ručak Brininga koji je tada bio u izgnanstvu u Londonu." Nacistički glasno-govornik. Vol je bio svestan „debelih zavesa i mramora. beleži Vol." Pačeli je tražio da se govori engleski. Na stolu su bili nagomilani dokumenti i novine. čije su poslednje reči sa Pačelijem bile izgovorene u besu. Posle izbora Pačelija."25 U stvari." „Frankfurter Zeitung" je istog dana pisao: „Mnogi njegovi govori jasno su pokazali da on ne shvata sasvim političke i ideološke motive koji su započeli svoj pobedonosni marš u Nemačkoj. nego da je već ućutkao i potčinio nemačke katolike moći i namerama Adolfa Hitlera. „tanak. kleknuo na tepih odmah po ulasku u papin kabinet. „Danziger Vorposten" sitničario je da „Pačeli nije Pastor Angelicus . Gledajući po kabinetu. PAČELI. Bio sam u Engleskoj." To se odnosilo na ceremoniju sakupljanja glavnih brodova Kraljevske mornarice u Portsmutu na smotru za monarha. Tada je papa pružio ruku da se poljubi njegov prsten. pošto je on uvek bio neprijateljski raspoložen prema nacionalsocijalizmu.

veoma inteligentan. svoj odnos sa novim papom smatrao ortaklukom između suštinski jednakih. Monsinjor Domeniko Tardini bio je zamenik za Izvanredne poslove ili inostrane poslove. posle ručka i kratkog odmora. potekao je iz sirotinjskog kraja Trastevere u Rimu. Zdepast. prisustvovali su misi na kojoj je uvek bila majka Paskvalina i nemačke redovnice koje su joj pomagale. Uzanog čela. Isto tako sa lakoćom je mogao da postane prgav. prema pisanju oca Lajbera. i imao je uznemirujuću naviku da ćuti u društvu drugih. Posle hladnog tuša. Izrazi na njegovom pokretnom. Mogao je da čuva tajnu. Ali kao i mnoge druge. Njegovo iskustvo u Francuskoj moglo se uporediti sa Pačelijevim znanjem o Nemačkoj. radio je dalje često do dva sata ujutro. Nije voleo fašiste ili naciste. Đovani Stefanori ili njegov šofer Mario Stopa. obrazovan po pitanjima diplomatije i sveta. a Hitlera je nazivao 121 . Pačeli je držao konce u svojim rukama. bistar. Njegovi pokreti su podsećali na pokrete glumca. Posle nekog vremena koje je proveo kao župnik u Rimu. Mario Stopa ga je odvozio do vatikanskih vrtova u ogromnom staromodnom Kadilaku sa zlatnim ručkama i tronom pozadi.. majka Paskvalina je uz potpunu saradnju i interesovanje Pačelija. Maljone je bio oduševljen vojnom istorijom i držao je mape Napoleonovih bitaka na zidovima svoje kancelarije. Postoje dokazi da je Maljone. od samog početka. Posle podneva. postao je nuncije u Švajcarskoj 1909. Pačeli se dizao oko 6. ne mnogo dubok. Svaku paru koju bi dobio davao je sirotištu.30 i obavljao kratku molitvu pred otvorenim prozorom koji je gledao na Trg svetog Petra. bila ofarbana u „svakodnevno sivo". Rođen je i rastao je u selu pored Napulja. i pored sve njegove reputacije kao poliglote. mala grupa kardinala je. gde je spadala i Krunica koju je molio zajedno sa redovnicama u svojoj privatnoj kapeli. pomislio sam. i koja je. davao je posebne audijencije malim i većim grupama. bilo je to tako dirljivo i patetično da više nije trebalo da se brinem za sebe. odakle je delila posteljinu. Jedna od prvih stvari koju je uradio kao papa bila je da naimenuje kardinala Luđija Maljonea na ključno mesto kardinala-državnog sekretara. Pored njenih dužnosti domaćice. dok je govorio ono što je naumio da kaže. Njegov sobar. zatim i u Parizu 1926. obeležavao je bitke malim zastavicama na mapi sveta. Bez obzira na Maljoneovu tvrdoglavost. jeo je sam. Posle večere. radio je u svojoj privatnoj kancelariji gde se sretao sa vatikanskim zvaničnicima.shvatio da Pačeli. gde su ga vaspitali jezuiti. širokih usana i uvek nasmejan. duguljaste glave. prefinjen. ćebad i hranu rimskoj sirotinji. Potom su dolazile formalne audijencije u nešto uređenijim prostorijama ispod njegovih apartmana. gde je primao diplomate i ugledne posetioce koji su prolazili kroz Rim. One su se održavale u auditorijumu po imenu Sala blagosiljanja.. nije dobro razumeo engleski. Njegove večeri su prolazile u radu i molitvi. Tokom Drugog svetskog rata. kao što smo videli. Svakog poslepodneva. odlazio je na misu u svoju privatnu kapelu pored spavaće sobe. Maljone je bio odlučan. Papski auto je često služio u te svrhe. pominjala kao mogućeg papu. imala magacin unutar Vatikana. kao što je to radio Pije XI. zadivio ga je pontifeksov šarm. Doručkovao je samo toplo mleko i malo hleba. ali nije bio ništa manji autokrata i nije želeo da prihvati kardinala državnog sekretara kao „kolegu". Stopa je išao za njim sa torbom za doku-menta u slučaju da bi pontifeks zaželeo da potraži još neke informacije. veoma kultivisanom licu menjali su se od ljubaznog smeška do izgleda duboke zainteresovanosti za nekoga lično. ali nikada ne bio otišao u svoj mali gvozdeni krevet dok ne bi očistio svoj sto i složio sva dokumenta. i kao i sve svoje skromne obede. Zračio je prijateljskom brigom prema meni koja me je skoro rastužila. U ranim jutarnjim satima. Tu bi se on šetao gore-dole jedan sat čitajući dokumenta. Pačeli nije imao običaj da se ponaša kao siledžija. Maljonea koji je bio godinu dana mlađi od Pačelija.

kao svoj amblem izabrao je golubicu koja nosi maslinovu grančicu. bio je kapelan studentima Rimskog univerziteta kada nije naporno radio za Vatikan kao birokrata i diplomata od karijere. četvrt veka kas-nije. pod Pačelijem. Što se kriza u Evropi više produbljivala.„papa radi za mir" . On je osuđivao češku vladu. koji je o svakom problemu razmišljao sa svih strana i vagao ih prema njihovoj istorijskoj važnosti što će biti sklonost koja će uticati na njegovu odluku da objavi encikliku o kontroli rađanja. preteći joj teškim posledicama pošto su „Jevreji u Čehoslovačkoj još uvek trovali narod". Pačeli je. marta 1939. Musolini je napao Albaniju s namerom da ojača italijansku moć i preduhitri moguće nemačke pretnje na Balkanu. U potezu koji je bio smišljen kako bi upozorio Hitlera.određivala je karakter vatikanskih incijativa pred javnošću. govorio je elokventno na latinskom o teologiji mira. „Ne dešava li se". na Uskrs 9. Politika smirivanja koju je on označio frazom koja će godinama odjekivati . „da kada nasilno oružje zameni skiptar pravde. i pozvao je biskupe i sveštenike bilo gde. MIROVNI PLANOVI Pošto je sistematski ohrabrivao raspad Čehoslovačke i lično ponižavao njenog ostarelog i bolesnog predsednika Emila Haču. da upozore ljude na njihovu dužnost da se bore za pravdu. crnih obrva. u posleratnim godinama. u vatikanskoj radio-emisiji za španske vernike. Bio je mršav.bio je Đovani Montini. Hitler se okrenuo novim trijumfima i izgledalo je da veruje da će njegove ambicije naići na odobravanje Zapadnih sila.3 U svojoj prvoj zvaničnoj propovedi koju je održao kao papa. govorio je na tekst „Slava neka je Gospodu na nebesima i mir na zemlji ljudima dobre volje". Montini je bio čovek prijatne i ljubazne naravi. pozvao ih je da se udruže u „politici mirotvorstva" prema „principima koje je učila Crkva i koje je sa toliko plemenitosti proklamovao Generalisimus: naime. naredio Vermahtu da uđe u Prag i da počne da komada zemlju. Pačeli se sve više posvećivao inicijativama koje su mogle da dovedu do mirovne konferencije na kojoj bi Vatikan imao vodeću ulogu. sa duboko usađenim očima ispod gustih. britanski premijer Nevil Čemberlen je 31. na Veliki petak. Dva dana ranije. kako je rasla njegova kampanja protiv Jevreja. marta garantovao Poljskoj nezavisnost i obećao pomoć. i prema rečima britanskog poslanika pri Svetoj Stolici. hvaleći Franka. budući Pavle VI. pravda za zločin i 122 . Tardini je govorio otvoreno i postaće popularna i prijatna ličnost među diplomatima spremnim za intrige u Vatikanu tokom rata. aprila. Navodeći proroke Starog zaveta. Pačeli nije izgovorio ni reč protesta ili podrške. Da li je to bio znak stroge neutralnosti? Samo nedelju dana kasnije. U isto vreme. njegove škripave cipele su se mogle čuti izdaleka. otkrio koliko može da bude pristrasan. Pačelijev cilj bio je od početka jasan. Jevanđelja. Hitler je 15. Njegov zamenik koji se bavio Redovnim poslovima . Govorio je o zakonu kao nužnoj osnovi mira. Kako bi dao ton svom pontifikatu.2 Nekoliko dana posle ulaska u Prag. Nije imao nameru da upozorava naciste i fašiste da se pridržavaju zakona. rekao je.„Motorizovani Atila". na svečanoj papskoj misi u Crkvi svetog Petra. Obraćajući se španskim biskupima. pun obzira. Mnogo toga zavisilo je od diplomatskog tima koji je okupio oko sebe. tako su rasli i njegovi ekspanizio-nistički ciljevi na Istoku. pontifikalna propoved nije išla dalje od apstrakcija i opštih mesta. Firer je tražio koridor za Dancig. Sin vlasnika novina i političara.što je bilo otprilike sve što nisu pokrivali Izvanredni poslovi . Pavla i Avgustina. pokazao znake približavanja socijalistima. Služio je u Varšavi i mnogo godina u Državnom sekrtarijatu. sjajna mogućnost mira ustukne pred užasnim i okrutnim vatrama rata. baltičku luku koju je smatrao teritorijom Rajha."4 Uzvišena. Posle Minhenskog sporazuma u leto 1938. Pačeli ga je voleo i bio mu je naklonjen sve dok nije.

Italije i Poljske. pre nego što će ga odvesti u Hitlerovu rezidenciju. Nemačke. Što se tiče mojih ostalih zahteva. Hjuelom. Ne vidim nijedan razlog za rat. Hitler je rekao Pačelijevom predstavniku da ne vidi opasnosti od rata . Čemberlen je pitao ne bi li bilo bolje za Pačelija da se pojedinačno vidi sa svakim od petorice vođa zainteresovanih zemalja. Francuske. Lord Halifaks je zapitao apostolskog delegata. ukoliko poljski narod ne izgubi glavu i silom zatraži svoja prava. može biti raspoložena da to razmotri ukoliko to predlože učesnice konferencije". predsedavati takvoj konferenciji? Hoće li sam Pije to da radi pod pokroviteljstvom Vatikana u Rimu? Godfri je odgovorio da Njegova svetost nije sebe predvidela u toj ulozi. Varšavi. neki zvaničnici su takođe bili neodlučni upravo zato što su mislili da je to prvo predložio Musolini. maja 1939. poslao je Franku telegram sa čestitkom povodom „pobede španskih katolika". Nije polagao prava na Veliku Britaniju. protiv koje ima „neprobojna utvrđenja". koji će ostaviti vlastitu verziju o tom sastanku. Imajući u vidu da je Firer već naredio svojim generalima da pripreme rat protiv Poljske. 1942. Zatim je zatražio od svojih nuncija u Parizu. Pačelijevu ambiciju da postane sudija sudijama. osim u odnosu na kolonije. Pačeli je ukazao da bi Poljska mogla da popusti pod pritiskom mirovne konferencije koja bi se održala pod pokroviteljstvom Vatikana.) I ko će. Međutim. oni će sazreti s vremenom. svetski posrednik u svetu. Zalažući se za Nemačku. ja mogu da čekam. „Što se tiče Danciga". a odatle na ručak u hotel Grand u Berhtesgaden. a ne od sveta. Rekao im je govoreći „kao Otac".8 U pismu Vatikanu koje se podudara sa Hjuelovom pričom 9. nadbiskup Čezare Orsenigo. sastanak je pokazao dubinu njegovog cinizma i uzaludnost Pačelijeve inicijative. zašto Rusija nije bila pozvana. između Nemačke i Francuske. ali nije neizbežno da će nas to dovesti do rata. Kada je predlog došao pred Komitet za spoljnu politiku britanske vlade. a to bi teško dovelo do rata. papski nuncije u Berlinu.7 Kako bilo. „ali bez sumnje.velikodušna dobrostivost za one koji su bili zavedeni". kao što je to 123 . Kako je Pačeli mogao da vrši takav uticaj u slučaju Poljske. postojala je grupa francuskih i britanskih političara i diplomata koji su još uvek bili skloni da daju Hitleru nešto više. pitao je Halifaks. Ako je dogovoreni železnički ili drumski koridor do grada Danciga stajao između mira i svetskog požara. Berlinu i Londonu da se raspitaju kod tamošnjih vlada o mogućnosti takvog skupa. 1943. Bitanije.niti između Francuske i Italije niti zaista."5 Dve nedelje ranije. Razgovarali su jedan sat. „to je slobodan grad pod Ligom naroda. odgovor je mogao biti sasvim očevidan. nadbiskupa Viljema Godfrija. nije toliko podsticala ideja o neutralnosti koliko njegovo shvatanje nadmoćnog položaja Hristovog vikara na zemlji. Konačno. da žali „one koje je zavela lažljiva i izopačena propaganda. Čemberlen i Halifaks su oklevali pošto nisu bili svesni da je Musolini bio konsultovan. Odgovor britanskog Forin ofisa bio je osoran. Nemački nuncije odleteo je u Salcburg. već je zatražio razgovor sa Hitlerom. Ovaj cilj liči na „savršenu vladavinu" Lava XIII i one snove o uticaju koji će popuniti prazninu zbog gubitka papske svetovne moći. mi možemo da raspravljamo i pregovaramo u vezi sa državom Dancig. katoličke zemlje koja se pojavljuje kao poslednji test za mir ili rat? Uprkos britanskim garantijama Poljskoj. a zatim ćaskali na čaju zajedno sa Ribentropom i nuncijevim pomoćnikom V. rekao je. (S obzirom da je boljševizam bio izvan Pačelijevog zabrana. u svetlu „nepravdi" Versajskih ugovora.6 Pačelijeva sklonost ka tajanstvenosti sprečila ga je da obavesti svoje nuncije da je Musolini bio o tome već obavešten. Zatim je Hitler prešao na pitanje Poljske. Orsenigo je opisao kako je Hitler slušao „sa poštovanjem" papin plan za mirovnu konferenciju. Pačeli je pridobio Musolinija koji je bio oduševljen. i možda 1945. 5. možda bi bilo bolje za Poljake da popuste. To je bila pobeda koja je odnela pola miliona života i koja će da odnese još mnogo više.

„L'Osservatore Romano". Hitler je sada postao pomalo plačljiv. makar za izvesno vreme.. Nuncije nije želeo da pominje o čemu je razgovarao sa Hitlerom. na svoj način izrazio nadu da će „Vlada Njegovog veličanstva uvideti da." pisao je nuncije. i on nije želeo da je napadne. podudarao se u potpunosti sa Pačelijevom politikom pomirljivosti: „Mislim. rekao je sav zapenušen. otkrila u potpunosti njihovu spremnost da se uzajamno obmanjuju. ali je ipak.zahtev da poljska granica bude na Elbi. Njegova Svetost je posebno intervenisala kako bi 'L'Osservatore Romano' postupio na isti način. On je bio dobro zaštićen. o mom razgovoru sa kancelarom". Čak i sada.Italiju. U tom trenutku Orsenigo je postavio suštinsko Pačelijevo pitanje: koridor za Dancig. Ali posle kratkog predaha. Britanija pokušava da ohrabri Poljsku da uđe u rat. Orsenigo je razgovarao sa članom britanske ambasade u Berlinu. takođe je komentarisao međunarodne događaje i odnose. mogao biti otklonjen. Španiju. blizu vreme. počeo je visokoparno da govori protiv Britanije koja podstiče države na rat . delovanju Svete Stolice i govorima i pisanjima pape. izvestio je nadbiskup."11 VATIKANSKE INFORMACIJE Kako se opasnost od rata povećavala. aprila 1939. Orsenigo je pisao da je Ribentrop tražio da se „ne govori štampi.. govoreći o Rimu i umetničkim lepotama Italije. Da li bi pristanak Poljaka smanjio napetost? Ali Hitler je otvorio novo pitanje. „da ukoliko bi se Poljska smirila i zaćutala.reči Svetog oca upućenih Nemačkoj i njenoj obnovi". razlog za rat bi. nije video baziliku sv. mada još ne sasvim. kada će moći da detaljno razgovaraju o „manjim nesporazumima koji postoje između države i Crkve". nigde ne popusti. Čehoslovačku. a da." Ukazujući na divne planinske predele i na njihovo umirujuće i blagotvorno dejstvo. On se ne boji Poljske. ponekad su ga pogrešno navodili da podržava diplomatske interese evropskih sila. Hitler je okolišno mislio na odlazak Pija XI u Kastel Gandolfo tokom njegove posete. re-kao je. „bilo mu je drago da čuje da Sveti otac govori nemački i izrazio je svoju žalost što tokom svog boravka prošle godine u Rimu. Sve zavisi od mirnog i ozbiljnog prosuđivanja Poljaka. U odvojenoj šifrovanoj depeši kardinalu Maljoneu. Štaviše. uključujući tu i vatikanske novine. Petra". 124 . Vatikan je postajao sve važniji izvor međunarodnih informacija i središte manipulacija za propagandne svrhe. šta god da se desi. štaviše. posebno u vezi s ekstrateritorijalnim autoputem kroz 'Poljski koridor koji bi omogućio direktnu komunikaciju između dve nemačke oblasti'. Kada bi se na taj način dobilo u vremenu bilo bi moguće otpočeti nepristrasne pregovore.10 Orsenigov savet. Odatle je prešao na svoj odnos sa Musolinijem i kako će on stati uz njega vojno. sve vreme je jačao nemačke odbrambene snage. kao diplomate sa lica mesta. koji je napisao nemački ambasador u Vatikanu „u kome se govori o nekoliko laskavih . preporučio je nadbiskupu da se učesnici predložene mirovne konferencije pripreme duhovno. koji je objavljivao dosta rutinskih informacija o događajima u Kuriji. Kinu. otkako je stupio na presto sadašnji papa nije javno izrekao nijednu reč kritike na račun nemačke politike prema Crkvi.on je primetio i 'novih' ." Tri dana kasnije." Ministar je rekao da je zahvaljujući tome. „Govoreći o Rimu". „ukoliko ne bude prisiljen zbog nepromišljenih poljskih provokacija". Ribentrop je dalje rekao da je primetio kako su na Hitlerov rođendan očitane molitve u katoličkim crkvama u Nemačkoj i sve te „manifestacije u kojima je izraženo poštovanje prema šefu države nisu ostale neprimećene i ostavile su dobar utisak i na samog Firera. Orsenigo je kasnije imao privatan razgovor sa Ribentropom u kome je Pačelijeva politika pomirljivosti i Hitlerova sposobnost da preteći laska. pontifeks nije hteo da ostane u Rimu dok su iskrivljene krstove Hitlerove svastike nosili njegovim ulicama. bar za sada. Ribentrop je pročitao nunciju izveštaj od 25.

13 Italija. pri čemu se dobar deo pošte sakupljao u Švajcarskoj pre nego što bi bio upućen u Madrid i Lisabon. Sekretarijat je rutinski delio diplomatske torbe sa Italijanima. blizu Grada Vatikana. Strogo poverljiva pošta se uobičajeno šifrovala i slala radio-talasima iz vatikanskog predajnika. ovakav način prikupljanja podataka. diplomatska saopštenja Svete Stolice imala su dobrim delom i politički interes. Početkom rata. ali ima dokaza da je to bila numerička šifra od petocifrenih grupa koja se šifruje preko kratkih dodatnih tabela. procenjuje se da je Servizio Informazione Militare (SIM) uspešno dešifrovao oko tri hiljade. Kurija je komunicirala sa dijacezama širom sveta o pitanjima rutinskog upravljanja i svešteničke discipline. Hvatanje njenih poruka postalo je prioritet mnogih obaveštajnih službi. kao i propovedi i religiozne pozdrave na mnogo jezika. Tabele i abeceda su bili različiti na različitim grupama svakog dana u mesecu. pa sve do 1939. Dešifrantima je u velikoj meri pomoglo drugo obaveštajno odeljenje poznato pod imenom Sezione Prelevamento (Posebna služba skupljanja). Prenosila je vesti i analize. Sekretarijat je koristio šifru poznatu pod imenom crveno: jednodelna šifra od oko dvanaest hiljada grupa štampala je dvadeset pet redova na stranicu u knjizi šifara. španske. 125 . Od nekih šest hiljada radiograma. grupe su dešifrovane od broja na slova. Stanica je imala vlastiti nemački predajnik od dvadeset i pet kilovata. izgleda da su informacije Saveznicima slate posredstvom posebnih kurira i da su šifrovane preko specijalizovanih šifri. od kojih svaka sadrži jednu stotinu petocifrenih aditivnih grupa. britanske i američke kurire. Od tada. što je konačno dovelo do toga da je Pačeli naredio jezuitima da smanje broj nemačkih emisija i da izbegavaju političke komentare koji bi bili kritični prema nacistima. koje su zbog tajnosti nadšifrovane kratkim šifrovnim tabelama koje su zamenjivale svaki par brojeva u kodovanoj verziji poruke sa parom iz tabele. Zbog veće sigurnosti. prodrli su italijanski tajni agenti. ali ova praksa je prestala kada je postalo očigledno da su se one otvarale.12 Trebalo je da prođe dosta vremena da bi došlo do ovakve autocenzure. Državni sekretarijat u Vatikanu održavao je komunikaciju sa svojim nuncijaturama i poslanstvima širom sveta putem telegrama i diplomatske pošte. takođe su koristile novinske agencije koje su iskrivljavale njegove vesti i komentare u moralne i propagandne svrhe. Kasnije u ratu.14 Ni žuti ni zeleni nisu bili mehanički. a i Nemačka. i zabeležile su oko osam hiljada poruka tokom rata. Žuti je bio jednodelna šifra sa oko trinaest hiljada grupa koje su se dešifrovale dijagramskim tabelama za broj stranice i nasumice izmešanom abecedom za broj reda. provalile su ovu šifru 1918. Pre rata.Vatikanski radio koji su vodili jezuiti. baciće sumnju na tvrdnje da je Vatikan zadržao tajne informacije iz ratnih dokumenata koji su kasnije objavljeni po naređenju Pavla VI. sa antenom koja je išla u svim pravcima i koja je emitovala program na četiri kratkotalasna obruča sa najvišeg vrha vatikanskih vrtova. Vatikanski radio je u Nemačkoj pratila Specijalna služba jezerske kuće (Sonderdienst Seehaus) koja se nalazila na obalama jezera Van. zamenom broja stranice sa dijagramom iz para tabela koje su korišćene parnim i neparnim danima. Kao administrator univerzalne Crkve koja je bila snažno kontrolisana iz centra. među papske žandarme i čak u šifrantsko odeljenje Državnog sekretarijata. koje se specijalizovalo za upadanje i ulaženje u strane ambasade i potkupljivanje nastojnika. Italijanske obaveštajne službe osmatrale su vatikanski promet sa prislušnog mesta u Fort Boćea. Pošto su se crkveni interesi stalno preklapali sa državnim interesima. Nemačka ambasada u Rimu takođe je pratila emitovanje programa. Zelena šifra je do danas strogo čuvana tajna. Krajem Prvog svetskog rata Sekretarijat je koristio dvodelni kod od nekoliko hiljada četvorocifrenih numeričkih grupa. Za strogo tajne vatikanske poruke tokom rata koristila su se dva nova sistema poznata kao žuti i zeleni. Kasnije. liturgija i obrazovanja. Vatikan će koristiti švajcarske. Zbog toga je Vatikanu upućeno mnoštvo protesta u kojima se tvrdilo da Sveta Stolica stalno krši odredbe Nemačkog konkordata. U narednim godinama.

postalo je opštepoznato da Nemačka treba da potpiše pakt sa Rusijom: rat je izgledao neizbežan. nego što je verovatno da će to moći kao neizvestan kandidat za posrednika između Sila osovine i demokratija. Halifaks je preko Ozborna vršio pritisak na papu da uputi poziv preko radija u kome će da osudi nasilje i da preporuči mir. Državni sekretarijat je objasnio nuncijima papino povlačenje time što je tvrdio da više nije postojala ratna opasnost. da je Maljone morao da objavi demanti. Papa je nameravao. funkcioner Forin ofisa. naciste i komuniste. juna obavestio Ozborna da je bio spreman da posreduje u razmiricama između Nemačke i Poljske." Pačeli se nije uspešno izvlačio iz svojih inicijativa. Ali Pačeli još uvek nije završio sa svojim nastojanjima da smiri duhove.19 Maljone je dodao da ima uveravanja da Nemačka nije nameravala da napadne Poljsku. Uprkos tajnosti projekta. uveravajući ga da papa nije nikada nameravao da preuzme „inicijativu da predloži dvema vladama konkretno rešenje problema". maja u Berlinu.17 Ser Orm Sarđent. Zatim se Pačeli. maja povukao i plan je napušten. imajući vrednost propagande na umu. već samo da ih privoli da se ponašaju „mirno i umereno". pisao je Sarđent. on je 4. J.15 Umesto toga. Prema navodima Ovena Čedvika. Da li je bilo moguće da Pačeli tajno deluje na strani Musolinija? To je bilo neverovatno pitanje koje je postavljeno u Forin ofisu u Londonu. maja. Musolini i Ribentrop su vodili preliminarne razgovore o „Čeličnom paktu".20 Dvadeset i drugog avgusta.16 Pačelijeva spremnost da ubedi Poljsku da se žrtvuje kako bi umirila Nemačku. glasine da će Pačeli izvršiti pritisak na Poljake da daju ustupke Nemačkoj bile su toliko brojne u evropskim diplomatskim krugovima. u prisustvu Britanije. „Lično osećam". Drugim rečima. Ipak. Britanija i Francuska su razmatrale Pačelijev predlog za mirovnu konferenciju. detalji su se pročuli u štampi Pariza. Zapadne diplomate su bile zaprepašćene. jedina osnova za takvu tvrdnju mogla se naći u rečima Hitlera i grofa Ćana. Tako su Ozborn i Domeniko Tardini. uoči sklapanja pakta između Hitlera i Staljina. 126 . upotrebi svoj uticaj i da pozove na razum? Bez sumnje. Pačeli je objavio da Britanija otežava posredovanje s obzirom na njene garantije da brani Poljsku. Dreksl Bidl. U međuvremenu. postojao je element isticanja oholosti u Pačelijevoj neutralnosti. Američki ambasador u Varšavi. Musolini je bio taj koji je razbio ideju o mirovnoj konferenciji. da se drži na sredini u sukobu između demokratija i fašističkih i nacističkih diktatura." Nobl je verovao da je Pačeli pokušavao da „istera đavola blagim rečima". On nije želeo da se suoči sa Francuskom sa kojom se Duče bio dohvatio oko teritorijalnih sporova u severnoj Africi.PAČELI VRŠI PRITISAK NA POLJAKE Tokom prve nedelje maja 1939. napisao je memorandum u kome je optužio Pačelija za moralnu nemoć. pogotovu u slučaju Poljske. Londona pa čak i tako daleko kao što je Novi Zeland. Musolini se pridružio Ribentropu izjavljujući da je međunarodna napetost popustila. „da bi on mogao da utiče na događaje daleko efikasnije kao nosilac određenih moralnih principa u današnjem svetu. bio je da obezbedi ulogu posrednika u odgovarajućem trenutku. A. naveli su tako Forin ofis na pretpostavku da se papstvo odreklo svog moralnog autoriteta. Pakt je bio potpisan 22. Petnaestog jula 1939. Kasnije. Da li je papa mogao da. zapisao je. Ser Endrju Nobl na primer. u poslednjem trenutku. Veoma potresen paktom između Musolinija i Hitlera. Pačelijev motiv. iznenada 10. mislio je Sarđent. pisao je lordu Halifaksu preko Ozborna. rekao je Ruzveltu da su Poljaci smatrali da se Pačeli ponaša kao pravi Italijan. seli i glačali fraze koje bi osudile moguće agresore. da je pronemački raspoložen i da ne razume Poljsku i poljski narod. Nemačke i Poljske. želeo je „da se papa odluči da objasni svetu nesaglasnost između služenja Bogu i služenja državi.18 U leto. 7. Istovremeno. kojim su se Italija i Nemačka obavezale na zajedničko ratovanje. Musolinijevog ministra inostranih poslova.

kome se kao ni Francuzima i Britancima. Trećeg septembra. koja je 127 . deteta Vere i hrišćanskog genija. Narednog dana.. Pačeli je izabrao onaj koji je bio najblaži. umiranja od gladi i tlačenja. avgusta. britanska vlada bila je odlučna. mogao da igra glavnu ulogu u sprečavanju rata. međutim. ovoga puta uključujući ulazak regularnih trupa na nemačku teritoriju. Hitler je napao Poljsku sa ogromnom premoći u najsavremenijim tenkovima. u senci opasnosti koja sve više raste. koristeći novu vojnu doktrinu Vermahta o blickrigu. ona nije pokazivala istu hrabrost..278 ranjenih. Maljone je poslao Musoliniju jezuitu oca Pjetra Taki Venturija.Tardini i Montini predali su Pačeliju četiri različita nacrta sa raznim stepenima osude. dodajući da bi Poljaci trebalo da traže pregovore sa Nemačkom za recipročna prava manjina. Neka ljudi ponovo počnu da pregovaraju. a ne oružja. ali Maljone je odmah odgovorio.. avionima i oružju. Musolini je dalje preporučio da Pačeli. u skladu sa predlogom sadržanim u pismu.. Kao odgovor na njegove napore."21 Krajem marta.082 ubijenih i 27. kada je izgledalo da će savez između Poljske i Rusije garantovano zaustaviti Hitlera na njegovom putu. „pošto se obratio svim šefovima država u svom govoru preko radija. NEMAČKA NAPADA POLJSKU Prvog septembra 1939.000 ubijenih oficira i ljudi i oko 130. sastavio je pismo za Pačelija da ga dostavi poljskom rukovodstvu. poslata je 30. Poljska je naredila opštu mobilizaciju. treba potom da se obrati predsedniku Poljske republike lično. avgusta 1939. U njoj se navode upravo one reči koje je predložio Musolini. i Halifaks je naveo frazu u svom javljanju preko radija upućenom te iste noći britanskoj javnosti: „Ništa se ne gubi sa mirom. slobode. Francuska i Britanija su objavile rat Nemačkoj. „Poljska se ne opire da preda Dancig Nemačkoj". a koju je overio Pačeli i potpisao Maljone. u ovom trenutku. legendarno veštog diplomatu. Hitler je telegrafisao Pačeliju posredstvom nemačkog ambasadora pri Svetoj Stolici. moleći da „vlade Nemačke i Poljske učine najviše što mogu kako bi izbegle bilo kakav incident i kako bi izbegle da preduzmu bilo kakav korak koji bi mogao da pogorša sadašnju napetost". Čitavo čovečanstvo želi hleba. Musolini. U Forin ofisu se postavilo pitanje: ne bi li papa ipak mogao da ostvari dogovor oko Danciga kako bi Nemačka bila zadovoljna? Možda bi on. Poljska kampanja će trajati do petog oktobra i veoma je ubrzana upadom Crvene armije (17. nalažući mu da deluje (kopija molbe apela poljskom predsedniku upućena je u London). Poljski gubici tokom kampanje procenjuju se na 70. Pačeli je objavio „poslednji apel u prilog miru". Kortezi je odgovorio Vatikanu. Sve se gubi sa ratom. papskom nunciju. a zatim da ga privoli da uradi što može sa Hitlerom kako bi sprečio rat. Štaviše."24 Agonija Poljske tek je počela. Sa mnom je duša ove istorijske Evrope. Dvadeset i devetog avgusta. Pačeli je ćutao. i podstaknut svojom velikom ljubavlju za Poljsku". počeo je. Krajem rata. nemački gubici se procenjuju na 8.. kako je Pačeli rekao svetu u radio-emisiji 22. Tokom septembra.22 Poruka kojom se savetuje da Poljska ustupi Dancig. razmišljajući o strašnim vestima koje su dolazile iz Poljske.. Pa ipak. zahvaljujući papi na njegovoj poruci i izjavljujući da je „čekao dva dana na dolazak poljskog emisara za mirno rešenje nemačko-poljskog sukoba.000 ranjenih. nije ratovalo (rekao je Taki Venturiju da bi novi rat mogao da označi „kraj civilizacije"). 23 Prvog septembra. oko šest miliona ljudi će poginuti ili biti ranjeno. pravde. njegov apel se pamtio. juče su Poljaci izvršili jedan broj nečuvenih povreda granice. Od njega je zatraženo da izdašno pohvali Musolinijeve napore da se sačuva mir. septembra) u istočnu Poljsku. dovodeći u pitanje mudrost takve kapitulacije tako kasno. monsinjoru Filipeu Korteziju. Hrist je u srce svoje vere stavio ljubav. pored sveopšteg proterivanja čitavih naroda. kao neko „ko stoji iznad javnih rasprava i strasti".

dodao svoj glas nezadovoljstvu. pokušavajući da zadobije njihovu podršku. Bili su ogorčeni i njihovo razočaranje glasno je odjekivalo Rimom. On je naglasio da papa treba da otvori oči italijanskom narodu. Poljski hodočasnici su očekivali snažnu osudu kako Nemačke tako i Rusije. nije im se više ništa gore moglo desiti od onoga što im je uradio Hitler. koji idu preko celog sveta.." Bilo je snažnih reči na temu „jedinstva ljudske rase" i njenog zajedničkog Tvorca. dok je svet bio gurnut u rat. to je bilo u obliku enciklike pod naslovom Summi pontificatus (O uzvišenom pontifikatu). Pavla: 128 .26 MRAK NAD ZEMLJOM Kada je Pačeli konačno progovorio. u stvari znak odobravanja. u nameri da osudi obožavanje države. kao da nije bilo mesta za složene društvene veze između njih. ali se ništa nije dogodilo. septembra kada ga je Pačeli toplo dočekao.imala 35 miliona katoličkih duša. Hlond je obišao kardinale Kurije. Ipak. kao poruku „sa onog sveta". Pačeli je postavio nacionalnu državu nasuprot pojedincu i porodici. kao što mora očevo srce. koja je poznata u Engleskoj kao . zbunjivao je nedostatak odlučne osude. ali je kasno stigao. njihove eminencije su uglavnom saosećajno slušale. oktobra u „L'Osservatore Romano". moja mučena Poljska!"25 Dva dana kasnije.. To nije bilo dovoljno. Pačeli se obratio grupi poljskih hodočasnika koje je predvodio kardinal Hlond. On je nagovorio poljsku vladu da pošalje poljskog primasa. Da li je Pačeli zadržao neutralan položaj u nadi da bi mogao da vrši uticaj ubuduće kao superpregovarač? Da li se uplašio odmazde koju bi protest mogao da izazove protiv katoličke populacije i u Nemačkoj i u Poljskoj? Što se tiče Poljaka. francuski predsednik vlade. Bilo je neke unutrašnje i beznadežne ironije u slici sveta koja je nastojala da produbi raskol između svetog i profanog. pogodnog citiranja sv. Nazvao ga je „Kraljem kraljeva i Gospodarem gospodara". ali i odlučan da Poljska mora da koristi usluge Svete Stolice kako bi objavila svetu šta se dešava u njegovoj zemlji. pred mogućnošću žetve koja će iznići iz mračnog semenja nasilja i mržnje. oktobra. Ozborn je izvestio da se priča da su „papine izjave od početka rata malodušno izbegavale da pomenu moralne dileme koje su se postavljale". koja će se kao Lazar podići iz mrtvih. noseći istinu sa brda Vatikana. Saopšten je 20. Tekst je bio pun papske retorike koja je mogla samo da umekša teške reči koje je morao da izrekne: „Naša srca boluju. nisi potučena! Voljom Božijom podići ćeš se u slavi. Po mišljenju Engleza i Francuza. Hlond je stigao 21. govoreći da je iznenađen da je papa propustio da izrekne osudu. Poljski ambasador pri Vatikanu je bio očajan. Poljak Vladimir Ledokovski. za koje sada rat kopa krvave brazde..Mrak na zemlji. on se podsetio godine u kojoj je papa posvetio ljudsku rasu „božanskom srcu Isusovom". Započeo je nazivajući sebe vikarom Hrista koji govori sa stanovišta koje je izvan ovog sveta. jer svakako je bilo nerealno. on je osudio porast sekularizma i onoga što je nazvao „laicizam". kardinala Augusta Hlonda u Rim. ćutanje je. kardinalu je omogućeno da govori na vatikanskom radiju kojim je rukovodio general jezuitskog reda. Istovremeno. Dvadeset osmog septembra on je preko radija objavio svetu: „Mučenička Poljska. Pozivajući se na encikliku Lava XIII Appit sacrum. objašnjavajući da predviđa uskrsnuće njihove zemlje. Na ovim radio talasima. potpala si pod nasilje dok si se borila za svetu stvar slobode. On je telegrafisao svom ambasadoru pri Svetoj Stolici. Međutim. a objavljen 28. Tražio je od svojih čitalaca da razmatraju nedavne „spoljne" događaje „u svetlu večnosti".. Što se više zagrevao za svoju temu. Govorio im je osećajno. iako je pripreman od jula 1939. Onda je Eduar Daladje. rekao je. vičem ti. Poljska. moja voljena. tražiti od naroda da napuste svoje svetovne brige i da razmišljaju o stvarima duha. Tvoja tragedija pobudila je savest sveta. Opisujući bes Poljaka u Rimu. i pozvao na novi svetski poredak u kome će svi narodi priznati kraljevstvo Hristovo. On je tu priliku dobro iskoristio."27 To je bio najznačajniji čin na početku njegovog papstva. pontifeks je i dalje odbijao da govori u ime Poljske..

Forin ofis je odobrio. nacistička vojska je preštampala encikliku. ni obrezan ni neobrezan. „Krv tolikih koji su surovo zaklani. čovek velikih načela i pameti. posebno iz voljene zemlje Poljske. Ona veruje u onu Majku bo-žiju koja pomaže hrišćanima. Nije propustio ni da po imenu pomene Poljsku. i prepušta se naizgled [dodao je prilog naizgled (quasi) koji je trebalo da oslabi rečenicu. to nije značilo ni kukavičluk niti ljubav prema Hitleru. koga je Oster. smatrao idealnim posrednikom.„Ni Grk ni Jevrejin. Kas je povezao Milera sa jezuitom Robertom Lajberom. ni vezan ni slobodan: ali Hrist je sve i u svemu". Oster je za svoju nemačku vezu sa Vatikanom izabrao bavarskog advokata i katolika. nastoji da odnose među narodima razume kao borbu u kojoj moćni mora da prevlada.28 I pored svih nedorečenosti u encikliki. pisao je u jednom od prvih nacrta." Međutim. vrišti do neba. „koja ne priznaje granice svoje moći. ali bez Poljske ili slovenskih delova Čehoslovačke. i čeka na dan kada će konačno moći da se pojavi. može se videti u njegovoj ličnoj redakturi teksta. koje bi opet postale nezavisne. obaveštajne grane vojne službe. koji je poznavao Pačelija dok je bio nuncije u Nemačkoj. nepovređena od talasa koji su je potopili. Ozborna koji je bio u vezi sa lordom Halifaksom u 129 . Zaverenici su se posvetili ideji da se Nemačkoj vrati demokratija. U Poljskoj. Oster je poslao Milera u Rim. što je pokazalo da bez obzira na Pačelijev neodređen stav prema nacističkom napadu na Poljsku. koji je viđao Pačelija dva-tri puta dnevno. njegovim isecanjima i nijansama. nemački sveštenik Ludvig Kas. Oni su shvatili da bi udar mogao da se pretvori u razdoblje građanskog rata. želeli su da dobiju uveravanje britanske vlade da zapadne demokratije neće iskoristiti ranjivost Nemačke.31 Plan je predviđao da Pačeli stupi u vezu sa Nevilom Čemberlenom (posredstvom britanskog ambasadora u Vatikanu. kardinal Hlond je izrazio svoju zahvalnost. i zamislili su federaciju koja će uključiti Austriju.. koji se nalazio u stalnom izgnanstvu i koji je obavljao dužnosti administratora bazilike Svetog Petra. promeni mišljenja. kao naknadnu misao] neograničenom ekspanzionizmu. Musolinijeva Italija dozvolila je da se tekst objavi. nemačkom ambasadoru pri Svetoj Stolici. „Vlast". Jedan od Pačelijevih najbližih poverenika u Apostolskoj palati. Francuska avijacija je izbacila desetine hiljada kopija nad Nemačkom. Oster je bio u vezi sa grupom funkcionera i vojnika Abvera. čija je vodeća figura bio general Ludvig Bek. Jozefa Milera koji je regrutovan u Abver kada je napadnuta Poljska. iako nisu bili vojnici. a predsednik Francuske je pohvalio. bio je bivši šef Stranke centra. 30 Centar zavere bio je Hans Oster. i vladavina sile će zauzeti mesto plemenitom kraljevstvu zakona. Pačeli se direktno i opasno upustio u verovatno najpovoljniju zaveru da se ukloni Hitler u toku rata. Najvažniji deo njihovog plana uključivao je pomoć Pija XII. U jesen 1939." Uprkos onom „naizgled". rečeno je da Pije XII nije više neutralan. stavljajući umesto „Nemačke" „Poljska". Fon Bergenu. PAČELI I ZAVERA PROTIV HITLERA A onda se desilo nešto neobično u dubokoj tajnosti. smatrajući ga suviše jakim. U novembru 1939.29 U Berlinu.. ili Skit. u nameri da izvesti o italijanskom defetizmu. Pre nego što su preduzeli prve korake. koji je pripremao vojni udar da bi uklonio Hitlera. Tražili su garantije da će se poštovati Minhenski sporazum. Varvarin. koji je radio u Vojnoj obaveštajnoj službi u Berlinu. bivši načelnik generalštaba oružanih snaga. ali u suštini da uspostavi veze sa Vatikanom i na kraju i sa papom. odlučio je da izbaci ceo odlomak pre objavljivanja. znak da je propustio da jasno osudi nacističku Nemačku.

Ozborn se prvi put upoznao sa zaverom prvog decembra 1939. pre nego što će iznenaditi oca Lajbera svojom odlukom. Međutim ovo sam odlučno odbio. Istoričar Harold Dojč ju je smatrao „jednim od najneobi-čnijih događaja u istoriji papstva". Pačeli je pozvao Ozborna u privatnu audijenciju. Ozborn je izneo utisak da se Pačeli čudno koleba: On je želeo da mi prenese ovo saopštenje čisto kao informaciju. U isto vreme. on je bukvalno sam doneo takve odluke od istorijskog moralnog značaja.Londonu) u nameri da zatraži garantije za častan mir između zapadnih demokratija i Nemačke nakon prevrata. kao što je to bio Maljone. verovatno je da bi se surovo osvetio Katoličkoj crkvi u Nemačkoj. bilo je čudno da Pačeli ništa nije rekao kardinalu Maljoneu. Lajber nije mogao da savlada šok koji je preživeo i smatrao je da je „Pačeli otišao suviše daleko". Ponovo su se sreli osmog januara 1940. rekavši da ne želim da imam odgovornost za papinu savest natovarenu na moja leđa. što bi opravdalo radikalne. i u svakom trenutku u njega su mogle da uđu italijanske trupe. 130 . Kuriju i sve one koji su bili u vezi sa Vatikanom. Ozborn je pisao Halifaksu diplomatskom poštom iz rimske ambasade da mu se čini da je čitava stvar „beznadežno nejasna" i da ga „podseća na aferu Venlu". Završio je komentarišući da je. bez konsultacija sa drugima čija je dužnost bila da kažu svoje mišljenje. Da je Hitler saznao za zaveru. Do kraja života. državnom sekretaru. Musolini je to mogao da shvati kao povredu neutralnosti Lateranskih sporazuma. Međutim. Ali da do ofanzive možda neće doći ukoliko ovi vojni šefovi svrgnu Hitlera. kada je Kas je obavestio Ozborna da je zavera i dalje u toku: nemački prelat je izgledao prilično mrzovoljan i još uvek nije pomenuo Milera. „pošto je tako spasao svoju savest. Način na koji je Pačeli došao do ove presudne odluke. što mogu da urade samo ako dobiju uveravanja da će Britanija garantovati častan mir Nemačkoj. Šestog novembra 1939. Prenoseći razgovor Halifaksu u tajnom memorandumu. da bi zatražio predah da razmisli. Pačeli je proveo samo jedan dan mirno razmišljajući. Pačeli je bio dovoljno svestan opasnosti i složenih etičkih principa. zavisio za svoju vodu i struju od fašističke Italije. Pačeli je tada odgovorio da. lažnu zaveru u koju su britanske agente u Holandiji uvukli nemački agenti. Rekao mu je u najstrožem poverenju. rekao je da. on čak nije ni očekivao odgovor". koji od početka do kraja ništa nije znao o tome. I Kas i Lajber su ostavili svedočenje koliko su bili nesretni zbog čitavog plana. Rizici su bili ogromni. Vatikan je konačno. To će se potom vratiti preko Lajbera i Milera do Ostera. čak nasilne mere protiv Vatikana. da ga je posetio predstavnik izvesnih nemačkih vojnih šefova i da je dobio pouzdana obaveštenja da Nemačka priprema snažnu ofanzivu na zapadu u februaru. Četiri dana kasnije. Uveren da je kao papa bio ovlašćen da deluje.32 Ozborn je izrazio sumnjičavost u pogledu plana i rekao je pontifeksu da bi i Francuzi trebalo da budu tajno obavešteni. posle njegovog „izražavanja skepse" Pačelijeva „spontana ponuda da povuče svoje saopštenje. Miler je obavešten da je papa spreman da uradi „sve što može". možda i ne vredi dalje nastavljati sa tom stvari i da će zato od mene da zatraži da smatram kao da ovo saopštenje nije nikad ni dato. Ni u najmanjoj meri nije želeo da je podrži ili preporuči. britanski ambasador dao je jednako neodređen odgovor. otkriva slabost i ranjivost moderne papske autokratije. Teško da je preterano reći koliko je riskantna bila priroda takve zavere za papu. Pošto je saslušao moje komentare o saopštenju koje je primio i koje mi je preneo. prilikom ručka sa Kasom koji mu je izneo najopštije crte onoga što se događalo. na kraju krajeva.

Kada je Pačeli postavio pitanje napada na katolike i crkveno vlasništvo. bila je kratka."38 Učesnici ove neobične zavere su zaćutali. Po Londonu su se širili neverovatni glasovi da se Kasu nije smelo verovati. Ozborn je dalje obavestio Halifaksa: „Izgleda da je značajno to što nam je ovog puta ponuđena 'demokratska. Britanci treba da o tome obaveste Francuze. Ribentrop je posetio Musolinija u nadi da će Italiju uvući u rat. zašto to i ne urade.34 Šestog februara. „Samo sam primetio".35 Ozborn je izvestio da su se zaverenici opet obratili Pačeliju. Ribentrop je izbegao odgovor. ali ne pripadam nijednoj crkvi. konzervativna. da obavesti ambasadora da će se sastanak održati sledećeg dana u podne i da ne mora formalno da se oblači ili čak da obavesti svoje saradnike da će se sresti sa papom. definitivan program se mora podneti i za njega se mora odgovorno jamčiti. Ali sigurno mu se ne može prebaciti što je tako postupao. čija je suština bila da se od Pačelija traži da se izjasni. Početak Hitlerove planirane ofanzive na zapadu je bio odložen zbog oštrog vremena. Potom je Halifaks saznao da je kralj Džordž VI već bio obavešten o zaveri da se „šutne" Hitler. ali da je pontifeks odbio da pomene bilo koje ime.39 Tokom sastanka. februara odgovorio pismom na tri strane.. i rekao Ribentropu da ne može. Ribentrop je svoju posetu smatrao prilikom za propagandu (konačno. umerena'. sve dok nemačka vojna mašinerija ostane netaknuta. Ozbornu. šesnaestog. Pišući Halifaksu 7. „da ukoliko žele da promene vladu.. aber ich bin unkirchlich. da promene vladu."40 Kada je Pačeli zatražio od Ribentropa da dozvoli vatikanskom poslaniku da ode u Poljsku. Nemački ministar inostranih poslova tražio je audijenciju kod Pačelija koji je bez oklevanja prihvatio." Ozbornova reakcija na to što mu je rekao papa. ali njegov glavni motiv bio je da privoli papu da prestane da kritikuje nacistički režim. decentralizovana i federalizovana Nemačka. Ministar je odgovorio. njegovi članovi su se složili da „Državni sekretar za spoljne poslove treba da preduzme odgovarajuće korake da obavesti francusku vladu o saopštenju koje je Njegova svetost papa. šaljući mu svog maestro di camera u gluvo doba noći."37 Halifaksovo pismo mimoišlo se sa drugim pismom Ozborna koji je. poveo Halifaksovu ženu i sina da vide papu. Jedanaestog marta. organizatori prevrata su i dalje tražili potvrdu da Nemačka neće biti rascepkana u slučaju britanske i francuske invazije i primirja. dok su Britanci i dalje čekali da saznaju ko su bili zaverenici. februara. „(Pačeli) me je odveo na stranu pri kraju audijencije da mi kaže da su nemački vojni krugovi pomenuti u mojim prethodnim pismima. Ribentrop je preduhitrio svaki razgovor o mirovnim inicijativama kategorički tvrdeći da će Nemačka dobiti rat. „Ich glaube an Gott."36 Halifaks je 17. unutar minhenskih granica. „Čak i danas kler nije shvatio da nije njihov posao da se meša u politiku" nastavio je. Zaverenici su i dalje čekali na britansku garantiju.pokazala da on ne želi da bude iskorišćen kao kanal i da nije imao nikakva očekivanja od toga. Ako treba da dođe do nekog napretka. prethodni papa se povukao iz Rima kada ga je Hitler posetio). obavestio je Halifaksa. Ribentrop je odgovorio da nemački narod čvrsto stoji iza Firera i da je to bila revolucionarna situacija. i što je još važnije. Miler je putovao između Rima i Berlina." (Verujem u Boga. U međuvremenu. ali se to nije moglo učiniti „na osnovu ideja koje dolaze iz nepoznatih izvora. učinila g. da je on bio nacistički špijun. osim da kaže da je u pitanju ugledan nemački general. „Ono što je potrebno je vreme i strpljenje da se dođe do savršenog razumevanja i sporazuma o verskim pitanjima koje je želeo Hitler. Dodao sam da čak i ako se vlada promeni ne vidim kako to može dovesti do mira. a da se ne zapita da li je to istina. januara 1940. ili svoje želje. potvrdili svoje namere. Pačeli je još jedanput pozvao Ozborna u audijenciju."33 Ozbornovo tajno pismo pročitao je Halifaks ratnom kabinetu 17.41 131 . U jednom trenutku Pačeli je pitao ministra da li veruje u Boga.) Pačeli je sarkastično ponovio frazu na nemačkom dva tri puta.

po viđenju istoričara Ovena Čedvika. Francusku i Belgiju. njegove poruke su se širile preko predikaonica. Malodušnost i neodlučnost nedostaci koji će se navoditi kako bi se opravdala njegova potonja ćutnja i odsustvo inicijative u drugim stvarima . Njihov tiraž je aprila 1940. Forin ofis je stao na stanovište da je na Pačelija moglo „lakše da se utiče nego na njegovog prethodnika". Rizikovao je verovatno i uništenje nemačkih jezuita. Otkrio je da je London primio mirovne ponude sa drugih strana. Odgovarajući na uticaj Vatikana. Međutim.nisu bili u njegovoj prirodi. Ali to uopšte ne znači da je nepostojan i da se može lako ubediti. Austriji i Poljskoj i možda je rizikovao još i više. Ozborn nije objasnio Pačelijevo uznemirenje." Kako je Pačeli bio suočen sa krajnjim moralnim izborima i krizama u nadolazećem požaru. „papa je rizikovao sudbinu Crkve u Nemačkoj. Iako je list ostajao u okvirima nemešanja u italijansku politiku kao što je to bilo zacrtano u odredbama Lateranskih sporazuma. Ozborn je odgovorio sa oštroumnom primedbom: to je verovatno bilo tačno. ali. pošto ga je čitalo sveštenstvo. i nije se bojao za svoju bezbednost. „u svakom slučaju u najboljem smislu. u stvari." 43 U međuvremenu. Poslednje nedelje aprila 1940. on je spremniji da sluša i da odmerava mišljenja.posebno da impresionira ogromne katoličke mase u Nemačkoj i da iskoristi taj prijem da bi svetu saopštio njegov povoljan ishod po Nemačku. „Postalo je jasno (i papa je tako ubeđen) da je Ribentrop želeo da bude primljen u Vatikanu samo zbog domaće politike . mogućnost pape da skuplja i širi informacije bila je ugrožena čak i pre izbijanja neprijateljstava.000 tokom tridesetih godina. Pačeli je ponovo govorio sa Ozbornom o zaveri da se ukloni Hitler. to će reći. PRIJATELJ HRVATSKE U proleće 1940. Njegova mržnja prema Hitleru bila je dovoljna da mu dozvoli da preuzme velike rizike za sopstveni život . manje je krut i beskompromisan u svojim pogledima i postupcima. zavera je propala. Što se tiče Pačelija. Pačelija nije bilo potrebno nagovarati da prekori italijansko ratno huškanje i njegovo glavno sredstvo u kome se zalagao za mir bile su novine „L'Osservatore Romano". bile su njegove vlastite. Kako je rastao pritisak Nemačke na Italiju da uđe u rat. Spolja je delovao nežno. da se spreči ogromno krvoproliće i vrati mir u Evropu. pisao je londonskim zvaničnicima krajem februara 1940. javno i privatno. Bio je uznemiren. na njegovim „mirovnim inicijativama". bio je sposoban da odmah reaguje. kako je pretnja Hitlerove invazije na Zapad postajala sve neposrednija. za živote mnogih drugih. što je mala cifra za nacionalni dnevni list. izvestio je Musolinija posle susreta. italijanski ambasador pri Svetoj Stolici. za neke čak i slabo.Dino Alfijeri. Musolini je 132 . ali je pontifeks verovatno bio ljut zbog toga što se pročulo o zaveri i besan što je Svetu Stolicu izložio bezrazložnoj opasnosti. Pačeli je pokušavao da odvrati Musolinija čestitajući mu u svakoj prilici. župnici širom zemlje pozivali su vernike na crkvenim misama da se mole za mir. 14." 42 Tridesetog marta. Pačeli je postao središte preko koga se moglo uticati na Musolinija i. novine su širile Pačelijeve pozive na mir na osnovu hrišćanskih načela.. porastao na 150.000 u odnosu na redovan tiraž od 80.i.. On je preuzeo ovaj veliki rizik samo zato što je na osnovu svog političkog iskustva shvatio da bez obzira kako neuspešan ovaj plan bio. Kada se rizik činio opravdanim. Nije čudo da je to nerviralo Dučea. tako je i verovatnoća da će se Italija vojno pridružiti Nemačkoj postajala sve veća. on je bio verovatno jedina preostala šansa da se zaustavi nadolazeća invazija na Holandiju. preterano osetljivo. dve stvari izgleda da su postale jasne u svetlu glavne uloge koju je imao u zaveri da se ukloni Hitler u predvečerje rata: kakve god da su bile njegove odluke. na sve Italijane da se ponovo zamisle. dobre ili loše. kao što je ukazao Robert Lajber. S obzirom na odsustvo poverenja i dalekovidnosti od strane Britanaca i nemačkih zaverenika.

iz sasvim drugih razloga. optužio je „L'Osservatore" da se stavlja na stranu Francuske i Britanije. Mi moramo da podignemo naš glas kako bi još jednom osudili zlo i nepravdu. Pošto iz straha od 133 . bez provokacije i razloga. Međutim. italijanski ambasador pri Svetoj Stolici.nemačkog agenta koji je bio Osterov kurir u zaveri da se svrgne Hitler . a napadi na papske novine su se zaoštrili. maja. „nego da dokaže Nemcima da on potpuno odbacuje papu". Istog dana. predstavljala je stalnu provokaciju. 3 U to vreme (tačan datum nije izvestan). Dino Alfijeri. London i Pariz su zamerili što papa nije odmah osudio agresiju. „Musolini nije mogao da uradi ništa drugo". kao što je bio Roberto Farinači. Pačeli se našao pod pritiskom Londona i Pariza da osudi ovaj nasilan prekršaj međunarodnog prava i da svim sredstvima koja su u njegovoj moći spreči ulazak Italije u rat. Pačeli je odgovorio da se on ne boji da ga stave u koncentracioni logor. završila se Pačelijeva uloga kao neutralnog mirotvorca. Belgiju i Luksemburg. Pačeli je postao otvorena meta fašističkog besa. kao i njegov uticaj na Musolinija. Farinači koji je sam imao vlastite novine pod nazivom „Regime Fascista". piše Čedvik. Pošto je informacija predata. Pačeliju je nameštena zaseda u Rimu dok je išao da služi misu u jednoj od bazilika. 10.. štaviše. primio je informaciju od Jozefa Milera . On je izjavio da su čitaoci "L'Osservatore-a" uglavnom bili Jevreji i masoni. Dva čoveka koja su kupila novine blizu fontane Trevi bačena su u vodu. Njihovi primaoci su toplo pozdravili telegrame.proglasio Vatikan „hroničnim slepim crevom Italije". U Berlinu se odavanje informacija nuncijima smatralo kao čin špijunaže. U privatnoj audijenciji od 6.. Bande fašista su kamenovale njegov auto na raskršću i urlale „Smrt papi! Dole papa!" 4 On je zatvorio letnju palatu u Kastel Gandolfu za vreme trajanja rata i nije se usudio da izađe na ulice sve do pada Musolinija. ugrozili su Pačelija uoči Hitlerove ofanzive na zapad. jer je za trenutak izgledalo kao da bi mogao da bude u savezu sa Pačelijem i da ne uđe u rat. Ta okolnost i konačan ishod. Umberto je otišao pravo Musoliniju i rekao mu šta je saznao kod Pačelija. Državni sekretarijat je odmah upozorio nuncije u Hagu i Briselu šifrovanim telegramom. koji će biti predstavnik Italije u Berlinu. fašisti su pokušali da spreče rasturanje novina. dok su ga Rim i Berlin optužili za političko mešanje u vremenu teške krize.da će Nemačka da napadne Holandiju i Belgiju. Belgije i Luksemburga.2 Umesto njega poslao je telegram trima suverenima Holandije. tokom iste nedelje. Svako ko je viđen sa primerkom bio je napadnut. koja je podsetila papu na njen zavet da će ga Bog strogo suditi ukoliko ne ispuni svoju dužnost... presreli su i dešifrovali poruke upućene holandskom i belgijskom nunciju. u Rimu. naveli su Ovena Čedvika da tvrdi da je Pačelijeva „nesmotrenost" pomogla da „Musolinijev ulazak u rat postane" neizbežan. novinski prodavci „L'Osservatore Romana" pretučeni su na ulicama. On je kazao da je čitao pisma svete Katarine Sijenske. maja 1940. Trećeg maja." Ali Pačeli je mislio da će nacrt pisma po svoj prilici razljutiti Nemce i odbacio ga je. a protiv Italije. a informacija je takođe prosleđena u Pariz i London preko Šarl-Rua i Ozborna. Tardini je skicirao papino pismo u kome se osuđuje napad na „tri vredna mala naroda. Prodavci novina su bili pretučeni. ali se oni nisu dopali silama na obe strane evropske scene. Za neke od vodećih fašista. Privilegovan položaj Vatikana da prima informacije i njegova sposobnost za diplomatske akcije. požalio se Pačeliju tokom audijencije na telegrame. Prve nedelje maja.1 Šta god da je bilo. maja u „L'Osservatore Romano". Pačeli je obavestio italijanskog prestolonaslednika Umberta o Hitlerovom neposrednom planu. Alfijeri mu je rekao da su fašističke bande bile besne i da se svakog trena nešto ozbiljno može dogoditi. Kada je Hitler napao Holandiju. Italijanski šifranti koji su delovali iz tvrđave Boćea. Musolini se našao u strašnoj dilemi. izražavajući svoje saučešće i naklonost. Kada su tekstovi telegrama objavljeni 12. sama činjenica da postoji nezavisni medijski glas u Italiji. dok su primerci novina pokupljeni i uništeni.

preneo je u SAD izvesnu količinu zlatnih poluga u vrednosti od 7. uključujući tu Belgijance i Poljake.7 ODBRANA RIMA Među istoričarima italijanske scene tokom Drugog svetskog rata. Otuda je za njega postalo još važnije da održi izdavanje lista „L'Osservatore Romano". Pije XII bio tvrdoglavo opsednut 134 . vodile su se u predvečerje rata. Ova ograničenja su dve godine kasnije izgubila na važnosti. koji su stanovali u gradu Rimu. pošto je Vladimir Dormeson (koji je nasledio Šarl-Rua kao francuski ambasador u Vatikanu) odlučio da se preseli u Vatikanski grad. Musolini je konačno izjavio da će desetog juna objaviti rat Francuskoj. Ozborn je pošao za njim.iako je dvadesetog maja. Forin ofis je i dalje tražio od Ozborna da nagovori Pačelija da glasno osudi nemačku ofanzivu . koji je bio njegovo glavno sredstvo opštenja sa vernicima Italije. Prema Lateranskim sporazumima. Portugaliju ili Južnu Ameriku donosili su se i gubili se. Krajem maja.6 Međutim. Pačeli je bio dobrovoljni zatočenik unutar Vatikana. Pačelijev prvi prioritet bio je da očuva svoju ograničenu nezavisnost. pa šta bude da bude. Musolini je objavio svoju nameru da se vojno pridruži Hitleru. bez komentara. a ne unutar zidova Vatikana. dok je Vermaht prodirao kroz francusku odbranu blizu Sedana i jurišao ka lukama na Lamanšu. sa Francuskom. Tek drugog juna.nasilja nije mogao da ide u posetu svojoj dijecezi u Rimu. stvari su počele da se popravljaju i Vatikan se u svakom slučaju okrenuo ka politici investiranja u plave čipove u SAD. u nameri da spreči zabranu prodaje u Italiji. Vatikan je bio suverena država. iako nije odredio tačan datum. tokom rata. Dvadeset i osmog maja. Papina sudbina bila je predmet maštovitih razmišljanja u diplomatskim krugovima: predlozi da otputuje za SAD. Petnaestog maja 1940. koji je takođe bio u opasnosti. Enciklika koju je uputio Nemačkoj mogla je biti uništena ili izmenjena pre objavljivanja. Vatikan se saglasio sa italijanskom vladom da objavljuje samo službena ratna saopštenja zaraćenih strana. Pačeli je bio odlučan da se ne mrda iz Vatikana. kada je mogao da koristi komunikaciona sredstva Saveznika za značajnu izjavu ili izjave. Poslednje nedelje maja. nakon kraha Vol Strita. kao i sa Velikom Britanijom. što je trebalo da stvori osnovu za zdravu fiskalnu snagu u posleratnom periodu. opšte je mesto da je tokom perioda neprijateljstava koja su se ticala Rima. Pačeliju su preostale sasvim ograničene mogućnosti za akciju. godine 1935. Međutim. A šta je trebalo da Vatikan uradi oko para? Posle sređivanja finansija prema Lateranskim sporazumima.665. Vatikan je obavio jednu zanimljivu transakciju koja je ostala dobro čuvana tajna iz vremena rata. zemljom koju je Pačeli poštovao iako je nije dobro poznavao. U jesen je bilo jasno da će se od diplomata neprijateljskih zemalja zahtevati bilo da se presele u Vatikan. Tridesetog maja 1940. o sudbini ambasadora i izaslanika pri Svetoj Stolici. osim kad su u pitanju bila krunisanja ili pomorske smotre. uprkos razumskoj politici diverzifikacije. Hoće li se njegova suverenost i njegov diplomatski personal i aparat poštovati? Musolini je konsultovan u leto 1939. pridružujući se naselju predstavnika nacija koje je okupirala Nemačka ili koje su smatrane neprijateljskim.5 Sveta Stolica je sada bila pod opsadom. Vatikan je izgubio novac kada i svi ostali.000 $. „L'Osservatore" bio na ivici da bude zabranjen izvan Vatikanskih zidina. bilo da napuste zemlju. Njegove novine su ometane. opkoljena zemljom koja je bila u ratu sa najstarijom kćeri Crkve. pošto su Britanci evakuisali svoje snage iz Dankerka. Vatikanu su bile potrebne rezerve gotovog novca. od kojih je jedan deo odmah prodat za dolarsku protivrednost. Njegovi telegrami i poruke nuncijima širom sveta mogli su biti zadržani. kao i vatikanski radio. Rasprave unutar Vatikana o tome kako će minijaturna država proći u slučaju da Italija uđe u sukob.

postojali su svi razlozi . Ali nisu videli razlog zašto bi pod posebnom zaštitom bio Rim. bila mnogo složenija. ili da zahteva da se sačuvaju druga mesta od verske i umetničke važnosti. ali je tražio od Maljonea da se žali u London na povredu vatikanske teritorije i odmah je nastavio da vrši pritisak na Ozborna da ubedi svoje šefove u Londonu da ne bombarduju Rim. Birmingema i Liverpula? Pre svega. Pačelijevo zalaganje za Rim. zahtevao je od Ozborna da zatraži od Londona obećanje da Britansko vazduhoplovstvo (RAF) neće bombardovati Rim. Desetog juna 1940. to je bio dovoljan dokaz da je RAF imao domet i verovatno nameru da sravni sa zemljom Rim i Vatikan. Istovremeno. Za Pačelija. on je odbio da osudi bombardovanje gradova kao što je bio Koventri u Engleskoj. u očima fašističke vlade. zbog svog zalaganja da se spreči bombardovanje „Večnog grada".očuvanjem „Večnog grada" od bombardovanja iz vazduha. što je za sebe tvrdio Vatikan. smatralo se da je Sveta Stolica činila fašističkoj vladi korisnu uslugu. na svakoj ulici ili trgu bili su vidljivi tragovi koji su podsećali na njegov položaj od davnina . da su njegovi prioriteti bili skandalozno neuravnoteženi. Ali samo tri dana kasnije. saveznički avion se ustremio na Rim i bacio propagandne letke.jednim problemom više nego bilo čim drugim . mesto groba Svetog Petra i katakombi. Bilo je poziva od vodećih fašista da se preuzme grad-država i da se ti strani „špijuni" proteraju. međutim. Zaključak koji su izveli njegovi kritičari bio je da je kriv zbog dvostrukih standarda. da se možda bojao da će ga bombardovati u Vatikanu.kao srca univerzalne Katoličke crkve. mučenjem i samim Konačnim rešenjem. Zbog toga je pitanje bombardovanja Rima opravdavalo navode o Pačelijevoj inerciji i grešnom ćutanju i o drugim problemima tokom rata. bilo bi čudno da nije bio brižan za stanje „Večnog grada" i da nije upotrebio sav uticaj koji je bio u njegovoj moći da obezbedi njegovu sigurnost. London se složio da će učiniti sve što je bilo moguće kako bi se izbeglo bombardovanje samog Vatikana: Crkva svetog Petra i apostolska palata. poglavaru neutralne države. od kojih su neki pali na vatikansku teritoriju. Maljone je očigledno držao u rukama primerak londonskog . imalo je još jedan jednako važan razlog. Međutim. na sam dan kada je Italija objavila rat Francuskoj i Britaniji. deportacijom. koji je bio deo Italije. razmena poruka postajala je sve obimnija. mesto hodočašća prepuno starih bazilika. ipak.da se ne prihvati da Rim bude otvoren grad. Vatikan sa svojim skupom stranih diplomata zaraćenih i okupiranih zemalja. glavni grad sile koja je bila u ratu sa Britanijom i za koju se govorkalo da će da pošalje italijanske avione da bombarduju Englesku zajedno sa Luftvafeom. 135 . Italijanska vlada će jednom. Sigurno da je najbolje bilo da se Musolini i građani Rima ostave u nedoumici. Nije li ovo ukazivalo da su ga koristili kao propagandno sredstvo fašista? Sa svoje strane.bez obzira na namere Britanaca ..Daily Telegraph-a" u kome je bio članak koji je predviđao bombardovanje italijanskih gradova. državni sekretar-kardinal Maljone. počeo je da liči na košnicu špijunaže. Ozborn je odbacio članak kao besmislicu. izraziti svoju zahvalnost.9 Posle ulaska Italije u rat. Stvarnost je. očuvanje suverenog položaja Vatikana.8 Kako su meseci prolazili. ne bi li ih to nateralo da dobro razmisle o bombardovanju Londona. crkava i kapela i vekovne hrišćanske umetničke baštine. da se demilitarizuje i time postane imun od napada po međunarodnom zakonu. On teško da je mogao da uputi formalni protest u ime Italije. njegovim kritičarima se činilo da je stavio spasavanje Rima iznad svih drugih gradova u Evropi koji su se suočavali sa užasima blickriga. zajedno sa prestonicom. London je smatrao da ne priliči papi. To je bio zlokoban znak za Italijane. Iako je istina da je Rim bio glavni grad nove države od 1870. U stvari. dajući Musoliniju osnovu da osigura imunitet Vatikana od mešanja ili upada.sveto središte hrišćanstva.10 Tako su Pačelijevi napori da se Rim proglasi otvorenim gradom bili dokazi stalnog prioriteta: očuvanje Vatikana i papstva. nisu bili deo neprijateljske teritorije. Pošto je bio rimski biskup. Drugim rečima. Pačelija je pokretala duboka ljubav za Rim kao „Večni grad" . da se zalaže u ime Rima.

Musolinijev neuspeh da porazi Grke. Dva dana kasnije. Kako se rat odužio. kao što su bili i njegovi pokušaji da se grad službeno proglasi otvorenim. Njegovi napori skupo će ga koštati u očima istorije. „Tražio bih". grupa srpskih nacionalista preuzela je vlast u Beogradu. London je sada tražio od Ozborna da zahteva da se Vatikan noću što bolje osvetli kako bi se izbeglo predstojeće bombardovanje RAF-a sa Malte (što je moglo navesti na zaključak da će osvetljena Crkva sv. 25. Britance je ljutio Pačelijev stav odbijanja da osudi bombardovanje civila u Engleskoj. bilo je da u molitvi nejasno pomene neimenovane „razorene gradove i ubijene civile". ukinula regentstvo i objavila da je Jugoslavija stala uz zapadne demokratije.’ To bi bila najbednija moguća ponuda". Nadbiskup Tardini je odgovorio da je predlog bio „detinjast" na šta je Ozborn odmah odgovorio: „Nepraktično da. 136 . Takav potez bi podrazumevao da Musolini preseli svoju vladu iz glavnog grada. da je rat između Nemačke i Sovjetskog Saveza bio samo pitanje vremena. Međutim. Ozborn kao da je ozbiljno shvatio ovo razmišljanje. jer će to za Sile osovine biti neposredan propagandni uspeh. ja ću osuditi bombardovanje engleskih crkava. Pačelijevi neprestani pokušaji da ubedi Saveznike da poštuju svetost Rima uspeli su u većem delu rata. Jugoslaviju je trebalo ubediti da se pridruži Silama osovine. Godine 1942. pisao je Vensitart. neki članovi Kurije su gledali na Musolinijevu kampanju na Balkanu oktobra 1940. Čerčil je iz Londona izjavio da su Jugosloveni povratili svoju „dušu". sa izvesnom dozom optimizma. mada grad nije ostao potpuno netaknut. Petra navoditi bombardere da gađaju Rim). ali pre svega iz diplomatskog žara. ali ne i detinjasto!" Potom ga je Tardini podsetio na nešto što su izgleda i Ozborn i London bili zaboravili: da Vatikan dobija struju od Italije. pošto se u tom kontekstu Jugoslavija smatrala kao poslednji grudobran za Italiju i Sredozemlje. mnogo se govorilo o tom planu i čak ga je podržao italijanski kralj. ali od toga nije bilo ništa sve do nedelja koje su prethodile savezničkom oslobađanju Rima. „da Ozborn za uzvrat postavi pitanje. S obzirom na mogućnost da se Evropa nađe pod Staljinovom čizmom i obilje dokaza o sovjetskoj nameri da uguši hrišćanske crkve. Italije i Jugoslavije potpisan je u Beču.Ali za to nikako nije mogao da traži od Ozborna da se zalaže u Londonu. Ozborn je tražio od Pačelija da osudi ove napade. a ne pruži istovremeno priliku koju bi papa iskoristio da kaže ‘Dobro. značio je da je Hitler morao da mu pritekne u pomoć. jer je počeo da podseća London na njega. Njegova podsećanja postala su sve učestalija kako je RAF dobijao naredbe da priprema napade na italijanske gradove kao odgovor na očekivano bombardovanje Atine u Musolinijevoj vojnoj kampanji na Grčku. Pakt između Nemačke. Tardini je dodao da će Musolini i Hitler biti oduševljeni ukoliko RAF bude bombardovao Rim. Sve što je Pačeli bio spreman da uradi posle napada na Koventri.11 Vensitart se nije morao brinuti jer do takve ponude nije došlo. razljutila je londonske zvaničnike i zaustavila ih u nameri da ponovo zamole papu da osudi vazdušne udare Luftvafea. kao što su to bile i vlade širom Evrope. Delom iz pakosti. što je bila politika koju je Pačeli prihvatio težeći strogoj neutralnosti. kada su engleski grad Koventri i njegova stara katedrala bili teško oštećeni od bombardovanja. Da bi dobio prolaz do Grčke. Ponižavajuća priroda ovog apela. Pa ipak. Pačelijeve molbe u ime svetosti Rima postajale su sve snažnije. ali rezultat njegovih napora bila je poseta portugalskog ambasadora Forin ofisu. ZLOČINAČKI REŽIM KATOLIČKE HRVATSKE Pačeli i zvaničnici u Državnom sekretarijatu bili su ubeđeni. koji je tražio da Britanci ne bombarduju Rim u znak odmazde. zajedno sa vojnim ciljevima. marta 1941. Stvari su došle do vrhunca sredinom novembra 1940. a vi ćete poštedeti Rim.

000 sveukupnog broja stanovništva. nisu imali pravo da sebe nazivaju hrišćanima. i istovremeno započeo napad na Grčku. Bosnu. aprila.12 Granice nove države obuhvatale su Hrvatsku. Pačeli je odlučno podržao hrvatski nacionalizam i potvrdio ustaško poimanje istorije. Važnost tih događaja za ovu priču zasniva se na tri činjenice: saznanje Vatikana o zločinima. Narednog dana. što su favorizovali pravoslavnu veru.000 su bili Hrvati (inače katolici). Cigana i komunista. Pavelićeva grupa. Dvanaestog aprila. Sloveniju. Pavelić je doneo ukaz da se zabranjuju sva privatna i javna izdanja na ćiriličnom pismu (koje koriste pravoslavni Srbi). Ali pravoslavni Srbi su bili suočeni sa „radikalnim rešenjem". suprotstavljala se stvaranju južnoslovenskog kraljevstva posle Prvog svetskog rata i planirala je nemire i sabotaže iz sigurnog utočišta Italije: Pavelić je bio taj koji je skovao zaveru za ubistvo kralja Aleksandra 1934. U svom odgovoru.000 Srbi pravoslavci. kako su to smatrali Hrvati. 2.000 muslimani. što je bilo neobično.000 Jevreja. To je bila pozadina kampanje terora i istrebljenja koju su sprovodile hrvatske ustaše nad dva miliona srpskih pravoslavnih hrišćana i manjim brojem Jevreja. između 1941. rekao im je Pačeli u obraćanju punom strašne ironije. Od 6. Hitler je izneo plan o podeli Jugoslavije. I Srbi i Hr-vati su stavljali znak jednakosti između etničkog i verskog identiteta: pravoslavni Srbi naspram katoličkih Hrvata. Pavelićeva klanja pravoslavnih Srba ostaju jedan od najstrašnijih civilnih masakra poznat u istoriji. predstavljao je hodočasnike i govorio u papinom prisustvu. Pačeli je upotrebio epitet koje je na Hrvate primenio Lav X: „predstraža hrišćanstva" . pravoslavne vere u staroj šizmi protiv Rima. Tako su strašna bila mučenja i ubistva da su čak i okoreli nemački vojnici zabeležili svoj užas. U maju. Hrvatski nacionalisti su gajili mržnju protiv srpske premoći koja ih je isključivala iz profesionalnih službi i jednake mogućnosti u obrazovanju. Jevreji u regionu bili su osuđeni na osnovu rasne pripadnosti kao i zbog svojih veza sa komunizmom.kao da Srbi. kada je grupa hrvatskih hodočasnika došla u Rim da se založi za kanonizaciju hrvatskog franjevačkog mučenika Nikole Tavelića. niti. Čim je Vermaht ušao u Zagreb. 70. Italija i Mađarska (još jedna fašistička država) udružile su snage sa Hitlerom u podeli jugoslovenskog kolača. Dvadeset i petog aprila 1941. Pačelijev propust da iskoristi svoje dobre usluge da interveniše i saučesništvo u Konačnom rešenju koje je planirano u severnoj Evropi.Za odmazdu. U isto vreme. dajući „arijevski" status nezavisnoj Hrvatskoj pod Antom Pavelićem. slobodnim zidarima i navodnog ohrabrivanja abortusa.700. hrvatskim fašistima je dozvoljeno da proglase nezavisnu Hrvatsku. „budućnost u kojoj će odnosi između Crkve i države u vašoj zemlji biti sređeni na skladan način u korist i jednog i drugog".300. i 1945. Hercegovinu i veliki deo Dalmacije. Hitler je napao Jugoslaviju 6. bombardujući otvoreni grad Beograd i ubijajući pet hiljada civila. novembra 1939. koji je čekao razvoj događaja pod pokroviteljstvom Musolinija u Italiji. 3. kao i Jevreji koji su odmah označeni za odstranjivanje. Srbi su bili krivi. Postojanje protestantske nemačke manjine nije predstavljalo problem za ustaško vođstvo. 750. U poređenju sa nedavnim krvoprolićima koja su se u vreme pisanja ove knjige dešavala u Jugoslaviji. objavljeni su antisemitski 137 .000 protestanti i nekih 45. kao i pristup Radio Bariju za propagandne emisije preko Jadrana. deportacija i masovnih istrebljenja. desetog aprila. Hrvatski primas. bio je pokušaj da se stvori „čista" katolička Hrvatska putem prinudnog preobraćanja. ohrabrivali šizmu među katolicima i sistematski kolonizovali katolička područja pravoslavnim Srbima.200. velika enklava muslimana. i osećaj goruće mržnje prema Srbima za prošle i sadašnje nepravde. Čin „etničkog čišćenja" pre nego što je taj strašni izraz ušao u modu. „Nada u bolju budućnost izgleda da vam se smeši". Istorijsko nasleđe koje je opravdavalo stvaranje NDH (Nezavisne države Hrvatske) bilo je kombinacija starih lojalnosti papstvu koja idu unazad hiljadu trista godina. ustaše (od glagola ustati). nadbiskup Alojzije Stepinac. Musolini je dozvolio Paveliću da koristi logore za obuku na udaljenom eolskom ostrvu.

Ponovo su žrtve morale da iskopaju svoje vlastite grobove.pošto će određene naredbe u vezi sa njima biti donete kasnije. Ali u ludačkom krvoproliću koje je usledilo. zatvorene su osnovne škole i predškolske ustanove pravoslavnih Srba. stotine Srba je dovedeno u crkvu kako bi prisustvovali obaveznoj službi zahvalnosti za stvaranje NDH. u mestu Glini. Zatražili su od svih prisutnih da pokažu potvrde o pokrštavanju. pre nego što su ih pobili sekirama. Od italijanskog pisca Karla Falkonija naručeno je početkom šezdesetih da napiše priču o hrvatskom masakru Srba.genocid. u Otočcu. Četiri dana nakon masakra u Glini. u trenutku kada je pozdravljao Pavelića u Vatikanu.uključujući tu bogate pravoslavne trgovce i zanatlije .16 On je otkrio sledeće primere široko rasprostranjenih zločina izvršenih u Hrvatskoj. Ali od samog početka bilo je i drugih zločina o kojima su se vesti širile brzo od usta do usta. pošto nije imao njihovu hladnokrvnu sklonost za birokratiju sistematskog masovnog ubijanja. postavilo se pitanje: ukoliko život zbog toga što je neko pravoslavac postane neizdržljiv. takozvani Poglavnik. bila je deportacija i uništenje. Istog meseca. Međutim. hrvatsko Ministarstvo pravde obavestilo je biskupe da „hrvatska vlada ne namerava da prihvati u Katoličku crkvu sveštenike ili učitelje ili. Vrata crkve su zatim bila zatvorena i ostali su iskasapljeni. čupali mu kosu i bradu. Onda su sveštenika mučili.13 U junu. novoj situaciji. da Pavelić nije baš slika i prilika Himlera i Hajdriha. katolički župnici su počeli da prizivaju pravoslavne Srbe u Katoličku crkvu. Žrtve su morale da iskopaju jarak. prvi Jevreji su deportovani iz Zagreba u koncentracioni logor u Danici. štaviše. U ovoj za Srbe opasnoj. unapred odbačenih iz budućeg programa prisilnog preobraćanja. Jevreja i drugih. Izvršioci ovog zločina sačuvali su sveštenika i njegovog sina do kraja. i takođe kako oni ne bi naškodili ugledu katoličanastva". čak ni katoličko pokrštenje nije moglo da obezbedi imunitet. Središna odlika ovog u suštini verskog rata bila je prisvajanje ispražnjenih ili otetih pravoslavnih crkava od hrvatskih katolika. dok je njegov sin raskomadan. Nekoliko dana kasnije. a onda su vezane žicom i žive zakopane. U njima je bila pokrenuta „arijanizacija" birokratije. Od početka. očekujući selektivnu politiku preobraćanja i njen krajnji cilj .14 Neizgovorena sudbina ovih pravoslavnih Srba. bilo koga od intelektualaca . javne delatnosti i stavovi u vezi sa etničkim čišćenjem i antisemitskim programom bili su dobro poznati katoličkom episkopatu i Katoličkoj akciji. zajedno sa lokalnim sveštenikom i njegovim sinom. ali ustaško rukovodstvo je krenulo u masakre sa surovim i nasumičnim varvarizmom koji teško da ima premca u istoriji. Samo dvoje je imalo tražene dokumente i oni su bili oslobođeni. Ova dela bila su poznata. Njegova istraživanja u odgovarajućim jugoslovenskim arhivima i onome što je bilo dostupno u vatikanskim izvorima u to vreme bila su mučna. Ove rasističke i antisemitske mere bile su takođe poznate i Svetoj Stolici. iskopali mu oči. zašto ne preći u katoličanstvo? Nekoliko nedelja po osnivanju hrvatske države. Sveštenik je morao da očita molitvu za umiruće. profesija i jevrejskog kapitala. otišao je u Rim da potpiše (pod pritiskom Hitlera) državni ugovor sa Musolinijem. Četrnaestog maja. četrnaestog jula 1941. O tom problemu se raspravljalo u Kuriji i dogovorena su pravila ponašanja. laičkim organizacijama koje je Pačeli tako snažno podržavao kao papski nuncije u Nemačkoj i kao kardinal državni serketar.zakoni u kojima se o Jevrejima govorilo na rasistički način. Dvadeset osmog aprila. počev od proleća 1941. uključujući i učitelja i pravoslavnog sveštenika. pa time i Pačeliju. ustaše su skupile 331 Srbina.15 Uskoro je bilo jasno. Konačno su ga živog odrali. Kad su Srbi ušli u crkvu. koji je davao Italiji pravo da 138 . baš u trenutku kada su tajne diplomatske veze bile uspostavljene između Hrvatske i Svete Stolice. rečju. grupa ustaša je ušla sa sekirama i noževima. jedna grupa ustaša napala je šest sela u okrugu Bjelovara i odvela 250 muškaraca. između ostalog i zabranom da se žene arijevkama. Pavelić.

aprila 1941. i Nezavisna država Hrvatska je de facto priznata od Svete Stolice. lutka u rukama Hitlera i Musolinija. nadbiskup zagrebački Alojzije Stepinac (čija je beatifikacija u Rimu u toku).000 pravoslavnih Srba i 27. Uz to. pljačkali sela i pustošili bosansku zemlju.20 Sledećeg meseca. da je bio sklon prisilnom preobraćanju iz pravoslavlja u katoličanstvo. Prema poslednjoj pouzdanoj proceni. oko 30.18 Kako je bilo moguće da uprkos strogo autoritarnim odnosima sile između papstva i lokalne Crkve . Tu je sad bio Pačeli koji je držao Pavelićevu ruku i davao mu svoj papski blagoslov. nemački generalni opunomoćenik akreditovan u Hrvatskoj. On je lično posetio Pavelića 16. kako je to napisao Džonatan Steinberg.17 Brojke su gotovo neverovatne. Otac Božidar Bralo. Edmund Glez fon Horstenau. već spoljne intervencije". Bez obzira na to. kao što je poznato u celom svetu. predvodeći ustaške bande. sa katoličkih predikaonica pročitano je Stepinčevo pastirsko pismo u kome su se pozivali sveštenici i vernici da sarađuju sa vođom. i 1945. Pojedini franjevci su ubijali. 20.uzme hrvatske okruge i gradove na dalmatinskoj obali.000 Cigana masakrirano je između 1941. hrvatskom katoličkom sve-štenstvu i episkopatu. Pavelić je imao audijenciju „odanosti" kod Pija XII u Vatikanu. Nema dokaza da su Pačeli ili Državni sekretarijat znali za zločine koji su već počeli u Hrvatskoj u proleće 1941. Zaista. palili kuće. kako on vidi stvari. a i kasnije. iz benediktinskog samostana Monteverđine. krvavi bes ustaša". poznat po tome što je stalno nosio mašinku. „rezultat herojskog ustanka Naroda Božijeg.nije bilo pokušaja iz vatikanskog centra da se zaustavi ubijanje.000 Jevreja bilo je ubijeno. „prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi pošto. Iznad svega.odnosu moći na čijem je uspostavljanju Pačeli toliko radio . Sveštenici. kako je zapisao Stepinac u svom dnevniku. Ali detalji o masakrima Srba i praktična eliminacija Jevreja i Cigana bila je poznata od početka. „ustaše pobesnele". Kako je Stepinac mogao da bude tako naivan i da ne shvati šta je takva saradnja mogla da znači? Početkom juna 1941. rukovodili su masakrima.19 Istog dana. po pravilu franjevci.000 do 25. Nezavisna država Hrvatska. to nije Crkva već politička organizacija". optužen je da je plesao oko tela 180 masakriranih Srba na Alipašinom mostu. u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Pačeli je bio svestan da nova država nije bila. bila je posledica snažnog i nezakonitog Hitlerovog i Musolinijevog napada i aneksije Kraljevine Jugoslavije (koja je imala zvanične diplomatske veze sa Vatikanom). U septembru 139 . Tokom te iste posete.21 Mnogi su išli naoružani i sa žarom ubijali. od samog početka se znalo da je Pavelić bio totalitarni diktator. da je izdao niz rasističkih i antisemitskih zakona. na sam dan kada je 250 Srba bilo masakrirano u Bjelovaru. Glez je izvestio o neprijatnosti koju su imali Nemci kada su sa „šest bataljona pešadije" bespomoćno posmatrali „slepi. i radio na tome da je prizna papa. izjavio je da su. u potpunosti se slagao sa opštim ciljevima nove hrvatske države. otimanje pravoslavnih imanja? Kako je bilo moguće da onda kada su zločini postali opštepoznati unutar Vatikana. Proći će vreme dok Sveta Stolica ne sazna za zločine. kao što će se videti.000 deportovano je u gasne komore. Zbog toga je Stepinac pomislio da je „Poglavnik bio iskreni katolik". Pačeli nije odmah i bez okolišanja odvojio Svetu Stolicu od delovanja ustaša i osudio zločince? VATIKAN POZNAJE PRILIKE U HRVATSKOJ Od samog početka. 487.000 od populacije od 45. prisilna preobraćanja. Jasno je da je brzo de facto prizna-nje (u toku rata Vatikan je izbegavao priznavanje novih država) dugovalo više položaju Hrvatske kao bastiona protiv komunizma nego potvrdi njene ubilačke politike. Dvadeset i osmog aprila. i slušao dok je novi vođa izjavio da neće „biti tolerantan". prema pouzdanim izveštajima od nemačkih vojnih i civilinih posmatrača. sveštenici su često u tome vodili glavnu reč. odmah je naimenovan za apostolskog legata u Zagrebu. Opat Ramiro Markone. Stepinac je priredio večeru za Pavelića i vodeće ustaše kako bi proslavio njihov povratak iz izgnanstva.000 u ustaškim logorima smrti i još 7.

Bajić. dok priznaju da nema smisla da se čitavi tovari šizmatika bacaju u provalije. Isto oklevanje da se zanemare mogućnosti za ostvarenje katoličke premoći na Istoku. Zaista. Tu se navodi mišljenje njegove braće biskupa. postoje fotografije zločina: žena sa odsečenim dojkama. zajedno sa pismom katoličkog biskupa Mostara.u duboke provalije". devojaka i dece ispod osam godina. od kojih su 2. Steinberg tvrdi: „Dug proces koji je započeo spontanim reakcijama pojedinih mladih oficira u proleće 1941. jasno je da su on i episkopat odobrili da se nepoštovanje verske slobode izjednači sa saučesništvom u nasilju. g.464 civila u njihovoj jugoslovenskoj sferi uticaja. žene i decu. musliman. kojim se izražava istorijska želja da Hrvatski episkopat odobri masovno preo-braćanje u katoličanstvo. On oduševljeno piše o masovnom pokrštavanju. sa nekom vrstom nacionalne zavere da se osujeti mnogo veća i mnogo sistematičnija brutalnost nacističke države.. da ekskomuniciraju Pavelića i njegove pajtaše. završio se 1943.24 Široka istraživanja i procene Džonatana Steinberga o italijanskom oklevanju da se angažuju u deportaciji i uništavanju. gde predvodi bandu ustaša sa raspećem u rukama. čak i kad bi se poverovalo u njegovu nevinost u pogledu oprosta ubilačke rasne mržnje. Italijani zaštitili 33. delili su Vatikan i Pačeli. U dirljivom rezimeu o složenom fenomenu italijanskog humanizma u Jugoslaviji između 1941. procenjuje se da su do prvog jula 1943. pisac Hubert Batler preveo iz prepisa u Zagrebu. koji nisu mogli da stoje i gledaju hrvatske koljače kako kolju Srbe i Jevreje. Ograničena svojim savezništvom sa nacističkom Nemačkom i ratnim prilikama. sva sa odobravanjem.23 Falkone je mislio da je humanost Italijana u tom pogledu možda bila posledica delom pritiska Vatikana. da ga osude. Nesposobnost biskupa da se odvoje od režima. iako on tvrdi da su dokazi „nepotpuni i nejasni". osakaćenih genitalija. On nabraja poznate masakre majki. a koje je 1946. ne ide u prilog takvoj pretpostavci.118 bili Jevreji. kuka za meso. sedam stotina šizmatika iz susednih sela bilo je zaklano. sekira. Onda daje zapanjujuću izjavu: „U parohiji Klepca. i 1943. 140 . dr Mišića..22 A kakav je bio stav i reakcija italijanskih snaga u regionu? Na neki način sličan reakciji trupa Ujedinjenih nacija u Jugoslaviji u nešto skorijoj istoriji (mada sa očiglednim razlikama): bespomoćnost i zaprepašćenost. bila je posledica njihove neodlučnosti da propuste mogućnost koju su dobili zahvaljujući „povoljnoj prilici" da izgrade katoličku tvrđavu moći na Balkanu. Ipak. koji su dovedeni na brdo i „živi bačeni. hrvatskog katoličkog primasa. javno je izjavio (kao državni činovnik trebalo je da ćuti) da je samo u Ljubinju sedam stotina šizmatika bačeno u jednu jamu. koji su iskoristili poraz Jugoslavije od nacista da povećaju svoju moć i da prošire katoličanstvo na Balkanu. muškarce. Biskup počinje izjavom da „nikada nismo imali tako povoljnu priliku kao sada da pomognemo Hrvatskoj da spase bezbrojne duše". da izvrši pritisak da se potpiše Srpski konkordat u nadi da će time stvoriti uporište latinske crkve u Istočnom hrišćanstvu.1941. On se zasnivao na izvesnim pretpostavkama o tome šta je značilo biti Italijan.. kao i oruđa kasapljenja: noževa. italijanski reporter pisao je o franjevcu koga je video južno od Banjaluke. bez obzira na moguće posledice i opasnosti. Stepinac je napisao dugačko pismo Paveliću u kome je govorio o nasilnom pokrštavanju i pokoljima."26 Pismo otkriva moralnu poremećenost prisutnu u ponašanju biskupa. A zatim kaže da odbacuje „uska shvatanja" vlasti koja hvata čak i preobraćenike i „lovi ih kao robove". U Ministarstvu inostranih poslova u Rimu. Pa ipak. Jedan biskup za drugim. odobravaju pokrštavanje. iskopanim očima."25 Mnogo se govorilo u posleratnom periodu o ličnoj svetosti nadbiskupa Stepinca. italijanska vojska je imala ograničenu slobodu delovanja. i njegovim protestima protiv progona i masakara. Potprefekt Mostara.. to je bilo isto oklevanje da se izgubi jedinstvena mogućnost „evangelistizacije" koja je navela Pačelija 1913-1914.

a Sveta Stolica je imala kanale kroz koje je Pačeli mogao da proveri i utiče na događaje. Ataše. među kojima su bile dnevne radio emisije Bi-Bi-Sija. Pogrešni razlozi bili su (dokumenti to podrazumevaju. Napravili su od nas gomilu varvara i kanibala. Nije zabeležen odgovor ili akcija od Svete Stolice." Govorio je sa Đovanijem Montinijem (budućim Pavlom VI). Apostolski delegat. Ja sam sve podrobno ispričao. naglašavajući da „kako papa stalno govori sveštenicima i vernicima. katolici treba da slede učenje našeg Gospoda i da šire veru sredstvima ubeđivanja. moleći ga u ime hiljada hrvatskih Jevreja. pontifeks i odgovarajući članovi Kurije mogli su da se raspitaju o okolnostima u Hrvatskoj. Ramiro Markone. pokušao je da razuveri nuncija u te priče. monsinjor Frančesko Borgonđini Duka. Šezdesetgodišnji benediktinac nije imao diplomatsko iskustvo i proveo je veći deo svog zrelog života predajući filozofiju na univerzitetu San Anselmo u Rimu. Svi pokušaji da im se pomogne bili su „zabranjeni od strane hrvatskih vlasti". izveštava se o njegovom učešću u nacističkim i fašističkim paradama". Pačeli je imao i druge privatne načine da se obavesti. i nuncije ih je zapitao o protestima za koje je čuo zbog „progona koje katolici čine pravoslavnima". on se žalio na „nagoveštaje kleveta" koje se čuju u Rimu o Hrvatskoj. Pravoslavci se silom pokrštavaju u katoličanstvo i mi ne čujemo glas nadbiskupa koji izražava protest. Tridesetog avgusta 1941. Njegov apostolski legat Markone. Oni su govorili o oko 100. „stanovnika Zagreba i drugih centara u Hrvatskoj koji su bez razloga uhapšeni. ako traže pokrštenje iz pogrešnih razloga. od kojih je tipičan bio onaj od 16. papski nuncije u Italiji. njih je brižljivo pratio i prevodio za papu ambasador Ozborn. Dokumenti upućuju na insistiranje Vatikana da budući preobraćenici u katoličanstvo treba da budu odbijeni. biskupi. predsednik Jevrejske zajednice Alatrija. i tvrdio da „je sve iskrivljeno ili izmišljeno. „uz mnogo klimanja glavom od strane sveštenika"."31 Tako su zločini ili „klevete" bili opštepoznati u Rimu u leto 1941. bio je amater koji kao da je kroz čitavu ovu krvavu epohu prošao poput mesečara. kako bi predupredio nepovoljne „glasine". pisao je Maljoneu o neobičnom razgovoru koji je vodio sa hrvatskim kulturnim atašeom u Kvirinalu i sa dva hrvatska franjevca. pisao je kardinalu Maljoneu. što su oni zasigurno i činili. U svojim odbranaškim memoarima. Bi-Bi-Si je često slao izveštaje o situaciji u Hrvatskoj. Krv braće teče kao reka. od kojih su neki sedeli u hrvatskom saboru. U toku rata. koji je „tražio potpuno obaveštenje o događajima u Hrvatskoj. Vreme u Hrvatskoj uglavnom je proveo učestvujući u 141 . Njegov ambijent je bio samostan i učionica. van Italije. došao je u Rim da vidi šta se govorilo o režimu. ukazuje da je Vatikan znao za prisilna pokrštavanja od jula 1941. Nastavio je da opisuje kako je šest hiljada Jevreja bačeno na pusto brdovito ostrvo. lišeni svoga vlasništva i deportovani". otac Kerubin Šegvić. koga je Pačeli izabrao da bude njegov lični predstavnik u Hrvatskoj. iako se to ne kaže otvoreno) teror i izbegavanje smrti. Klevete su stigle do Vatikana i moraju su ubedljivo opovrgnuti. Četrnaestog avgusta. slobodno su opštili sa Vatikanom i mogli su da vrše svoje redovne ad limina posete papi u Rimu.000 pravoslavaca pokrštenih u katoličanstvo.27 Za vreme tih poseta. U međuvremenu. bez hrane i vode. Pavelićev specijalni ambasador. tokom Drugog svetskog rata. februara 1942: „Najgori zločini se vrše u blizini zagrebačkog nadbiskupa.29 U pismu se moli za intervenciju Svete Stolice kod italijanske i hrvatske vlade. a ne nasiljem".30 Sledećeg meseca. Umesto toga.28 Bujica uputstava hrvatskim biskupima od Kongregacije za Istočne crkve koja brine posebno za katolike istočnog obreda u tom regionu. putovao je između Zagreba i Rima kako je hteo. i vojni avioni su mu stavljeni na raspolaganje da putuje u novu Hrvatsku.Pačeli je bio bolje obavešten o situaciji u Hrvatskoj nego o bilo kom drugom području u Evropi. Slušao je sa velikim zanimanjem i pažnjom. bez zaštite od nevremena.

može se čak nazreti iz razgovora koji je Rušinović vodio sa francuskim kardinalom Eženom Tiseranom. tajni hrvatski diplomati u Vatikanu bili su više nego zadovoljni načinom na koji su vođena ova unakrsna ispitivanja: „Sve sam sredio". Gerhard Rigner. dobroćudni način".ukazujući da.u Slovačkoj.Maljone. kaže se sledeće: „Nekoliko hiljada porodica bilo je ili deportovano na pusto ostrvo u Dalmaciji ili zatvoreno u koncentracionim logorima. svi muškarci Jevreji poslati su u radne logore gde im je dodeljeno da isušuju močvare ili da rade najprljavije poslove. Slovačkoj. i kada je to saznao. njihove žene i deca. izjavili su da se u logorima sasvim dobro može stanovati i da zadovoljavaju higijenske potrebe. marta 1942. gde su umirali u ogromnom broju. doktor medicine. Svetski jevrejski kongres i Švajcarsku jevrejsku zajednicu. gde su takođe. na nepromenljivi obrazac „simuliranog napada. Sveta Stolica je ipak polako uspostavljala službene odnose preko hrvatskih predstavnika. od 17. velikodušnog popuštanja".. objavio je Saul Fridlender u svojoj zbirci dokumenata o Pačeliju i Trećem rajhu. trpeli velike patnje. koje su bile vezane snažnim diplomatskim i crkvenim vezama sa Svetom Stolicom . rekao sam da bi bilo bolje da o tome dobije obaveštenja od Apostolske delegacije iz Zagreba. na ručkovima. „otkrivši neprijateljsku propagandu u istinskom svetlu.. više od pola veka posle rata. kada je Rušinović kazao da sada ima pet miliona katolika u zemlji. Ovi aranžmani bili su polutajni pošto je Sveta Stolica još uvek zvanično održavala diplomatske veze sa kraljevskom jugoslovenskom vladom u izbeglištvu. Rumuniji. čiji se rukopis čuva u Cionističkim arhivima u Jerusalimu.35 da je Vatikan isključio ovaj dokument iz jedanaest tomova objavljene ratne građe . budite u to uvereni. preživeli potpisnik memoranduma. slati su u drugi logor. Montini je rekao: „Sveti otac će vam pomoći. krik za pomoć u ime progonjenih Jevreja u Hrvatskoj. preko monsinjora Filipa Bernardinija.. Jasno je bilo da je bio izabran da smiruje i ohrabruje. otkrio je u svojim objavljenim memoarima."34 Edmemoar. Pačeli je primio princa Lobkovića u audijenciju.ukazivali su neprestano da su svesni protesta i molbi za pomoć... Strani novinari su pozvani da posete koncentracione logore. U oktobru 1998. Pačeli „na svoj uobičajeni. na primer." Na kraju razgovora. strpljivog slušanja. U isto vreme.. rekao je „da se nada da će me uskoro primiti u drugom svojstvu. Montini je rekao Rušinoviću: „Preporučite blagost vašoj vladi i vladinim krugovima i naši odnosi će se sami urediti. ali njihovi razgovori sa Rušinovićem i Lobkovićem uvek su se svodili.. papski komornik u Vatikanu. Montini i Tardini . Prema prinčevim rečima. u to vreme predsednik je bio katolički sveštenik. manje od dva meseca posle Konferencije u Vanzeu na kojoj je skicirano Konačno rešenje. princ Ervin Lobković (češkog porekla). Ne jamais désespérer. koji je radio u rimskoj bolnici i čovek koji je trebalo da ga zameni. predstavnici pomenutih agencija dokumentovali su progone Jevreja u Nemačkoj. apostolskog nuncija u Bernu."33 U međuvremenu. Tri šefa u Državnom sekretarijatu Vatikana . javnim paradama. Markonijeve diplomatske kolege sa hrvatske strane bili su Nikola Rušinović. naši odnosi će se sami uobličiti. Organizacije su se posebno brinule da papa iskoristi svoj uticaj u poslednje tri zemlje. slikajući se pored Pavelića. Vatikan još uvek neće da prizna šta je znao o hrvatskim zločinima u ranoj fazi Konačnog rešenja. Mađarskoj i Hrvatskoj. Ako se ponašate ispravno. uprkos obilju dokaza koji su ukazivali na masovna ubistva. Što se tiče koncentracionih logora. kako je zapazio Falkoni iz dostupne dokumentacije. U povećem edmemoaru.ceremonijama. poslao je u Svetu Stolicu. slavističkim 142 . Na isti način."32 Dvadeset i drugog oktobra 1942. U delu koji se tiče Hrvatske."36 Vatikansko poznavanje pravog stanja stvari u Hrvatskoj početkom 1942. i kada su ih videli... Francuskoj. pisao je Rušinović posle jednog takvog sastanka sa Montinijem. Marta 1942.

PRAVOSLAVLJE I KOMUNISTIČKA OPASNOST 1941-1945. pa vremenom i Sjedinjenih Država. postojale su i druge alternative u složenoj mešavini mogućnosti. „komunistička opasnost postoji. kao što je bio Tiseran. To je pružalo izglede da se okonča stari sukob između rimskog katoličanstva i istočnog pravoslavlja.000 Srba nestalo". Šestog februara 1942.38 Međutim. da li je Pačeli bio potpuno ubeđen da su između ova dva totalitarna zla nacisti bili bolji? Neki članovi Kurije. i da „u samo jednom logoru ima 20. izgledalo je kao da Vermaht pomaže u procesu evangelizacije. marta 1942. A šta ako se Hitler spotakne i pretrpi poraz? Tada će Crvena armija doći na zapad. Kakva duhovna moć bi mogla da se javi iz takvog novog. nemačke filmske novosti i štampana propaganda su se usmerili na oživljavanje verske slobode na Istoku. uprkos svemu. prihvatio to isto mišljenje već početkom 1942. stvarni i glavni neprijatelj Evrope" morao da pretrpi poraz tokom leta te godine. što se tiče Pačelija on je i dalje bio raspoložen prema vođama i predstavnicima Pavelićevog režima. Znam sigurno da su se franjevci u Bosni i Hercegovini užasno ponašali. Kasnije.39 Ali. 22. učestvuju u napadima na pravoslavni narod kako bi uništili Pravoslavnu crkvu. Značajan je spisak njegovih audijencija. „da sami franjevci. najavljujući novo mračno doba progona i razaranja hrišćanstva. ponovo su počele da se koriste u verske svrhe i bilo je dokaza o široko rasprostranjenoj verskoj obnovi u predvečerje sovjetskog poraza. „350. nije li Hitler započeo upravo takav krstaški pohod u leto 1941? Kroz Pačelijeve okolišne zaključke o komunizmu. i to me boli. nije se moglo pretpostaviti gde će se taj rat neminovno proširiti. niko ne želi da prizna ko je pravi i glavni neprijatelj Evrope. uvek su verovali da je nacizam veća opasnost. istinski."37 Tokom sledećeg susreta. rekao je jezuiti koji ga je posetio.iako ne i da opraštamo . Crkve koje su se koristile kao ateistički muzeji. Takva dela ne bi smeli da čine obrazovani. a kamoli sveštenici. zajednički vojni. maja. prema nemačkim procenama.njegovo ćutanje o hrvatskim masakrima. 143 . Hrvatskoj i katoličkoj evangelizaciji Istoka počinjemo da razu-mevamo . Pačeli „izrazio svoje zadovoljstvo zbog ličnog pisma koje je primio od našeg Poglavnika (Pavelića)". Pozdravio je jednu drugu grupu predstavnika ustaške mladeži u decembru iste godine. osim onih već pomenutih. Pačeli se suočio sa složenim nizom nada i strahovanja. Kad je Ukrajina „oslobođena" juna 1941. Pačeli je rekao da je „razočaran da. Kada je Hitler započeo operaciju Barbarosa. juna 1941. magacini i klupske prostorije. I tako je 1943. kulturni. civilizovani ljudi. Tiseran je rekao Rušinoviću da je. uprkos njegovoj ranijoj rezervi po pitanju izbora u konklavi. Ali šta. ujedinjenog hrišćanstva. razgovarajući sa Lobkovićem. tokom razgovora. primio je sto članova hrvatskih policijskih snaga predvođenih šefom zagrebačke policije.000 Srba". kad se totalitarni divovi iscrpu u ratu? Pre svega. kako se veruje. a sada bliskim poverenikom Pačelijevim. nacizmu. ako Hitler pobedi i postane gospodar Evrope. uključujući tu i priliku za katoličku evangelizaciju tragom neumoljive sile Vermahta. „Znam pouzdano". Jer iako je njegov „jedini.stručnjakom. Jula 1941. Pačeli je. „Da". rekao je Tiseran hrvatskom predstavniku 6. dok je napredovao ka Moskvi. pontifeks se suočio sa situacijom da prećutno podrži komunizam u ratu. primio je jednu grupu ustaške mladeži koja je bila u poseti Rimu. krstaški pohod protiv boljševizma još nije započeo". 27. Oni žele da unište Crkvu i da je zgaze kao žabu. Na isti način uništili ste Pravoslavnu crkvu u Banjaluci. šifrovano ime za invaziju na SSSR."40 Međutim. ali u ovom tenutku nacistička opasnost je ozbiljnija. kao na primer otac Šimić iz Knina. Sa mogućnošću da Sovjetski Savez postane saveznik Britanije.

ali sa profanim i svetovnim rasuđivanjem. Karlo Falkoni ga je opisao kao „Princa Crkve. U memorandumu. antikatolički šef novog Ostministeriuma ili Ministarstva za Istok. „a meni kao poslednji zadatak ostaje da rešim pitanje Crkve. izdao dva naređenja kojim su se zabranjivale sve aktivnosti Crkve u interesu lokalnog stanovništva. Tiseran je došao iz Lorene u Francuskoj. pod naslovom Nove taktike u delovanju Vatikana u Rusiji. navode se Hitlerove reči.44 Papen nikada u životu neće priznati da je njegovo početno oduševljenje za ponovnu evangelizaciju Sovjetskog Saveza bilo inspirisano iz Vatikana. Boljševizam je kopile hrišćanstva. Upravo u to vreme. oboje su čudovišni izdanak Jevreja. ideja je bila da se vrbuju prekobrojni kapelani. koji je nazavao „Tiseranov plan. Sredinom jula. izjavio je u decembru.postojala je pri Vatikanu. razmišljao je o mogućnostima za katoličanstvo u novoosvojenim oblastima. Pa ipak. U svojoj mladosti imao sam viziju: dinamit! Danas vidim da je ne mogu prelomiti preko kolena. Ovi tajni sveštenici trebalo je da budu angažovani u sakupljanju obaveštenja. posvetio je posebnu pažnju osujećenju namera i ciljeva Vatikana. kako bi pobili jedni druge svojim raspećima.48 144 . septembra tražilo je od komandanata da obaveste visoku vojnu komandu o „pojavi bilo kakvog znaka aktivnosti Vatikana u Rusiji".Kongregacija za Istočne crkve."42 Već je kovao zaveru kako da uništi različite Crkve. „Ideja 'Starog Džokeja’ o misionarskim aktivnostima ne dolazi uopšte u obzir". on je izjavio: „Hrišćanstvo je najteži udarac koji je ikada zadat čovečanstvu. za koga je politika gotovo sve i za koga se svet deli na saveznike i neprijatelje. jul 1941.. Tek tada će nemački narod biti potpuno bezbedan. i smatrali su ga osobenjakom u Kuriji zbog njegove nezavisnosti i otvorenosti. maja 1940." S obzirom da je Nemačka bila u ratu sa Sovjetskim Savezom. nastavio je. Hitlerov odgovor nije ostavio ni trunku sumnje o neizvodljivosti takvog plana. Sveta Stolica je odlučila da koncentriše čitavu svoju vatikansko-rusku politiku na Slovačku i Hrvatsku. datiranom na 2. Alfred Rozenberg. on je poslao Fireru memorandum. Sveštenik se retko javlja u politici. A Rajnhard Hajdrih."47 Hitler se zabrinuo zbog širenja političkog verskog katoličanstva u novom Lebensraumu (životnom prostoru) Rajha. dok je sam Hitler odlučno odbacio ideju katoličkog prozelitizma na Istok."45 Upravo je Tiseran bio taj koji je u privatnom pismu kadinalu Emanuelu Siaru u Parizu. odmah je zabranio ulazak misionara u „oslobođene" oblasti na istoku. nedugo posle invazije. sredinom jula 1941. tražeći prilike da uspostave katoličanstvo na tragu nemačkog napredovanja."41 Hitlerovi planovi bili su drugačiji. „Rat će se završiti". Hajdrih je saopštio ministru inostranih poslova da je Vatikan uobličio novi plan. izjavio: „Bojim se da će istorija prigovoriti Svetoj Stolici što je njena politika bila da sebično koristi pogodnosti i ništa drugo. da prate jedinice koje se bore na Istočnom frontu. oktobra. zbog čega je 6. Hitler je izdao naredbu preko Martina Bormana da do „daljeg ništa ne sme da se objavi o verskoj situaciji u Sovjetskom Savezu"."43 Otuda je propaganda verski prijateljski nastrojenih nemačkih osvajača brzo iščezla. U tom smislu. Prema Hajdrihu. odeljenje za misionarski rad na Istoku . „Kada bi se to uopšte uradilo."46 Tiseranove aktivnosti u oblasti evangelizacije na istoku počele su da se spominju u diskusijama nacista već jula 1940. onda bi trebalo dozvoliti svim hrišćanskim veroipovestima da uđu u Rusiju. ali kad se pojavi njegove reči gore kao užareni čelik. Hajdrih je zaključio: „Neophodno je sprečiti da katoličanstvo stvarno profitira od rata u novoj situaciji koja se razvija u ruskom području osvojenom nemačkom krvlju. koji će se popuniti iz redova španskih i italijanskih sveštenika.Franc fon Papen. Naređenje od 4. bivši katolički vicekancelar. Novembra 1941. pod kardinalom Eženom Tiseranom . Ona se mora odseći kao gangrenozni ud. avgusta i 6.. šef Glavne službe bezbednosti Rajha (ReichssicherheitshauptamtRSHA).

Pačeli je pokušao pregovore sa sovjetskim diplomatama. Imao je brojne avanture.50 Na taj način. Hajdrih u svom poimanju „Tiseranovog plana" nije uspeo da shvati složenost Pačelijeve politike prema evangelizaciji Istoka. ili boljševizmu. našao i suočio sa „Crvenim terorom" u minhenskoj nuncijaturi. uputili su se na Istok. poznatiji kao Rusikum. Suštinska odlika te politike bila je razlikovanje između katolika latinskog i katolika istočnog obreda (unijata). Kada je bio nuncije u Berlinu. zatvoreno ili pogubljeno. i u nekim područjima. Na putu za Moskvu.redemptoristi. Vatikan je naučio lekciju početkom dvadesetih. neki su dobili posao kao konjušari. ali ne kardinala Tiserana već Pija XI. ponekad poznatih kao vizantijski ili orijentalni obred. uhapšenih ili pogubljenih. D' Erbinji je boravio u Berlinu kod Pačelija koji ga je posavetovao i tajno rukopoložio za biskupa. blizu Rima. opatiju Ševtonj u Belgiji i opatiju Velehrad u Moravskoj. Neki od najmoćnijih redova Crkve . kada se 1919. kao što je Ukrajina. lokalnog župnika u okrugu Istočni London. Stvarno je postojao dugoročan plan za uvođenje katoličanstva u Sovjetski Savez. zaljubio se u svog tumača i konačno bio uhapšen. Druge ustanove takođe su tajno učestvovale u obučavanju ljudi za misiju u Rusiji. Kasnije iste godine. ali od toga nije bilo ništa. Tipičan za žar običnog župnog klera koji se dobrovoljno prijavio iz još daljih krajeva za misiju u Rusiji. on je imao duboko neprijateljski stav prema sovjetskom komunizmu. pre-obučen kao trgovački putnik. uključujući tu i opatiju iz Grota Ferata. noseći u svom prtljagu raspeće na rasklapanje. Kongregacija za istočnu 145 . jezuiti i kler raznih redova u Poljskoj . Meksika i Španije. Kada bi se našli u području koje je bilo pogodno za njihov misionarski rad. posle nameštenih suđenja katoličkim vođama u Moskvi 1923. on je na Vatikanskoj teritoriji otvorio „Ruski pontifikalni kolegijum". Hinan je dobio dopust od svog lokalnog biskupa. kardinala Hinslija). unutar lažnog nalivpera. Pije XI je uputio francuskog jezuitu Mišela D' Erbinjija u tajnu misiju u Rusiju kako bi kao biskup rukopoložio šest tajnih sveštenika. i bez njegovog znanja (iako sa blagoslovom primasa Vestminstera. gde su se polaznici obučavali za službu u Sovjetskom Savezu. Njegov stav postao je još ogorčeniji i nepomirljiviji u potonjim godinama dok je posmatrao progon katolika u „Crvenom trouglu" Rusije. bio je primer Džona Karmela Hinana.) Godine 1925. bilo gde od Baltika do Crnog mora. Mađarske. Putovali su kao vojni kapelani. na kraju je uspeo da se izvuče iz nevolje i brzo vrati natrag u sigurnost svoje župe u Engleskoj. Oni koje su uhvatili Rusi završili su u gulazima. ali oni su svi otkriveni i uklonjeni. da je nemoguće napraviti dogovor sa boljševicima. Godine 1929. koji će kasnije postati kardinal nadbiskup Vestminstera.49 Posle Hitlerove invazije na Sovjetski Savez 1941.Hajdrihovo obaveštenje bilo je samo donekle tačno. sveštenici iz Rusikuma i Rutenijskog kolegijuma u Vatikanu. Do današnjeg dana nije objavljen spisak nestalih. većina biskupa latinskog obreda u Sovjetskoj Rusiji bilo je proterano. (Kao što smo ranije videli. asumpcionisti. bilo istočnog obreda) mogli su se naći u neposrednoj i opasnoj potražnji. Unijati su imali dosta sličnosti sa „šizmaticima" pravoslavnog hrišćanstva. brinući se za konje u nemačkoj Komandi za transport. Slovačke i Hrvatske. Te godine. ali Pačelijeva „istočna politika" bila je složenija nego što je nacističko razumevanje tzv. otputovao je u Rusiju 1932. privlačeći stotine ljudi koji su godinama bili bez sakramenata. i „Rutenijski pontifikalni kolegijum". nastupali bi sami. kada je Pačeli naimenovan za kardinala državnog sekretara. kao i dobrovoljci iz Poljske. Većina je konačno uhvaćena i streljana kao dezerteri i špijuni ili su poslati u koncentracione logore. Oni koji su stigli u nekadašnje katoličke krajeve (bilo latinskog.napravili su svoje vlastite programe unutar plana za tajnu evangelizaciju u Rusiji. D'Erbinjijeva misija je bila uspešna utoliko što je rukopoložio šestoricu tajnih ruskih biskupa. neki su tvrdili da su civili mobilisani u nemačku vojsku. Pije XI je osnovao vatikansku „Komisiju za Rusiju". sa znatnim učešćem Pačelija u tome. unijatskim sveštenicima je bilo dozvoljeno da se žene u skladu sa praksom pravoslavne crkve. Tiseranovog plana dopuštalo.

Godine 1940. od koga je dobar deo bio u zlatnicima. sa osudama i ekskomunikacijama. Da se on suprotstavio Pavelićevim prisilnim preobraćanjima. pod izgovorom da radi za Crveni krst. Onda bismo konačno mogli da dišemo u ovom delu Evrope. ali prema američkim obaveštajnim izvorima.Najidealnija stvar za Srbe bila bi da se vrate veri svojih otaca.52 Međutim. Za Pačelija je ekumenizam imao samo jedno značenje: da razdvojena hrišćanska braća uvide grešku koju su počinili i da se vrate u punu zajednicu sa papom i Rimom. to znači. Tu su ustašama davani lažni pasoši i identiteti kako bi izbegli da ih uhapse Saveznici. sve žešćih napada neprijatelja vere". otac Krunoslav Draganović.Srba i Jevreja. bile su opcije koje je Pačeli očigledno izabrao. njegova prava uloga bila je da usklađuje italijansko-ustaške akcije. Tokom rata. popuštanje. za Pačelija. od koga je jedan deo bio ukraden od žrtava uništenja . da mu je bilo omogućeno da 146 ."51 Izražavajući jasno ovaj cilj u svojoj encikliki Rim i Istočne Crkve (Orientalis ecclesiae decus. preko Rumunije u Ukrajinu i potom u Rusiju. nadbiskup Stepinac je rekao jugoslovenskom regentu princu Pavlu: . Svetim ocem.latinskog i istočnog.. Posle rata. ali koji su bili u zajednici sa papom. nova situacija katolika istočnog obreda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj ponovo je podstakla ambiciozan san koji je namamio i njega i Kuriju 1913. deportacijama i masakrima. u Grčku.54 Vodeća ličnost Svetog Jeronima bio je hrvatski semenišni profesor. latinski i istočni obred je postojao jedan uz drugi. HRVATSKO ZLATO I ODESSA Istraživanja koja su Saveznici vodili posle rata otkrivaju da je opljačkano blago ustaša koji su bežali. U nekim oblastima. Mogućnost da privuku na preobraćanje mase pravoslavnih „šizmatika". Kolegijum svetog Jeronima u Rimu postao je dom za hrvatske sveštenike koji su se teološki obrazovali pod sponzorstvom Vatikana. i južno. bio je središna ličnost u omogućavanju bekstva bivših ustaša u Južnu Ameriku. da spuste glavu pred Hristovim predstavnikom. Pačelijeva ambicija za evangelizacijom Istoka. što ima odjeka do današnjeg dana.crkvu kardinala Tiserana uglavnom se bavila katolicima koji su se držali istočne liturgije. Kasnije. Međutim. kroz njihovu blisku vezu sa katoličkim istočnim obredom.istočno. ćutanje koje se može porediti sa njegovim propustom da uopšte govori u ime Jevreja Evrope. Ali pre nego što se okrenemo Pačelijevom odnosu prema holokaustu. ujedinjeni i nepopustljivi front naspram svakodnevnih. i obezbeđivanje smeštajnih mogućnosti i sefova za pohranjivanje ustaškog blaga. u pregovore oko Srpskog konkordata: mogućnosti evangelizacije pod pokroviteljstvom oba obreda . kao u Ukrajini i naročito u novoj Hrvatskoj. pošto „konačno sviće dan kada će biti samo jedno stado u jednom toru. jer bizantizam je igrao strašnu ulogu u istoriji ovog dela sveta. Onovremeni izvori CIA takođe navode. tvrdio je. uglavnom u Argentinu. koji je obezbeđivao bekstvo hrvatskim ratnim zločincima. oba lojalna pontifeksu . ne objašnjava njegovo ćutanje o uništavanju jevrejskog naroda u Hrvatskoj. da bi mogli da predstavljaju zajednički. zbijeni. Strpljenje. tu je bio smešten vrhovni štab posleratnog ustaškog podzemlja. aprila 1944). 23. koga je američka obaveštajna služba opisala kao Pavelićev „alter ego". Draganović je stigao u Rim 1943. svi poslušni i jedinstveni pred Isusom Hristom i njegovim vikarom na zemlji". treba nešto reći o vezama između ratnog ustaškog blaga i akcija Vatikana. postojanje hrvatskog mostobrana prema istoku došlo bi u opasnost. bilo je utoliko neophodnije što bi „Hristovi vernici radili zajedno u jednoj Crkvi Isusa Hrista.53 Dokaz o dosluhu Vatikana sa ustaškim režimom podrazumeva i gostoprimstvo pontifikalnih verskih ustanova. To jedinstvo. objašnjava Pačelijevu popustljivu politiku prema Paveliću i njegovom ubilačkom režimu. slanjem sve-štenika i verskih i liturgijskih knjiga. Pačeli se molio za uklanjanje „doba vekovnih prepreka" između Istočne i Rimske crkve. „Tiseranov plan" uključivao je jačanje unijatske crkve. iznosilo oko 80 miliona dolara. šurovanje.

prodreti do svesti jednog tako krajnje ličnog. strah od širenja komunizma na račun manjeg zla . do samog kraja. naklonost prema nacistima. osuđeni na smrt ili postepeno uništenje". pokazali su se uzaludnim."58 Ali ona naglašava da je važno da se ispitaju motivi pojedinaca. decembra. Tokom hladnog rata. zaključuju autori." Nešto kao „Odesa" možda je i postojalo. „Američka i engleska istraživanja stalno su donosila razočaravajuće rezultate. nepouzdanost obaveštenja. Izabel Hilton i Nil Ačerson . u proleće 1942. sebi okrenutog pape? Na početku. Gita Serenji u svojoj knjizi U taj mrak izjavljuje da postojanje „Odese" „nikada nije bilo dokazano. i tada je.bez sentimentalnosti.57 Ako je Pačeli zaslužan za to što je iskoristio vatikanske ekstrateritorijalne verske zgrade kao sigurne kuće za Jevreje tokom nemačke okupacije Rima. sam Draganović je izbačen iz Kolegijuma svetoga Jeronima po naređenju vatikanskog Državnog sekretarijata.takođe su istraživali navode o „Odesi" u svojoj knjizi o Klausu Barbiju i nisu uspeli da dođu do dovoljno dokaza koji bi mogli da ih potkrepe. ponekad samo iz razloga svoje nacionalnosti ili rase.56 Barbi. nacistički simpatizer biskup Alojz Hudal pomogao lažnim papirima i mestom za skrivanje u Rimu. komandanta Treblinke. Međutim. on je uprkos ponavljanim zahtevima od strane Saveznika i jevrejskih organizacija oklevao da progovori. pošto je živeo pod zaštitom Draganovića u Svetom Jeronimu od početka 1946. ali „nikada nije nađen dokaz da je „Odesa" bila neka čvrsta mreža". Mučio se sve do 24. bez svoje vlastite krivice. Tek nekoliko dana posle Pačelijeve smrti.1 To je bila najpotpunija javna osuda koju je izrekao o Konačnom rešenju. Tri engleska novinara Magnus Linklater.pohrani arhive ustaških poslanstava unutar Vatikana. kao i dragocenosti koje su iz Hrvatske izneli ustaše koji su bežali. on je bio isto toliko efikasan kao i bilo koja organizacija. 147 . do kraja 1947. SVETOST PIJA XII Kada je Pije XII počeo da prima pouzdane informacije o Konačnom rešenju. na kraju poduže božićne emisije na radiju. Izvesno je da je u slučaju Franca Štangla. 1958.55 Otac Draganović je radio sa američkom vojnom kontraobaveštajnom službom (CIC) kako bi orga-nizovao bekstvo antikomunističkih špijuna i nacističkog ratnog zločinca Klausa Barbija u Južnu Ameriku. Posmatrači onog vremena izneli su različite razloge ili motive i o njima se raspravljalo godinama. želja da se ostane nepristrasan kako bi se kvalifikovao kao budući mirotvorac. CIC je štitio Barbija i pomogao mu da stigne u Boliviju. plan. njegova ličnost je bila potpuno podređena onome što je za njega značilo biti vikar Hrista na zemlji. kao šef Gestapoa u Lionu (1942-44) mučio je i ubijao Jevreje i članove fran-cuskog pokreta otpora.kakav se on pokazao kao papa za Crkvu svog doba. što nagoveštava da je sveštenika lično štitio Pije XII. sa ove udaljenosti. jedna mogućnost je da se ispita . kakav je bio Hudal. Bojažljivost. predrasuda ili neumesnog poštovanja . neodlučnost. nema dokaza da su Pačeli i Vatikan bili umešani u organizaciju poznatu pod imenom „Odesa" (Odessa). Jer. opravdana opreznost iz straha od posledica.nacionalsocijalizma. pomenuo „one stotine hiljada koji su. Ali kako. antisemitizam. kakav je on bio u odnosu na krizu svetskog rata i Hitlerov režim? Kakav je bio naspram Konačnog rešenja? To su krajnje važna pitanja kako bismo mogli da donesemo sud o njegovom reagovanju na holokaust. za koju se smatra da je finansirala i planirala bekstva brojnih nacističkih zločinaca u Južnu Ameriku. Ako je imao papski program.59 15. u trenutku kada je otvoreno izrečena osuda mogla da ima uticaja. onda je jednako kriv što je iste zgrade iskoristio kao sigurne kuće za nacističke i ustaške zločince. Napori uglednih novinara da povežu organizaciju „Odesa" sa Vatikanom i na-cističkim zlatom. u njegovoj svesti.

nikako mana ili slabost. tokom najmračnijih dana 1941-1943. nešto spektakularno.5 148 . „u osnovi usamljen čovek u svojoj veličini i svom oštrom smislu za odgovornost i u tom pogledu. prisutnija je više nego ikad. konsultacije. u opštenju sa Bogom . danju i noću. Petra. i koja je bila stalno suprotstavljena profanom. proveo je mnoge časove. Pačelijeva duhovnost bila je zasnovana na individualističkoj pobožnosti koju je gajio ceo život. Konačni cilj bio mu je. ta živa stvarnost. nastojao da prema programu bude veliki papa. kao što smo videli. nije spavao više od četiri časa noću tokom svog pontifikata. još više svetačka. da ostavi fizički trag na zemlji. budući Pavle VI.kao da se nalazio na vrhu planine ili možda u katakombama. pokušao je da dâ istorijski doprinos nauci o Svetom pismu i reformi liturgije (formalne. kako je često podsećao vernike. pre i posle. podsećale su na slike svetaca na vitražu. tražio je da produbi i proširi obim i moć svoje dužnosti u odnosu na Crkvu i svet. kritikovanje stvari svetovnih međunarodnih odnosa.prirodno mršav. Za Pačelija nisu bili potrebni ni poželjni razgovori sa kolegama. One su bile podstaknute njegovim asketskim izgledom . skrušenost. posmatrajući zaraćene strane kao sa velike visine i moralno ih izjednačavajući -Saveznike i Osovinu. samoodbacivanje. Crkva. koji je poznavao Pačelija kao kardinala državnog sekretara. svestan tokom tridesetih da je izrazito papabilan (papabile). čistota. smatrale usamljenost papstva mučenjem. omaška je u pisanju koja mnogo otkriva. ispod Crkve sv. jednostavnost. Poze koje je zauzimao tokom molitve. Pačelijeva energija i pažnja bile su podeljene između onih uglavnom duhovnih i teoloških aspiracija i njegovih dnevnih odgovornosti u vezi s ratnim događanjima. uzdržanost: to su bile odlike koje je Pačeli očigledno negovao od svog detinjstva. Drugo. za Devicu Mariju. njegova iskrena zainteresovanost za svoje posetioce. duhovna i vidljiva. Pačeli je gajio duhovnu ambiciju: težiti svetosti. njegova ambicija je bila da iskopa kriptu svetog Petra u nadi da će naći kosti prvog biskupa Rima. kao i sve velike pape u prošlosti. druga i treća su ga uvukle u duboke teološke probleme sa dalekosežnim posledicama za ugled papstva. svetovnom. Iz svoje uzvišene kule sve je posmatrao sub specie aeternitatis. što je bio zadatak koji je predao u ruke svom bliskom prijatelju.2 Prvo. Razmišljanje. bio je odlučan. Đovani Montini. seća se da je prisustvovao Pačelijevoj molitvi u gluvo doba noći u grobnici papa. okrenutost sebi. Mnogo godina kasnije..Od svog detinjstva uronjen u kulturu i istoriju papstva. odbijao je grejanje u sred zime. Znamo da je 1942. njegova povučenost i jednostavnost izgledale su još skromnije. I četvrto. da uradi nešto posebno. Kardinal Agostino Bea. I dok su pape. Usamljenost modernog papstva u to vreme. dok je „dolina suza" sveta izgledala senkovita i efemerna. Pačeli je izgleda u tome uživao. Bio je. zajedničke molitve katolika širom sveta).. Prema izveštajima za beatifikaciju. govorio je o Pačelijevoj samoći sa ushićenjem. On je zabeležio sa divljenjem: „Nikada zajednica svetaca i duhovna genealogija naslednika Hrista nije imala. a kamoli svakodnevna politika Crkve. smatrala se kao mistična odlika papske uloge.3 Lišavao se običnih užitaka kao što je kafa. bio je usamljen u svojoj ličnoj ozbiljnosti i životu". a ne svetog Petra. izjavio je da je Pije XII imao veliki plan o kome je razmišljao još dok nije postao papa. Treće. takođe. Tako. činilo mi se. Ludvigu Kasu. Carstvo duha u kome je živelo njegovo biće bilo je prava stvarnost. na Imitaciji Hrista Tomasa a Kempisa. Prva i poslednja ambicija uključivale su njegovu ličnu viziju jedne odgovarajuće papske duhovnosti. Pačeli se nije zadovoljavao da ostane papa koji samo odgovara zahtevima koje donosi svetski rat. rekao je Bea (kao Lajber. U okruženju baroknog dekora Vatikana. dirljiviji izraz. demokratije i totalitarne države. Pačelijev ispovednik tokom deset godina. pomirenost. izgledao je kao da stalno učestvuje u crkvenom ritualu." 4 Naslednici Hrista. Pačeli je bio vaspitan. bled kao pergament. takođe nemački jezuita). kardinal Đuzepe Siri. osim toga.

nisu bili svesni Pačelijevog insistiranja da niko ne sme da poremeti njegove dnevne šetnje u vrtovima (radnici koji bi se tu našli morali su da se sakriju u grmlje).. Ali kakav je bio moralni i duhovni sadržaj ispod površine? Središte Pačelijeve lične svakodnevne duhovnosti bila je njegova odanost devici Mariji. nastavlja se kroz istorijsku priču o papinom uzornom životu od rođenja do krunisanja.budni papa koji nastoji da u svakom trenutku služi čitavom čovečanstvu. Tu su. gde bi moglo da leži poreklo Pačelijevog nadimka Anđeoski pastir. u svojim sjajnim odorama.9 Povremeni posetioci Vatikana. Čudna stvar je bila da je tako malo njih u to vreme primetilo nameštene poze pred okom kamere. „Ne miris u svetovnom smislu". mramornim holovima Grada Vatikana. međutim. kralj i princeze klanjaju se onom koji je iznad svih svetovnih kraljeva. čitajući dokument. On širi ruke na način koji Tardini naziva gestom „prinošenja žrtve". u kome će se slikati „svakodnevni život pape i kako on ispunjava proročanstvo irskog kaluđera Malakija. on se dogovarao sa Luiđijem Gedom. pod naslovom Pastor Angelicus.Pačelijeva vizija vlastite samoće bila je izražena na simboličan način u filmu koji je o sebi naručio u leto 1942. Blistava bela mantija usred belih haljinica za pričest. Pisac Džon Gest. Ali film se zadržava i na vrtovima i lođama. Čak i dok su vesti o Konačnom rešenju stizale u Vatikan. Mnogi su bili zavedeni tim osećanjem odvojenosti i bezvremenosti unutar tog svetovnog utočišta koje je bilo izdvojeno od kopna života. zatim. nosi svoju poruku: pontifeks je izvor čistote. predsednikom Katoličke akcije u Italiji. dok šofer pada na kolena i krsti se. majka Paskvalina je svakodnevno umakala Pačelijeve ruke i maramice u antiseptični losion kako bi se izbegao rizik da se zarazi klicama u dodiru sa ljudima. ne podižući pogled ulazi u svoju limuzinu. naslednik svetog Petra biti nazvan imenom Anđeoski pastir". čak. možda je to bio simpatički nervni nadražaj nosa kad su sva ostala čula izuzetno nadražena. kao i zbog Marijinih poruka i tajni. on klizi u gaju starih maslina. nastavio je Gest. koji je sreo Pačelija za vreme rata. Na fonu velikih horova. sve je mirno. veoma čist miris. veličanstvenosti bazilike svetog Petra. manje romantična i možda manje impresivna. moguće je.6 Film počinje i završava se kipom dobrog pastira-Pačelija i/ili Hrista . čisto belo priviđenje.. snažna harizma podsećala je posetioca na autosugestiju. Moguće je da je to bila mašta. blagosilja masu koja ga obožava. pokleknu i poklone se pred Vrhovnim pontifeksom. Ovo mesto postalo je svetilište posle niza Marijinih pojava koje su videla tri deteta u Portugaliji tokom Prvog svetskog rata. U još jednom delu. U ranim satima. isečci o vatikanskim zvaničnicima koji rade u službi za nestale osobe. da napravi jednosatni film za ceo svet. dok svet spava. već hladan. U jednoj sceni.. da će 262. monsinjori i kardinali. slavili su kult kao simbol fašističke solidarnosti koji je pozivao na okupljanje. Neka vrsta predivnog mirisa rane jutarnje rose koji se gotovo može opisati kao iznenadni nedostatak bilo kog drugog mirisa.koji nosi jagnje na svojim plećima. širenje komunizma i konačno uništenje sveta u holokaustu božanske kazne. Približavanjem rata. Najbitnija sadržina poruka odnosila se na zahtev da vernik treba da se moli Mariji kako bi se izbegao svetski sukob. da je to istinski i pravi 'miris svetosti'. štaviše."8 Kako bilo. Tako je Pačelijeva papska svetost izgledala spolja. koja pozadi ima prestono sedište. Salazar i Franko. Pije XI je podržao vizije iz Fatime.7 Dve kratke sekvence pucnjave iz topova i potonuća broda ukazuju da je rat bio u toku. milosrdne sestre koje se brinu za ranjenike. Pačeli ne samo što je potvrdio ovo verovanje (kao što će to učiniti i Jovan Pavle II) već je takođe video i ličnu. mističnu vezu u okolnosti da je 149 . „ne slatkast ili uznemirujući na bilo koji način.. on pozdravlja devojčice koje idu na prvu pričest i čvrsto drže ljiljane u ruci. On pozdravlja kraljevsku porodicu Italije. bio je zbunjen zbog „snažnog mirisa" koji je zračio od pape. u njegovoj kancelariji gori svetlo . Za nekolicinu. a diktatori Portugalije i Španije. on se naročito okrenuo kultu Naše Gospe od Fatime. posle čega slede scene o svakodnevnom životu i radu.

smatra se da je kasnije dovela do širenja moći Sovjetskog Saveza tokom Hladnog rata). Petra. u izvesnom smislu.. Kako je samo Katolička crkva najistinitija? I kako Hrist ostaje živa stvarnost unutar te Crkve? Ko je u zajednici sa Crkvom? I kako? 150 . Međutim. sestra Lucija je poverila Pačeliju čuvenu Treću tajnu Fatime. a ne Rusiju. Takav pogled na svet. kao što je to naredila Devica. napravio uzdržanu aluziju na Rusiju i Devicu (izbegavajući da pomene Rusiju po imenu) u radio poruci Portugaliji. mada ne do kraja. PAČELI. Pačeli je pohranio zapečaćeno pismo u tajni pretinac na svom stolu. Godine 1940. Drugi svetski rat. pisala je Pačeliju. za koju se pričalo da sadrži datum trećeg svetskog rata. decembra 1942. nasuprot silama Princa tame i njegovih palih anđela. odgovorio je na Marijin zahtev prema pismu sestre Lucije. zavisi od posredovanja Marije i njenog Sina da slomi moć Satane kako bi se pobedio rat i nesloga. smatrao sebe jedinim zaštitnikom magisteriuma zvaničnog crkvenog učenja koje se prenosilo vekovima. predstavlja izazov sila Satane Hristovom kraljevstvu. u kojoj se molio: „Za one. postojala je bliska veza u svesti modernih papa između Marije i papske vlasti. bez pominjanja episkopske saglasnosti. Značaj kulta Fatime daje Pačelijevom mišljenju primesu gnosticizma. To je radio u gluvo doba noći u svojoj privatnoj kapeli. Ono što se u ovom našem svetu dešava. nije proveo svoje formativne godine kao teolog. Pačeli. a koju će otvoriti papa koji bude vladao 1960. već kao kanonski pravnik.11 U skladu sa izjavom jednog od Pačelijevih nećaka. devica Marija. i svi anđeli i sveci. On se zasniva na ideji o postojanju dvostrukog carstva mraka i svetlosti izvan „vela pojavnosti". Pačeli je. Od kada je Pije IX definisao. uz pomoć belgijskog jezuitskog teologa Sebastijana Trompa sa Gregorijanskog univerziteta. Ukratko. kako je verovao. pročitao ju je i neobjavljenu zakopao bez komentara. podudara se sa još jednim katoličkim kultom koji su prihvatile pape u prvoj polovini veka: kraljevstvo Hrista. gde boravi božanstvo. MISTIČNO TELO I HOLOKAUST Dok je negovao svoju ličnu duhovnost i svoju vezanost za kult Marije. 1944.on postao episkop 13. već od čudesnog Marijinog posredovanja koje podržava papstvo."10 Konačno. između 1941. papa je imao običaj za vreme rata. tra-žeći od njega. slično svojim ovovekovnim prethodnicima.. maja 1917. duboko u vatikanski arhiv. Pačeli je tek 31. Sakupivši četrdeset kardinala oko sebe u Crkvi sv. preživeli svedok viđenja. Bezgrešnom Srcu Marije (činjenica da se nije držao uputstava Device da kraja. posvetio je ceo svet. kako je to papa Lav XIII stavio u molitvu koju treba izgovoriti na kraju svake mise. prema takvom viđenju stvari. Mihailo. „koji lutaju kroz svet kako bi uništili duše". on je dugo i duboko razmišljao. Kasnije.. u svedočenjima za beatifikaciju. prema nekim tumačima kulta. gde je ono ostalo do njegove smrti. razvoj ljudske istorije ne zavisi od delovanja i odgovornosti zajednice i društva. da im donese mir i ponovo ih vrati u jedno stado. koji je dobro poznavao svaki aspekt prirode i istorije svoje Crkve. dok je rat besneo na svim kontinentima. a Hristova pobednička suprematija privremeno je ukinuta.. što je kasnije postao dan slavljenja kulta. Uslovi mogućeg smirenja zasnovani su na Marijinim otkrićima koje je papa proglasio autentičnim. u papskim apartmanima. oktobra 1942. obožavanje koje je posebno uvažavao Pije XI. Kada je Jovan XXIII pronašao poruku 1960. među kojima nije bilo doma gde nije viđena Tvoja prečasna ikona . 8. boravio u Hitlerovoj duši. i 1943. a koje je Pačeli izneo u svojoj prvoj encikliki Mrak na zemlji. da posveti Rusiju Prečistom Bezgrešnom Srcu Marije. o nizu međupovezanih i suštinskih pitanja. sada redovnica koja je uzela ime sestra Lucija. dogmu o bezgrešnom začeću blažene device Marije 1854. na datum prvog pojavljivanja. da izvodi neku vrstu egzorcizma kako bi isterao đavola koji je. i čija se moć tako smatra jednaka Marijinoj.

Osveštani hleb je postao „stvarno prisustvo" putem čuda. Corpus Mysticum (Mistično telo). De Libak je tvrdio da je u jedanaestom veku smisao „stvarne prisutnosti" Hrista u zajednici oslabila. između hrišćana i drugih vera. nejasne i teško da imaju veze sa kontekstom svetskog rata. njenom osveštanju kao tela i krvi Hristove i njenog prijema u Svetom pričešću. Pačeli je objavio Mystici corporis (O mističnom telu). Iznad svega. a posebno jezuita Anri de Libak (1896-1991). pa otuda i manje stvarno. tvrdio je Pačeli. kako to traže totalitarne ideologije. s obzirom da je razmišljao o pojmovima žrtve . povezanu sa definicijom hrišćanskog jedinstva. ove ideje dobile su dublji izraz u komentaru o Evharistiji i Mističnom telu Crkve.17 Dok je izgledalo da uvažava neke od ideja koje su kružile kao rezultat rada De Libaka i njegovog kruga. U ovom procesu oni su se vraćali korenima hrišćanske vere. dokument u stvari. u procesijama Tjelova. sa njenim naglašavanjem na „čudesnom". on je osporio ideju Crkve kao organizacione i pravne strukture moći. Verovao je. i posebno na privilegovanoj moći sveštenstva. grupa francuskih katoličkih naučnika. ali one čine suštinsku podlogu Pačelijevog stava prema Jevrejima i holokaustu. što je očigledno. uključujući Jevrejstvo. Dok je svet tonuo u rat. koji podseća na De Libakovu tezu. u žrtvi i delenju pričesnog hleba i vina.16 Takve ideje mogu da izgledaju.Takva pitanja postavljala su se još od početka hrišćanstva i podstakla su stvaranje moćnih metafora kao što su . koja je međutim. na primer. sadrži uzlet novog zahteva za papsku vlast i papsku moralnu ispravnost. da je katoličanstvo u opasnosti da izgubi smisao za zajednicu čovečanstva. Pa ipak. a prisustvo Hrista u stvarnim zajednicama Crkve postalo je simbolično. Sveto pismo i ogroman krug komentara o tim doktrinama usred svetskog sukoba liči na jedno neobično uzmaknuće. Ipak. u stvari živih simbola koji su dostigli vrhunac u „realizmu" Žrtvene mise i „stvarnog prisustva" sakramenta u evharistiji: žrtvi hleba i vina. pošto je svaka ličnost stvorena prema slici Božijoj. štaviše. sa papom kao vrhovnim svešteničkim primasom. iz razloga svoje privrženosti papi koji nije niko drugi do vikar Hristov na zemlji i samim tim.metafora. na individualnoj. Katoličanstvo13 je značilo spasenje ne samo za pojedince već i za zajednice. postojale su moćne tendencije prema upravo takvoj solidarnosti unutar katoličanstva. njegovu solidarnost kroz božiju inkarnaciju u Isusu Hristu. krajem tridesetih godina.„Mistično telo Hristovo" i „Stvarno telo Hristovo" . De Libak je u svojim predratnim pisanjima nastojao da ubedi katolike da je katoličanstvo društvena vera. ili da je Bog učinio sebe dostupnim čovečanstvu samo kroz privatnu. Pačelijeva odluka da uroni u istoriju. Ali to nije značilo ni da čovek traži prisustvo Boga. koja isključuje sve što nije u saglasju sa papom. imalo za posledicu slabljenje društvenog katoličanstva i uvećanje moći i kontrole rituala. rad De Libaka ohrabrio je hrišćanski savez između katolika i hrišćana nekatolika.15 Ideje De Libaka osporavale su strukturu moći Katoličke crkve dvadesetog veka. Dvadesetog jula 1943. privatizovanoj popularnoj pobožnosti. De Libak je verovao da je katoličanstvo napustilo uverenje da je Crkva istinski svoja u slavljenju evharistije. To je. prema De Libaku. pojedinci nikada ne mogu da se žrtvuju u interesu zajednice. sa ove udaljenosti.14 završenoj 1938. Nije li to bio trenutak da se pronađe solidarnost sa roditeljskom religijom hrišćanstva? Izvesno. Štaviše. boreći se istovremeno protiv nacističkog neopaganizma i antisemitizma. živi fizički poglavar Mističnog tela? 151 . Nije li Crkva najistinskije svoja. počeli su rad na teološkoj obnovi. U drugoj De Libakovoj knjizi.isticanje krvi prosute za čovečanstvo možda je to bio nesvesni odgovor na razaranje čitavog „tela" Božijih ljudi koje se upravo u to vreme dešavalo u Evropi. doživela veliku popularnost prvih godina rata (mada nezvanično objavljena tek 1944).12 Oni su težili da okončaju dugi period katoličkog konzervativizma i antiprotestantskog duha u Francuskoj. ličnu molitvu ili isključivo u sredini institucionalizovane „zvanične" religije.

da je program smanjen ne samo zbog Galena već zato što su sredstva za ubijanje krajem 1941. bila preusmerena na Konačno rešenje." Dok je izgledalo da odobrava običnu ljudskost „koja je pozivala čoveka na spasenje". 16. zaključuje. neuznemiren burnim vetrovima ljudske strasti. štaviše.Rat. pravde i milosrđa. takve vrste. da se obnovi teološka osnova društvenog hrišćanstva i solidarnosti ljudske rase. jeres. on se odvojio od savremenih pokušaja u to vreme. U svojim doktrinarnim spekulacijama. i shodno tome nisu više u stanju da dobiju božansku nagradu. Pačelijeva briga elokventno izlaže. koji sa potpunom nepristrasnošću i sudom bez predrasuda. širom sveta. primoran je da „izgovori teške reči". 1994). čak i najteži. duševno uskraćeni i oni koji pate od naslednih bolesti. pošto je nemački biskup Klemens fon Galen u svojoj propovedi od 5. plače sa zemlje do Boga". niti sav život odlazi od onih koji. da neki pozdravljaju takav način kao otkriće koje je doneo ljudski napredak i kao pogodnost za opšte dobro. zaključuje. katolici. kao što to ističe Majkl Barli u svojoj knjizi Death and Deliverance (Smrt i spasenje. pošto je 152 . zahtevao je da postoji samo jedna vera: vera koja je u zajednici sa Rimom. „smatrati da se može biti uz Hrista kao poglavara Crkve bez lojalne pokornosti njegovom vikaru na zemlji. sa svojim „mržnjama. dalje nastavlja da razmišlja. okrenuće ljudska srca od „prolaznih stvari na zemlji ka onima koje su božanske i večne. Potpuno odvojeno od te činjenice. Mnogo toga je planirano i izvršeno u tajnosti.nije bio naklonjen osećanju odgovornosti za evropske Jevreje i za zajedništvo sa njima."18 Pa ipak. dok oni koji odbiju da se pokore papi. mogu biti sigurni da su deo naroda Božijeg. „Zbog toga je opasna greška". ne pominju nacističke zločince. avgusta 1941. pod izgovorom da su neizdrživ teret u društvu." Tako. koje. podudarajući se sa prve tri godine Pačelijevog pontifikata. U ovoj situaciji posebno je ironično. i štaviše. PAČELI I HOLOKAUST Konačno rešenje provodilo se tokom prve tri godine rata." Drugim rečima. Pačelijev papski program . u sred rata. Iznad svega. milosrđe i božansku milost. animozitetima i semenjem nesklada". uzgred. treba da se smatraju isključenim. koja odgovara njegovoj Marijanskoj odanosti u gnostičkom stilu po tome što odbacuje društvenu odgovornost u radu na hrišćanskom spasenju. „Šizma." U kakvoj su vezi ove teološke ideje sa najpogubnijim ratom u istoriji? Kako on povezuje moćni simbolizam Mističnog tela sa zlom nacizma i njegovim žrtvama? Svestan „velike odgovornosti koja je na Nama". razjašnjava i skreće pažnju na njegovo potpuno ćutanje u dokumentu o ogromnim zločinima holokausta koji su bili u toku. „Vidimo na Našu duboku žalost da se smrti izlažu izobličeni. „takvi su i po svojoj prirodi da odvajaju čoveka od Tela Crkve. U stvari. posebno bliskih našem Spasitelju zbog čega ih naročito treba žaliti. Pačelijeva vlastita pobožnost bila je tako obeležena snažnom ličnom okrenutosti sebi. otpadništvo". bez obzira kako su im teški gresi. već žestoko osudio nacistički program „eutanazije" čije je kopije kao letke bacao RAF širom cele Nemačke.19 Nije bilo ničega posebno značajnog niti hrabrog u tim „teškim" rečima. zalagao se. na zapanjujući način za ono vreme: „Nije svaki greh. bez obzira kako dobri i pristojni bili. izjavljuje. njegova verzija doktrine Mističnog tela produbila je njegovo ubeđenje o papskoj ideologiji moći i potvrdila njegovu predrasudu da su nekatolici tuđi narodu Božijem." Krv tih „nesrećnih bića. posvećuje svoje snage unapređenju i odbrani istine. deca Hristova će gledati „na vikara Isusa Hrista kao na voljenog Oca svih. iako su zbog greha izgubili dobrotu. ipak čuvaju hrišćansku veru i nadu.njegove težnje ka svetosti i njegovi pokušaji da izjednači Božije ljude sa njihovom pokornošću papi .

pošto su „suštinska. proglašena je mestom gde više nema problema. izveštavajući ga kako je svaka deportacija bila planirana i izvršavana. „uspe u Evropi i drugde. i Adolf Hitler je obznanio svoje namere prema Jevrejima. jezero izvan Berlina. Gestapo je to odbio. Žuta zvezda je prirodno imala pogubno. Hajdrih je zatražio od svih prisutnih da sarađuju na sprovođenju „rešenja". Holandiju. vili koja gleda na Groser Vanze. bez obzira na posledice? 153 . bez obzira na razlike. izjavio je. Poljsku i Čehoslovačku. ne pravi razliku između „Grka ili Jevreja. Čitajući iz nacrta koji je pripremio Ajhman. došlo je do sastanka u broju 58 u Grosen Vanze. Hrvatska. već istrebljenje jevrejske rase. Hrišćani su tako bili suočeni sa istorijskim moralnim izazovom. čak zastrašen od nekontrolisanog javnog mišljenja. zvaničnici u Ministarstvu za Istočne teritorije odlučili su da počnu sa upotrebom otrovnog gasa za istrebljenje. Nemački katolički biskupi su uložili prigovor režimu: tražili su da se uklone zvezde. Varvarina ili Skita. Sobibor. obrezanog ili neobrezanog. mesec dana posle napada na Rusiju od 22. Hajdrih je naredio da „tokom Konačnog rešenja Jevreje treba dovesti na odgovarajući način na Istok da rade u logorima. Deportacije su počele marta 1942. Nije li bila jasna hrišćanska dužnost da protestuju i suprotstave se uništavanju Jevreja. Kelmno i Majdanek. Transporti su postali prioriteti. Ali nešto tako veliko kao što je plan da se uništi čitav jedan narod nije moglo biti dugo skrivano. jedanaest miliona Jevreja će „propasti" uključujući tu i Jevreje iz još neosvojenih zemalja. deportacija i istrebljenje čitavog jednog naroda. Konačno rešenje stvorilo je test bez presedana za hrišćansku veru. Treblinka. kako je izjavio Pačeli u svojoj prvoj encikliki iz 1941. Razdvojeni po polovima. Do jeseni 1941. Hitler je objavio da svi nemački Jevreji moraju nositi žutu zvezdu. već obaveznu u Poljskoj. Norvešku. a Rajnhard Hajdrih je predsedavao. navodeći reči svetog Pavla o hrišćanskoj univerzalnosti. ljubavi koja sve pojedince. skretničarske aranžmane i obezbeđenje straže.2 Tog istog meseca. rešili su da ne uznemiruju režim. Belzec. Rajnhard Hajdrih je dobio naređenje da pripremi sve što je neophodno za „potpuno rešenje" Jevrejskog pitanja u nemačkoj sferi uticaja u Evropi.. Jevreji sposobni za rad. veći deo prirodno propasti. Luksemburg. Grčku. a još manje tuge nad sudbinom Jevreja. Rumuniju. ali ne sa svih Jevreja. pri čemu će bez sumnje. Ajhman je iz svoje kancelarije u Berlinu trebalo da rukovodi operacijom Konačno rešenje. što je uključivalo složenu birokratiju reda vožnje.nacistički režim bio osetljiv.. smatra decom Božijom . završene su pripreme za nešto do tada neviđeno veliko i potpuno jedinstveno u istoriji: sistematsko porobljavanje. Septembra 1941. Prisustvovalo je petnaest visokih zvaničnika.ljubavi koja. Svaki Jevrejin je naš neprijatelj. što je ponovo nagnalo biskupe da raspravljaju da li bi možda mogli da traže bolji postupak prema jevrejskim preobraćenicima u katoličanstvo. biće odvedeni u ta područja u velike radne kolone da grade puteve. 3. juna. Ova naredba je uključivala i Jevreje koji su bili pokršteni. U oktobru su počele prve masovne deportacije nemačkih Jevreja na Istok. Ajhmanovi predstavnici su u tom cilju upućivani u Francusku. Gebels je izjavio da „nema saosećanja. iznajmljivanja vagona. slobodnog ili roba: jer Hrist je sve i u svemu". da natera narode u rat."1 Krajem jula 1941. Mađarsku. ključna pitanja već bila rešena"."4 Prema statistici koju je za konferenciju pripremio Ajhman. nestalo je oko šest miliona Jevreja. već samo sa katoličkih. Bugarsku. stigmatično i demorališuće dejstvo na one koji su morali da je nose. katolička zemlja koja je uživala posebnu Pačelijevu podršku. rezultat neće biti boljševizacija Evrope i pobeda judaizma. a njegovi predstavnici trebalo je da putuju po svim prestonicama okupiranih zemalja. čak ni po cenu svojih vernika. i nastavile se do 1944. U novembru. januara 1939. religiju zasnovanu na ideji agape. Do kraja rata. Belgiju.Aušvic-Birkenau."3 Dvadesetog januara 1941. „Ako međunarodno Jevrejstvo". Logori smrti su podignuti i opremljeni u udaljenim područjima bivše Poljske .

pošto su Nemci želeli da se ova činjenica razglasi i time da se preduprede budući napadi. aprila je pisao svojoj 154 . smatrao je: „Dokle god ima Jevreja postojaće jevrejski problem. Devetog februara 1942. čak antisemitizam. a katoličanstvo posebno. izgleda kao da je katoličanstvo imalo veze sa izrazito desničarskim nacionalizmom. tako i državnog sekretara kardinala Maljonea. Franko. osim mlakih lokalnih inicijativa nuncija u Francuskoj. Hrvatskoj. Peten. samo dvadeset dana posle konferencije na Vanzeu. Praktično svaki desničarski diktator tog perioda rođen je i odgajan kao katolik . na primer. koji je razgovarao sa Ozbornom o „Hitlerovom novom ispadu protiv Jevreja". a kamoli odobravanje istrebljenja rase. Osamnaestog marta 1942. čitav niz depeša stigao je u Vatikan iz raznih izvora u Istočnoj Evropi u kojima se opisivala sudbina nekih devedeset hiljada Jevreja. čak dok se progon Jevreja zahuktavao u Nemačkoj sredinom tridesetih. Pavelić i Tiso (koji je bio katolički sveštenik). objavili su pastirsko pismo u kome se ponavljaju tradicionalne optužbe da su Jevreji bili bogoubice. To je bilo dobro poznato u Vatikanu. Godine 1936.Hrišćanstvo. Tokom proleća 1942. u svojoj čuvenoj encikliki Mit brennender Sorge iz 1937.10 Nuncije u Bratislavi je rekao da je deportacija bila isto što i slanje velikog broja ljudi u sigurnu smrt. daje idealnu perspektivu iz koje se može pratiti tok Pačelijevih saznanja i reakcija. u tekstu je bilo antijevrejskih stavova. slovački biskupi. U jednoj poznatoj depeši. Horti. ali kao što smo videli. Bio je blizak prijatelj višijevskog ambasadora pri Svetoj Stolici.”5 Pije XI je kasno odbacio rasizam.7 Ali kakav je po pitanju progona. Musolini. korporativizmom i fašizmom koji su podržavali antisemitizam ili saučestvovali u antisemitizmu na rasnim osnovama. sada prihvaćenog i samozvanog vikara Hrista na zemlji? PAČELIJEVO ĆUTANJE Tokom 1942. Hitler je histerično izjavio preko radija da „će Jevreji biti likvidirani za barem hiljadu godina!" Govor je preštampan u rimskom listu „Messaggero" i privukao je pažnju kako Ozborna. gde je predsednik bio monsinjor Jozef Tiso.pre svih Hitler. primas Poljske. Ona su dolazila postepeno. u srcu Vatikana za vreme rata.9 Istog meseca. Vatikan je primio memorandum od Riharda Lihthajma i Gerharda Rignera. svet se sve više upoznavao sa politikom nacista da ubijaju taoce u okupiranim teritorijama kao znak odmazde za napade partizana.8 Priča o Ozbornovim pokušajima da iz Vatikana ubedi Pačelija da govori. Pačeli je primio čitav niz pouzdanih obaveštenja o detaljima Konačnog rešenja. Pa ipak. ali značajnih slučajeva gde su katolički biskupi izražavali svoja antisemitska gledišta. koliko se to može videti iz vatikanskih dokumenata. Osim jedne intervencije u Slovačkoj. koji je poslat preko nuncija u Bernu. na primer. deportacije i uništenja Jevreja bio stav Euđenija Pačelija. u kome se navode okrutne antijevrejske mere u Slovačkoj. među kojima je bio značajan broj „pokrštenih" koji su poslati u logore u Poljskoj. diplomata je rekao svojoj vladi da se Sveta Stolica ne protivi antijevrejskim zakonima i on je čak naveo izvorne beleške iz Tome Akvinskog koje su sakupili rimski neotomisti. U deo katoličke kulture nije spadalo proterivanje Jevreja na osnovu Hitlerove rasističke ideologije. morao je da sluša sve učestalije zahteve iz čitavog sveta da izrekne jasnu osudu. Vodeći dominikanski teolog i neotomista Garigu-Lagranž bio je teološki savetnik Pačelija i u isto vreme odlučan podržavalac Petena. Ozborn je beležio procene kako bi ih preneo papi. Apel je usmerio pažnju na one katoličke zemlje u kojima je papa imao uticaja.6 Bilo je dokaza za antijevrejstvo. kardinal Hlond. i 21. imalo je dugu istoriju antijevrejstva na verskim osnovama što se ni u kom slučaju nije okončalo u dvadesetom veku. Mađarskoj i neokupiranoj Francuskoj. Bilo je izolovanih. Istovremeno. Uprkos jasnom uputstvu pontifeksa. nije bilo daljih papinih reakcija ili intervencija.

bio je londonski „Daily Telegraph". Titman je dobio odgovarajuće akreditive 2. postati pristojni članovi društva naroda". Poslednje nedelje meseca juna 1942."13 Kada su Sjedinjene Države ušle u rat u decembru 1941. Adolfu Hitleru." Pomenuo je tog dana privatnu teoriju kardinalu Maljoneu. pošto je to što jeste. gospođi Bridžit Makivan: „Pošto je juče bio Hitlerov rođendan. U prvom članku od 25. Ozborn je pisao gospođi Makivan: “ Jasno mi je stavljeno do znanja da je NjS (Njegova svetost) u prilično lošim odnosima sa FO (Forin ofisom) i bojim se takođe. da su „Hitler i njegova đavolska dela možda proces izbacivanja đavola iz podsvesti nemačke rase" i da „oni mogu. stradanje Jevreja unutar nacističke Evrope ." Ovaj izveštaj. Šesnaestog juna 1942. Međutim. Narednog dana. Ozborn je izjavio da je papa bio nepopularan u Britaniji i da je njegova vlada bila ubeđena da je pontifeks svoju opkladu stavljao na pobedu Sila osovine. preseli unutar Vatikana na istoj osnovi kao i Ozborn. Devetog do desetog juna.14 Titman je završio ponavljajući svoju uobičajenu teoriju o Pačelijevoj inerciji i ćutanju. ali posle dosta diplomatskog ubeđivanja. u Pragu ubila dva pripadnika češkog pokreta otpora koji su iz Britanije doleteli uz pomoć britanske obaveštajne službe. Ozborn je bio manje kolebljiv kada je ispod papinih apartmana video mnoštvo dece koja su čekala papu za svoju Prvu pričest. Prema Titmanu. razmišljao je Ozborn. koji je objavljivao istaknute reportaže. Maljone „izgleda da je to odbacio kao detinjastu ludost". bavio čisto verskim brigama i da je moralni autoritet koji je postignut za vreme papstva Pija XI počeo da se kruni. juna. Zigilebojm je kasnije izvršio samoubistvo zbog toga što je smatrao 155 . Vatikan je u početku oklevao. selo Lidice. Posle dva dana. i tu je započeo novi diplomatski odnos između Svete Stolice i Vašingtona. ali s druge strane i nije.postalo je poznato širom sveta zahvaljujući štampi i radiju.000 poljskih Jevreja u najvećim masakrima u istoriji sveta. Bio je to „izvanredan prizor" priznao je Ozborn u svom dnevniku trinaestog juna. zasnovan na depeši koju je tajno poslao Šmuel Zigilebojm. Prve novine koje su objavile da Jevreji ne samo da su proganjani već i istrebljivani. a hiljadu tri stotine od njih je ubijeno. što je bila posledica njegovog ćutanja. jevrejski predstavnik u Poljskom nacionalnom savetu. uništeno je i svi njegovi muški stanovnici su ubijeni. Vašington je zatražio da se njegov savetnik u rimskoj ambasadi. ali mislim da on treba mnogo toga da kaže. tvrdio je da je ubijanje vršeno uz korišćenje otrovnog gasa. maja 1942. Utisak je da je diplomatski kor unutar Vatikana bio zbunjen Pačelijevim ponašanjem i da je okolo tražio objašnjenja. Deset hiljada ljudi je uhapšeno.prijateljici i ratnom dopisniku. sa britanskom javnošću. pisalo je: „Nemci su pobili više od 700.11 Zločini nad taocima dostigli su vrhunac pošto su Rajnharda Hajdriha. ali državni sekretar je samo odmahnuo glavom. On je tražio od kardinala Maljonea da osudi odmazde koje su učinjene nakon Hajdrihove smrti. To je dobrim delom njegova greška. šefa Konačnog rešenja. Ozborn i Titman su vodili razgovore. Žao mi je zbog toga. koje je proglašeno odgovornim za pružanje utočišta ubicama. Harold Titman. Od tog trenutka. „trebalo je mnogo više nego naklonost Anđeoskog pastira. posle japanskog bombardovanja Perl Harbora. pošto se moralno vođstvo nije obezbeđivalo neprimerenim recitovanjem Deset zapovesti. kada se taj bolni proces završi."12 Primedba jasno otkriva da je Pačelijev ugled opao u Britaniji. Pačeli je smatrao da je bolje da ljuti prijatelje nego neprijatelje. o stavu Pačelija. „ali na nesreću moralno vođstvo sveta ne održava se masovnim prijemom italijanske dece koja primaju prvu pričest".od kojih je milion već umrlo do ovog datuma . nosio sam crnu mašnu u znak žalosti za milionima koje je on masakrirao i mučio. pošto verovatnije da će mu prijatelji oprostiti njegove grehe. čije su se beleške pojavile u njihovim zvaničnim dokumentima. kao i kolebanja onih koji su bili blizu njega unutar vatikanskih zidina. primećujući da bi to samo pogoršalo stvari. Titman je uputio izveštaj u Vašington u kome je izrazio gledište da se Pačeli kao noj.

on usmerava svoje frustracije praveći se Anđeoskim pastirom. Velika je nesreća da je taj irski kaluđer. Činjenica je da je moralni autoritet Svete Stolice koji su Pije XI i njegovi prethodnici izgradili u svetsku silu. izrazio svoje saučešće drugim narodima. 25. Ali u svojim stalnim nastojanjima da opravda Pačelija. Titman i brazilski ambasador Pinto Ačioli sastali su se da se dogovore o planu kako da Pačeli progovori protiv nacističkih zločina.15 Ozbornova nedavno pronađena pisma.." Međutim. „ali da ste vi tako divno izrazili ono što mnogi od nas osećaju i što je potrebno da on čuje sa što je moguće više strana. Da je rekao Leo furibundus (divlji lav) stvari su mogle da budu drugačije. „Nemamo dokaza". njihove priče su se takođe pojavile u američkim novinama. juna. barem poslednjeg koje sam primio. pod nazivom . „The New York Times". Tokom poslednje nedelje jula. „da je on pokazao pismo papi. elokventne. detaljna obaveštenja o poljskim logorima smrti prenela su na Zapad tri jevrejska begunca. Malaki. Ozborn je ponovo pisao gospođi Makivan da je on zaista predao pismo papi. ali po mom mišljenju veoma dosadne 156 . juna i 2. i to je dovelo do protestnog skupa u Medison Skver Gardenu u Njujorku. imao je naslov: „Više od milion Jevreja ubijeno širom Evrope". To je kao holivudska reklama. Drugi članak. Lično se slažem sa svakom rečju iz pisma i to sam isto kazao i u Vatikanu. Čedvik baca sumnju na to da je papa ikada video to pismo. Ali kao što kažete. dodajući da se oseća malo kriv zbog toga. 21. Pačeli bio potpuno svestan pravog stradanja Jevreja i tvrdi da je čak i Ozborn sumnjao u izveštaje. nemački zločini nemaju veze sa neutralnošću. Ne mogu da kažem koliko mi je to mrsko. Sve je to veoma tužno. izabrao da 262. kaže nam Čedvik. pisao je gospođi Makivan sledeće: Sećate se vašeg poslednjeg pisma.»Anđeoski pastir". Ozborn. koja je pisao iz Vatikana. protestantskog i katoličkog. i time se iscrpljujući i potkopavajući sopstveni moral. koji se pojavio 30. zar ne. i tako su preko Ozborna stigla do pape. jula.. Reći ću da to stiže od mog katoličkog prijatelja i da to smatram važnim kao pokazateljem britanskog mišljenja. objavio je napise 30. jula.da je Zapad ravnodušan. Ozborn je napisao u svom dnevniku: „Ne sumnjam da bi on. Ovde je napravljen film. avgusta. Trideset i prvog jula 1942. piše da je u svojim nedeljnim javnim audijencijama papa „izgovorio tri dugačke. sada žalosno umanjen. i činjenica je da papino ćutanje poražava svoju svrhu pošto ono uništava njegove izglede da radi za mir. Pa zašto onda on ne osudi nemačke zločine protiv naroda okupiranih zemalja?" Istoričar Oven Čedvik sumnja da je. U međuvremenu. kao što to i drugi govore. ili kako je rekao „izvesne delove tog pisma". i vi ste to tako divno izrazili da ja šaljem veoma malo redigovanu kopiju vašeg pisma papi. Oba članka su preneta preko Bi-bi-sija. koji treba da se gleda širom sveta. uprkos pritoku informacija."17 U istom pismu. govore drugačije. Sumnjam da se NjS (Njegova svetost) nada da će igrati veliku ulogu kao mirotvorac i da delimično iz tog razloga nastoji da sačuva položaj neutralnosti između zaraćenih strana. kada bi to bilo moguće. Dva dana kasnije. u kome ste kritikovali ćutanje Vatikana prema nemačkim zločinima u okupiranim zemljama? Upravo tako i ja osećam i govorim. Nadam se da to nećete smatrati zloupotrebom poverenja. U to isto vreme. papa bude Anđeoski pastir. i u njemu se tvrdilo da je cilj nacista bio da „očiste ovu rasu sa evropskog kontinenta".16 Čedvik je znao za pismo gospođe Makivan pošto on navodi Ozbornov dnevnik koji ga pominje.

u svedočenjima za beatifikaciju Pija XII. Papi bi se verovalo. Posledica toga bila je da su Nemci sakupili i deportovali sve katoličke Jevreje koje su mogli da pronađu. Holandska reformistička crkva je prihvatila predlog. dok je katolički nadbiskup Utrehta odbacio pogodbu i objavio pastirsko pismo sa jasnom osudom koja je trebalo da se pročita u svim crkvama. ukoliko crkva o tome bude ćutala. preteći sveopštim hrišćanskim protestom. nekih petnaest hiljada holandskih Jevreja deportovano je u logore smrti. Nadam se da smo ga odvratili od mirovnih razgovora ove jeseni. Mislim da je papa izgledao stariji. tokom sakupljanja i narednih dana. Naglašavala se potreba za snažnom akcijom od jednog autoritativnog moralnog glasa koji se daleko čuo. Bio je jednostavan i prijateljski nastrojen kao i uvek i brzo smo prešli preko osetljivih pitanja. „Sveti otac je došao u kujnu za vreme ručka. noseći dva lista hartije ispisana sitnim 157 .000 Jevreja u širem okruženju Pariza. Konačan cilj bio je da se sakupi 28. katolički biskupi udružili su se sa protestantskim Crkvama da upute telegram protesta protiv jevrejskih deportacija.20 Tokom leta 1942. Oni su ga poslali nemačkom Reichskommissar-u. Ozborn je ponovo potvrdio da je uručio pismo papi. Velodrom D'Iver. ne može se potceniti.propovedi o odnosima između gospodara i slugu. što će biti zadatak koji će izvesti devet hiljada francuskih policajaca. Ali prema jednom izvoru. mršaviji i umorniji nego kada sam ga poslednji put video. Majka Paskvalina rekla je tribunalu za beatifikaciju da je papa napisao dokument „u kome osuđuje Hitlerovo delo" kada su stigle vesti o „četrdeset hiljada" ubijenih holandskih Jevreja po naređenju Hitlera. koja je služila kao predvorje Aušvica. Neuspeh Pačelija da preuzme vođstvo i da opomene Jevreje jednom kada se saznalo za veličinu zločina. koja je molila Pija XI da se hitno izda saopštenje o antisemitizmu još u proleće 1933. pretvorena je u sabirni centar za sakupljene jevrejske porodice.21 U Holandiji. Pačeli će naredne godine priznati da je čitao izvode iz pisma gospođe Makivan: „Osvrnuo se na vaše pismo koje sam mu poslao i u kome se zalažete da se govori otvoreno. Izgleda da su žrtve bile zapanjene i u neverici do samog kraja. Samo polovina od tog broja bila je sakupljena ." Narednog meseca. Štajnova je kasnije umrla u Aušvicu. dok su radio-emisije Saveznika često odbacivane kao ratna propaganda. ali da nije dobio odgovor. Postoje izjave opravdavanja. „Imao sam audijenciju prošle nedelje. rekla je. zatvorena sportska hala u Parizu."19 U međuvremenu. deportacije su započele u Francuskoj i Holandiji. „Sećam se".. tragični optimizam je opstajao među samim Jevrejima u pogledu njihove konačne sudbine u odredištu deportacije. Izvesne priče o istrebljenju saznale su se u Holandiji uprkos nacističkoj kontroli medija..."18 U stvari. otkrila bi i Jevrejima i hrišćanima šta se podrazumevalo pod deportacijama na Istok. a on se nije osvrnuo na delove iz vašeg pisma koje sam mu poslao. Pa ipak. Ovo je rezimirao Ginter Levi rečima: Široka javna osuda masovnih ubistava od strane Pija XII preko radija Vatikana i pročitana sa predikaonica od strane biskupa. što je sa nemačke tačke gledišta predstavljalo razočaranje. jevrejsku karmelićanku. desilo se preko stotinu samoubistava. u kojima se tvrdi da je holandska epizoda primorala Pačelija da donese neopozivu odluku da ne progovori protiv nacističkih deportacija. To su bile žrtve namenjene za Dransi. severoistočnu periferiju Pariza.12. U odgovoru. posle pastirskog pisma nadbiskupa. Šesnaestog i sedamanaestog jula 1942.. kao i u Francuskoj. Moglo bi se pomisliti da odnosi između nemačkih okupatora i naroda okupiranih zemalja nude mnogo primereniji i važniji predmet za razgovor i savet. nacisti su ponudili da izdvoje hrišćanske Jevreje (ali samo one preobraćene pre 1941).884 Jevrejina. uključujući i filozofa Editu Štajn.

To je bila rizična misija pošto je uključivala putovanje na neprijateljsku teritoriju. mora neminovno da uključi osudu moralnog vođstva i potonju atrofiju uticaja i moći Vatikana. Ukoliko neko poveruje u ovu priču. moj vlastiti protest. pošto su bili uhapšeni. iako su Nemci izrazili svoje negodovanje. Ali sada razmišljam da. Putnici su svedočili da su videli vagone za deportovanje dok su prolazili kroz stanice na putu i bili su užasnuti strašnim smradom koji je dolazio iz njih. posetio je Pačelija kako bi sa njim raspravljao o važnim pitanjima odnosa između Francuske i Vatikana. nadbiskup pariski. Ozborn je bio oduševljen: „Majron Tejlor prispeo je juče uveče kliperom iz Njujorka. Neobično je da je Musolini dozvolio da u Rim dođe predstavnik vođe zemlje sa kojom se on nalazio u ratu. Pačeli je veoma toplim rečima pohvalio rad maršala Petena i pokazao živo interesovanje za vladine akcije koje su bile znak srećne obnove verskog života u Francuskoj. koji ima još oštriji ton. kao i oni sa severa Francuske. došla su do zaključka da je broj uhapšenih i deportovanih bio sveukupno ne više od devedeset i dva katolička preobraćenika iz jevrejske vere.000 ljudi.588. važno je istaći da je to zauvek postao alibi za njegove branitelje po pitanju ćutanja. do 14. septembra 1942.kao što će se to desiti na Božić. vatikanski diplomati koji su predstavljali Francusku. U svom tekstu.24 U pomalo smešnoj epizodi u kuhinji i deklamatorskom govoru koji je navodno Pačeli govorio svojoj domaćici. nekih četrdeset i dve hiljade Jevreja poslato je iz Francuske u Aušvic. SAD i Britaniju odlučili su sredinom septembra da istupe zajednički i pojedinačno. dok ih je u drugim prilikama potcenjivao upravo iz istog razloga .’ rekao je. dok čitav dokument nije bio uništen. Kao što je saopštio svedok ovih razgovora. koja su u Holandiji vodili istraživači za producenta Bi-Bi-Sija Džonatana Luisa. gde su higijenski uslovi bili još teži zbog letnjih vrućina. Majron Tejlor posetio je Vatikan 17. ukupan broj svih Jevreja deportovanih iz Holandije bio je 20. Ne mogu preuzeti tako veliku odgovornost.rukopisom. Poljsku. ako je pismo biskupa koštalo života 40.25 U međuvremenu. prema brojkama koje je objavio Martin Gilbert." Međutim. „da je ostao u kujni. tražeći da papa osudi nacističke zločine."22 Majka Paskvalina je tvrdila da je Montini rekao. ako je moguće'. Na novu godinu 1943. „Sećam se". kardinal Emanuel Siar."26 AMERIČKI IZASLANIK Dok je inicijativa ambasadora bila u toku. septembra 1942. predsednik Ruzvelt uputio je ličnog izaslanika da ubedi Pačelija da izjavi nešto određeno o istrebljenju Jevreja. pošto se svaki čas očekivao napad na Vatikan. 'moj protest protiv okrutnog progona Jevreja i ja ću ga objaviti u „L'Osser-vatore" večeras.000 jevrejskih života. nema dokaza da je četrdeset hiljada jevrejskih katolika sakupljeno kao posledica protesta holandskog biskupa. a potom 158 . Krajem godine. nuncije u Francuskoj obaveštavao je Vatikan o svakom periodu deportacije. 'Oni sadrže. Kao što se može videti iz objavljenih vatikanskih dokumenata. Pačeli je ćutao kako u javnosti tako i privatno. Bolje je pred javnošću ćutati i to uraditi privatno. ali je Peten ostajao gluv. zanimljivo je da je on zbog majke Paskvaline toliko preterao broj žrtava kako bi odbranio svoje ćutanje. Ozborn je pisao: „Politika ćutanja u pogledu takvih nasrtaja na savest sveta. zatvorenici su bili prebačeni u Dransi. upravo na održanju i potvrdi takve moći mora zavisiti bilo kakav izgled za papski doprinos uspostavljanju svetskog mira. mogao bi da košta 200. pošto je dovezen sa aerodroma Litario u automobilu čiji su prozori bili pokriveni smeđom hartijom. Narednog meseca počelo je veliko prikupljanje Jevreja u neokupiranoj zoni Francuske. rekla je. Britanski izaslanik otvoreno je spomenuo masovno ubijanje Jevreja.23 U stvari. Što je još važnije. on je takođe povremeno upozoravao Petena na očajanje Katoličke crkve zbog tih mera. Brazil. da je najbolje ne ostavljati nikakve važne dokumente da leže naokolo. Poslednja detaljna istraživanja po ovom pitanju.

„da će naši neprijatelji među Silama osovine pokušati da podmuklim sredstvima zahtevaju od Svete Stolice da u bliskoj budućnosti podrži predloge za mir bez pobede. vatre. Sledilo je ćutanje. za nemoćne žene i decu. On je neobičan čovek."31 Poslednja Maljoneova reč o tom pitanju bila je da papa neće propustiti da ponovo jasno izrazi svoj stav u prvoj prilici. razaranja i katastrofa bez svoje krivice.Pačeli je i dalje ostajao neodređen. Nakon izbijanja ovog sukoba nije prošla godina. rekao je Tejlor papi. Američki monsinjor koji je ostavio zabelešku o razgovoru. Putuje slobodno i bez ikakvog ograničenja. „Papa još uvek razmišlja". Na prvom mestu bio je odlučan da se zabeleži da je on jasno govorio i sa velikom moralnom snagom i da je zasluživao priznanje zbog toga. Dok su Saveznici postizali vojne pobede na nekoliko važnih pozornica rata . kao onaj koji zna istinu o svemu tome isuviše dobro."30 Značajno je primetiti da u ovom periodu rata ni Pačeli ni Maljone nisu navodili da je komunikacija sa spoljnim svetom predstavljala problem. „Pošto mi znamo da smo u pravu. a pre svega prema Jevrejima u okupiranim zemljama. međutim. prispela je vest o uništenju varšavskog geta i istrebljenju njegovih stanovnika. a da Mi nismo pozivali u našim javnim izjavama sve zaraćene strane čija su srca takođe vođena majčinskom ljubavlju. pisao je Ozborn Antoni Idnu. posebno u Francuskoj. što je ukazivalo na dubinu njegove nepopustljivosti. Doneo je nova obaveštenja o nemačkim ratnim zločinima u okupiranoj Evropi. Odgovorio sam mu da je papa već nekoliko puta osudio zločine bez obzira ko ih je počinio."32 U svemu tome nije bilo reči o Jevrejima. „Lično sumnjam da će ikada nešto reći. i pošto imamo potpuno poverenje u našu snagu. isto su želeli i protestanti. američko iskrcavanje u Severnoj Africi . Naš poziv ostao je bez odgovora. nije bio sklon da pravi razliku između moralnih pretenzija zaraćenih.nemački poraz kod Staljingarada."29 U potonjim susretima sa Tardinijem i Maljoneom.avionom iz Lisabona u Rim. Pačelijev odgovor nije bio uobičajeno formalan. Vest je stigla posredstvom dva svedoka jevrejskoj agenciji u Palestini."27 Pačeli je primio Tejlora u prvu audijenciju u subotu 19. ni reči o nacističkoj Nemačkoj. zapisao je: „Gospodin Tejlor je rekao da je u Americi i Evropi postojao opšti utisak. „Sveta Stolica je uvek bila i još je u velikoj meri zabrinuta i srca ispunjenog stalnom brigom za sudbinu civilnog stanovništva koje nije bilo u stanju da se brani od ratne agresije. Drugo. da je bilo neophodno da papa sada osudi nehuman postupak prema izbeglicama. Iz Tardinijevih beležaka se vidi da „je mister Tejlor govorio o mogućnosti i potrebi papine izjave protiv takvih ogromnih zločina koje su počinili Nemci. za bolesne i stare. Amerikanac je imao nameru da uveri papu da Amerikanci nisu mogli da izgube rat i da je njihova odlučnost bila podstaknuta moralnim razlozima protiv razbojničkog režima. iako je dobro prešao šezdeset godina. a potom saopštena papi. za sve one koji trpe od nasilja. Tejlor je ponovo ukazao na važnost da Pije XII objavi jasnu izjavu. a odatle u Ženevu. Nisu samo katolici želeli da papa progovori. Na kraju posete. Tejlor je rekao: 'On ih može ponoviti’. da pokažu osećanje sažaljenja i milosrđa za patnje civila. Za vreme svog poslednjeg razgovora sa Maljoneom.. septembra."33 159 . vesti o El Alamejnu. Nema sumnje da su Saveznici smatrali da će važna papska poruka proći sve prepreke. Kardinal Maljone je odgovorio da Sveta Stolica stalno nastoji da pruži pomoć paćenicima."28 Ali njegov glavni zadatak bio je da uveri Pačelija da govori otvoreno i s tim na umu on ga je uveravao da će Amerika biti na strani pravde. Tejlor je ukazivao na nužnost papine izjave. Rekao je da narod sa svih strana traži takvu izjavu. Jedan od njegovih ciljeva bio je da spreči bilo kakve korake Pačelija koji bi imali za cilj da podstaknu kompromisni mir: „Postoji razlog verovanju". Još dok se Majron Tejlor nalazio u Vatikanu.. iz Ženeve u Vašington. odakle je bila upućena Majronu Tejloru. taocima. Biće veoma dobar sagovornik za papu. Saglasio sam se sa uzdahom. početkom novembra. odlučni smo da vodimo rat do pune pobede. dodavši da on nije mogao da pogreši u tome.

i na Osovinu i na Saveznike). opisao je kardinalu državnom sekretaru da „Vatikan umesto što samo misli o bombardovanju Rima. što je bio trenutak koji je očekivao svet.36 Pačeli je rekao Montiniju da odgovori na zahteve. preko Maljonea. Papa nije mogao da osudi „pojedinačne" zločine. (Takva čudna misao mogla se primeniti. Vašingtonu i Moskvi. „Čovečanstvo duguje takvu zakletvu". „onim nebrojenim izbeglicama koje je oluja rata odvukla od njihovog rodnog tla i razvejala po stranim zemljama. decembra zapisao u svoj dnevnik: „Što više o tome mislim. „Njegova Svetost po svaku cenu pristaje uz ono što smatra politikom neutralnosti.39 Pije XII je izgovorio svoju Božićnu propoved svetu preko radija. konačno je došao i do ratnih zločina.i to u tolikoj meri da je Ozborn 13. Osamnaestog decembra. bilo je hibrid korporatističkih želja i pozi-va na „odgovorno hrišćansko ponašanje."37 Ozborn se nije predavao. kapitalizma i liberalnog kapitalizma. van nacističke Evrope. On ne vidi da je njegovo ćutanje veoma štetno za Svetu Stolicu i da potpuno uništava svaki izgled da ga slušaju.41 Iznad svega. isključivanjem svih moralnih i verskih obzira". Sa papskog stanovišta. na obe strane. a svi ljudi da se posvete služenju čoveka i služenju božanski oplemenjenom ljudskom društvu. socijaldemokratije i komunizma.. Ozborn je uručio Tardiniju dosije pun obaveštenja o deportacijama i masovnim ubistvima Jevreja. Pačeli je bio zaokupljen pokušajem da spreči bombardovanje Rima . U propovedi se ne može naći nikakva razlika. U Londonu.34 Nekoliko dana kasnije. Preuzevši dosije od Ozborna.35 Tokom oktobra. naravno. To je dovelo do svođenja pojedinca na „oruđe države. treba da misli i o svojim dužnostima u odnosu na nečuveni zločin protiv čovečanstva u Hitlerovoj kampanji istrebljenja Jevreja". bio je definitivno negativan. Među njima bilo je detaljnih svedočanstava Jana Karskog koji je bio unutar varšavskog geta i u logoru smrti Belzec. koji bi mogli da zajedno sa Prorokom plaču: 'naše nasledstvo predato je tuđincima. čak i spram najgorih zločina protiv Boga i ljudi. moleći ga da je samo podrži. on je izjavio da svetu nedostaje mirna sređenost društva koju nudi pripadnost Svetoj majci Crkvi. rekavši da Sveta Stolica čini sve što može.." Zaključio je da „se papa ponašao kao Italijan". više sam besan zbog Hitlerovih masakara nad jevrejskom rasom na jednoj strani. Tardini je primetio da „papa ne može da stane ni na jednu stranu".40 Tema je bila Prava čoveka i problemi ličnih odnosa prema državi. naše kuće nepoznatima'. bila je premisa o papskom primatu. Saveznici su objavili zajedničku deklaraciju o progonu Jevreja i Ozborn ju je odneo papi. zahtevi su stizali od jevrejskih zajednica i organizacija širom sveta. međutim. međutim. Započeo je tvrdnjom da je do nesklada između države i pojedinca došlo zbog „razorne ekonomske politike" u poslednjim decenijama u kojima je sve postalo „podređeno motivu profita". osim pozivanja na pojedinačnu i porodičnu pobožnost. Ozbornov bes prodro je i na stranice njegovog dnevnika. a na drugoj. niti je mogao da potvrdi Savezničke izveštaje o broju ubijenih Jevreja. Pačelijevo shvatanje idealnog društva.38 BOŽIĆNA POSLANICA PREKO RADIJA Dvadeset i četvrtog decembra. Odgovor. Rekao je da je rat bio rezultat društvenog poretka koji je „skrivao fatalnu slabost i neobuzdanu pohotu za profit i moć". u nadi da se na Pačelija može uticati da svetu uputi jasnu osudu u svojoj božićnoj poslanici preko radija. Inicijativa koju je Sveti otac imao da ponudi svetu u ovom prelomnom trenutku bila je zahtev da se ljudi dobre volje zakunu da će vratiti društvo natrag ka svom nepomerljivom središtu gravitacije u božanskom zakonu. pošto se nada da će moći da igra ulogu u uspostavljanju mira. niti razmatranje suprotnosti između totalitarizma i demokratije. Posle podužeg i suvoparnog propovedanja o katoličkoj društvenoj doktrini. mogućnošću bombardovanja Rima. rekao je. vatikanskom očigledno isključivom preokupacijom.Krajem 1942. “ 160 . praveći koncept za konceptom.

koji je namesnik na zemlji Vladara sveta". podsmevao se Musolini. dokaza za dokazom o onome što se događalo u Poljskoj i širom Evrope. Ali sama veličina užasa stavlja njegove vrednosti i verovanja. To nije bila samo bleda izjava. Francuski ambasador je pitao papu zašto nije pomenuo reč nacisti u svojoj osudi. Njegove propovedi i rasprave pokazale su slab smisao za istoriju i društveno hrišćanstvo. ali da je Pačeli bio ubeđen da je bio „jasan i sveobuhvatan. Pačeli je podržao. a popu pop’ i odbaciti svoju uobičajenu praksu da govori uopšteno". obavezni smo da se zapitamo ne samo da li je institucija papstva bila nesposobna da odgovori na izazov Konačnog rešenja. on je nosio jedinstvenu odgovornost na svojim vlastitim plećima. „Vikar božiji. Možda je najbolji komentar na papino obraćanje bio taj što je Musolini sa prezirom prešao preko njega. posle čitave godine nagovaranja. uvijeniju i neškodljiviju reakciju od Hristovog vikara na najveći zločin u ljudskoj istoriji. u tome što su stotine miliona verovali da je on vikar Hrista na zemlji. Ovo je plitkouman govor koji bi mnogo bolje izgovorio župnik iz Predapija. To će ostati njegov najpotpuniji protest i osuda do kraja rata. naravno. zahteva.43 Možda je primerenije bilo da su ga zapitali zašto nije pomenuo reč Jevreji. Sam Hitler ne bi mogao da poželi . da se razume kao jasna osuda nacističkog istrebljenja jevrejskog naroda: „Čovečanstvo duguje ovu zakletvu onim stotinama hiljada koji su. poljski ambasador pri Svetoj Stolici. bilo teško da shvati i odgovori na masovnu smrt Jevreja. Ozborn je saopštio Forin ofisu da su vatikanski diplomati bili razočarani. On je mogao da misli na mnoge kategorije žrtava brojnih zaraćenih strana u sukobu. Razlika između njega i drugih verskih poglavara bila je. Kazimir Pape." Predapio je bilo Musolinijevo učmalo rodno selo. a papa mu je odgovorio da je onda trebalo da pomene i komuniste.Potom je došao čuveni stav čija je namera bila." Ovde je bio najpotpuniji izraz njegovog protesta i osude. osuđeni na smrt ili postepeno uništenje. argumenata. istovremeno izbegavajući da povredi nacistički režim. On je sveo nesrećne milione na „stotine hiljada" i izbrisao reč Jevreji. U stvari. već i takođe da li je ona na neki šokantan način bila prijemčiva za Hitlerove planove još od početka 1933. kao što su to činile pape još od Pija IX. odbacivanje otvorenosti i 161 .instituciju koju je on predstavljao i za koju je uradio toliko mnogo kako bi je ponovo uobličio tokom veka. decembra rekao u Vašingtonu da „poruka ne zadovoljava one krugove koju su očekivali da će papa ovaj put reći 'bobu bob. Da li je bilo nešto u ideologiji moderne papske vlasti što je podstaklo Svetu Stolicu da pristane na Hitlerovo zlo. njegovu sliku sveta na probu sa kakvom se nijedan papa u dugoj istoriji ove institucije nikada nije suočio. zanemarivanje prisutnosti Božje u zajednici. Grof Ćano je došao kod Dučea dok je ovaj slušao emisiju na Badnje veče. Otuda mi moramo da ispitamo ne samo Pačelija kao čoveka već takođe i moderno papstvo . Šokantan je jaz koji se vidi između ogromnosti likvidacije jevrejskog naroda i ovog oblika neodređenih reči. ali gde je bila reč nacisti? 45 RAVNODUŠNOST Pačeliju je. on treba da ostane u oblacima." Pačeli je lično rekao Ozbornu da je on osudio progone Jevreja. duhovnost koja je naglašavala prevagu duše nad telom i vrhovnu važnost večnom životu kome je ta duša neizbežno dosuđena. priznao je da bi bilo moguće razaznati nejasnu osudu totalitarnih doktrina uopšte kada bi se govor „lišio praznoslovlja i retorike". Papa je bio iznenađen kada mu je Titman lično izrazio svoje razočaranje. Nigde nije spomenut izraz nacisti ili nacistička Nemačka. kako se kasnije tvrdilo. ponekad samo iz razloga svoje nacionalne pripadnosti ili rase. Svesna upotreba nejasnog jezika imala je nameru da umiri one koji su se zalagali da on protestuje. naglašavajući kvalifikaciju „ponekad samo".42 Harold Titman je 28. radije nego da mu se suprotstavi? Kao što smo videli. „nikad ne treba da govori. Ali ove obzire zaklonilo je implicitno odbijanje i trivijalizacija. bez ikakve svoje krivice.44 Ozborn je znao da Pačeli nikad neće reći nešto više. kao i mnogim drugim verskim ličnostima.

bez prijatelja. pa ipak. Humani generis unitas. telesnog i duševnog. kao stvar „spoljašnjeg" mešanja. Na sastanku vlade 14. bez obzira da li su oni bili preobraćenici u hrišćanstvo ili ne. u toku četvrt veka. koji ne čine deo Mističnog tela? Tradicionalistički rimokatolički stav za koji se zalagao Pačeli. I sve je to potvrda suženog gledanja na smisao ži-vota i smrti. koji ne pripadaju. Jevrejski naučnik Artur A."46 Veličina holokausta ostavila je bez reči mnoge odane hrišćanske i čak jevrejske vođe posle rata.. međutim. i ona je bila i verska i rasna.nije gledala na tragediju Jevreja sa pravim osećanjem nužde i moralnog besa. Suštinska odlika Pačelijeve ideologije papske moći. iako je činio propuste.. Taj propust se nalazio u rascepima koje je katoličanstvo stvorilo i održavalo . „Sam. što je okolnost koja je suprotna kasnijim tvrdnjama da je poštovao Jevreje i da je za vreme rata delovao u najboljoj nameri. koja je cena smrti šest miliona pojedinaca koji su „drugi". Ovo je ono što se sa izvesnošću zna o Pačelijevim stavovima. Pošto je pregledao dokumente i argumente. tema koja proganja". piše Eli Vizel. pa sve do pronađene „izgubljene enciklike" iz 1939. Pačeli je pokazivao tajnu antipatiju prema Jevrejima. kao i njegov otac Filipo (koji je toliko bio privržen knjizi Massime eterne i onim hodočašćima na groblje). duhovnog i svetovnog. „Sam bez saveznika. Dok je javno odbacivao rasističke teorije od sredine do kraja tridesetih.. bio je to propust same papske dužnosti i vladajuće kulture katoličanstva. jer je nešto u svima nama umrlo zajedno sa njima. pokazivali su antagonizam prema Jevrejima. Nova građa koja je postala dostupna u ovoj priči. Pačelijeva konkordatska politika. Ako je smrt pojedinca samo prolaz duše kroz veo pojavnosti do večnosti." PAČELI I ANTISEMITIZAM Sve do danas nije bilo moguće ispričati potpunu istoriju Pačelijeve karijere kao diplomate i kardinala-državnog sekretara. samom Hristu na Golgoti.. Svet je znao i ćutao je. otkriva Pačelijevo dugotrajno antijevrejstvo. Nerazumevanje je takođe bilo u propustu da se u izolaciji Jevreja pronađe paralela sa usamljenim Hristom u Getsemanu. A tu je još mračnije pitanje: pitanje koje je Ginter Levi postavio u svom eseju u listu . Levi piše: „Konačno. Pačeli i služba za koju je bio odgovoran. Od 1917. Koen pisao je da on mnogo godina nije mogao da govori o Aušvicu. klera i laika. napuste svoje društvene i političke odgovornosti za ono što se dešava u svetu i da se okrenu gore ka Svetom ocu i dalje ka večnosti. što se videlo još kad mu je bilo 43 godine u Minhenu. isključive istine katoličanstva nad svim veroispovestima i verama.na koje je uticala duga tradicija umerenog antisemitizma toliko rasprostranjena u vatikanskim krugovima . jer nije „imao jezika koji bi podneo veličinu rane. javlja se kao potpuno nerazumevanje onoga što se dešavalo jevrejskom narodu. jula 1933. oni nisu umrli sami.."47 Pačelijev propust da odgovori na ogromnost holokausta bio je više nego lični propust. Pačeli je propustio da odobri protest nemačkog katoličkog episkopata protiv antisemitizma." Dodaje. ali ona je zaključak koji se teško može izbeći. muče se i nestanu sami. politici i odlukama u odnosu na Jevreje.Commentary" (februar 1964). potpuno.između svetog i profanog. kao katolici.poštovanja prema drugim kulturama i verama. Čovečanstvo je dozvolilo da oni pate. sam Hitler je priznao da je Nemački konkordat pružao mogućnost da se opravda uništavanje Jevreja. Nije ni pokušao da 162 . To je ključna reč. bila je da katolici moraju da. Pa ipak. sprečila je potencijalni katolički protest u odbranu Jevreja. zasnovan na uverenju da je postojala veza između jevrejstva i boljševičke zavere da se uništi hrišćanstvo. može se zaključiti da papa i njegovi savetnici . kao što se dobro zna. očajnički sam. štaviše. mudro: „Ovu tvrdnju nemoguće je doku-mentovati.

kada je počeo rat. zahtevali „iskrenu reč"? Propust da se izgovori iskrena reč o Konačnom rešenju koje je bilo u toku. već i licemer. pisao je nemačkim biskupima ukazujući da neutralnost nije isto što i „ravnodušnost i apatija gde su moralni i ljudski obziri zahtevali iskrenu reč". pod samim zidinama Vatikana. zbog propusta da uputi odgovarajuću osudu bilo je upotpunjeno potonjim pokušajem da se prikaže kao istaknuti branilac jevrejskog naroda. Pačelijev jedini prekid samonametnutog ćutanja o likvidaciji Jevreja bila je ona dvosmislena rečenica tokom Božićne radio emisije 1942. što je pružilo bitne informacije neophodne u nacističkim progonima. obavezni smo da zaključimo da je njegovo ćutanje imalo više veze sa uobičajenim strahom i nepoverenjem u Jevreje nego strategijom diplomatije ili opredeljenjem za nepristrasnost. A kada su se nemački katolici žalili. jasno je da je Pačeli verovao da su Jevreji sami na sebe navukli nesreću. pokazao je svetu da Hristovog vikara nije pogodilo sažaljenje i bes. Iz raznog dokaznog materijala. pokupile sve Jevreje koje su mogli da nađu i zatvorili ih u Koleđo militare u Via dela Lungara. Pačeli je tajno pokušao da ublaži jačinu te enciklike privatnim diplomatskim ubeđivanjem Nemaca. moralni i ljudski obziri kada se radilo o ubistvima miliona. Govoreći delegatima Vrhovnog saveta arapskog naroda Palestine. 163 . 3."49 Njegovo saučesništvo u Konačnom rešenju. kada je on predstavljao jedinu italijansku vlast u „Večnom gradu". On je bio Hitlerov pion.čiji je konačni cilj bio uništenje institucionalne Crkve. kao što smo u raznim prilikama u prošlosti osudili progone koje je fanatični antisemitizam naneo jevrejskom narodu. Kako bilo. otkriva ne samo da je bio idealan papa za nacističko Konačno rešenje. stavljanje u stranu pretpostavljene obaveze ne daje mu za pravo da u potpunosti napusti suštinsku obavezu. nearijevac. on je bio odlučan da se distancira od svakog apela u ime Jevreja na nivou međunarodne politike. Kao što smo videli. Namerna dvosmislenost . Ali postojao je neposredniji test Pačelijevom papstvu koji se dogodio pre oslobođenja Rima. posebno u vreme rata kada postoji stalna potreba da se izabere između manjeg od dva zla. on ne samo da je propustio da objasni i izvini se za svoje ćutanje. posredovanje u njihovu korist moglo je uvući crkvu u savezništvo sa silama pre svega Sovjetskim Savezom . kada je propustio da upotrebi reči Jevrejin.48 Nisu li isto tako. već je kasnije tražio da mu se prizna moralna nadmoć zato što je govorio otvoreno. Njegovo visokoparno samopravdanje iz 1946. rekao je: „Izlišno je da vam kažem da se mi ne slažemo sa pribegavanjem sili ili nasilju. Posle enciklike Pija XI. Nemac i nacista. Ovo ga nije sprečilo da izda uputstva da se ublaže njihova stradanja na nivou osnovnog milosrđa. On je bio Hitlerov papa. bez obzira od koga dolazi. Kako je Pačeli izvršio svoju dužnost? 17. Iz tog razloga. avgusta 1946. Belgija i Luksemburg bili napadnuti maja 1940. Čak i ako se Pačelijeva Božićna emisija može na taj način braniti. Mit Brennender Sorge.diplomatski jezik . nemačke trupe su ušle u rimski geto. Šesnaestog oktobra 1943. S tog gledišta on je bio idealan papa za Hitlerov užasni plan.utiče na proces u kome su katolički sveštenici sarađivali u izdavanju rasnih potvrda kako bi se identifikovali Jevreji.razumljiva je u slučajevima kada je savest pojedinca podvrgnuta nepomirljivim pritiscima. Prvobitna obaveza da osudi Konačno rešenje odlagana je do onog trenutka kada je Pačelijeva savest bila „oslobođena" takvih pritisaka. Kada se ovo ima na umu. On je bio sasvim sposoban za pristrasnost kada su Holandija.

Privatna prepiska bila je zabranjena i telefonski razgovori prisluškivani. pet stotina stanovnika Rima je poginulo. deleći novac i saučešće. Ali nikakva periodična naklonost prema ovoj staroj zajednici nije mogla da izbriše mrlje na hrišćanskoj savesti tokom vekova.RIMSKI JEVREJI Jula 1943. u okupiranoj severnoj Italiji. kojim se uvodi preki sud. molio je molitvu De profundis. Dok je odlazio. da bi izbegli ovu pogrdu. međutim. ciljajući ranžirnu stanicu blizu železničke stanice Termini. dok su mnogi ranjeni. Savet je zahtevao obnovu ustavne monarhije. kao što smo videli. vekovima pre nego što su nacisti uveli žutu zvezdu. dovelo je do ogromnih ljudskih stradanja u Italiji. Fašistička partija bila je zvanično raspuštena. papa Benedikt XIV osudio je jevrejsku optužbu krvi. nemačke armije su prodrle u Italiju. U dvanaestom veku. septembra oslobodila ga je grupa nemačkih komandosa. uključujući tu i staru jevrejsku zajednicu. koji je bio generalni guverner Libije i vicekralj Etiopije i koji nikada nije bio blizak Musoliniju. Papa Aleksandar VI. ali. prišla Saveznicima kao „zaraćena strana" i objavila rat Nemačkoj. Hitler će ga postaviti za šefa marionetske republike Salo. Badoljo je naredio da rat treba da se nastavi. on je ponovo 164 . u pratnji Montinija. saboteri i snajperisti ubijani su na licu mesta. Štrajkači. pružio je španskim Jevrejima gostoprimstvo u gradu. u šesnaestom veku ustanovio rimski geto. jula. uključujući tu i zakonodavstvo sred-njovekovnih Lateranskih sabora kojim je oduzet Talmud i prisilno ustanovljene žute značke. Pačeli. Nedelju dana kasnije. Jevreji su bili njegovi stanovnici još u vreme kada je ubijen Julije Cezar. U osamnaestom veku. pogrome Trentske crkve. 24. Saveznici su se iskrcali na Siciliju. Izgleda da je Papa ponovo bio patrijarh Rima. Crkva sv. i Rim se 11. Ovu praksu ukinuo je papa Pije IX. septembra našao pod nemačkom okupacijom. požurio je na mesto događaja i proveo dva sata među narodom. Musolini je odveden u zatvor ambulantnim kolima. Rimska jevrejska zajednica bila je najdugovečnija dijaspora u Zapadnoj Evropi. Takođe u XVI veku. iz usamljenog skijaškog centra visoko u Apeninima. velika bazilika u kojoj je sahranjen Pije IX. odlaganje u pregovorima.1 U sedmom veku. Uprkos Pačelijevim neprekidnim diplomatskim nastojanjima da Rim bude otvoreni grad. U međuvremenu. Ali 12. Klečeći među ruševinama. vizigotske pljačke. zajedno sa getom. Italija je tek 13. mada samo šezdeset godina star. konačno. oktobra 1943. Grgur XIII je uveo prisilne hrišćanske propovedi u kojima se vređa judaizam. dok je Pavle IV. Feldmaršal Albert Keselring izdao je proglas koji je trebalo plakatirati širom grada. primećeno je da je njegov beli dugački mantil bio okrvavljen. koji mu je izglasao nepoverenje sa 19 glasova „za". Jedan broj bombi je promašio. oformio je privremenu vladu sastavljenu od generala i civila. a maršal Pjetro Badoljo. a odatle u izgnanstvo. demokratske skupštine i stavljanje oružanih snaga pod komandu kralja Vitoria Emanuela III. Progonjeni su iz generacije u generaciju. papa Grgur Veliki odbio je pokušaje da se zabrani jevrejska liturgija. stara 2. Posle bombardovanja Rima. Na Pačelijevim plećima našla se odgovornost kako za univerzalnu Crkvu tako i za (u direktnom i neposrednom smislu) građane Rima. umoran i senilan. i 8 glasova „protiv".082 godine. Musolini je pozvan pred Veliki fašistički savet. Više od dva veka potom. videli su propadanje Rimskog carstva. Živeći pre hrišćana u Rimu. pet stotina američkih bombardera napali su prestonicu 19. dok je privatno pregovarao separatni mir sa Saveznicima. oštećena je. sve dok nisu pristali da finansiraju celokupan račun za godišnju proslavu. Musolinijevo odsustvo bilo je uočljivo. Inoćentije III prekinuo je prisilna pokrštavanja i skrnavljenja jevrejskih grobalja. sa Dučeom je bilo završeno. jula 1943. Lorenca. mada su postojale velike i svete pape koji su ih volele i štitile kao posebne članove udaljene porodice. rimski Jevreji su bili ritualno ponižavani i omalovažavani na godišnjem karnevalu.

1943.3 U zamenu. broj Jevreja u centru Rima bio je oko sedam hiljada. U međuvremenu. Vajcekerov zadatak bio je. Prevladalo je stanovište Foa. da ohrabri Pačelija da održi strogu nepristrasnost Svete Stolice. njegove boleštinama zaražene zgrade bile su srušene ili obnovljene. komandant na italijanskom ratištu. zajedno sa nacističkim okupacionim vlastima. Ovo gledište prihvatio je i feldmaršal Keselring. Kroz sve te promene tokom dva milenijuma. pošto nije verovao da „jevrejsko pitanje postoji u Italiji". On se. Pačeli je već odbacio na stranicama „L'Osservatore-a" da Vatikan ima bilo kakve veze sa politikom oko italijanskog primirja.2 Da li se Vatikan mogao nagovoriti da ostane nepopustljiv? Vajceker je obavestio pontifeksa da će njegova vlada uvažavati ekstrateritorijalnost Vatikana i njegovih 150 građevina u okolini Rima. sasvim nezavisno."5 Sakupljanje zlata počelo je 27. bojao deportacije rimskih Jevreja. Do 165 . Jedan od viđenijih Jevreja koji je iskoristio pomoć koju su nudile crkvene agencije bio je Izrael Coli. „kako bismo obezbedili novo oružje za našu zemlju. Međutim. oktobra. Vatikan je takođe predviđao nevolje za Jevreje i pojačao je svoj dobrotvorni rad. OTKUP U ZLATU Druge nedelje okupacije. Kapler je oklevao. došlo je do sudara politike i osećanja između predsednika jevrejske zajednice Uga Foa i glavnog rabina. Sveta Stolica će sarađivati sa okupatorima. posebno pružanje pomoći oko iseljavanja. i da upotrebi pretnju deportacijom kako bi uzeo otkup od zajednice. i zahtevao je da zajednica emigrira ili da se sakrije. na primer. Nekadašnji geto na obalama Tibra bio je dosta ugodno mesto krajem 1930. što je izazvalo bes vođa jevrejske zajednice koje će optužiti Colija da je napustio svoj narod. što je pontifeks izvanredno radio uprkos mnogim zločinima koje je počinio nacistički režim. koji je oklevao da koristi trupe za tu svrhu. rekao je Fou. podrazumevalo se. Od nemačke okupacije do prikupljanja Jevreja 16. Vajceker je bio ubeđen da bi esesovci mogli uskoro da počine najteže zločine nad rimskim Jevrejima. za prodiranje u „međunarodnu jevrejsku finansijsku zaveru". „Mi želimo vaše zlato". U vreme nemačke okupacije. Coli je bio uveren da će biti krvi do kolena. Izraela Colija. bivši Ribentropov čovek broj dva u ministarstvu inostranih poslova u Berlinu. septembra u 11 časova u rimskoj sinagogi na oblama Tibra. esesovski major Herbert Kapler dobio je iz Himlerove kancelarije naređenje da nastavi sa deportacijom rimskih Jevreja. istu brigu kao i Coli bio je baron Ernst fon Vajceker. Prijem dragocenog metala nadgledao je jedan računovođa i tri jevrejska zlatara. zajedno sa ženom i kćerkom.uveo geto posle propasti Rimske republike 1849. dok je rat ulazio u svoju kritičnu fazu u Italiji. Jevreji Rima nikada nisu napuštali svoju veru ili praksu svojih liturgija i svetih knjiga. ali okrug su uglavnom nastanjivali siromašni članovi jevrejske zajednice. Jedan čovek koji je delio. savetovao je da se nastavi sa dotadašnjim načinom života. kada je naterao Jevreje da podnesu finansijske troškove za njegov povratak u Rim. nedavno naimenovan za nemačkog amabasadora pri Svetoj Stolici (što ukazuje na važnost koju je Hitler pridavao papskoj diplomatiji). U roku od trideset i šest sati moraćete da platite pedeset kilograma zlata. Nepopustljivi predsednik odgovoran za društvene i političke odluke rimskih Jevreja. Kapler je odredio vlastitu politiku: da sačeka sa rimskim Jevrejima kako bi ih iskoristio u špijunske svrhe.4 Međutim. Veza je jasno uključivala dogovor da će Pačeli i dalje ćutati o nacističkim zlodelima u okupiranim teritorijama. pošto su oni bili ubeđeni da će Pačelijeva nepristrasnost biti pod neizdrživim pritiskom i da svaki dalji korak koji učine esesovci protiv Vatikana može dovesti do narodnog ustanka. Oni su pronašli utočište u kući katoličke porodice pre nego što su se konačno preselili unutar Vatikana. što je sada postao i Rim.

koje su pronađene prethodne nedelje. nudeći da obezbedi dobar deo otkupa od svetih sudova koje je trebalo brzo pretopiti. Sve ili ništa. Naredne nedelje.10 Poslednje nedelje septembra. Na kraju. većina dokaza ide u prilog činjenici da su oni činili sve što je bilo u njihovoj moći da spreče i suprotstave se tom procesu. Početkom oktobra. sve do završetka rata. Kapler je poslao poruku u kojoj je kazao: „Neprijatelju koji se oslobađa od oružja. došli su donoseći svoje prstenje. jevrejske vođe su rešile da uzmu priloge u novcu kako bi kupile potrebno zlato. Potom se javila ideja da treba tražiti pomoć od pape. zaključeno je da 58. iako su se vesti o krizi proširile ogromnom brzinom po Rimu. u 5.000 italijanskih Jevreja treba uključiti u broj od 11 miliona Jevreja koje je trebalo ukloniti." Međutim. ordenje ne za prodaju. naoružanih mašinkama. da se Jevreji dovedu do sabirnog mesta tako da bi zadatak oko njihovog ubacivanja u voz išao glatko. nije bilo u prirodi Italijana da podstiču ili sarađuju u likvidaciji Jevreja. sada kada je Rim bio pod nemačkom okupacijom. pošto su obavljena hapšenja i provere. Postepeno.6 U četiri poslepodne. Poslat je glasnik da razgovara sa verskim nadzornikom u Konventu svetog srca. kao i u Parizu. uprkos stalnim naporima nemačkih vlasti u Rimu da spreče plan. svi Rimljani. kazao je. a ne poklon: „Očigledno je". i u pratnji grupe od četrnaest oficira i trideset vojnika iz Waffen SS formacije Mrtvačka glava. koji se nalazio između Tibra i brda Janikulum. Od septembra 1943. uprkos plaćanju otkupa u zlatu. snabdeven dokumentom koji mu je davao neophodnu vlast.) U subotu 16. Kao što je pokazao Džonatan Steinberg u svojoj studiji o holokaustu i fašističkoj Italiji. Bio je potreban vođa.poslepodneva. „mi ga želimo natrag. esesovci su se pripremili da prikupe rimske Jevreje. ne daju se priznanice. koje je sada zdušno ponuđeno na prodaju unutar hrišćanske zajednice. čoveka koji je obavljao poslove oko ubijanja Jevreja.30 ujutro. ni pola milje od Trga svetog Petra. nijedan gram vatikanskog zlata nije podaren niti pozajmljen. Kapler je obavestio Ajhmana da nema dovoljno esesovaca u Rimu kako bi se obavilo prikupljanje i da se može očekivati žestoka reakcija nejevrejskih stanovnika. Na Konferenciji u Vanzeu. (Jedan predlog bio je da jevrejsku zajednicu treba iskoristi za prinudan rad. Nikakva priznanica nije data za ovo ogromno bogatstvo. u jednoj kancelariji ministarstva. da je Pije XII napravio velikodušan gest."9 Zlato je poslato u Berlin. Snabdeveni imenima i adresama.8 Otkup u zlatu je plaćen u potpunosti i na vreme. SS hauptšturmfirera. stigao je glas iz Vatikana. pojavilo se vrlo malo davalaca. Bilo je mračno i pljuštala je kiša. januara 1942. Ideja je bila. DEPORTACIJA Čovek koji je na kraju bio odgovoran za izvršenje deportacije rimskih Jevreja. Ajhman je bio odlučan da nastavi sa poslom. Sveštenik u Svetom srcu je jasno stavio do znanja da je prilog Vatikana pozajmica. gde će ostati nedirnuto na podu u kartonskim kutijama. Daneker i 365 SS policajaca i Waffen SS. Da li su Jevreji želeli poluge ili zlatnike? Jevrejske vođe su rekle da misle da će postići svoj cilj bez pomoći Vatikana. niti je tražen interes. ne kao pozajmicu. nije bilo ograničeno vreme povraćaja. Papa je odobrio zajam. Morao se dva puta vagati. da bi ubrzale stvari. u stvari. Međutim.7 Glasine su se međutim proširile i traju do današnjeg dana. i on je na to mesto postavio Teodora Danekera. Deneker je seo u voz za Rim. već kao poklon. jugoistočnoj Francuskoj i Grčkoj. U međuvremenu. oktobra. koji je imao veze sa Kurijom. oficiri su predali svakom 166 . i hrišćani i Jevreji. bio je Adolf Ajhman. šef sekcije IVB4 Gestapoa. nakit. jer su Nemci optužili Jevreje da varaju. Plan je bio da se prikupi prva hiljada koja će se prevesti do Koleđo Militare. ušlo je u područje starog rimskog geta u otvorenim vojnim kamionima. nijedan Jevrejin nije deportovan iz italijanske okupacione zone u Jugoslaviji.

objavljenoj u vatikanskim ratnim dokumentima. Razlika je bila u tome što je u ovom gradu bio čovek sa moćnim glasom. Maljone navodi da je.14 Veći deo tog pritiska dolazio je od nemačkih vlasti. čula se preko telefona sa prijateljem koji je video kamione parkirane duž Lungotevere. i u njihovim drhtavim ručicama koje su čvrsto držale ivice kamiona. princeza Enca Pinjateli-Aragona. tog jutra „pritisak sa svih strana je rastao. dozivali papu da im pomogne. Neki kamioni prošli su pored Trga svetog Petra. On priča da su je odmah odveli do papine privatne kapele. Pačeli je među prvima saznao za prikupljanje. posle duge pauze. Izjave svedoka pune su patosa. kamioni napunjeni ljudima. Vajceker je tada izgovorio niz nejasno laskavih primedbi. i mučio se da ubedi Maljonea da njihov razgovor ostane poverljiv i nezabeležen. dobro poznata pontifeksu. Jedan italijanski novinar je izvestio: „Oči dece bile su širom otvorene. gde ga je našla u molitvi. teško su se probijali kroz pljusak do mračnih kasarni Koleđo Militare.11 U međuvremenu. prikazuje ga u povoljnom svetlu kao nekoga ko se koleba da učini formalni protest. Kao što će se kasnije videti. Tamo gde su pronašli telefonske žice."17 Prema rečima kardinala. oktobra. Kao da su tražili neko objašnjenje za toliki užas i patnju. ambasador rekao: „Šta će Sveta Stolica učiniti ako se ovakve stvari nastave?" Očigledno je izaslanik mislio na prikupljanje Jevreja. Maljone piše da je on tražio od ambasadora da interveniše za ove nesrećne ljude u ime „čovečnosti i hrišćanskog milosrđa".."13 Scene koje su se desile to jutro ponavljale su se nebrojeno puta i u nebrojenim mestima širom Evrope prethodne dve godine. pre svih od nemačkog konzula u Rimu. dok su prolazili pored trga. iz očiglednih razloga.novac i nakit. Vajceker je očigledno iskoristio ovaj susret da pokuša da nagovori kardinala-državnog sekretara da traži od Pačelija da odlučno protestuje protiv deportacija. koji je vladao nad pola milijarde vernika i čija je sposobnost da protestuje mogla čak i Hitlera da natera da se ozbiljno zamisli.. Markiza Fulvia Ripa de Meana prošla je kroz ulicu: „Videla sam u njihovim užasnutim očima. Vajceker je došao u Državni sekretarijat u nenavedeno vreme.15 Nemačko rukovodstvo u Rimu bojalo se da će deportacija dovesti do žestoke reakcije italijanskog stanovništva. itd". uključujući „hranu za osam dana. Maljone ovo ne pominje. iako ga Maljone ne navodi direktno. Završio je rekavši. Kesel je nagovarao Pačelija tog dana da „zvanično protestuje". verovatno ujutro." Zatim je ponovo zamolio kardinala da ovo što su govorili drži u najstrožem poverenju. Po Keselovom mišljenju. ženama i decom. što Maljone tri puta potvrđuje u svojoj belešci. Princeza je požurila u Vatikan gde ju je primio maestro di camera. Priča se da su namerno vozili tim putem. narod bi se umirio.odeću. hvaleći Svetu Stolicu što nije „talasala brod" tokom prethodne četiri godine rata. tražeći demonstrativnu (papsku) zabranu deportacije rimskih Jevreja". 167 . Danekerovi ljudi su ih iščupali. ludački strah koji ih je obuzeo. da je Pačeli odmah protestovao i da je uspeo u tome. Maljoneov odgovor bio je dvosmislen: „Ja sam odgovorio: Sveta Stolica ne bi želela da se stavi u situaciju da izrazi reči protesta. Takođe se priča da su Jevreji. izostavljajući pri tom detalje razgovora sa Vajcekerom.. Vajceker. na licima bledim od bola. Albrehta fon Kesela. nije ostavio belešku o sastanku. ne videći ništa. ćebad..16 Maljoneov izveštaj je čudno dvosmislen. kako bi esesovci koji su bili poslani u Rim mogli da bace pogled na čuvenu crkvu. Prema jednoj beleški koju je ostavio Maljone od 16. On je sadržavao spisak šta mogu da ponesu sa sobom. Mlada aristokratkinja. da Sveta Stolica treba da razmisli da li vredi „ugroziti sve upravo u trenutku kada brod stiže u luku."12 U jednoj ulici zaustavila su se tri kamiona sa izuzetno velikim brojem dece. Prema svedočenju Vajcekera.domaćinu dokument. Kada ga je obavestila o prikupljanju. on je žurno telefonirao kardinalu Maljoneu da stupi u vezu sa ambasadorom Vajcekerom.

čovekom 168 . ni tog ni sledećih dana. ne može a da ne postupi na isti način. od amabasadora Vajcekera: U vezi s pismom biskupa Hudala (telegrafski izveštaj od 16. rektor nemačke katoličke crkve Santa Marija del Anima u Rimu. gde je primljen u Ministarstvu inostranih poslova u subotu u 11. U interesu dobrih odnosa koji su do sada postojali između Vatikana i visoke komande nemačkih oružanih snaga . ponavljani navodi poverljivosti i njegove nejasne naznake da ne želi da ga prisile da protestuje. u ime Pija XII. Papa. kao da je govorio Hudal. najveću mudrost time što nemačkom narodu nije dala ni najmanji utisak da je uradila. ukazuju da je verovatnija nemačka verzija događaja. biskup na primer.30 uveče. Jedan uvaženi vatikanski zvaničnik. u svoje ime ili u ime Svete Stolice. kao što je i on sam priznao. Zatim je ponovo uveravao ambasadora da neće pomenuti njihov razgovor prema njegovoj izričitoj želji. ali iako ne pominje Vajcekerov zahtev za zvanični protest. ali pošto je Pfajfer bio nižeg ranga među sveštenicima. Priča se da su biskupi jasno istupili kada se sličan događaj desio u francuskim gradovima. Kako bilo.Pošto je razuverio ambasadora. Reakcija bi mogla da bude ublažena. Tako je bio pozvan biskup Alojzije Hudal. bilo poželjnije. Papa je dao Pfajferu odobrenje da govori u njegovo ime. on je imao poverenje u Božansko proviđenje. Kurija je naročito uznemirena imajući u vidu da je do prikupljanja došlo. oktobra iz Ranovog odeljenja) mogu da potvrdim da ono predstavlja reakciju vatikanskih predstavnika na deportaciju rimskih Jevreja. bilo šta što bi bilo protiv interesa Nemačke za vreme ovog užasnog rata. Hudala će kasnije da bije glas da je bio ključna ličnost u pomaganju nacističkih zločinaca da izbegnu pravdi preko rimskih verskih ustanova."18 Pa ipak. Inače. Neprijateljski krugovi u Rimu koriste ovaj događaj kao sredstvo pritiska na Vatikan da popusti u svom uzdržanom stavu. upravo mi je rekao da su započeta hapšenja Jevreja italijanske nacionalnosti. ili želela da uradi. 21 Posle mnogih birokratskih odlaganja. po savetu starijeg nemačkog starešine. Konačno. nemačkog sveštenika poznatog po dobrotvornom radu u Rimu i jedne od Pačelijevih ličnih veza sa Nemcima. na izvestan način. bojim se da će papa jasno da istupi protiv ove akcije (ich fürchte dass der Papst sonst öffentlich dagegen Stellung nehmen wird) što bi bez sumnje iskoristili nemački antipropagandisti kao oružje protiv nas Nemaca. generala Rajnera Štahela. nemačko rukovodstvo je smatralo da bi pismo koje bi potpisao viši nemački sveštenik. Maljone je ponovo rekao diplomati da „on nema nameru da se stavlja u položaj gde bi bilo nužno da protestuje". Tako je Maljone za potomstvo ostavio tvrdnju da je on verbalno protestovao protiv prikupljanja rimskih Jevreja. tekst pisma je poslat u Berlin. Sledilo je drugo pismo. Maljone je izrazio drugi stav od istorijske važnosti: „Hteo sam da ga podsetim da je Sveta Stolica pokazala. ako bi se Jevreji iskoristili da rade prinudne radove ovde u Italiji. Njihov propust da govore ili deluju zaprepastio je nemačko rukovodstvo u gradu. Pačeli je potražio usluge oca Pankracija Pfajfera. pod papinim prozorima.19 ali ukoliko Sveta Stolica bude morala to da učini.20 Kesel i sekretar nemačke ambasade Gerhard Gumpert razgovarali su i izdiktirali pismo generalu Štahelu i ambasadoru Vajcekeru. Navodimo prvo od dva istorijska pisma protesta napisanih u jutro kada su prikupljeni rimski Jevreji: Moram vam govoriti o veoma hitnoj stvari. koji je blizak Svetom ocu.odlučno zahtevam da naredite da se odmah obustave ova hapšenja kako u Rimu tako i u njegovoj okolini. ni Pačeli niti njegov kardinal-državni sekretar nisu preuzeli inicijativu da protestuju.i iznad svega zahvaljujući političkoj mudrosti i širokogrudosti Vaše ekselencije koja će jednog dana ući u istoriju Rima . Papu takođe porede sa njegovim prethodnikom Pijem XI. kao vrhovni vladar Crkve i biskup Rima.

Nedaleko od grada. od kojih se većina pravila da su hrišćanski prijatelji i sluge. Unutra je bio mrak.23 Na svakom koraku puta. I dok Vatikan nikad nije pobio ovu priču. temperatura je pala ispod nule. žeđ i nedostatak sanitarija. Oni koji su stigli ranije morali su da čekaju osam časova pre polaska. vod esesovaca se vratio u neke od jevrejskih stanova. dok je voz nastavio svoj put ka severu. 19. oktobra. kada je voz stigao u Beč. pošto su primili zlato.mnogo spontanijeg temperamenta. kako bi poremetila prijateljske odnose između Kurije i nas.tako je on obično zvao italijanske partizane ." Pre zore.22 Memorandum je poslat tek kasno u nedelju. oktobra. „Međutim. ispunjenih strahom i osećanjem poniženja. Stočni vagoni prošli su kroz Padovu i dijecezanski biskup rekao je Vatikanu da su Jevreji bili u žalosnom stanju. glad. Više od 1. ljudi su počeli da pristižu na kapiju kasarne u Vija dela Lungara da ostave hranu. Daneker je sada ispitivao dokumenta onih koji su tvrdili da nisu Jevreji ili koji su imali nejevreje za bračne drugove. snabdeven ključevima oduzetim od njihovih vlasnika. i to kao noćna pošta. Nemci su odbili da oslobode taoce. Međutim. Vatikan je obaveštavan o napredovanju voza i stanju u kome se nalazio. Pačelijeve misli nisu se bavile sudbinom deportovanih. Kasnije. U nedelju. Kompozicija sa prikupljenim Jevrejima krenula je u pet minuta posle dva. što je bila činjenica zbog koje su počele priče o dobrim uslugama Vatikana. pisma ili prosto da bdiju. voz su napali saveznički avioni. Ukrcavani su po šezdeset u jedan vagon. i umesto toga započeli su opšte prikupljanje Jevreja tokom kojeg su Italijani pomagali progonjenim porodicama da se sakriju ili pobegnu. što je dovelo do oslobađanja 252 ljudi. doprineli su teškoj patnji deportovanih. 17. To se zna pošto je 18. prelazeći Tibar i idući na sever. Hladnoća. PAČELIJEVA NEPOPUSTLJIVOST Dok je u subotu padao mrak. bez hrane. Beba je kao i njena majka odmah uhapšena i čekala ju je ista sudbina. Kamioni su ih doveli u smenama do ranžirne stanice blizu železničke stanice Tiburtina. oktobra. Jedna trudnica je dobila porođajne bolove i odvukli su je u dvorište da se porodi. obuću. Tako su oslobođene 252 osobe. U međuvremenu. Pod izgovorom da uzimaju hranu i odeću. onog dana kada su Jevreji ukrcani u 169 . istraživanje Roberta Kaca ju je dokumentovano odbacilo. On je molio papu da preduzme hitne mere. na spisku za odlazak u Aušvic. Neprijateljska propaganda u inostranstvu posmatraće ove događaje na sličan način. Oni nisu mogli da uđu i konačno su oterani. oktobra 1943. Pačelijev strah od „komunista". gde je niz stočnih vagona čekao na sporednom koloseku. Uveče. Uslovi u kasarnama bili su očajni.. naravno. Kapetan ih je pojedinačno ispitivao. oni su opljačkali dragocenosti iz domova zatvorenika. Pod pritiskom zatvorenika. jevrejskim zatvorenicima naređeno je da se spreme. Tog dana. imali su i nemački gospodari Rima i to su preneli svojim kolegama u Berlinu). vreme je isticalo za porodice zatvorene u Koleđo Militare.New York Times" je preneo vest UPI-ja preko Londona. Na primer. . u kojoj se izveštavalo da je papa platio otkup koji su Nemci zahtevali za oslobođenje stotinu talaca. vesti o prikupljanju pojavile su se u novinama širom sveta.daleko je prevazilazio sažaljenje prema Jevrejima. već uticajem prikupljanja Jevreja na komunističke partizane (isti strah. zajedno sa pričama koje će se ponavljati do današnjeg dana. Bilo je članova porodica i prijatelja među posetiocima. Vatikan je obavešten da su zatvorenici molili za vodu. dok se voz peo uz Apenine. Pačeli se brinuo da će nacistički okupatori povećati prisustvo svoje policije u prestonici kako bi sprečili mogućnost „komunističkog" prevrata. vode ili sređenih sanitarija. 18. Kad je pala noć.060 ljudi ostalo je unutar kasarni. Priča se da se kardinal pojavio u Koleđo Militare i da je molio Danekera u ime pape. u ponedeljak.

„Rečeno mi je da bih mogao to da uradim strogo za vašu informaciju". Haroldu Titmanu. kao odmazdu za partizansko bombardovanje nemačkih trupa u Vija Rasela u Rimu. sve muškarci. Zamoljen je međutim. još 1. marta 1944. Samo petnaest je preživelo rat. prema onom što je Maljone rekao Ozbornu. 149 muškaraca i 47 žena zadržano je za težak rad. preostali fašisti u Rimu. što je bilo u skladu sa italijanskom gostoljubivošću i štićenjem Jevreja širom italijanske vojne okupacione zone u prethodna dva rata. radeći pod pokrovite-ljstvom Nemaca. i kada im se više nije moglo 170 . Inicijative Vajcekera i drugih. Ozborn je onda pitao državnog sekretara da li bi mogao da izvesti o ovom činu hrabrosti i velikodušnosti Vatikana. Ozborn je takođe tog dana video Pačelija i bio je uveren da Vatikan nema primedbe protiv nemačkog komandanta u gradu ili protiv policije. kardinal državni sekretar Maljone poslao po nemačkog ambasadora i formulisao protest.060 deportovanih ispod zidina Vatikana? Kada je sudbina uhapšenih Jevreja bila zapečaćena. Pačeli je dalje kazao da „su Nemci poštovali Grad Vatikan i vlasništvo Svete Stolice u Rimu i da je nemački komandant Rima (Štahel) izgleda bio naklonjen Vatikanu".084 Jevreja. Nepoznat broj preostalih rimskih Jevreja izbegao je hapšenje pošto su se sakrili u „ekstrateritorijalne" ustanove u Rimu. prikupili su u pojedinačnim hapšenjima. Njegova tvrdnja da je ova inicijativa dovela do oslobađanja mnogih Jevreja nije bila istinita. Ali šta reći o onih 1. otprilike oko 1."26 Sigurno je bio slučaj da je Maljone pozvao Vajcekera i verbalno protestovao. zabeleživši. koji su poštovali neutralnost Vatikana. male komunističke bande smeštene u okolini Rima) mogu izvršiti nasilje u gradu". odmah delovao i „rezultat je bio da je veliki broj oslobođen. u ime Pačelija. On je saznao. uključujući i sam Grad Vatikan. gde ih je malo preživelo. i koje je Gestapo pogubio zajedno sa 265 nejevreja u masakru u pećinama Ardeatine. Titman je obavestio Vašington da je Pačeli dodao da „se oseća sputanim zbog 'nenormalne situacije’". da je."25 Ozborn je ponovo pisao u London o epizodi deportacije krajem oktobra. Ozborn je dalje kazao da je tražio od Pačelija da ima taj moralni autoritet na umu u slučaju da se „tokom narednih događaja pojavi prilika da se zauzme odlučan stav. Pišući u London." Ozborn je dodao da je „intervencija Vatikana tako izgleda bila efikasna u spasavanju većeg broja nesrećnih ljudi".27 Ali on nije mogao da bude zaslužan za oslobođenje Jevreja kao rezultat tog slabašnog protesta. Kada je oslobođen logor Bergen-Belzen u koji je ona bila preseljena. osim jedne mlade žene. pod vatikanskom zaštitom. Setimije Spicikino koja je poslužila kao ljudsko zamorče u eksperimentima doktora Mengelea. Posle 16. obaveštavajući Stejt department da se papa brine da u „nedostatku dovoljne policijske zaštite. kao što smo već videli. pronađena je u gomili leševa gde je spavala dva dana. Kasnije žrtve poslate su u italijanske koncentracione logore i odatle u Aušvic. ali samo privremeno.voz na putu za logore smrti. da o tome ne govori. njihov razgovor. Ovom broju treba dodati sedamdeset Jevreja koji su izvedeni iz rimskih zatvora 24.060 deportovanih Jevreja ugušeno je gasom u Aušvicu i Birkenau. Pet dana pošto je voz krenuo iz stanice Tiburtina. Ozborn je javio da jedan broj ljudi smatra „da je (Pačeli) potcenio svoj vlastiti moralni autoritet i kolebljivo poštovanje koje su prema njemu iskazivali nacisti zbog katoličkog stanovni-štva u Nemačkoj". Titman je posle telegrafisao Vašingtonu. 24 „Nenormalna situacija" bila je deportacija rimskih Jevreja. rekao je Forin ofisu. „a nikako za javnost jer bilo kakvo objavljivanje tih vesti dovelo bi verovatno do novih progona. izgleda da su zaustavile dalje progone rimskih Jevreja. neodgovorni elementi (rekao je da je poznato da su trenutno. Pačeli poverio svoju uznemirenost američkom predstavniku. obavestio je Forin ofis. Obični italijanski vernici i laici mnogo su učinili radeći na zaštiti ovih ljudi. čuvši za hapšenja. Prema Titmanovim rečima. oktobra. Vajceker je.

nije nijednog trenutka oklevao da upotrebi sva sredstva u svojoj moći da olakša patnje. neimenovani zvaničnik podvukao je značajne rečenice: Papa. mogao je popustljivo da govori o papinoj spremnosti da ćuti. još aktivnija. Vajceker je pročitao članak i telegrafisao prevod u Berlin uz propratno pismo: Iako pod pritiskom sa svih strana. on je ipak uradio sve što je moguće čak i u ovoj osetljivoj stvari. U svakom slučaju. kao što je dobro poznato..28 Pismo ukazuje na prefinjenu dvostruku igru koju je Vajceker igrao tokom epizode deportacije.. utoliko što će tekst. moglo bi se reći. Ali šta je sa hiljadama koji su umrli? Pačelijeva odluka da ne učini 16. oktobra? Da li je bilo moguće da esesovci uđu u Vatikan i da uhapse papu? HITLEROV PLAN DA KIDNAPUJE PAČELIJA 171 . bez obzira u kom da su obliku.pomoći ili ih spasiti... Višestruke i sve veće aktivnosti Pija XII su u poslednje vreme još pojačane zbog sve veće patnje mnogih nesrećnika. preteći papskim protestima. pojavio se članak u „L'Osservatore Romano" od 25-26. Sada kada više nije bilo hapšenja. Može se reći da je ova stvar..ne. koje Pačeli nije imao nameru da učini. ona ne poznaje granice nacionalnosti. univerzalna i očinska milost pontifeksa postala je.29 Ali. U Berlinu. To je bila odluka koja je više imala veze sa strahom od „komunista" nego sa strahom od većih odmazda. posledica ovog surovog požara. uradio sve što je moguće čak u ovoj osetljivoj stvari. oktobra objavljuje poluzvanični izveštaj o velikom papinom milosrđu. Sa tolikim uvećanjem zla. tako neprijatna u pogledu nemačkovatikanskih odnosa. Pošto ovde očigledno više neće biti preduzimane akcije Nemaca po jevrejskom pitanju.gurnu u demonstrativnu kritiku deportacije rimskih Jevreja. kako ne bi zategao odnose sa nemačkom vladom i nemačkim vlastima u Rimu. veru i rasu. razumeti veoma malo njih u smislu aludiranja na bilo kakav poseban način na jevrejsko pitanje. okončana.. postoji nesporan znak o tome iz Vatikana.. napisan sa tipičnim okolišnim i zamršenim stilom ovog vatikanskog lista. oktobra.. Ova višestruka i neprekidna aktivnost od strane Pija XII pojačana je još više u poslednje vreme u vezi sa sve većim patnjama tolikih nesrećnika. „L'Osservatore Romano" od 25-26. koje su. Mada mora da zna da će takav stav biti upotrebljen protiv njega od strane naših neprijatelja i da će biti iskorišćen u protestantskim krugovima u anglosaksonskim zemljama u cilju antikatoličke propagande. čiji prevod je priložen. oktobra 1943. religije ili rase. osudila ih je. okončana. „demonstrativni protest" u njihovo ime. može se reći da je ova stvar.. koliki je stvarno bio rizik od esesovske odmazde u odgovoru na papski „demonstrativni" protest zbog deportacija 16.. papa nije sebi dozvolio da ga gurnu u demonstrativnu kritiku deportacije rimskih Jevreja. Nema potreba da se protivreči ovoj izjavi. Vajceker je bio taj koji je pomogao da se zaustave dalja hapšenja Jevreja. tako neprijatna u pogledu nemačko-vatikanskih odnosa. Teško je zamisliti da je pisac mogao sam sebe da nadmaši u preterivanju: Uzvišeni pontifeks. u kome se izjavljuje da se papa očinski brine o svim ljudima bez obzira na nacionalnost.

." Volf je zapisao da je poslao šest do osam ličnih izveštaja narednih nedelja. Mi ćemo očistiti tu gomilu svinja. Na to je Hitler rekao: „To je suviše dugo. 172 . mart 1972. imam poseban zadatak za Vas. Volf je saopštio priču jezuiti. O tome nikad ne smete da govorite ni sa kim bez moje dozvole. Volf je odleteo u „Vučiju (Volf) jazbinu".. zaštitite arhive i umetnička blaga koja imaju jedinstvenu vrednost i prebacite papu zajedno sa Kurijom. da uz elemente za procenu i obezbeđenje vatikanskog blaga.30 Godine 1943. on je zamolio Vajcekera da ga poveže sa nekim u Vatikanu.... nastavio je. nemački oficir zadužen za plan. on nije video kako bi mogao da izvrši plan za manje od četiri do šest nedelja. On postoji u obliku afidavita koji je napravio general Karl Volf. pošto mu je potreban svaki vojnik na Južnom frontu. od značaja za ceo svet. razmatrali posledice nasilne odmazde Vatikanu. Nekoliko dana posle okupacije Italije. i da je proveo vreme praveći detaljna istraživanja stanja sigurnosti u Italiji. Volf je obavestio tribunal. „Cilj mojih razgovora bio je da se spreči deporta-cija pape i da se uveri Sveti otac da mu se ništa loše neće desiti. ali u svakom slučaju želeo je da upotrebi SS jedinice za taj posao. septembra.. dok je u Nemačkoj još uvek snažna reakcija na Badoljovo izdajstvo. Izabrana ličnost bio je rektor nemačkog koledža. razočarano napravio grimasu."34 Početkom decembra. što je moguće pre okupirate Vatikan i Vatikanski Grad. 9. Hitler je ponovo pozvao Volfa. Volf.. Bitno je da mi javljate svake dve nedelje kako napredujete. zbog njihove zaštite. Hitlerov glavni štab u Istočnoj Pruskoj. Početkom decembra 1943. zabrinut da sazna kako su tekle pripreme. ocu Paulu Molinariju. Volf je zapisao sledeći razgovor koji je imao sa Hitlerom 32: Hitler: Dakle. četrdesettrogodišnjak. Hitler je prema Volfovom zapisu. Mogu li da ukratko objasnim situaciju na terenu u Italiji pre nego što izdate konačno naređenje?" Hitler mu je rekao da nastavi. Hitler: Želim da Vi i Vaše trupe. U to vreme.. bio je vrhovni komandant SS i nemačke policije u Italiji. Zatim ćemo se izviniti kasnije. Dvadeset i šestog jula 1943. Baš me briga.31 Volf se sećao da se Hitler razbesneo zbog onoga što je nazvao „Badoljova izdaja" i izgovorio je „strašne pretnje" protiv Italije i Vatikana. i to je lična stvar između Vas i mene. Razumete li? Volf: Razumeo sam. datiranim na 24. jezuita Ivo Cajger. Rekao je generalu da će biti strpljiv. Karl Fridrih Oto Volf. Fireru. zajedno sa do sada neobjavljenim pismom. Mislite li da me Vatikan impresionira? Baš me briga. Zatim je ponovo upitao Volfa: „Koliko vremena vam treba da mi date procenu plana?" Volf je odgovorio. Sam Hitler morao je da razmatra ovaj problem kao rezultat svog plana da zarobi Pačelija i dovede ga u Nemačku.Okupacione vlasti u Rimu nisu bile jedini Nemci koji su u jesen 1943. Prema vojnim i političkim razvojima događaja biće odlučeno da li da ga dovedemo u Nemačku ili da ga smestimo u neutral-ni Lihtenštajn. Volf je napisao da je kazao Fireru: „Završio sam svoje pripreme za izvršenje vašeg tajnog plana protiv Vatikana.. Više bih voleo da zauzmem Vatikan odmah. tako da ne mogu da padnu u ruke Saveznika i vrše politički uticaj. Hitler je zlokobno primetio (govoreći visokoparno u svom glavnom štabu): „Otišao bih pravo u Vatikan. Kako brzo možete da pripremite ovu operaciju? 33 Volf je kazao da ne može odmah da odgovori pošto su .. kako bi raspravljao sa Firerom o „okupaciji Vatikana i odvođenju pape Pija XII u Lihtenštajn".SS jedinice i policija već u potpunosti zauzeti". Hitler je ponovo navaljivao na njega da pokaže svoj plan. uz odgovarajuću dokumentaciju." Čvrst dokaz o planu da se kidnapuje Pačeli nalazi se u posedu jezuita odgovornih za slučaj Pačelijeve beatifikacije. sa izuzetkom vrhovnog komandanta SS (Himlera) koji je sa tim upoznat.

Pačelijevo ćutanje. Sve činjenice ukazuju zato. razaranje tkiva Italije. koja ostaje čvrsto neosvojiva ('saldamente strutturata' u italijanskom tekstu jezuitskog rukopisa). niti lamentacija. oktobra počelo prikupljanje Jevreja. makako indirektno. veliki uticaj koji se ne sme potceniti uprkos činjenici da mnogi od njihovih muževa. bili smo pažljivi da ne postupamo grubo sa Italijanima. Pačelijevo oklevanje nije bilo samo diplomatsko ćutanje u odgovoru na političke pritiske trenutka. drugim rečima. samo podstakao reakciju širom Italije što je moglo ozbiljno omesti nacističke ratne napore. niti je otpevan psalm. i plan o kidnapovanju je napušten. vršeći. Postojao je. bilo je to začuđujuće versko i liturgijsko ćutanje. Kada je 16. bio je spreman da toleriše smrt hiljade rimskih Jevreja da bi sprečio posledice komunističkog preuzimanja Rima. nemački okupatori su garantovali ekstrateritorijalni status Vatikana i njegovih verskih zgrada oko Rima.36 Ali nije zabeleženo da je održana ijedna javna molitva. kojoj su žene Italije duboko odane. niti De profundis (kao što je činio stojeći 173 . ne samo u Italiji već i drugde u okupiranoj Evropi. Zatim je došao na svoj najubedljiviji argument: „Jedini neprikosnoveni autoritet koji je ostao u Italiji je Katolička crkva. „vatikanskog projekta koji je rođen iz razumljive uznemirenosti zbog Badoljove izdaje. „Okanite se". rekao mu je Volf. Smatrao je. PAČELIJEVO LITURGIJSKO ĆUTANJE Ukratko.ćutanje o nacističkim zločinima." Mir stanovništva. pre ili kasnije. priča se da je požurio na jevrejsko groblje da se tamo sam pomoli. što bi se završilo zauzimanjem vatikanske teritorije od jedinica SS i građanskom reakcijom. ili da se uhvati papa u odgovoru na papski protest. Možda progonjen ličnim vizijama boljševičkih zločina iz svoje prošlosti u Minhenu. braće i sinova možda ne izgledaju naklonjeni kleru. a zatim zatražio da mu da iskreno mišljenje o situaciji. a cena za to bila je pokornost i „nemešanje" . koji otkriva izvanrednu moralnu i duhovnu iščašenost u njegovom papstvu. nemačke okupacione vlasti bile su ipak ubeđene da će Pačeli. Bez podrške Crkve. i shodno tome imamo diskretnu podršku (appoggio discreto) klera. I tako je čak i Hitler priznao ono što je Pačeli izgleda ignorisao: da je najjača društvena i politička sila u Italiji u jesen 1943. dublji propust u svemu tome. ili strašnim nasiljem izvršenim nad Crkvom unutar „Crvenog trougla" Rusije. koja drži mase mirnim. sve veći bes zbog nastavljanja rata. da će italijanski narod braniti svoju Crkvu po svaku cenu. mržnja prema Dučeu. Ali Pačeli nije bio sklon da zvanično protestuje u bilo kojoj fazi protiv prikupljanja i deportacije rimskih Jevreja. i da bi to samo koristilo komunistima. Meksika i Španije. i takođe kod nemačkih katolika unutar otadžbine i na frontu. Hitler mu se zahvalio. „U protekla tri meseca mog rada u Italiji. niti da je zapaljena votivna sveća. da bi pokušaj da se napadne Vatikan i njegovi posedi. On je želeo da zadrži status quo okupacije nacista sve dok grad ne oslobode Saveznici. nije bilo čin kukavičluka ili straha od Nemaca.Volf je dao procenu stanja odanosti i morala u italijanskom narodu: pad simpatija za fašiste. Biće to reakcije koje će prevazići bilo kakvu privremenu korist koja bi se dobila političkom neutralizacijom Vatikana ili uzimanjem vatikanskog blaga. Verovali su da bi neposredni papski protest mogao da bude u njihovu korist time što bi preduhitrio aktuelnu deportaciju i spiralu papskih protesta i reakcija post hoc. međutim." Volf je dalje rekao Fireru."35 Adolf Hitler se saglasio sa ovim. Po mom mišljenju okupacija Vatikana i deportacija pape stvoriće krajnje negativnu reakciju u Italiji. zamor od rata. da bi protest ubrzao sukob sa esesovcima. rekao je. bila Katolička crkva i da su njene mogućnosti za nepokoravanje i pobunu bile ogromne. morati da protestuje. kao i među katolicima u svetu i u neutralnim državama. ne bih mogao uspešno da obavljam svoj posao. kao što je kazao Haroldu Titmanu. Posle oslobođenja Rima. pomogao je južnom frontu i isključio potrebu da se trupe povuku iz borbe. neprijateljstvo prema Nemcima.

među ruševinama San Lorenca), niti je misa obavljena u znak solidarnosti sa rimskim Jevrejima, bilo tokom njihovog užasnog iskušenja, bilo posle njihove smrti. Niti je bilo odgovarajućeg objašnjenja, izvinjenja ili čina kajanja do današnjeg dana (uprkos inicijativama Jovana Pavla II 1986. i 1998. o čemu se raspravlja u poslednjem poglavlju ove knjige). Ova duhovna i moralna ćutnja naspram zločina izvršenog u srcu hrišćanstva, u senci ćivota prvog apostola, traje do danas i svi katolici su u tome saučesnici. Liturgijska ćutnja ukazuje da Pačeli nije imao iskreno duhovno bratsko osećanje za rimske Jevreje koji su bili njegovi susedi od detinjstva. Verujući, kao što to čine katolici, da su oni članovi Hristovog mističnog tela, da evharistija čini Crkvu, morali su znati da ono što je urađeno ili nije, u njihovo ime, posebno od naslednika apostola, ima uticaja na sve njih. Kako se katolici mogu pomiriti sa činjenicom da je biskup Rima propustio da održi jednu jedinu liturgiju za deportovane Jevreje „Večnog Grada"? Pa ipak, čuvši za smrt Adolfa Hitlera, Adolf Bertram, u to vreme kardinal nadbiskup Berlina, svojom rukom naredio je svim župnicima svoje arhidijeceze „da održe svečani Rekvijem u znak sećanja na Firera i sve one članove Vermahta koji su pali u borbi za našu nemačku otadžbinu, zajedno sa najiskrenijim molitvama za narod (Volk) i otadžbinu i za budućnost nemačke Katoličke crkve".37 SVEDOČENjE JEVREJA Ipak bilo je Jevreja koji su verovali u Pačelija i koji su to činili i dalje. U utorak, 29. novembra 1945, Pačeli se susreo sa oko osamdeset predstavnika jevrejskih izbeglica iz raznih koncentracionih logora u Nemačkoj, koji su izrazili „svoju veliku čast što mogu da se zahvale Svetom ocu lično, za njegovu velikodušnost prema onima koji su progonjeni tokom nacističkofašističkog perioda". Mora se poštovati pohvala koju su učinili ljudi koji su propatili progone i preživeli. I mi ne možemo umanjiti Pačelijeve napore u ravni milosrdne pomoći ili njegovu podršku radu bezbrojnih katoličkih vernika i laika koji su donosili utehu i bezbednost stotinama hiljada. Ali istovremeno, moramo čuti i poštovati glas Setimije Spicikino, jedine rimske Jevrejke koja je preživela deportaciju, koja je pronađena pošto je dva dana ležala na gomili leševa i koja se vratila u Rim 1945, u svojoj dvadesetpetoj godini. Govoreći u jednom intervjuu na Bi-Bi-Siju 1995, ona je rekla: „Vratila sam se sama iz Aušvica. Izgubila sam majku, dve sestre, sestričinu i brata. Pije XII nas je mogao upozoriti šta će se desiti. Mogli smo da pobegnemo iz Rima i da se pridružimo partizanima. On nas je izručio pravo u nemačke ruke. Sve se to desilo pred njegovim nosom. Ali on je bio antisemitski papa, progermanski papa. Nije hteo de preuzme ni najmanji rizik. I kad kažu da je papa kao Isus Hrist, to nije istina. On nije spasao nijedno dete. Ništa."38 Moramo prihvatiti da ova suprotna gledišta o Pačeliju nisu uzajamno isključiva. Teško je za katolika da optuži papu, univerzalnog pastira, za prihvatanje Hitlerovih planova, iz bilo kojih razloga i u bilo kom stanju svesti. Ali jedna od najvećih ironija Pačelijevog papstva nalazi se upravo u njegovoj pastirskoj slici sebe samog. Na početku i na kraju filma Anđeoski pastir, kojim sam sebe promoviše, kamera se fokusira na kip dobrog pastira koji nosi izgubljenu ovcu na ramenima. Parabola o dobrom pastiru u Jevanđelju govori nam o čobanu koji toliko voli svoje ovce da će sve da rizikuje, bez obzira na teškoće, da spase jednog člana svog stada koji se izgubio ili je u opasnosti. Na svoju večnu sramotu, i na sramotu Katoličke crkve, Pačeli je prezirno odbio da prihvati rimske Jevreje kao članove svog rimskog stada. 18. SPASITELJ RIMA

174

Dok su polako napredovali protiv Nemaca koji su pružali otpor na jugu Italije, Saveznici su 22. januara 1944. uspostavili mesto za iskrcavanje na obali u Anciju, južno od Rima, u nadi da će otvoriti drugi front. Bilo je mnogo priča da će se Nemci povući iz Rima da se bore protiv napadača u brdima ka severu. Tako se Pačeli opet zabrinuo da ne bi komunistički partizani, koji su bili naročito jaki u okolini Rima, izveli prevrat pošto Nemci napuste grad. Zahtevao je od Saveznika da moraju da uđu u Rim, čim odu Nemci. Ali on je imao još jednu brigu koju je Frensis Darsi Ozborn 26. januara zapisao i poslao bez komentara, u London: Kardinal državni sekretar me je pozvao danas da kaže da se papa nada da nijedan saveznički obojeni vojnik neće biti među onim malim brojem koji mogu biti smešteni u Rimu posle okupacije. On je požurio da doda da Sveta Stolica ne pravi razliku u boji kože, ali da se nada da će njegov zahtev moći da se ispuni.1 Više se ni u vatikanskim dokumentima ni u američkim vladinim arhivima ne pominju „obojeni vojnici". Relator ili biograf Pačelijevog predmeta za beatifikaciju, otac Peter Gumpel, vezuje Pačelijev zahtev za slučaj „Crne sramote" posle Prvog svetskog rata u Nemačkoj, kada su nemačke vlasti optužile okupacione crne francuske vojnike za silovanje i pljačku. Prema Gumpelu, Pačeli je bio ubeđen da su crni vojnici skloniji da siluju od belih vojnika; pontifeks je štaviše verovao da je bilo dokaza upravo za takvo zločinačko ponašanje američkih crnaca dok su se Saveznici probijali kroz Italiju prema severu.2 Iskrcavanje na obalu kod Ansija nije se pokazalo uspešnim i Saveznici nisu napredovali. Nemci su ostali u „Večnom gradu" dok su Saveznici nastavili svoje sporo krčenje puta sa juga. Činjenica da te zime nije došlo do oslobođenja pojačala je još više patnje i očaj u Rimu. Bilo je malo gasa, elektrike, ulja za loženje, čak je i pijaće vode nedostajalo. Pre svega, bilo je malo hrane. Pišući gospođi Makivan, Ozborn je opisao situaciju u Rimu kao „neku vrstu sna koji se ponekad opasno graniči sa morom".3 Cena hrane je ludovala na crnom tržištu. Pačeli je dozvolio korišćenje vatikanskih zaliha da bi umanjio najteže pogođene. Ozborn je pisao u London da Sveta Stolica obezbeđuje 100.000 obroka dnevno po ceni od jedne lire po glavi. Pored ovih stradanja, bilo je mrtvih i ranjenih od savezničkog bombardovanja. Zatim je došla katastrofa od koje su se plašili svi Rimljani, a ne samo Pačeli. Dvadeset i trećeg marta, partizani su bombardovali četu nemačkih vojnika koja je marširala niz Via Rasela u Rimu (mnogi vojnici bili su sredovečni porodični ljudi iz Tirola). Trideset i tri čoveka su poginula. Sledeće veče, Gestapo je po naređenju Hitlera, pokupio 335 Italijana, od kojih je sedamdeset bilo Jevreja, uglavnom iz rimskih zatvora, i ubio ih za odmazdu u Ardeatinskim pećinama južno od grada. Ulazi u pećine bili su zatvoreni dinamitom. Pačelija su kritikovali zbog propusta da interveniše i spreči masakr; u to vreme osudili su ga partizani štaviše zbog toga što nije uspeo da dovoljno snažno osudi odmazdu. Sve do današnjeg dana, njegovi branioci odgovaraju da on nije mogao znati za Hitlerovo naređenje. Međutim, u 10.15 ujutro, posle bombaškog napada, jedan zvaničnik iz rimske opštinske vlade posetio je kardinala Maljonea. Maljone je zabeležio njihov razgovor, pišući i o sledećem: „Još se ništa ne zna o odmazdama: ali se očekuje da će za svakog ubijenog Nemca deset Italijana biti pogubljeno."4 Tog dana „L'Osservatore Romano" na svoj uobičajeni zamršeni način, osudio je akt terorizma, misleći na bombaški napad u Via Rasela. Poslepodne, kardinal koji je posetio zatvor Ređina Ćeli, obavešten je da su zatvorenici odvedeni na pogubljenje. On je požurio da to saopšti papi. Pačeli je pokrio lice rukama i zajaukao: „To nije moguće, ne mogu da verujem."5

175

Izgleda da je Vajceker tražio od Keselringa, glavnog vojnog komandanta u Italiji, da prestane ili da ograniči očekivanu odmazdu. Branioci Pačelija tvrde da je papski posrednik između njega i Nemaca, otac Pankracije Pfajfer takođe pokušao da se založi kod nemačke komande.6 Dvadeset i šestog marta, „L'Osservatore Romano" je doneo članak u kome se izražava saučešće za ubijene nemačke vojnike, a zatim žaljenje „za 320 (sic) osoba koje su žrtvovane umesto krivaca koji su izbegli hapšenje". Nemci su se žalili na članak, ukazujući da su žrtve u svakom slučaju bile osuđene na smrt (što nije bilo istina za sve njih); ali partizani su se takođe žalili, jer su se u članku sažaljevali nacistički neprijateljski okupatori, dok su se osuđivali oni koji su se borili za slobodu Italije. S obzirom na Hitlerovu besnu reakciju na bombaški napad u Via Rasela i brzinu kojom je zahtevao odmazdu, malo je verovatno da bi bilo koja inicijativa koju bi preduzeo Pačeli imala neki efekat. Ali pontifeks je poslao znak partizanima, ako im je to bilo potrebno, da on nema razumevanja za njihove metode. OSLOBOĐENJE Rim je oslobođen 4. juna 1944, i papa Pije XII i bazilika svetog Petra i njegov trg postali su središte slavlja za Italijane i za pobedničke savezničke trupe. Poslednjih nedelja pre odlaska Nemaca, Pačeli je konačno uspeo da se izbori za status otvorenog grada Rima, i otuda mu Rimljani pripisuju zaslugu što grad nije bio više bombardovan i što nije bilo razarajućih uličnih borbi (kao što je Musolini zahtevao preko radija iz svoje marionetske republike Salo na severu). Pačelija su na sve strane pozdravljali kao defensor civitatis, spasitelja grada. Bio je proglašen, kako je to rekao Karlo Falkoni, „za najnadahnutijeg moralnog proroka pobede". Ali komunisti su se takođe pojavili sa dosta ugleda i prilično sledbenika širom Italije. Oslobođenje nije prošlo bez teškoća. Bilo je odmazdi za saradnju sa neprijateljem; komandant zatvora Ređina Ćeli pretučen je veslima na smrt i bačen u Tibar. Rabina Izraela Colija koji se sklonio u Vatikan i koji će biti Pačelijev najveći jevrejski podržavalac u narednim godinama, žestoko su napali oni koji su ga optužili da je napustio svoju dužnost. O suočavanju na ulici između Colija i njegovih jevrejskih protivnika svedočio je američki dopisnik Majkl Stern: Laički šef jevrejske zajednice došao je do mene. „Ovaj čovek je napustio svoj narod u vreme nužde", rekao je. „On više nije naš rabin." Rabin Coli me je gledao molećivo. „On zna da je moje ime bilo na vrhu spiska Gestapoa onih Jevreja koje treba likvidirati. Kakvo bi dobro mogao doneti svom narodu mrtav?" Novi rabin je imenovan za rimsku sinagogu, ali je Coli odbio da ode. Bitka se nije završila sve dok Coli, u jednom od velikih jevrejskih skandala, nije prešao u katoličanstvo.7 Spisak ličnosti kojima je Vatikan sada nudio diplomatsku zaštitu bio je obrnut. Slovački poslanik, potom nemački i japanski amabasadori, Vajceker i Harada, preselili su se u Vatikan, zauzimajući mesta britanskog, američkog, poljskog i ostalih ambasadora. Broj britanskih vojnika, uglavnom odbeglih ratnih zarobljenika koji su se krili u Vatikanu ili u papskim zgradama u gradu, zamenjen je nemačkim vojnicima koji su izbegli iz logora južne Italije. Pačeli je davao mnoge dnevne audijencije za vojnike i pokazivao se sa lođe Svetog Petra. Osim kritičkog stava partizana, nije bilo ni nagoveštaja kritike njegovog držanja u to vreme; stizala su mu samo čestitanja i zahvalnost. Ponovo, bezbrojni stranci su odlazili sa utiskom o njegovoj izvanrednoj harizmi. Britanski romansijer Ivlin Vo, koji je bio vojni kapetan u Rimu posle oslobođenja, pisao je kasnije:

176

Osećao sam da su bili u ličnoj vezi sa čovekom od velike važnosti, jednim od njih, iako sasvim različitog od njih... Nikad nisam čuo da je iko ko je bio u njegovom prisustvu kasnije govorio cinično o Piju XII. To je kombinacija ljudskog genija i Božanske milosti.8 Nedeljama se u savezničkim krugovima govorilo o vraćanju čitavog Rima papstvu; o davanju papi njegovog vlastitog aerodroma ili barem proširenju teritorije Vatikana. Vatikanske organizacije za pomoć donosile su hranu u Rim sa raznih strana Italije motornim čamcima sa papskom zastavom koja se vijorila sa njihovih jarbola; bilo je glasina o ponovnom obnavljanju „papske flote".9 Sve ove priče o obnovi papske svetovne vlasti bile su prazne. Kada se završio kopneni rat, Pačelija nisu konsultovali o posleratnom uređenju Evrope. Ali velike ličnosti Zapadnog sveta ređale su se jedna za drugom da se sa njim sastanu. Među njima su bili Vinston Čerčil i Šarl de Gol. Herold Makmilan, budući premijer Britanije, tada glavni saveznički politički savetnik za Italiju, ostavio je izuzetan opis svoje audijencije. Pačeli je, pisao je, izgledao pogružen, „sa umom koji je kao ptica leteo od jedne teme do druge". Makmilan je „promrmljao ohrabrujuće kratke rečenice kao detetu", i zaključio je da je papa „sveti čovek, veoma zabrinut, očito sasvim nesebičan i svetački - istovremeno patetična i ogromna figura".10 Pačeli je mogao na prvi pogled izgledati patetičan nekom britanskom posetiocu, ali on se u to vreme ponašao egzaltirano i kao autokrata bez presedana. Ne dugo posle oslobođenja Rima, državni sekretar kardinal Maljone je umro i Pačeli je preuzeo njegove dužnosti. Sada više nije bilo potrebno da se savetuje na bilo kom nivou. Pačeli je u to vreme rekao Tardiniju: „Ne želim kolege, već ljude koji će da slušaju!"11 „Pije XII", pisao je Tardini, „bio je veliki Usamljenik... Sam u svom radu, sam u svojoj borbi."12 Ovo je bila Pačelijeva svakodnevna satnica posle rata. Ulazio je u svoj kabinet u 8.50 ujutro. Tačno u minut do devet pritiskao je dugme na podu sa svojim stopalom u crvenoj papuči, da pozove Tardinija. U 9.14, pozivan je Montini koji je odlazio posle četrnaest minuta. Tačno u 9.23, započinjale su dnevne audijencije. U posleratnim godinama, Pačeli je nerado gubio i jednu sekundu vremena. Sve je radio prema propisu i u skladu sa svojim krutim rasporedom. U 6.30 poslepodne, dva službenika bi ušla kod pape sa dokumentima i prepiskom koji su zahtevali papski potpis. U razgovoru koji se tada vodio, nije smelo da bude ni traga saveta od potčinjenih; pitanja nisu bila dozvoljena.13 Tardini je svedočio da ukoliko se Pačeliju nije sviđao način na koji je neki dokument bio sastavljen, vratio bi ga bez objašnjenja. Odbio je da potpiše dokument u kome je bila čak i najmanja greška, uključujući nepravilno špaciranje na početku odeljka. Administracija papske kancelarije bila je poznata po izuzetnoj nekolegijalnosti i odsustvu međusobnog dogovaranja, iako pontifeksu nikada nije nedostajao šarm i velika ljubaznost. „Jednog dana Pačeli je izgubio knjigu koja mu je odmah bila potrebna", ispričao je vatikanski činovnik na tribunalu za beatifikaciju. „Poslao je po svog sekretara, oca Hentriha, nagoveštavajući da ju je potčinjeni zaturio. Vikao je na njega: 'Svugde sam gledao i izgubio sam mnogo vremena u traženju.'" Prema izjavi svedoka, Pačeli je, međutim, bio svestan da je otac Hentrih bio ustravljen od ovih reči, pa se ubrzo smirio i potražio ga u njegovoj kancelariji. Kleknuvši na kolena pred sveštenikom, Pačeli je zamolio svog potčinjenog za oproštaj zato što ga je povredio. Otac Hentrih je bio toliko šokiran da se rasplakao.14 Događaj pokazuje da Pačeli nije popustio ni za jednu jotu u svom poštovanju vremena, niti da je obeshrabrivao poniznu potčinjenost vatikanskih činovnika prema njegovoj ličnosti. Od tog vremena pa nadalje, vatikanski zvaničnici su telefonske pozive od Pačelija primali na kolenima.

177

Da su se Horti i mađarska vlada zaista brinuli za sve svoje građane jevrejske vere. Bremu.17 Takođe. da „nijedan predstavnik Vatikana nikad nije javno rekao katolicima da ne smeju da sarađuju zato što Nemci ubijaju Jevreje sistematski i potpuno i da je ubistvo Jevreja greh. Horti je telegrafisao Pačeliju potvrđujući da će on učiniti sve što je u njegovoj moći da „prevladaju zahtevi hrišćanskih humanitarnih principa". i odatle je poslat u Vatikan i predsedniku Ruzveltu u Vašington. Međutim. takođe."22 Prema 178 ."16 Sâm Pačeli je bio pod pritiskom da osudi deportaciju mađarskih Jevreja od samog početka nemačke okupacije te zemlje. Deportacije su se. Dvadeset i petog juna. Ajhman je lično preuzeo posao oko plana za Konačno rešenje 750. Posle nacističke okupacije Mađarske. maja da podseti mađarske vlasti na moralne implikacije „masovnog ubistva bespomoćnih ljudi. ipak. „Kancelarija apostolskog nuncija . kao što je ukazao još jedan istraživač holokausta. Dvadeset i četvrtog marta. zahtevajući da odmah prekine deportaciju Jevreja ili će snositi posledice. Pačeli je konačno telegrafisao mađarskom predsedniku Hortiju.. Randolf L."21 U isto vreme.000 Jevreja uz pomoć tri hiljade mađarskih policajaca. u ime Jevreja. tog dana.PAČELI I MAĐARSKI JEVREJI Uz neposredne probleme u Italiji.20 Lov na Jevreje i deportacije nastavili su se pod Ajhmanovim rukovodstvom. Petnaestog maja. papski nuncije u Mađarskoj. američki predstavnik u Vatikanu. Između 23. kada su započele masovne deportacije Jevreja iz provincija. kada je postavljena nova vlada pod okupacijom.19 Prvog jula. Randolfu L. u maju 1944. naglašavajući. da spreči đavolski plan da se istrebe mađarski Jevreji". preko apostolskog delegata u Kairu. Brem tvrdi: „Uspeh Hortijeve zakasnele akcije je još jedan dokaz koji pokazuje da su nemački zahtevi za Konačno rešenje mogli da budu odbijeni ili sabotirani čak i posle okupacije.15 Nota je bila diplomatskog karaktera. moleći ga da „upotrebi svaki mogući uticaj kako bi zaustavio patnje i mučenja koje podnose bezbrojni ljudi samo zbog svoje nacionalnosti ili rase". često je obilazio ministre u vladi. Helen Fejn." Prema naučniku koji se bavio mađarskim jevrejskim genocidom. Istog dana. Harold Titman. mnoštvo zadataka u vezi s ratom oduzimalo je Pačeliju vreme. Anđelo Rota. mogli su da odbiju saradnju. američki Odbor za ratne izbeglice zalagao se kod Pačelija preko apostolskog delegata u Vašingtonu. najveći broj oblasti u Mađarskoj bio judenrein . nota je od velike važnosti u analima Vatikana jer je to bio prvi zvanični protest protiv deportacije Jevreja koju je podneo papin predstavnik. maja. nastavile do devetog jula.. Krajem juna. budućeg pape Jovana XXIII. Rota je podneo notu vladi osuđujući postupak prema Jevrejima. Izveštaj je konačno našao put do ruku monsinjora Anđela Ronkalija.oslobođen od Jevreja. marta 1944. Horti je obavestio svoj krunski savet da „okrutnosti deportacije" moraju odmah da se zaustave. Evo jednog svedočenja: „Tokom jeseni i zime 1944. i da izbegne svaku akciju zbog koje bi Sveta Stolica i savest čitavog hrišćanskog sveta morali da protestuju.. papskog nuncija u Istambulu. da pontifeks upotrebi „svoj veliki uticaj. ponovo zahteva od mađarske vlade da prekine svoj rat protiv Jevreja izvan granica propisanih zakonima prirode i Božijim zapovestima.. od jevrejskih vođa u Palestini.18 Narednog dana. švajcarska štampa je počela da izveštava o užasima deportacije mađarskih Jevreja. molio je Pačelija 26. bilo je i drugih molbi. nije praktično bilo nijedne ustanove Katoličke crkve u Budimpešti gde progonjeni Jevreji nisu našli utočište. ali je hiljade mađarskih Jevreja u Budimpešti spaseno posebnim akreditivnim pismima koje je pribavila Sveta Stolica i obezbeđivanjem skrovišta u katoličkim domovima i verskim kućama. i 15. predsednik Ruzvelt je poslao poruku preko Švajcarske mađarskoj vladi. marta. dva slovačka Jevrejina pobegla su iz Aušvica i izvestila da se logor smrti priprema za mađarske Jevreje. žena i dece".

" Ali složena situacija u Italiji posle pada fašizma. koji su obezbeđivali Katoličkoj crkvi privilegovan položaj u italijanskom ustavu. PAČELI SE BORI PROTIV ITALIJANSKOG KOMUNIZMA Politička situacija u Italiji zasenila je sve Pačelijeve brige 1945. partnerstvo između dva suvereniteta. Italija se našla u potrazi za novim društvenim i političkim identitetom.studiji istraživača holokausta. Italija je bila preplavljena američkom odećom. Pačeli se zalagao za treću opciju mogućnost da se Italijani pridobiju za katoličku obnovu prema pontifeksovoj viziji Crkve. Dva vodeća. Davida Čezaranija. Štaviše. uz podršku Katoličke akcije. uz pomoć energije klera i vernika. između 15. taj poredak koji je krajnja osnova i rukovodeća norma za svaku demokratiju. filmovima. mogao je da ima značajnog dejstva. Vrhovnim redom Hrista. Za Pačelija. koji su pod rukovodstvom Alćida de Gasperija. postali centar sakupljanja protiv komunista. cigaretama.25 Prvo je citirao svog prethodnika Lava XIII. Na jednoj strani nalazila se promoskovska italijanska Komunistička partija. jula. Konačno. U svojoj Božićnoj radio-emisiji 1944. časopis „Riders Digest" bio je slan u pola miliona porodica u Italiji. žvakaćim gumama i koka-kolom. radeći pojedinačno ili u malim grupama. a ne na izborima). dopuštajući da Katolička crkva ne osuđuje „nijedan oblik vladavine. Sa padom fašističkog pokreta.23 Pačelijeve inicijative u Mađarskoj i drugde doprinele su." Ovde nije bilo hrišćanskih argumenata da podupru ideal kulturnog. Ali njegov protest je stigao suviše kasno da spreči da gotovo pola miliona Jevreja bude deportovano iz provincija. potrošačko društvo i američki način života."26 Onda je ukazao na opasnosti od demokratije kao beslovesne vladavine „masa". Aušvic-Birkenau u Gornjoj Šleziji. do samog kraja. on je odbijao da imenuje naciste ili Jevreje. Javno prezirući ove strane modele (komuniste pre svih). najbolji od svih mogućih svetova bio je španski model čvrste korporativne katoličke države (to jest. mora se priznati da su zajedno sa hrabrim nuncijem Rotom. 437. tokom leta 1944. Nije bi- 179 . Pačeli je mrzovoljno i oprezno dao demokratiji svoj blagoslov. Od onih koji su odabrani za rad. Pačeli je tražio da manipuliše novoformiranim Hrišćanskim demokratama. pivom. bez Pačelijeve podrške. i pored stalnog postojanja Lateranskih sporazuma. obični vernici. Uz pomoć američke vlade. verskog i političkog pluralizma. Međutim.24 Hodočasnici koje je finansirao Franko vikaće na Trgu svetog Petra: „Španija za papu. Uprkos Frankovoj spremnosti da nametne svoju volju Crkvi. svetovnog i duhovnog. Oni su rasli pod pokroviteljstvom Pačelija. ukoliko je ona prilagođena dobrobiti građana. Hrišćanske demokrate nisu bile konfesionalna politička stranka u smislu stare Partito popolare pod don Luiđijem Sturcom (raspuštena na nagovor Pija XI 1923) ili nemačke Stranke centra (raspuštene na Pačelijev zahtev 1933). onemogućavala je bilo koji od ovih snova. izjavljujući da je demokratija nezamisliva bez pokroviteljstva Katoličke crkve: „Crkva prenosi tu natprirodnu snagu milosti koja je potrebna da se sprovede apsolutan poredak koji je ustanovio Bog.000 Jevreja je prikupljeno i poslato u kompleks logora za sabiranje i istrebljenje. bez sumnje katoličkim spasilačkim naporima. popularnom muzikom. Pačeli je odlikovao Kaudilja najvećim vatikanskim ordenom. samo je nekoliko hiljada preživelo. Umesto toga. koja je veličala individualizam. bili u velikoj meri odgovorni za katoličke spasilačke napore u Budimpešti. koja je obožavala Staljina i videla sebe kao pravog branioca društvene pravde i kao autentičnog pobednika nad fašizmom. uglavnom nestvarna modela nudila su se italijanskom narodu. vođstvo zasnovano na odabiru. Na drugoj strani bila je primamljiva demokratija slobodnog preduzetništva američkog tipa." A Pačeli će uzvratiti: „I papa za Španiju. Sa velikim brojem američkih vojnika u zemlji. i izvanrednog broja glasača koji su se bojali komunista. maja i 7. oba katolička i lojalna pontifeksu. raniji protest od više vlasti. kler i laici.

uprkos činjenici da je vođa Komunističke partije Italije. Tako. koje je smatrao prethodnicima komunizma. pragmatično posmatrano. uključujući protestantizam i slobodno zidarstvo. Isto je važilo i za socijaliste. katolicima je rečeno da je njihova „građanska dužnost" bila da glasaju. posle obrazovanja posleratne italijanske ustavotvorne skupštine. sedam nedelja pre izbora. Kardinal Tiseran je izjavio da komunisti i socijalisti ne mogu da prime sakramente. a radili sasvim drugo kada su je zadobili. Pačeli je obezbedio 100 miliona lira iz svoje lične banke. denominacija ili afilijacija. SAD su ubacile 350 miliona $ u Italiju za pomoć i u političke svrhe. Američki besramni materijalizam. namenjenog Vatikanu da se potroši za antikomunističke aktivnosti. čak i građanski rat." Pačelijev slabašan ustupak demokratiji nije došao prerano. Palmiro Toljati. stvoren je pragmatičan savez između SAD. Italija je bila u prvoj liniji podele istokzapad. Otuda je on bio naglašeno na strani Zapada kao manjeg od dva zla. Džozef Volš. Završio je svoju poruku rečima posebne zahvalnosti SAD.28 Pred izbore predviđalo se nasilje. izbor između dva velika posleratna bloka značio je pristajanje ili protivljenje komunizmu. Izbore 1948. gde su se događaji u Istočnoj Evropi neposredno i brižno pratili.27 Dvanaest meseci pre izbora 18. barem javno. uprkos izvanrednih teškoća u transportu. Dvadeset hiljada pripadnika comitati civici postali su agenti za regrutovanje za hrišćanske demokrate i igrali su suštinsku ulogu u izbornoj kampanji 1948. Ubeđen da je privlačnost komunista bila posledica brojnih lokalnih organizacija. Odvojena od Jugoslavije kratkom razdaljinom preko Jadranskog mora. Pačeli je prihvatio pomoć Luiđija Gede. Nije davao ni najmanje ustupke italijanskim komunistima. u stvari. za „veliku pomoć koju su pružile. italijanskih hrišćanskih demokrata i pape Pija XII . Na zahtev Pačelija. koje je na mnogo načina odbacivao uprkos njihovom korisnom bogatstvu. gde se vodila borba između Hrišćanske demokratske koalicije i Popularnog fronta komunista i socijalista.i koji će predstavljati ideale i aspiracije Hrišćanske demokratije u novoj Evropi. Gledište Vatikana. aprila. irski ambasador pri Svetoj Stolici. rekao je da oni čak ne mogu ni da se hrišćanski sahrane. predstavlja protivtežu ateističkom materijalizmu Sovjetskog Saveza. video sam ga u 180 . Pačeli je okarakterisao kao borbu za „hrišćansku civilizaciju". sumu novca koju je dobio od prodaje viška američkog ratnog materijala. a Pačeli se bojao neposrednog komunističkog prevrata u Italiji. kako se govorilo. odbacio nasilje. pošto su komunisti izbačeni iz prve koalicione vlade. jer su tu bili drugi kao De Gaspari koji su istupali napred – Robert Šuman u Francuskoj i Konrad Adenauer u Nemačkoj . Bio je ubeđen da su SAD zastupale opasan relativizam koji sadrži u sebi sve vrste verovanja. neprijatelj je bio pred kapijama. što će mu doneti ironičan naziv „Kapelan Severnoatlantske alijanse". Geda je bio producent Pačelijevog ratnog propagandnog filma: Pastor Angelicus. da „Kozaci i Staljin postave logor na Trgu svetog Petra". ili ka različitim socijalizmima. sa Pačelijevim svesrdnim odobravanjem). po Pačelijevom viđenju. Međutim. posle čega bi došlo do mučeništva Katoličke crkve. pre opštih izbora (monarhija je bila ukinuta referendumom. koji je kontrolisao masovni pokret Katoličke akcije i koji je osnivao katolička izborna udruženja pod nazivom comitati civici (civilni komiteti) u nadmetanju sa komunističkim ćelijama. i zapazio je da je „pontifeks zaista izgledao vrlo umorno i po prvi put. Za Pačelija je demokratija vodila ili ka sumnjivim vrednostima SAD.lo istraživanja društvenog katoličanstva i potrebe za složenom mrežom zajednica koje bi trebalo da obogate prostor između države i pojedinca. februara 1948.da se spreči. i zato je bio pogodna ličnost da blisko radi sa pontifeksom i da vodi kontrapropagandne aktivnosti Katoličke akcije. Instituto per le Opere di Religione (osnovane 1942). imao je audijenciju kod Pačelija 26. bilo je da su komunisti govorili jedno kada su težili vlasti.

raspoloženju najdubljeg pesimizma". a treći svetski rat izgledao je neizbežan s obzirom na rastući američki nuklearni arsenal. izbori su održani uz maksimalno učešće biskupa. Đuzepe Siri. bio je period rastuće napetosti između Zapada i Sovjetskog bloka. bio je „Ili za Hrista ili protiv Hrista". sarađujući sa „radio buskupom" Fultonom Šinom i kardinalom Spelmanom. Na to je Pačeli skočio: „Moje mesto je u Rimu. podržali su Makartijev antikomunistički krstaški pohod. Stranka će vladati italijanskom političkom scenom sledećih trideset i pet godina. ubaci sredstva u katoličke sindikalne organizacije. Pačeli je izrekao opomenu protiv razorne upotrebe nuklearne energije u jednom obraćanju Pontifikalnoj akademiji nauka (izabrana grupa međunarodnih naučnika kojima je Sveta Stolica ukazala čast i koje je finansirala)." Osamnaestog aprila. Vitezovi Kolumbusa. rekao je svojoj dijecezi da je „smrtni greh" ne glasati. Vitezovi su prikupili „dolare istine" za Radio Slobodnu Evropu i sa biskupom Šinom sakupljali sredstva za 181 . Pravio se berlinski vazdušni most (kao protivmera blokadi kopnenih puteva u zapadne sektore). Pačeli je bio „pogrbljen.. nadbiskup Đenove. jedno muško katoličko udruženje. da je „glasanje za komuniste nespojivo sa onim ko je katolik".. podsećajući obožavaoce svojih filmova da će rezultat izbora pokazati „razliku između slobode i ropstva". kardinal Frensis Džozef Spelman otišao sa vatikanskom molbenom činijom generalu Džordžu Maršalu.. gotovo fizički ophrvan težinom sadašnjeg tereta. američka vlada tajno „pustila ogromne sume 'crnog novca' za Katoličku crkvu u Italiji".33 Pačeli je pobedio.32 Snage SAD prikazale su svoju moć. koji odzvanja Duhovne vežbe Ignacija Lojole. Pačeli je podržao Maršalov plan odobravajući pozitivan članak u . komunisti su sazvali generalni štrajk. Frenk Sinatra. To je bio početak lova na komuniste koji je vodio senator Džo Makarti.31 Uoči izbora.35 Prema pisanju Spelmanovog biografa Džona Kunija. Pačelijev strah je. bivšeg zvaničnika Stejt departmenta. što je podstaklo američku ambasadu da preko Gede. urednika magazina „Times" da svedoči o američkim zvaničnicima koji su bili poznati kao komunisti: on je među ostalima imenovao Aldžera Hisa. ali Vatikan je bio skrajnut. Komitet za neameričke aktivnosti pozvao je Vitakera Čejmbersa. začetniku Maršalovog plana da se oporave privrede i konsoliduju antisovjetske snage u Zapadnoj Evropi sa sumom od 12 milijardi $. američki kardinal je obavestio Pačelija u tajnom memorandumu da je kao rezultat njegovog sastanka sa Maršalom. Narodni front komunista i socijalista obezbedio je 31% glasača. Ildefonso Šuster.36 Avgust 1948. jula.Quotidiano" koji je napisao Montini. i da ispovednici „ne treba da daju oproštaj onima koji se nisu držali njegovih uputstava". ako stvari krenu loše po pontifeksa. vernika i seminarista širom Italije. Postoji dokaz da je u avgustu 1948. Trećeg avgusta 1948."29 On je zapitao diplomatu: „Ako oni dobiju većinu. neposredne opasnosti po Crkvu u Italiji i čitavoj Zapadnoj Evropi.5 procenata glasova od 90 % izašlih na izbore. i ako to bude volja Božanskog Gospodara. bio neosnovan: rezultat glasanja bio je pobeda Hrišćanske demokratije sa 48. klera. dve godine pre nego što je atomska bomba bačena na Hirošimu. on će uvek biti primljen sa dobrodošlicom u Irskoj. uvaženi kardinal biskup Milana. Sovjetski Savez je takođe imao atomsku bombu i uspešno obavio prvu probu u septembru 1949. 14. Posle neuspelog pokušaja ubistva komunističkog vođe Toljatija na Siciliji. zamenik državnog sekretara. kako ja mogu da upravljam Crkvom onako kako to Hrist od mene traži?"30 Volš je odgovorio da. Pet godina ranije.34 Prethodne godine. Za godinu dana. u Napulju. Ali pretnja od nasilja ostala je da visi u vazduhu. kao što se pokazalo. Slogan Hrišćanske demokratije. Bing Krozbi i Gari Kuper napravili su posebne radio-emisije za italijanski narod. iskrcavajući tenkove namenjene Grčkoj. spreman sam da se za njega žrtvujem u Rimu. rekao je vernicima da je „borba između Satane i Hrista i njegove Crkve ušla u akutnu kriznu fazu".

Pačeli nije video mogućnost prilagođavanja ideologiji koja je sistematski prihvatala i propovedala ateizam. Nije bilo zakonito da se objavljuju i pišu članci u kojima se zalaže za komunizam.naslutila je i uspostavila. hapšenja. katoličanstvo je bilo snaga koja je izazivala podele. „i to bi bilo nezamislivo u svetlu demokratskih procedura. Tokom pedesetih u SAD je za Svetu Stolicu sakupljeno otprilike 12. Litvanija. kardinalom Agostinom Kazarolijem . Slovačka. Međutim.39 Dekret je obavezao vernike Italije. Pačeli je objavio rat komunizmu gde god je on bujao. da nije zakonito da se katolici upisuju kao članovi Komunističke partije. kako to opisuje Džozef Volš. „Preduzeti takvu akciju znači ohrabriti revoluciju". došlo je do predloga jedne kurijalne ličnosti u usponu. marksistički režimi bili su gotova stvar. Pačeli je instinktivno bio protiv toga."38 Ipak. pomažući legalno Hitleru da postane diktator. Alfreda Otavijanija. bila je delimično posledica Pačelijevog straha da Italija može pretrpeti razaranja slično Španiji tokom građanskog rata. mučenja i ubistava. krajem '40-ih.Vatikan.37 U međuvremenu. obrazovanje u školama naglašavalo je naučni materijalizam. Pačeli je napravio izbor dok se Hitlerova partija tek uzdizala do moći i dok joj se moglo suprotstavljati. da se onemogući prijavljivanje za sveštenike. protestovati. KATOLIČANSTVO U ISTOČNOJ EVROPI Ogromna odgovornost koja je ležala na Pačeliju krajem četrdesetih. građanske stavove i nepravdu. U istočnoj Evropi. Ta odlučnost . i upozorenje je bilo upravljeno ne samo Italijanima već i ka-tolicima Istočne Evrope. pod Staljinovom čizmom. ukidanje privatnog vlasništva (koje je za moderne pape podsticalo porodične vrednosti). da vlada Italije treba zvanično da zabrani Komunističku partiju. ohrabrivalo je lenjost. bio je spreman da uradi sledeću najbolju stvar izdajući dekret 2. uz podršku ogromne vojne i totalitarne moći 182 . jula 1949. U isto vreme. budućim Jovanom Pavlom II. trideset godina kasnije. ukazujući na sličnu budućnost ostalih istočnoevropskih država. Pogled iz Apostolske palate na ove zemlje sa brojnim katoličkim stanovništvom . idući od neznatne represije do nameštenih suđenja. Pačeli je od samog početka vodio Katoličku crkvu u Nemačkoj u kompromis. Crkva je bila suočena sa mučnom dilemom.Poljska. sveukupna politika bila je da se ukloni ispovedanje vere. bio je svestan sudbine Katoličke crkve u Istočnoj Evropi. sukobiti se. ismevalo religiozno verovanje i sistematski propovedalo ateizam. koga je podržavala „Civiltà Cattolica". Da li je bolje praviti kompromise sa ovim režimima kako bi se očuvala struktura sa kojom se može preživeti i nadati boljim vremenima? Ili bi bilo bolje odupreti se. Mađarska . rizikujući uništenje? U Nemačkoj tridesetih godina. niti je uticao na komunističke glasove narednih godina. ukoliko se komunizam ne zaustavi. Katolike su optuživali da su bili na strani nacista tokom rata. Izdajući dekret o ekskomunikaciji. pripisuje mu se da je rekao. ali je verovatno bio snažna moralna brana da se stanje očuva. U očima istočnoevropskih marksističkih vlada. duboke veze sa jednako nepomirljivim nadbiskupom Krakova Karolom Vojtilom. jasno stavljajući do znanja da se ne može biti katolik i komunista. da se stavi van zakona versko izdavaštvo i mediji. ideologiji koja je odbijala „postojanje duhovne i besmrtne duše". i nije bilo zakonito da sveštenici daju svete sakramente bilo kome ko čini navedeno.kasnije će biti ublažena pod Pavlom VI i njegovim državnim sekretarom. Dekret nije doveo do pada Komunističke partije Italije. Žestina sa kojom je katoličanstvo napadano razlikuje se od zemlje do zemlje.5 miliona dolara.bio je nerazrešivo mračan. Stav komunista prema katoličanstvu nije bio ništa manje neprijateljski. da se zabrani versko obrazovanje. klasni rat. diktaturu proletarijata. Istovremeno.

Ujedinjene nacije su osudile ovaj proces. komunisti su izvršili prevrat i zaveli vladu terora. ponovo je putovao u Rim u februaru 1946. Pačeli se obratio kardinalima u Vatikanu: Smatramo našom posebnom dužnošću da žigošemo kao potpuno lažnu tvrdnju koja je izrečena tokom suđenja. na ceremoniju. špijuniranja. Pačeli je kazao Mindsentiju da će ga proizvesti za kardinala. započeo je montirani proces. sve dok nije potpisao neku vrstu priznanja. Ugarski primas. Mindsenti je osudio komunistički režim kao najgori u mađarskoj istoriji. Narednog meseca. kako bi ga primio. podržani okupatorskom Crvenom armijom. Oktobra 1945. Konzervativna demokratska stranka dobila je većinu i formirala vladu. svaki dan prebijan gumenim palicama. odakle je autobusom doputovao u Vatikan. Nijedan od navoda nije bio istinit. pošto su nacisti pokorili Mađarsku. još uvek imate snage da se tome radujete?" Na kraju audijencije. Pačeli je sada otvoreno zagovarao otpor do smrti. i da ona prihvata bilo koji i svaki oblik građanske vlasti pod uslovom da on nije u suprotnosti sa božanskim i ljudskim pravima. ilustruje teške odluke koje su stajale pred Pačelijem dok je razmišljao o Istočnoj Evropi pod komunizmom. Pačeli je odobrio otvoreni stav novog biskupa. biskupi. dala preporuke da se suprotstavi Republici Mađarskoj i njenim upravljačima. Mindsenti je uhapšen na Božić 1948. koji je bio star 54 godine.Sovjetskog Saveza. sada je mogao sam da se uveri „kako nam je Bog dao ljubaznog Svetog oca". Nije moglo biti dogovora. Mindsenti je s mukom stigao u Bari. Kardinal je bio duševno i fizički mučen. Sa Pačelijevim blagoslovom. na taj način. Nada u bolje dane izgladala je kao nemogući san. u nameri da podstakne plan za političku dominaciju nad narodima. Trećeg februara 1949. da je čitav spor bio u tome što je ova Apostolska stolica. a zatim je osudio ruske neprijatelje zbog njihovog napada na crkve. o kojima se u potpunosti izveštavalo na Zapadu. Dok je Pačeli stavljao crveni šešir na Mindsentijevu glavu. on je postavio Midsentija za primasa čitave Mađarske i zamolio ga da dođe u Rim. posle talasa inflacije. Međutim. Krajem 1945. Posle propagandne kampanje protiv njega u medijima koje je kontrolisala vlada.40 Nasuprot svojoj pomirljivosti prema nacistima u Nemačkoj tokom tridesetih. Priča se da je Pačeli prekinuo svoje duhovne pripreme za Advent. Jozef Mindsenti je postavljen za biskupa marta 1944. Mindsenti koji je očigledno bio drogiran (navodno actedronom za koji se kaže da otupljuje „psihički otpor") priznao je sve optužbe i posle trodnevnog suđenja osuđen je na doživotnu robiju. ovaj put Pačeli je podržao nepopustljivu odbojnost crkve pred sovjetskim komunizmom. pod optužbom saradnje sa nacistima. Mindsenti je postao središte opozicije režimu. izdaje i pronevere. trajnu moralnu snagu i ugled onih koji su izabrali da se suprotstave komunizmu zbog njegovog neprijateljstva prema hrišćanstvu. Mindsenti je rekao pontifeksu kako mu je drago što je Rim bio pošteđen najgorih posledica rata. Događaj sa Jozefom Mindsentijem u Mađarskoj. Mindsenti je pisao u svojim memoarima da je „oduvek cenio Pija kao vrhunsku ličnost". Događaj otkriva. ne praveći razliku između verskog i političkog katoličanstva. On je otvoreno osudio naciste koji su ga bacili u zatvor. Svako zna da se Katolička crkva ne rukovodi svetovnim motivima. a i sami vernici moraju po vlastitoj savesti 183 . rekao je: „Među trideset i dva (nova kardinala) vi ćete biti prvi koji ćete doživeti mučeništvo čiji je simbol ova crvena boja". Lažne optužbe. u Mađarskoj su održani slobodni izbori. sva odgovronost bi pala na ovu istu Apostolsku stolicu. užasnule su katolike širom sveta. Međutim. a to je javno učinio i Pačeli. Nedelju dana posle suđenja. a Pačeli je kazao: „Zar vi koji ste toliko mnogo patili. iz današnje perspektive posmatrano. Ali kada je on u suprotnosti sa tim pravima.

„(Pačeli) je osuđivao mahinacije komunista i onih takozvanih 'progresivnih katolika'. a sveopšte odobravanje koje je zadobio na kraju rata izgleda da ga je uverilo u njegovu nepogrešivost. Međutim. U Katoličkoj crkvi učestalost je uvećana na svakih dvadeset i pet godina. ali on je odbacio svaku mogućnost da se vrati u Rim. Data je i sveopšta indulgencija.. TRIJUMFALNA CRKVA Pačelijevo neprijateljstvo prema komunizmu nije ukazivalo na umekšavanje stava prema raznolikosti i decentralizaciji u unutrašnjoj politici Crkve. Mindsenti ga nije poslušao i ipak ih je objavio. nisu prestajali da osuđuju takve kompromise. Agostino Kazaroli. Papa Pavle VI mu je savetovao da ih ne objavljuje. bojeći se da bi knjiga poremetila ravnotežu koja se uspostavljala između Vatikana i zemalja Istočnog bloka. Ni Mindsenti u zatvoru niti Pačeli u Rimu.godinu u kojoj se milioni hodočasnika iz čitavog sveta podstiču da posete „Večni grad". Mindesentijeva braća biskupi. sasvim različite od bilo kog obraćanja katoličkim biskupima i vernicima u Nemačkoj tridesetih godina. Toliko je bilo hodočasnika da su morali da logoruju na brdima oko Rima. Pavle VI je naredio Mindsentiju da napusti Budimpeštu u dogovoru sa mađarskom vladom. Pačeli je javno osudio gušenje mađarskog ustanka. Pojam svete godine pozajmljen je od Jevreja koji imaju takve jubileje svakih pola veka. godine. Ali njegova trezvenost ipak nije značila nedostatak osećanja. četrdeset godina njegov pomoćnik.. Na kraju. i zakleli se na lojalnost režimu pod svetlom medijske javnosti. rekao je da je Mindsenti bio „kao granit. stvorio je neprilike Svetoj Stolici tokom onih godina kada je nova administracija u Vatikanu pokušavala da se nagodi sa komunistima u politici poznatoj kao Ostpolitik. i početkom 1950. proglasio Svetu godinu . Robert Lajber. kada je po tradiciji koja potiče još od 1300.da se suprotstave nepravednim zakonima. gde je napisao svoje memoare bez dlake na jeziku. ukoliko iza njih nije stajala moć. i mogao je da bude isto tako neprijatan kao granit". Verski redovi bili su raspušteni i njihovi članovi isterani iz svojih samostana i konvenata. bez obzira kako da su bili idealni. ali morao je da pobegne u američku ambasadu kada su ruski tenkovi ušli na ulice i opkolili zgradu parlamenta. Pije XII je imao jasan osećaj moći. popustili su 22. Pije XII je naprotiv. krajem 1940. Otputovao je u Budimpeštu gde su ga dočekali kao heroja. Imao je trijumfalnu viziju Crkve i papske vlasti. Nije voleo planove. kada je oslobođen tokom mađarske antikomunističke revolucije. Mindsenti se nastanio u mađarskom semeništu u Beču. Naprotiv. pisao je Mindsenti posle oslobađanja. kardinal državni sekretar Pavla VI. one nisu imale uticaja na mađarski episkopat. Njegova vizija papstva. Konačno. Katolički sveštenici i laici poznati kao „progresivni katolici" sarađivali su sa komunistima. „U svakoj prilici". Mindsenti je ostao u ambasadi u Budimpešti narednih petnaest godina. bila je vizija neprikosnovene moći.41 To su bile borbene reči. mađarska vlada je htela da on izađe iz zemlje i ponudila je da mu obezbedi siguran put."42 Mindsenti će čamiti u zatvoru sve do oktobra 1956. 1971. jula 1951. pokušao je da opiše osobenu kombinaciju Pačelijevih instinkata: „Pošto je bio realista.43 19. Mađari koji su javno ispovedali svoje katoličanstvo bili su suočeni sa otkazima. došlo je do učvršćavanja njegovih crkvenih stavova. Katoličkoj crkvi data je novčana pomoć iz njenih ranijih vlastitih fondova. potpuna amnestija od vremena koje 184 ."1 Pačelijev trijumfalizam dobio je snažan fizički i istorijski izraz 1950.. bio izuzetno osetljiv i saosećajan. i pored sve njegove lične poniznosti i pristojnosti. koju je mistično darovao Bog u onome što je on smatrao interesima očuvanja i jedinstva Katoličke crkve.

smatrajući da su dogme dobre u svoje vreme. Čak su i katolički naučnici. koji je on svrstao zajedno sa racionalizmom i pragmatizmom kao intelektualne bolesti vremena . „može se očekivati samo izvan okrilja Hrista". Pačeli je objavio encikliku koja je zamrzla stvaralački naučnički napor i dovela do intelektualnog lova na veštice koji se mogao porediti sa antimodernističkom kampanjom u prvoj deceniji veka. U svetlu Pačelijevog kasnijeg okoštavanja stavova. ne mogu se „pravilno shvatiti ukoliko nisu pravilno utvrđene". navodeći na pomisao da je bilo „mnogo Adama" (jeres poznat kao „poligenizam"). Postojala je „neprihvatljiva žudnja za novotarijom.2 kritička je i uskogrudna. Uz to. Enciklika. priručnika crkvenih dekreta koga je on sam koncipirao gotovo pola veka ranije. ali da su u stalnom stanju propadanja. Pačeli je objavio svoju encikliku Mediator dei (Posrednik između Boga i ljudi). objavljena 2. jer tamo nailazimo na mišljenje koje propagiraju komunisti da je „svet u stalnoj promeni". Pored toga. bio je tu „izvestan istoricizam" (podsmešljiva aluzija na naglasak koji je istoriji davao Novi teološki pokret u Francuskoj). zbog „nerazumnog žara za dušama" bili zavedeni. za one koji posete određene bazilike u Rimu. započeo je. Ogromni skupovi grupa Katoličke akcije na Trgu svetog Petra. Pačelijev lek za sve ove različite bolesti bio je razjašnjenje Kodeksa kanonskog prava. nastavio je. štaviše. „Dužnost je". „Greška i nesklad". u sred velike Svete godine. Štaviše. Pačelijeva enciklika Humani generis (O ljudskoj rasi) vratila se nazad na kruto predratno pravoverje. imali su manje veze sa društvenim katoličanstvom. ovi katolički naučnici. kako bi ohrabrio moderne metode u biblijskoj nauci i kako bi podstakao povratak biblijskim izvorima među teolozima. umekšavanje kurijskih stavova prema modernim pristupima biblijskih komentara. drugi bacaju sumnju na prvobitni greh Adamov. Najgore od svega. 1947. u tekstu se nalazi mnoštvo filozofskih pogreški zamaskiranih novim obličjem. a zanemaruje razmatranje njihovih nepromenljivih suština". Bilo je naučnika koji su sumnjali u bukvalnu istinu Svetog pisma. prihvataju „dogmatski relativizam". Uperena na borbu protiv novih teoloških ideja. pokrećući „nove egzegeze koje oni sa zadovoljstvom zovu simboličnim ili spiritualnim". uključujući i „egzistencijalizam". uvedeni su posebni tramvaji kako bi ovi obilasci bili ugodniji. Trg Svetog Petra postao je amfiteatar za redovne masovne skupove i izložbe papske pompe i događanja. godine. ali se pokazalo da je to bila zabluda.. autokratskog katoličanstva imala je paralelu u dubokoj ideološkoj reakciji u intelektualnom životu Crkve. Pačelijeva sklonost ka gimnastici i sportu ličila je na slične demonstracije na Crvenom trgu u Moskvi.. u sred rata.treba provesti u Čistilištu. posebno među mlađim klerom i na štetu crkvenog autoriteta". Ove pogreške. a više sa izlivima lojalnosti kultu papstva. tvrdio je.moderne intelektualne stavove koji su bili u suprotnosti sa apsolutnim i nepromenljivim dogmama rimskog „magisterijuma". žedni novotarija. jezuitskom naučniku Svetog pisma Agostinu Bea. i u njoj se izgleda. 185 . Pačeli je objavio svoju encikliku Divino afflante spiritu (Po nadahnuću Svetog duha) prema učenju Svetog pisma. Enciklika je pripisana njegovom ispovedniku. označilo dugo očekivano odbacivanje antimodernističke kampanje. čime je doprineo da je ona postala značajnija i pristupačnija vernicima. koje su uglavnom dolazile iz Francuske i naširoko se nazivale Nova teologija. Izgledalo je kao da ove dve enciklike ukazuju na veoma potrebno ohrabrenje za stvaralaštvo i otvorenost Crkve. najavljujući reforme u rimokatoličkoj liturgiji. Godine 1950. Radnje koje su prodavale svete predmete izložile su gipsani kip Pačelija sa rukom koja se automatski dizala da blagoslovi. Godine 1943. septembra 1950. i oni hrabriji su skandalizovali mnoge. pisanje Divino afflante liči na misteriju. koji se „bavi postojanjem pojedinačnih stvari. Ova spoljna potvrda monolitnog.

čak ni među kompetentnim stručnjacima koji su smatrali da su kvalifikovani da uđu u diskusiju. bio je Pjer Tejar de Šarden. apostolat koji je prodro u industrijsku stvarnost posleratne Francuske. „kloniti se svih onih grešaka koje se manje ili više približavaju jeresi. Bio je stavljen pred surov izbor. Među najuglednijim žrtvama Pačelijevog intelektualnog pritiska pedesetih godina. ne može više da se smatra pitanjem otvorenim za diskusiju među teolozima. Kodeksa iz 1917. nego da je to bilo pitanje jezika koji se koristi u encikliki. Kanon 1323. Obaveza hiljada francuskih katoličkih sveštenika da služe u vojsci tokom Prvog svetskog rata i da rade u nacističkim radnim logorima u Drugom svetskom ratu. utvrdio je. crkvenoj istoriji. na biskupe i vođe verskih redova. neće biti dalje rasprave. Upravo kao što su naučnici kakvi su bili Luj Dišan i Alfred Loazi u prvoj deceniji veka podstakli originalne i uznemirujuće izazove rimskom shvatanju katoličkog pravoverja. podstakla je široko rasprostranjenu želju za Crkvom koja bi bila više u skladu sa modernim vremenom. Pačeli je disciplinovao radnike-sveštenike i ućutkao naučnike vršeći pritisak preko Svete službe (nekada Inkvizicija) pod kardinalom Đuzepeom Picardom. francuski jezuita i paleontolog koji je pokušao da integriše biološku i kosmološku evoluciju i teologiju Mističnog tela. u budućnosti. a prema svesti i volji samog pontifeksa. Otuda. Svetom pismu i teologiji. obznanjujući da ga on sređuje. što je dovelo do stvaranja reakcije slično antimodernističkoj kampanji od pre pedeset godina. Knjige su im bile zabranjene. kada papa želi da budu konačne. A zatim je došla dogmatska bomba. i sledstveno tome 'držati se odredbi i dekreta kojim su takva loša mišljenja proskribovana i zabranjena od strane Svete Stolice. Svi teolozi koji su mislili da je moguće pronaći neku rupu u zakonu. tako su francuski naučnici u posleratnom periodu zahtevali nove pravce u liturgiji. koje se obično smatraju „važećim poučnim tekstom" i zbog toga nisu nepogrešive.5 Jezuiti liberalnih usmerenja. U isto vreme. uključujući tu i Anrija de Libaka koji se bavio društvenim katoličanstvom. ili „prikrivenu nepogrešivost" kako će se zvati kasnije u ovom veku. Papske enciklike. ili da ga stave pod strogi nadzor u udaljenu seosku kuću ili da ode u izgnanstvo u SAD.' "3 Time je mislio na dokumente kao što su papske enciklike. bili su uklonjeni kako bi se razbila zaverenička društva na koja se sumnjalo. pripremio je put za takvo gledište. dogme ex cathedra za celu Crkvu. bile „nepromenljive". iako je Prvi vatikanski koncil sasvim jasno naznačio da su samo „svečane definicije". čak i među kompetentnim teolozima. i zabranjeno im je da predaju i objavljuju.izjavio je. Bojeći se da Rim gubi intelektualnu kontrolu nad Novom teologijom i time flertuje sa socijalizmom i komunizmom. Cilj ovog izuzetnog širenja papske nepogrešivosti bio je Pačelijev nadmen odgovor na novo mišljenje. kada je papa namerno ušao u problem. Izabrao je odlazak u Njujork. kao 186 . moraju se prihvatati bez pogovora.4 Pačeli nije otvoreno kazao da je svaka enciklika ili apostolsko pismo ili papski dokument po sebi nepromenljiv. sada su bili primorani da ga se čvrsto pridržavaju: Ako vrhovni pontifeks u svojim zvaničnim dokumentima namerno presudi o stvari koja je do tada bila predmet rasprave. grupa sveštenika u Francuskoj započela je svešteničko-radnički pokret. navodeći Kanon 1324 ( koji spaja pogrešku i jeres). očigledno je da ta stvar. on je uveo pojam jedne vrste nepogrešivosti na mala vrata. Drugim rečima. što je prestravilo Pačelija i Kuriju. Svima onima na koje je uticao oduzeto je pravo da predaju ili su premešteni daleko jedan od drugog i od svojih studenata. Američki jezuita Daniel Berigan obavestio je novinara koji je pisao o ovim događajima: „Video sam izbliza kako se intelektualna vrlina mrvi u talasu pravoverja.

Dva njegova čuvena „nova teologa" bili su otac M. da se pridružuju sindikatima i da postaju politički aktivisti.7 Otac Emanuel Suarez. a posebno među mlađim vernicima. pošto ona smatra da su verski redovi snaga od koje Crkva može i mora da zavisi na jedan poseban način u ovoj borbi protiv neprijatelja istine.. i izveštaja koji je sledio posle toga. koje ne samo da su preterane već su i pogrešne. Jednako tragično bilo je i Pačelijevo gušenje i konačna zabrana radnika-sveštenika.. grupi radnika-sveštenika koji su delovali iz Pariza. Projekt je izrastao iz regrutovanja klera da radi za nemačku industriju tokom rata.. nije bila samo gubitak njihovog uticaja kroz predavanje i objavljivanje. Kongar je podržavao ekumenizam i reformu Crkve. Biskupi Francuske poslali su pismo svim radnim grupama. objašnjavanje vere. pod istim uslovima kao i radnici. Šeni je izdvojen zato što je pisao o radničko-svešteničkom pokretu. koji su napisala dva mlada sveštenika o uslovima života radničke klase u Francuskoj. Kasnije te godine. Emanuel Siar. To me je direktno pogodilo. proučavanje teologije. Pristali su da radnici-sveštenici ne treba više da žive u zajednicama u kojima su radili već u svešteničkim kućama ili verskim zajednicama. pokret radnika-sveštenika je zabranjen."10 Radnici-sveštenici postali su svesni Pačelijevog nezadovoljstva već 1949. Iste godine. Posle 1950. Sveštenicima je rečeno da moraju „dati neko zadovoljenje Svetoj Stolici. znake poslušnosti i discipline". poznatog kao Francuska. tri francuska kardinala (Linar. nov način mišljenja."6 Drugi veliki intelektualni red u Crkvi. i koje se razvijaju u oblastima teologije. dominikanski. koji je 1946. Iz Vatikana su zaustavili nova izdanja njihovih radova. u učenje. koji su sa dobrodošlicom dočekali misionarski entuzijazam pokreta i njegovo poistovećivanje sa potrebama i duhovnim težnjama radnog naroda. general dominikanaca. Morali su da napuste članstvo u sindikatu. nije bilo zabranjeno da ubuduće prihvataju bilo kakve poslove. ohrabrujući sveštenike da se zapošljavaju u fabrikama. to jest. kardinal Picardo je rekao hijerarhiji u Francuskoj da seminaristi ne treba da rade u rudnicima ili fabrikama. da rade samo jedan deo radnog vremena i da izađu iz članstva u sindikatu. Zid odvaja Crkvu od masa. Rezultat je bio predaja. Dominikanci nisu bili tako popustljivi i njihov dalji prkos Rimu doveo je do otpuštanja tri provincijala u Parizu. od kojih su mnogi postali savetnici na Drugom vatikanskom koncilu 1960. već kako je ispravno po prirodi Crkve."8 Konačno. mladi sveštenici radili su pune smene. Jedan od najtemeljnijih podržavalaca pokreta bio je kardinal nadbiskup Pariza. misionarski program za radničku klasu prestonice. Januara 1954. a uskoro i za druge dijeceze širom Francuske. ali u to vreme njih su još štitili mnogi francuski biskupi. uvedena je Pariska misija. Tuluzu i Lionu.. to me je ispunilo odlučnošću da nastavim delo ljudi koji su ućutkani. kanonskog prava i društva i koje imaju dosta velikog odjeka u izvesnim redovima. sam opstanak dominikanskog reda u Francuskoj bio je doveden u pitanje. Gerlije i Felten) otišli su skrušeno u Rim da traže kompromis. već i onemogućavanje njihovog uspona i napretka kroz međudijalog sa njihovim kolegama. Seminaristi su se obučavali da postanu misionari u fabrikama i radionicama.velika staljinistička čistka."9 Kao rezultat. naređujući im pod pretnjom ekskomunikacije da prestanu sa celodnevnim radom. primio je niz žalbi od kardinala Picarda. da se povežu sa verskom 187 . Ovo žalosno stanje stvari ne može a da ne brine Svetu Stolicu. On je otkrio kako su prosjački verski redovi u srednjem veku pokazali put za radnike-sveštenike. D. pritisak se povećao sve dok 1953. Kongaru je naređeno da prestane sa objavljivanjem i poslat je u izgnanstvo u Englesku. zemlja misije. zajedno sa ovom: „Dobro su vam poznate nove ideje i tendencije. moje srce se cepa od tuge. zbog toga sam duboko patio. pisao: „Kada idem u fabrički kraj. Šeni i Iv Kongar. oni su imali dosta uticaja širom reda. „Stvarna evangelizacija ne razvija se samo u neku instituciju ili neke ljude u instituciji. živeći u radničkim četvrtima. Šteta koju je Pačeli naneo toj generaciji naučnika. bio je slično pogođen. Šeni je pisao članke sa uputstvima.

Ovaj svečani opis oslanja se na ranu hrišćansku tradiciju za koju nema osnove u Svetom pismu. naređujući svakom pojedinom radnikusvešteniku u Francuskoj da se prijavi svom biskupu. papa Pije XII raspustio je pokret jednim brzim udarcem. vernici univerzalne Katoličke crkve i da se Pačeli tu držao sasvim u okviru pravila postavljenih na Prvom vatikanskom koncilu. Trećeg juna 1951. teolozi. „Ako danas Božija crkva". Tako je središna 188 ." PAČELIJEVA MARIOLOGIJA Iako je potiskivao autentičnu kreativnu teologiju. Ali njegovi pokušaji da oživi katoličku duhovnost usredsredili su se na hibrid pobožnosti i autokratiju papstva. više pluralističkom Crkvom koja bi dosezala do svoje odvojene braće. kao Dejvis. izjavio je Pačeli. Pačeli nije bio bez smisla za potrebu Crkve za duhovnom i liturgijskom obnovom. kao što odgovara Onoj koja je rođena bez mrlje prvobitnog greha. Iznad svega. bilo tada ili kasnije šezdesetih godina. i mada to nije dokazano. To je bio prvi (i do danas jedini) svečani i nepromenljiv dekret koji je jedan papa dao prema definiciji nepogrešivosti donetoj na Prvom vatikanskom koncilu 1870. Njegova odanost devici Mariji koja mu je bila usađena još u mladosti i zadržala se do zrelosti sa dnevnim moljenjem Krunice i dvaput dnevno Angelusa (molitva svetoj Devi). pati. Dogma je bila puna značenja. U njenom središtu bio je trijumf pojedinca koji je spojem poslušnosti i čednosti mogao da prevaziđe vreme. Prvog novembra Svete godine 1950. Hrišćanska ljubav nije u tome izuzetak. koja bi priznala važnost apostolata za radnike. zauvek devica Marija. Pačelija su nosili u njegovoj ceremonijalnoj stolici. Oni koji su ostali. ili uzneto. trpeli su Pačelijev pritisak sve do zasedanja Drugog vatikanskog koncila. A sva iskrena ljubav zasniva se na istini. da Marijino telo nije propalo i umrlo da bi čekalo Uskrsnuće već da je uzeto. papu koji je progonio i ućutkao više stotina naučnika u prvoj deceniji veka."13 Gušenje ovih pionira imalo je svoju cenu. On će. papu koji je vodio antimodernističku kampanju. Pačelijev udar protiv svih pomeranja unutar Crkve značio je gušenje ljubavi u interesu komformizma i moći. kada je tok njenog života istekao. propadanje i smrt. nazvana Munificentissimus deus (Najvelikodušniji BOG)14. Njegova obnova ceremonije Uskršnjeg bdenja ostaje jedna od njegovih najpozitivnijih i najtrajnijih nasleđa. ona to duguje velikim delom dalekovidom delu i svetosti Pija X. Njegovo uvođenje večernje mise olakšalo je vernicima koji rade da obavezno prisustvuju misi za praznike. ugledni katolički teolog ovog perioda u Engleskoj. ali nema sumnje da su je podržali biskupi. na primer."12 Ono što je izgubljeno u ovoj katastrofi bila je želja za društvenom. klera i laika. Dogma je tvrdila. bori se i napreduje prema božanskoj istini. u stanju slave pravo na nebo. zaustavilo veći egzodus iz Crkve pedesetih godina. „daleko od toga da ustupa pred silama koje razaraju njene duhovne vrednosti. sada se široko primenjivala posredstvom papske dogme.11 Daniel Berigan je rekao: „Naša ledara. rekao je ovako: „Stalno osujećivanje dinamičnog pokreta ka istini sprečava lično širenje i zaustavlja izvor lične slobode.zajednicom i da prestanu sa formiranjem grupa. Pokojni Čarls Dejvis. objavljena je tri dana kasnije. napustiće sveštenički poziv i Katoličku crkvu. od bronzanih vrata do stepeništa Crkve svetog Petra gde je pročitao propoved kojom se pripremila beatifikacija za Pija X." Formalna definicija dogme Uznesenja. mnogi. prešla telesno i duhovno u večnu slavu. Pačeli se pojavio u lođi iznad Trga svetog Petra i najavio kroz buru aplauza milionske gomile da je „Bezgrešna Majka Božija. podržati praktične promene u liturgiji Svete nedelje i pravilima za post pre pričešća. koja bi srušila prepreke između svetog i svetovnog. gde ona sedi na prestolu kao kraljica nad svim anđelima i svecima.

marijanska odanost smatrala se suštinskim oružjem u Hladnom ratu. gde je stvorio ništa manje sjajno cvetanje čuda". poniznost. poslušnost. čistota. Na „proklamaciji Krunice" u Kadizu 1954. Već od 1940. U tekstu papske bule. okupljanja. Politički. kako tvrdi. protestanata i pravoslavnih. dogma o Uznesenju asocijativno je oduševila vrhovnog pontifeksa. Na nesreću.16 Dogma o Uznesenju i papska vizija.17 U SAD. posebne mise i posvete njenih svetilišta. krunisanje njenih statua. Dogma je bila sprektakularna za Mariju. U isto vreme. štaviše. ona je nadahnjivala odanost papi i njegovoj jedinstvenoj moći da vezuje ili oslobađa na nebu i na zemlji. zajedno sa bezbrojnim marijanskim pojavama i viđenjima. podstičući široko rasprostranjene „krstaške pohode" marijanske molitve. o pojavi vrtećeg sunca povezanoj sa „javnim čudom" vizija Naše gospe od Fatime iz 1917. Za marijansku godinu. avgust još od pradavnih vremena. ona se suočila sa mučnim savremenim naporima ka hrišćanskom jedinstvu u ime katolika. a pravoslavnima se nije dopadala tendencija deifikacije Marije i njenog odvajanja od ljudi. otkrio je papski legat kardinal Federiko Tedeskini (zvanični zaštitnik španskog verskog udruženja Opus Dei) na skupu miliona hodočasnika u Fatimi. naredne godine. Pačeli je naveo ranog crkvenog oca iz osmog veka. povezan u Španiji sa Marijinim kraljevanjem na nebu. Ali postojao je i neki osećaj borbenosti i prkosa u tome što je baš u ovo vreme izdata ova dogmatska formulacija. kampanju oca Patrika Pejtona s ciljem ohrabrenja moljenja Krunice kod kuće. Prema jednom protestantskom teologu. svedočio je. pratili su slogani: „Porodica koja se moli zajedno. Konačno. Svete slike i medaljoni sa ilustracijama tajne Uznesenja. generalisimus Franko koristio je kult Uznesenja. sa njenom strašnom Trećom 189 . Šetajući po vatikanskim vrtovima. Vakuum koji je stvoren potiskivanjem dinamične. skrupulozna čednost. Taj događaj. stvaralačke teologije u posleratnom periodu tako je ispunjen marijanizmom čija je privlačnost bila u popularnoj kombinaciji privatne odanosti i izražavanju masovne lojalnosti i žara. ostaje zajedno" i „Svet u molitvi je svet u miru". Španski jezuita je mrzovoljno izjavio da „naleti priviđenja brišu kroz istočne i zapadne narode Evrope. Protestanti nisu mogli da prihvate da je tradicija Uznesenja u istoj ravni kao. Središna crkvena obeležja bila su papski zanos i trijumfalizam."15 Pačelijev marijanski žar bio je sputan i pojačan u vreme donošenja dogme ličnim „mističnim" iskustvom. kao fundamentalni veto od strane Rimske crkve. doktrina Svetog trojstva." Kao što je to bilo sa Pijem IX koji je definisao dogmu o Bezgrešnom začeću 1854. prethodili su najavi 1954. jezuitski propovednik je izjavio da se „pacifikacija Hladnog rata" može postići samo kroz „intervjue nebeske diplomatije" koji su se vodili u Lurdu i Fatimi. postojao je odobren kult Uznesenja još od rane hrišćanske crkve i Marijin praznični dan bio je 15. trajnost duha i čednosti. Lične vrline koje je ohrabrivala bile su disciplina. na primer. ona je imala moć da nadahne i oživi masovnu odanost njenom kultu. pratile su frankovske dobrovoljce koji su odlazili na Istočni front da se bore protiv Crvene armije. Jovana Damaskina: „Bilo je neophodno da telo one koja je na porođaju sačuvala svoju nevinost nedirnutu.metafora naglašavala suštinski dualizam: prolaznost vremena i seksualno zadovoljenje. a marvelizam je odleteo čak do Amerike i Azije. još čudniji kod pape koji je zazirao od emocionalnog i sentimentalnog. ukazala na Pačelijevu odlučnost da se pozove na svoju nepogrešivost više kao na slavljenje moći nego kao odgovor na sporna pitanja od vitalnog značaja za Crkvu. kao poziv na okupljanje protiv komunizma. Uznesenje je bilo suštinsko pitanje marijanskih privilegija koje su veličali razni Marijini legionari i vojske. bude sačuvano od propadanja posle smrti. „Stvaranje dogme o Uznesenju danas se tumači u sred napora za bližim odnosima između crkava.18 Kult Fatime. Ona je.

1902.20 On je zaključio da je potčinjavanje pod pretnjom grešno. uključujući i ovaj iz 1958. stalno su svesni da olako potčiniti integritet svog tela. Ceremonija je obavljana na stepenicama izvan bazilike i prenošena je preko glasnogovornika smeštenih u Via dela Konciliacione sve do Kastelo Sant Anđela. Pije XII je vladao nad ogromnom Crkvom. . uvećali su se od tri stotine stranica u 1945. Pačeli je rekao da je ona zaslužila svoju kanonizaciju svojom spremnošću da rađe prolije svoju krv nego da ukalja svoju čistotu. bila je meta seksualnog napada Alesandra Serenelija koji je stanovao u istoj kući.razne kongregacije. Prva sovjetska hidrogenska bomba isprobana je 1953. Sa jedanaest godina. čak i u najpresudnijem trenutku. SVETICA ČEDNOSTI Pačelijevo uzdizanje čednosti na najviši tron dobilo je izvanredan izraz tokom Svete godine sa kanonizacijom Marije Goreti 24. Pačeli nije oklevao da savetuje mučeništvo onima čija je seksualna moralnost bila dovedena u pitanje. mi se u punoj veri predajemo zaštiti koja ne može da izostane.nisu se ni savetovala ni 190 .. Franko je govorio španskom narodu o opasnosti od sovjetskog nuklearnog oružja: „Sa nadom da ovaj čas neće doći. on ju je uhvatio i po treći put. juna uveče. katoličke učionice širom sveta našle su počasno mesto za sliku ili statuu svete Marije Goreti. stvarajući Crkvu koja je zaista bila povezana sa celim svetom: godišnji „akti" Svete Stolice. tribunali.. Prema zvaničnim vatikanskim podacima. 1958. „Hoćete li da vam ona bude primer?" Uzviknuo je Pačeli. Nikada u istoriji sveta nijedan čovek nije imao takvu vlast nad pokornim srcima i umovima tolikih ljudi. kurijalne aktivnosti brzo su se granale. Živela je dovoljno dugo da mu oprosti i primi Svetu pričest u poslednjim trenucima života. Pije XII bio je središte kurijske birokratije koja se sastojala od 20 odeljenja. Marija Goreti je bila kćer seljaka iz rimske Kampanje. pre nego što se okupila najveća masa do tad viđena za takav događaj na Trgu svetog Petra. U oštroj suprotnosti sa očekivanjima moralnog ponašanja onih koji su bili krivi za učestvovanje u masovnom ubijanju Jevreja tokom rata. U svojoj propovedi. službe . Godine 1954. i dalje je nastavio da preti trećim svetskim ratom „koji će uništiti narode" ukoliko vernici odbace poziv da se mole Majci Božijoj. Zapretio joj je smrću ako otkrije majci šta se desilo. objavljeni u Acta Apostolica Sedis. 1950. Sí.Sí. U svom besu naneo joj je četrnaest uboda nožem. Govorio je omladini sveta da treba da bude spremna da se suoči sa mučeništvom rađe nego da popusti seksualnom nasilju kako bi spasla svoj život. U posleratnoj eri.."19 MARIJA GORETI. 20. iz Sažetog biografskog rečnika svetaca: „Ljudi kao Marija Goreti. našem svetom zaštitniku i zalaganju Bezgrešnog Srca Marijinog.tajnom. na hiljadu stranica 1953. Pet nedelja posle njenog prvog pričešća. zbog čega je traženje utočišta u devici Mariji postalo još važnije." Pedesetih godina. Princip su mnogi pobožni komentatori uvećali. njeno odbijanje da popusti pred njegovim seksualnim napadima završilo se njenom smrću. Kako kaže priča." pevalo je mnoštvo. remeti čitav ritam univerzuma. Uloga pape bila je da poučava i ispravlja kao jedini glas Hristovog vikara na zemlji. broj katoličkih vernika bio je 509 miliona u svetskoj populaciji od oko dve milijarde. Njegova odeljenja . APSOLUTNA MOĆ Sredinom pedesetih. njihov domet uvećale su moderne komunikacije.

000 dijecezanskih župnika. Svake dve godine. Redovnice su se još uvek oblačile od glave do pete u odoru koja je sve pokrivala. aeronautika. U samom srcu birokratije bila je Kongregacija konzistorija (biskupske skupštine). često u službi kod sveštenika. gde se katolička populacija najbrže širila (1950. nametala je liturgijsku uniformnost. bilo je gotovo nečuveno. Pačeli mu je održao predavanje iz književnosti. Njene oči i uši nisu ništa propuštale. poljoprivreda. Eliot. Dvadesetog decembra 1946. kruto udešen.S. Jedan posetilac u njegovom kabinetu primetio je jednom gomilu debelih priručnika oko njegovog stola. kaluđerski. Konačno. Toliko brojni i tako van njegove kompetencije bili su ovi specijalizovani razgovori ili „alokucije". proveravajući i po dva puta svaku referencu i navod. gimnastika. zadužena za pregled kandidata za biskupije. Sveta kancelarija je bdila nad jeresi i grehom. Kada je T.1 U međuvremenu. enciklopedija i kompendija. papa je imao pravo da odobri i imenuje. jedan od vodećih pesnika i književnih kritičara svog vremena na engleskom jeziku. bilo ih je 26 miliona) bilo je 141. ginekologija. psihijatrija. plastična hirurgija i novinarstvo. kako tvrde bio najuzvišeniji autokrata na svetu. bilo je to u njegovoj težnji da raspravlja o sve širem krugu pitanja. U SAD. Pačeli nije stvarno podržao ideju supsidijarnosti koju je izložio Pije XI kao princip po kome više institucije ne bi preuzimale ono što niže mogu same da urade. Pačeli je držao ogromnu biblioteku tehničkih radova. četvrt miliona rukopoloženih sveštenika verskih redova i jednim milionom redovnica." Nažalost. Ako je i pokazivao znake veličine. Pobornik tačnosti. Nije oklevao da dâ tehničke predloge. pralje. Držao je predavanje posetiocima o takvim temama kao što je zubarstvo. njegova podrška principu bila je isključivo podrška važnosti pojedinca naspram zajednice. gde ih je Kongregacija dalje ispitivala. kao i improvizovana grupa uvek spremnih jezuita. Jednom je rekao monsinjoru: „Papa ima dužnost da sve na svaki način radi bolje. Samo imena onih koji su pokazali strogu poslušnost i čvrstinu bila su prosleđena do Rima. iako su njene reakcije nekada bile smešno zakasnele (katolički pisac Grem Grin ukoren je za „greške" u svom romanu Moć i slava koje su zapažene tek četrnaest godina posle objavljivanja). dok je jedan veliki broj radio fizičke poslove: kao čistačice. Pačeli je ponovio definiciju svog prethodnika dodajući: „Takve reči su zaista prosvetljujuće: one važe ne samo za društvo već i za život Crkve. Pačeli je. Kongregacija obreda. One su obezbeđivale Crkvi nastavnike i bolničarke. pritiskao je ove podanike da služe. I svaki biskup na svetu morao je svake pete godine da dođe u Rim da se javi pontifeksu lično. iako je njegov stil života ostao jednostavan. i bekstvo sveštenika. kinematografija. Kongregacija za propagandu vere upravljala je misionarskim aktivnostima Crkve dopirući do svih krajeva sveta. koja je brojala više od pedeset hiljada knjiga. Pačeli mu je rekao da priprema govor o centralnom grejanju na gas. došao u Vatikan u privatnu audijenciju 1948. poslušničkim životom: tokom tog perioda oni su se uglavnom držali svojih zakletvi. Sveštenici i redovnice morali su da žive u celibatu. psihologija. sprovodeći cenzuru. redovnica ili redovnika koji su napustili svoju zakletvu. da je njihovo praktikovanje izgledalo kao da otkriva njegovu obmanu o sveznanju.2 Kako bi stekao široki krug prividne stručnosti. slane su nominacije putem apostolskog delegata ili nuncija u Vatikan.konsultovala sa pontifeksom. Kongregacija za semeništa i univerzitete nadgledala je programe katoličkog visokog obrazovanja i formiranja sveštenika. drugima se može oprostiti njihova 191 .000 redovnica koje su radile u 260 različitih redova. ona su tumačila njegovo mišljenje i volju i slušala njegova izričita uputstva. U njegovim istraživanjima pomagali su mu otac Hentrih i uvek verni otac Robert Lajber. Kongregacija za sveštenstvo i redovnike upravljala je životima 400.

Kako su godine prolazile. ali nikad papi. Ne!"3 Lajber." Tako se obred nastavljao. žalio se posle Pačelijeve smrti da se od njega očekivalo da ostavi šta god da je radio i da požuri u Vatikan na poziv pape. video je sunce kako se vrti u različitim bojama 30. Ako bi bilo šta takvo video. Tokom svog pontifikata. Pored italijanskog i latinskog jezika. već je morao da se bori da ulazi i silazi iz tramvaja kroz najprometniji deo grada. nikad mu nije ponuđen papski auto.. Pačeli je pisao svoje govore u sitne sate. sve se jače osećala atmosfera učmalosti u Apostolskoj palati. da je prema pričanju njegovog pomoćnika sekretara iz predvorja. Robert Lajber je tvrdio u svojim memoarima o Pačeliju da je ponašanje pontifeksa uvek bilo „trezveno ozbiljno. Ivlin Vo je smatrao. Ipak. Sveti otac je počeo da se potpisuje. nije video ništa)8. ostajao do dva ujutro kako bi vratio svaki dokument i knjigu na pravo mesto pre nego što bi se povukao na spavanje..suvoparnost duha . mada nikad o verskim 192 . bila je želja da se pokaže kao poliglota. Voleo je da razgovara sa monsinjorom Kasom."5 Još jedan pokazatelj raznoraznih Pačelijevih stremljenja u poznim godinama. koncipirajući ih mastilom pre nego što bi ih prekucao na ručnoj pisaćoj mašini. Đovani Stefanori koji ga je pratio.nesavršenost."7 Utisak je da je postojalo ono što su pisci duhovnosti nekad nazvali accidie . redovno se sastajao sa svojim nećakom Karlom i sa grofom Galeacijem. 'pero će zarđati i ne može se više koristiti. oktobra 1950 (iako njegov vozač. on je nervozno odbijao da govori o svojim vizijama kada bi ih pobožni posetioci pomenuli. Pa ipak. prodavca svešteničke odeće. i uverio se da ni trag mastila nije ostao na njemu. uglavnom oko vođenja vatikanskog grada-države. Drugorazredne relikvije! Posle rata. a njegov nemački je bio prilično tečan posle trinaest godina provedenih u toj zemlji. pažljivim umakanjem pera u mastionicu. neposrednim starim predsednikom Stranke centra. drugom prilikom verovao je da se Isus Hrist lično pojavio pred njim u njegovoj spavaćoj sobi. govorio je francuski i engleski."6 Pačeliju je laknulo kada je Vo počeo da govori francuski. dok su ga nosili u njegovoj ceremonijalnoj stolici on je redovno razmenjivao kapice sa onima koje su kupovali hodočasnici od Gamarelija. ('Inače'. koji je živeo i radio na Gregorijanskom univerzitetu. i o njima se pisalo u raznim novinama širom sveta. ili samo posumnjao. Vo je primetio u pismu svojoj ženi: „Tužna stvar sa papom je da voli da govori engleski i da je naučio nekoliko malih elegantnih govora napamet kao papagaj i da ih izgovara praktično bez akcenta. Ali „trezvena ozbiljnost" je prevladala i ubrzo. ali on ne razume nijednu reč tog jezika. Njegova opsednutost urednošću bila je takva. Svedočanstva za beatifikaciju govore o čudu ozdravljenja koje se desilo po njegovoj naredbi. švedski i ruski ali voleo je da pozdravi posetioce iz prekomorskih zemalja na bilo kom i na svim jezicima. potom danski. da je Pačelijev engleski bio slab.') Zatim bi stavio pero i krpu na mesto. ali i neka pritajena zategnutost. priča se da je naučio španski i portugalski.što je ponekad moglo da dovede do neurotičnih. kao i Bernard Vol. „Konačno. onda je pažljivo obrisao pero istom crnom krpom. uzeo bi crni brisač za pero (uvek na istom mestu) i pažljivo istrljao pero. bilo je znakova da ga je opsedala ideja da mu je sudbina namenila da postane svetac. Šetajući se po vatikanskim vrtovima. Imao je veliku zbirku gramatika i rečnika koje je stalno prelistavao. Javno je govorio o oba ova iskustva. običavao je da kaže. čak psihotičkih simptoma: različite fobije o njegovom zdravlju i povremene vizije ili halucinantne epizode. koji je valjda bio jedina osoba kojoj je bilo dozvoljeno da kaže šta misli u papinom prisustvu. Iako je Lajber patio od akutne astme.4 Tardini je jetko opisao Pačelijevu skrupuloznost čak kada je potpisivao dokument: „On je pažljivo ispitivao pero za pisanje kako bi se uverio da ne postoji ni najmanja mrlja koja bi mogla pokvariti spis. holandski. nastojanjem da se ne uzme suviše mastila i tako zaprlja sto ili papir. tri milje daleko od Vatikana.

Čak ga je i njegova bliska i dalja familija viđala samo jednom godišnje. „krst koji je morao da nosi" (prema pričanju njegove mlađe sestre). Želeo je da oni pišu da je on „stavio svoju ruku" na dečiju glavu. njihovog obrazovanja. na Božić. bez nade da će dobiti kardinalski šešir. „Papa Pije XII ima ruke kao gušter!". tri generacije Pačelijevih bi ušle u njegov kabinet pod budnim okom majke Paskvaline. koje je. Tačno u četiri sata. Kako su odmicale pedesete godine. i to više stranaca nego ikada do tada u istoriji Svetog kolegijuma. pod vidom daljeg napredovanja. takvim se pričama verovalo tokom godina i one su očigledno zabrinjavale tribunal za beatifikaciju. šaljući ga u nezgodnu. „papa ignorisao. Tardini je otkrio u svojim memoarima o Piju da pontifeks nije voleo da zakazuje sastanke i promocije. To je naglašavalo njegovu uzvišenu izdvojenost. Ovo naglašavanje podele uprave na vrhu Crkve. Pod pritiskom Amerikanaca izabrao je posle rata ukupno trideset i dva kardinala. njihovih rastućih problema pred svetom koji se sve brže menjao. prenaseljenu dijecezu u Milano. Oktobra 1954. Godine 1952. Govorilo se da je majka Paskvalina. 1946. tražio je od novinskih dopisnika da se uzdrže od pisanja da je „milovao" dečije glave. drugom prilikom. neprijatelji unutar Kurije mislili su da je Montini postajao mek prema socijalizmu. žalio se na takmičenja za izbor mis Evrope i mis Italije. otpratio bi ih do vrta i vratio se svom usamljeničkom. Bila je to savim izrežirana stvar. možda je još tačnije.9 Kada je 1952. „One gotovo da trepere . Proveo sam četrdeset i pet minuta sam sa njim. imenujući deset novih italijanskih kardinala od dvadeset i četiri. postajao je sve uskogrudniji. „Svet je zao". kako kaže Falkoni. Retko kad je imao redovne audijencije za poglavare odeljenja u Kuriji. svog nekada voljenog Đovanija Montinija.12 Što je Pačeli bivao stariji. Kao što smo videli. Držao je samo dva konzistorija za imenovanje novih kardinala. Kako su godine prolazile. odbio je kandidata za koga se znalo da je 193 . Pričalo se da je Montini.10 Pa ipak. Pošto bi porazgovarao sa odraslima koji su sedeli poređani u krug u njegovom kabinetu. Sedeli smo sami i on je rekao: 'Da li je istina da Ajrin Dan razmišlja o razvodu? Šta mislite o predstojećem venčanju Taja (Tajrona) Pauera?' Raspravljali smo samo o vrućim holivudskim temama. koju su tada vodila dva Pačelijeva nećaka. budući papa Pavle VI. a kurijska odeljenja ponižavala". Držao je moju ruku i nije je ispuštao. Džonom Fosterom Dalesom kako bi obavestila pontifeksa da se njegova supa hladi. nepromenljivom rasporedu. odbio je da naimenuje novog kardinala državnog sekretara. Pačelijevi dani prolazili su u društvenoj osami. dovelo je do zanemarivanja običnog klera. Na drugoj konzistoriji. Žrtve su bili biskupi u dijecezama. Odbio je da odobri slučaj kandidata za beatifikaciju pošto je „Sluga božiji" bio pušač.imao je tako snažnu papsku ličnost. sve više kontrolisala njegove dnevne aktivnosti i proveravala pristup do njega. radije dodajući ovaj posao svojim ionako velikim obavezama. Prvo bi vodio decu da pregledaju nemačke jasle koje je kupio tokom boravka u Minhenu.13 Mislio je da su razvratna i da takva takmičenja treba zabraniti. od kojih je većina bila određena za službu u Kuriji. pokazivali su se znaci ekscentričnosti. Ona je na svom svedočenju za beatifikaciju odbacila glasine da je jednom upala na audijenciju sa državnim sekretarom SAD."11 Izgleda da je Pačeli sve manje verovao u buduće generacije. Prema svedočenju za beatifikaciju. uvredio Pačelija obelodanjujući nepravilnosti u Vatikanskoj banci. on je uspostavio ravnotežu. objasnio je. rekao je čuveni filmski glumac i reditelj Orson Vels jednom novinaru. njihove dobrobiti. a redovnice bi donele kolače i toplu čokoladu. ali to je isto tako davalo odrešene ruke snažnijim članovima Kurije.stvarima. izbacio je. zatim bi predao poklone. Kas umro. stalno je galamio protiv džeza i filmova u kojima je bilo otvorenog seksualnog sadržaja. i 1953.

Od tada je započela tiranija vođenja tabela i merenja temperature. Pitanje je bilo da li je dozvoljeno koristiti progesteronsku terapiju da bi se sprečila ovulacija (pre nego što je došlo do masovne proizvodnje same pilule). zaprepastila ga je količina duvana koju su trošili i naredio je svim članovima društva širom sveta da se od tada uzdrže od pušenja. Još od kraja rata. kao što to tumači feministički teolog Uta RankeHajneman: „Generativna namera prirode ne sme se ni u kom slučaju sprečiti čak i kad priroda ne može da ostvari tu nameru i žena umre u trudnoći. on je plaćao račune za duvan jezuitskih otaca na Gregorijanskom univerzitetu u znak priznanja za istraživačke usluge koje su mu učinili. Ali proveravajući troškove jedne godine. ako je ovulacija prekinuta. iako je mrzovoljno odobrio da ženske horistkinje mogu slobodno da pevaju u crkvi.izgovorio „skarednu reč".14 Zamolio je monsinjora Kasa. Pačeli je objavio presudu o jednom ekstremnom slučaju. polovinom pedesetih. tvrdeći da je mogući efekat isti kao kod telesnog endokrinog sistema i zato „prirodan". rekao im je da se to nije slagalo sa svetim siromaštvom. Odredba da „ženska osoba ne sme da priđe oltaru ni pod kojim okolnostima. u kojoj se tvrdi da pojedinci ne smeju da uživaju u zadovoljstvima seksa ukoliko u potpunosti ne „sarađuju" sa njegovom božanskom svrhom rađanja. da pokrije nage statue i slike u bazilici. pomoću kojeg su parovi koristili neplodne periode za seks bez rizika od trudnoće. Dvanaestog septembra 1958. razume se. Pačeliju je palo u deo da razmišlja i da se oglasi o napretku u farmakologiji kojim se nagoveštavala pilula za kontrolu rađanja."21 Međutim.16 Pačeli je sasvim malo ili nimalo popustio pred oslobađanjem žena u Crkvi. nisu gubili vreme primenjujući jezuitsku kazuistiku na situaciju i nastavili su da puše kao što su i navikli. Njegova odluka će dvadeset godina kasnije primorati Pavla VI na konačnu osudu pilule u encikliki Humanae vitae. još uvek je važila. koje je već potvrdio Pije XI u svojoj encikliki Casti connubii (1930). nosi u sebi mogućnost greha. da ne odobrava da sveštenici vode grupe neudatih mladih žena na hodočašće u Rim: takva pastirska aktivnost po njegovom mišljenju. biolozi su izolovali prirodni hormon progesteron (povezan sa početkom ovulacije) i pobožni američki katolički farmakolog Džon Rok.15 Zatim je tu bila kampanja protiv jezuita pušača. Međutim. koji je bio zadužen za zgradu Crkve svetog Petra. neće moći izvesti do kraja. započeo je istraživanja o terapeutskim mogućnostima regulisanja ovulacije kod žena koje su imale teškoće da zatrudne. kako bi sprečio svaku dalju raspravu.18 Što se tiče savremenih pitanja o seksualnoj moralnosti. ovu izjavu opravdavalo je tradicionalističko gledište. Pačeli je tvrdio da se „direktna i nedopuštena sterilizacija uvodi. Pačelijev prethodnik Pije XI je početkom tridesetih godina uzdržano odobrio upotrebu takozvanog metoda ritma. kako bi se sačuvao organizam od posledice trudnoće koja se ne može održati".20 Tako. Rok i njegove kolege su izvršile kliničku probu u Portoriku koja je uspela. Godine 1955. što je obeležilo seksualni život miliona katoličkih parova koji su nastojali (često bezuspešno) da izbegnu neželjenu trudnoću i smrtni greh. Razglasio je. Rok se više interesovao za progesteron kao sredstvo za sprečavanje trudnoće.19 Na Pačelija je tada sve više vršen pritisak da se izjasni. 1934. Pedesetih godina. ako žena zna da se nijedna trudnoća koju će ona inače verovatno imati. štaviše. HIPOHONDRIJA 194 . mesec dana pred smrt. i može da odgovori samo iz daljine"17. mada ne i unutar oltarskog prostora. Jezuiti koji su bili strasni pušači.

koji je izmislio takozvanu ćelijsku terapiju. glumac Alek Ginis prisustvovao je audijenciji za grupu plastičnih hirurga. Ginis je zabeležio ovaj razgovor između pontifeksa i bračnog para koji je sedeo pored njega: 195 . Galeaci-Lisi je predložio rešenje pomodno u ono vreme među filmskim zvezdama i narcističkim svetskim vođama. Kao kardinal državni sekretar. Očni lekar je međutim i dalje nastavio da obilazi Vatikan i da se pojavljuje pri javnim audijencijama. iako su njegove tegobe ukazivale da je reč o psihosomatskom poremećaju.22 Postajući sve osetljiviji i sve veći hipohondar. Po preporuci Galeaci-Lisija. Pačelija je ponovo obuzela štucavica. Galeaci-Lisi je otpušten sa mesta arhiatre. razume se. zapuštanja i bizarnih predloga imala je dugotrajne posledice na Pačelijevo zdravstveno stanje. navodeći da je korisna kod ciroze jetre. Pozvao je švajcarskog lekara Paula Nihansa. Vatikan je primio na stotine hiljada pisama od dece sveta koja su nudila svoje molitve i lekove za njegovo štucanje. dogodio se bučni skandal kada je princ Filipo Orsini. postajali su sve značajniji. Pačeli je bio ubeđen da njegove desni postaju mekše. Vatikan se dogovarao sa njegovom ženom da ga smeste u duševnu bolnicu i on je. tako bitne za alokucije na raznim jezicima. nije bilo štetnih posledica. Galeaci-Lisi bio je Pačelijev lični lekar još od kraja 1930. profesorom Rikardom Galeaci-Lisijem. oftalmologom. i od Kurije su često dolazile preporuke da se on ukloni. Petog oktobra 1958. utisak da je nešto trulo osećao se u Apostolskoj palati. Galeaci-Lisi bio je nadrilekar. po mogućstvu ćelija iz prednjeg dela mozga fetusa. „Seli smo na zlatne stolice naspram Njegove svetosti koji je izgledao bled i umoran.27 Zamenio ga je doktor Antonio Gazbarini. Galeaci-Lisijeva kombinacija neznanja. Ponovo je pao u krevet 1954. Govorilo se o kockarskim dugovima i „promeni ličnosti". Nihans je tvrdio da je njegova terapija svemogući lek. pristao je da dođe u Vatikan. bio lišen svog statusa specijalnog pomoćnika „papskog prestola". a nisu mogli da ga razuvere ni odgovarajući specijalisti. Vremenom. Pačeli je bio ubeđen da je ozbiljno bolestan. atmosfera u Vatikanu nije bila naročito moralno jaka niti psihički zdrava. Ne uspevši da dâ dijagnozu.Od sredine do kraja pedesetih. Pačeli je dao svoj uobičajeni stručni savet. On je obično radio na svojoj klinici iznad Ženevskog jezera. raka i seksualne impotencije.23 pontifeks je često posećivao zubne specijaliste. ali. tada je Nihans još jednom došao i dao novu turu injekcija. Na sreću za Nihansov ugled u Vatikanu. Njegovi odnosi sa ličnim lekarom. i Pačeli se prirodno oporavio i vratio na posao. koji je uživao ugled „pomoćnika papskog prestola". upale bubrega.25 Nihans je takođe tvrdio da njegov tretman usporava proces starenja. bojeći se da bi gubitak zuba mogao da utiče na još lošije varenje i kvarenje njegove dikcije. presekao vene na rukama zbog prekida ljubavne veze sa engleskom glumicom Belindom Li. Prema rečima njegovog nećaka.26 Godine 1956. se iznenada razboleo. koja se upotrebljava u bojenju životinjskih koža. očnog lekara štitila je majka Paskvalina koja je smatrala da je on savršen za papu. Pačeli ga je konsultovao u vezi sa novim naočarima i dovoljno ga je impresioniralo njegovo poznavanje medicine da ga naimenuje za zvaničnog papskog doktora ili arhiatra. Tretman se sastojao od unošenja injekcijom pod kožu pacijenta. Po mišljenju mnogih. posebno svedočenje Pačelijeve mlađe sestre. konsultovao je nekog nepoznatog rimskog zubara koji mu je preporučio hromnu kiselinu. polubratom grofa Galeacija. „živih" ćelija fetusa ovce i majmuna. koji je bio praćen štucanjem.24 Oktobra 1953. Ipak. ali u ovom slučaju. princa Karla Pačelija. progutao je toliko supstance da je to dovelo do stomačnih komplikacija i verovatno do napada štucanja koji su ga mučili danju i noću i konačno postali hronični." Kada je papa sišao sa svog podijuma da ih blagoslovi. U jesen 1958. kako pokazuju izjave za beatifikaciju. u papskoj letnjoj rezidenciji u Kastel Gandolfo. uprkos sve prisutnijem osećanju puritanskog pritiska. Godine 1954.

telo je još jednom preneto motornim mrtvačkim kolima." Predsednik Ajzenhauer je rekao: „Živeo je život pun posvećenosti Bogu i služenja ljudima.. uz pratnju procesije klerika i redovnica koje su molile Krunicu. otac Hentrih. ali nije primenio ćelijsku terapiju. SMRT I SAHRANA PIJA DVANAESTOG Dva dana posle audijencije za plastične hirurge. razmišljao je u svom dnevniku da li je ijedan rimski imperator doživeo takav trijumf. Pačeli se razboleo i pao u krevet. U jednom trenutku."30 Predveče. „A zamislite. u četvrtak 9.Čovek je glasno zaridao.. preko Tibra. ukazivao je počast ne samo prolaženju običnog svetovnog vladara. smrt je potvrdio Camerlengo Svete rimske crkve. Bila su prisutna barem tri papska lekara. procenjuje se da je više od pet 196 . „Poznajem Mičigen". oktobra. ubeđen da je to bio pogrešan izbor. pisala je: „Kada je naš narod stiglo strašno mučeništvo u deceniji nacističkog terora.. rekla je njegova žena.. izraelski ministar inostranih poslova. Uskoro potom. Vaša svetosti. stizale su brojne pohvale od zapadnih državnika. mislio je.30 te večeri. Golda Meir. izgurala iz sobe za audijencije. kardinal Tiseran. došli smo čak iz Mičigena. pozvan je do pontifeksovog kreveta. britanski konzervativni premijer. Anđelo Đuzepe Ronkali. Pačelijevo telo bilo je odneto motornim mrtvačkim kolima do Crkve svetog Jovana Lateranskog u Rimu. Uzviknuo je: „Na posao! Dosijea! Dokumenti! Na posao!" U deset minuta do četiri ujutro. Narod Rima. oktobra 1958. dok je gomila ožalošćenog sveta stajala duž celog puta. koji su se krstili dok je prolazio kovčeg. Pratnja ga je potom. Tri Pačelijeve redovnice bdele su nad umirućim pontifeksom.. „Tako je potresen Vaša svetosti". Paul Nihans je dojurio iz Švajcarske do bolesničke postelje. do bazilike svetog Petra. Trotoari su bili ispunjeni stotinama hiljada tihih Rimljana. u svojoj smrtnoj agoniji izgledalo je kao da se papa sabrao. rekao je: „Svet je siromašniji zbog gubitka čoveka koji je igrao veliku ulogu u odbrani duhovnih vrednosti i u radu za mir. Život našeg vremena bio je obogaćen glasom koji je govorio o velikim moralnim istinama iznad meteža dnevnog sukoba. papski sekretar." Papa je savladao štucanje. glas pape se digao za žrtve. Monsinjor Tardini je izgovorio misu i obavio poslednji obred u prisustvu oca Lajbera. Herold Makmilan. Tiseran je bio taj koji je do kraja glasao protiv Pačelija na konklavi 1939. uz muklo zvonjenje zvona sa stotine zvonika širom „Večnog grada". a naročito na Aleka Ginisa. Bio je otvoreni i zakleti neprijatelj tiranije. posmatrajući putovanje na italijanskoj televiziji u Veneciji. Budući Jovan XXIII. koji je od tog trenutka bio zadužen za leš i poslove oko sahrane i ukopa.. a za njima je izašao papski lekar. Žalimo za velikim slugom mira. kroz ulice. „Pokazao mi je primerak male španske knjige Duhovne vežbe i ponovio nekoliko puta sa suzama: 'Ove nedelje sve vreme sam čitao ovu knjigu i stalno molio molitvu Anima Christi (Hristova duša)'.. rekao je papa.29 U časovima koji su sledili nakon Pačelijeve smrti. 6. dr Gazbarini je proglasio da je pontifeks umro od „cirkulatornog fenomena". noseći fotoaparat.Poseban blagoslov za Mičigen!" 28 Ginis je mislio da su to bile poslednje reči koje je papa izgovorio na engleskom jeziku." Narednog dana stanje se pogoršalo. pored Koloseuma. a otpušteni Galeaci-Lisi je uspeo da se ubaci u bolesničku sobu. već i otelovljenju „duhovne veličine i verskog dostojanstva".. smrknuto gledajući na svakog od „plastičnih hirurga" ponaosob. U 12. možda je pomišljao da je bio u pravu. Naredne večeri. Dok je posmatrao mrtvog pontifeksa." I Makmilan i Ajzenhauer poznavali su Pačelija i privatno i javno. i uspevši da se oslobodi od stiska plastičnog hirurga podigao ruku u blagoslov: . Za vreme bdenja u Crkvi svetog Petra naredna tri dana i noći.

prema svojoj milosti. Euloga je smeštena u mesingani cilindar zajedno sa torbicom u kojoj su bili zlatni. a zatim crveno. i nova zvezda zasjala na nebu. Tako se završio život jednog od najznačajnijih papa u istoriji papstva. trijumfalistička. Kad su se mrtvačka kola zaustavila ispred Crkve svetog Jovana Lateranskog. pobrinuo se i za balsamovanje novim metodom ostavljajući unutrašnje organe na mestu. s desna su bila tri kovčega u koje će telo biti smešteno. Spoljni hrastov kovčeg bio je sada učvršćen zlatnim ekserima i teški trostruki kovčeg konačno je dovezen do visokog oltara i spušten dizalicama sa platoa u pećine ispod. lice mrtvog pape postalo je sivozeleno. pozledio i sablaznio.31 „L'Osservatore Romano" opisao je njegovu sahranu kao „najveću u dugoj istoriji Rima. njegovo telo videlo je više od milion ljudi pre njegove rekvijemske mise. na mnogo načina izvanredna. Telo je ležalo na katafalku ispod velikog Berninijevog baldahina. grehovima počinjenim tokom tako dugog pontifikata i u tako teškom vremenu. međutim. učinilo je moje nesposobnosti i nevrednosti vidljivijim. Doajen prenosa velikih događaja iz Bi-Bi-Sija. rekao je u svojoj eulogi: „Sa njegovom smrću veliko svetlo je napustilo zemlju." 21. Njegovu smrtnu agoniju fotografisao je njegov bivši lekar Galeaci-Lisi. Ričard Dimblbi. niz strašnih riganja čulo se iz kovčega.32 U narednim godinama. Prema jednom opisu. Tokom bdenja u Crkvi svetog Petra. Prve reči njegovog testamenta glase: „Imaj sažaljenja za mene. ozbiljno je komentarisao na engleskom. nije bila u saglasju sa svetom. saznanje o nedostacima. gde se zaustavio na samo šest metara od groba svetog Petra. Bože. a zatim je celo telo uvijeno u crveni pokrov. Vremenom. Poslednje poniženje bilo je kada se njegov nos zacrnio i otpao pre ukopa. posledica je bila da je telo počelo odmah da se raspada na jesenjoj vrućini. u ponedeljak trinaestog. koji je ponudio slike različitim časopisima. pluralizam od relativizma. a smrad je bio toliko jak da je jedan od čuvara pao u nesvest. komisija i propusta. pored izloženog tela. kritičari njegove vladavine razmišljali su o ovim štetnim okolnostima. srebrni i bronzani novčići kovani tokom njegovog pontifikata. potom je unutrašnji kovčeg zavezan svilenim trakama učvršćenim pečatima. mnogo štetnijih za sećanje na njega i instituciju papstva nego što je iko mislio da je moguće tokom njegovog života. pre nego što su ga stavili u zaštitni olovni kovčeg. koji jedini opšti sa Bogom. lice je bilo pokriveno belom svilom. tvrđavu. disciplinovana. Sećanje na njega bilo je prepuno divljenja. širom kontinenta. kako bi ilustrovali pokvareno finale najapsolutnijeg papstva u modernoj istoriji. monsinjor Antonio Baći. bilo je drugih pitanja. Dobri doktor. Zaključujući da Pačeli već uživa božanske vizije. Kamere su se diskretno pomerile dok se telo polagalo u prvi kovčeg. štaviše. Takva je bila autocenzura puna poštovanja koja je okruživala njegovo ime i pontifikat da je trebalo da prođe nekoliko godina da se sazna pravi opis njegove smrti i pogreba i da to dopre do šire javnosti. PIJE XII REDIVIVUS Pačeli je ostavio u iza sebe centralizovanu Crkvu. Ponizno molim za oproštaj sve koje sam povredio. mnogo sramnijih. On je samo preko volje priznao da hrišćanske crkve duguju svoju slobodu i 197 . Ali ova monolitna Crkva. očigledno od brze fermentacije. nadmašivši čak i onu Julija Cezara"." Rekvijemska misa prenošena je preko televizije i dalje uživo preko Evrovizije. papin sekretar za prepisku. zauvek prva i poslednja vlast. propustima. Pačeliju je bilo teško da razdvoji društvenu demokratiju od boljševizma. sa papom koji je zauvek ostao na straži.stotina ljudi u minuti brzo prolazilo u dva reda po pet.

bio je da zatraži oproštaj od Jevreja za hrišćanski antijudaizam. kruti 198 . postojala je grupa radnika-sveštenika i teologa. želeli su Crkvu koja bi bila angažovana u svetu i koja bi išla u korak sa vremenom. Kao što smo videli. sazvao je generalni Koncil u vezi sa pastirskom obnovom i unapređenjem hrišćanskog jedinstva. čovek koji je postao papa Jovan XXIII.u liturgiji i biblijskim studijama. Nešto odgovornosti za to nalazi se u reakcionarnim kurijalnim klikama. posebno u Svetoj službi (čuvarima doktrinarnog pravoverja). do svoje apoteoze pod Pijem XII tokom pedesetih. Kada stariji zvaničnici nisu uspeli da zaustave projekt. pod pokroviteljstvom Nove teologije. Papa Jovan je intervenisao kako ne bi bilo anatema ili ekskomunikacija. deklaraciju o verskim slobodama. poštovanje duhovne autentičnosti ostalih crkava. nepomične tvrđave. predstavnici Nove teologije postali su katalizatori za duboku promenu. Odluke Drugog vatikanskog koncila dovele su do mnogih istorijskih promena . Jedan od njegovih prvih koraka kao pape. Njegovo insistiranje na principu aggiornamento ( da Crkva treba da se razvija i menja spram društva i istorije). ali i dalje je postojalo gušenje stvaralačke teologije. Postojao je neodoljivi zahtev. potrebe i želje koje deli sa drugim ljudima našeg vremena. Stara garda je želela da to bude Koncil koji će da osudi modernu jeres. a ne samo u centru. Katolici su tražili drugačiju vrstu Crkve. Njihova društvena i politička briga bila je neodvojiva od novih pristupa biblijskoj nauci. Koncil je označio kraj ideologije papske moći koju je pokrenuo Prvi vatikanski koncil i koja je trajala preko sedamdeset godina. Drugim rečima. kako bi predstavnici drugih hrišćanskih crkava bili prisutni. koja je podsticala katolike da učestvuju u laičkom apostolatu sa novim svešteničkim službama u industrijskim središtima. štaviše među vernicima. lokalno i šire. reformi liturgije (uključujući tu i upotrebu narodnog jezika) i dijaloga između vera. „Vođen duhom Gospodnjim". Upravo tri meseca posle izbora od 25. Nisu uspeli. To je podrazumevalo verovanje u prisustvo Svetog duha u široj crkvenoj zajednici. pokušali su da onemoguće njegove namere i odluke.širenje pluralističkom okruženju manje-više demokratskih društava na Zapadu. uglavnom u Francuskoj.1 Prihvatajući izraz iz jevrejskog Svetog pisma. pokazalo je široke mogućnosti za radikalnu reformu. Posle Pačelijeve smrti. želeli su da se okonča legalistička monolitnost koju je uobličio i kojom je upravljao Pačeli.2 NEUSPEH KOLEGIJALNOSTI Međutim. kolegijalnost je osporena i odbačena u vatikanskom centru moći. dijalog sa protestantskim i pravoslavnim crkvama. Ukratko. Ovi sveštenici su se zalagali za pluralističku Crkvu otvorenu za mogućnosti ekumenizma i zajedničku akciju protiv totalitarizma. Govorili su o „hodočasnoj Crkvi" što je naglašavalo proticanje istorije. Unutar Vatikana postojala je prilična opozicija. potpuno različita od slike jedne neosvojive. ljudsku grešnost uprkos proviđenju koje vodi. Pokušao je da pomogne Jevrejima tokom rata. više nije bilo mise na latinskom jeziku. za reformu i obnovu. Izraz kolegijalnosti bio je nova metafora za Crkvu koncilskih otaca. Ali najvažnija odluka koja je dovela do promene bila je poziv na „kolegijalnost" priznanje potrebe za deljenjem vlasti između biskupa i pape. Nije pokazivao znake da je naučio lekcije iz svojih kontakata sa nacističkom Nemačkom tokom tridesetih godina. Anđelo Ronkali. Španija pod Frankom i Portugalija pod Salazarom i dalje su za njega bile pojam idealnih društava. vernik treba da nastoji da „razluči u događajima. Od toga je zavisio dugoročni duh i uspeh Koncila. Mnoge stvari više nikada neće biti iste. Proveo je veći deo svog svešteničkog života kao nuncio i dobro je poznavao istočne crkve. rekao je Koncil otaca. a ne protiv njega. govorili su o Crkvi kao o Narodu božijem. januara 1959. bio je sin seljaka iz Bergama. što može biti istinski znak prisustva ili namere Boga".

kao da se Koncil i njegova revolucija nisu ni desili. juna 1963. Zbog toga je totalna vlast ostala isključivo u rukama pape. zapèvao je. u subotu drugog juna 1979. Sve ostalo potiče iz toga. „Ove zemlje". koji je nasledio Jovan Pavle II. na ekstatični urlik mnoštva. uradio je mnogo da spreči da Koncil dopadne u ruke reakcionara. U srcu liberal. „Dođi Sveti duše". pošto je opštio sa Svemogućim. Jovan Pavle II. ali ne i institucionalni mehanizam. Njegova intervencija da spreči ishod kolegijalnog procesa o pitanju od najveće važnosti za katoličke vernike pokazala se kobnom. „ispuni srca vernika i obnovi lice zemlje. želela da odobre kontraceptivnu pilulu pod izvesnim uslovima. U isto 199 . Postojala je moralna obaveza papa da primenjuju kolegijalnost. Međutim. JOVAN PAVLE II Uoči Duhova. Bio je to početak velikog rascepa između progresivaca i tradicionalista. Karol Vojtila. oktobra 1978. Pavle je rešio problem ličnom autokratskom odlukom (fiat) sa svojom enciklikom Humanae vitae (1968). posle tronedeljnog pontifikata Jovana Pavla I. i nasledio ga je papa Pavle VI. Doneo je odluku sam. i nije bilo pokušaja da se opozove Kodeks kanonskog prava iz 1917. bila je to ova izjava data u srcu njegove potčinjene otadžbine. Biskupi i njihovi savetnici došli su na Koncil opterećeni godinama opreznosti. Skupljena su odgovarajuća savetodavna tela koja su. koji su ostajali pri tvrdnji da tako nešto ne treba i ne može da se desi. Tokom tog perioda. Crkva se našla raspolućena između progresivaca. otkrivajući koliko je dubok i dalekosežan uticaj vlasti na imenovanje biskupa u Kodeksu kanonskog prava iz 1917: lišavanje izbornog prava i demoralisanje dijecezanskog klera i laika. ukazujući zamahom desne ruke na zemlju i narod Poljske. Kolegijalnost ne može da napreduje dok papa ima vlast da imenuje i kontroliše svakog biskupa na svetu. sa većinom svetskih biskupa. suočio se sa više od milion ljudi u samom srcu komunističke Poljske: na Trgu pobede u Varšavi. Istorija će mu odati ogromnu počast što je nadahnuo i podržao narodni pokret koji je oslobodio Poljsku od ateističkog komunizma i doprineo procesu koji je doveo do konačnog pada sovjetskog sistema. Pačelijev bivši podsekretar Đovani Batista Montini. Papa Jovan XXIII. Više nikada nije napisao nijednu encikliku tokom narednih deset godina svog papstva. Pavle VI je predsedavao trećoj i četvrtoj sesiji Koncila i upravljao je Crkvom u kritičnim postkoncilskim vremenima. manje od godinu dana papa. kada je 16. on je umro 3. Pape koje su došle posle Jovana nisu bile voljne da to urade. Ključni problem bio je.intelektualni i institucionalni konformizam zaostao još iz vremena Pija X. i to je ostao do danas. zapanjujuće odsustvo pluralizma i lokalnih prava i sloboda." Zatim je dodao. Bilo je nerealno zamisliti da bi led od šezdeset godina mogao da se otopi u toku jedne decenije. navodeći izjave prethodnih papa. izgleda da se Pavle kolebao između progresivaca i tradicionalista sve dok nije intervenisao u savetovanju o kontracepciji. povezuje se sa katoličkom opozicijom Kulturakmpf-u. koji su verovali da je snažni prenos vlasti bio potvrđen. i zalečio otvoreni jaz između učenja i prakse. ili bar odredbe koje štite centralizovanu moć. Ako je postojao ključni trenutak u pontifikatu Jovana Pavla II. izabran za papu. ali ne i primenjen. i tradicionalista. Vatikanski konzervativci su savetovali Pavlu da se mnogo ne meša. podrivanje sinoda (posebnog skupa biskupa koji je uveo Pavle VI da bi nastavio rad Koncila). vatikanska birokratija postala je još moćnija). To bi bila promena kursa koji bi doneo duhovnu utehu milionima. odgovorom mase na Bizmarkove progone. kako se biraju biskupi. Njegova vizija solidarnosti. Nije odobrena nikakva reforma Kurije (ako je nečeg i bilo. Međutim. saradnja između infrastrukture Crkve i poljskih vernika da se sruši tiranija. Koncilski oci nisu razorili strukturu koja je podržavala ideologiju papske moći.

Kada se pojavio u lođi iznad Trga svetog Petra. i obgrlio rukama. Pre nego što je napunio dvadeset." U Apostolsku palatu doneo je živost. maja 1920. Svetski političari su u redu čekali kod njega na prijem. ne kao što je činio papa Pavle VI. živo izražava ovo prisustvo humanosti: Sedeo je za mojim stolom. Otišao je u Rim da istražuje za svoju 200 . započeo je intelektualnu potragu koja će uobličiti njegovu osobenu. humor i humanost. Bejbi Dok na Haitima.Regana. kao što su je opisali oci Drugog vatikanskog koncila? Vojtila je rođen 18. uspravno i elegantno. Ali njegov pontifikat je video ponovno oživljavanje istorijske dileme modernog papstva. uspostaviti stare discipline i vrednosti. Aušvic je bio samo oko 25 km udaljen od njegovog rodnog grada. Buša i Klintona.ili je bar tako izgledalo. Progresivci su verovali da je to bio papa koji će da sprovede reforme Vatikana II. Da li je Rimska katolička crkva piramida sa čijeg vrha vlada čovek u beloj odori? Ili je to Crkva hodočasnika. apokaliptičnu viziju Božanske akcije u svetu. Prvi susret njegovog irskog sekretara sa njim. Skočio je i došao do mene. Vojtilino papstvo izgledalo je u početku kao živo odbacivanje usamljenih uznesenja njegovih prethodnika. sa rukom na glavi. Međutim. i kada se okrenuo bio je to pokret svetovnog čoveka . obespravljenima i onima bez prava glasa. Vojtila je bio svedok užasa nacističke okupacije Poljske i uskoro je iz prve ruke saznao o genocidu nad Jevrejima. bez kragne.izgubili su vlast kada je Vojtila poljubio tle u njihovim zemljama. On ih je podsećao . sveštenicima i laicima. Njegova zuccetto (kapica) bila je naherena na jednu stranu. u Vadovicama. skijaš i planinar širokih ramena. on se pojavljuje kao tradicionalistički autokrata jednako despotski u svom upravljanju Crkvom kao što je bio i Pačeli. savet i odobravanje. teško bi se mogla zamisliti ličnost manje slična Euđeniju Pačeliju.vreme. nedaleko od češke granice.sasvim nepapski. I pored toga. Bio je to vrlo human. koja je ostala nerešena kako se Katolička crkva približavala trećem milenijumu. opisao je sam sebe kao čoveka „iz daleke zemlje". već skvrčeno. ljudi u pokretu. odgajan u katoličanstvu Poljske. ona predstavlja snažan kontrast sa Pačelijevim prilagođavanjem Hitleru i gušenjem političkog katoličanstva u Nemačkoj tokom tridesetih godina. Gorbačova i Jeljcina. Posle rukopoloženja 1946. Malo njih je verovalo do koje će mere razočarati progresivnu stranu sve veće podele unutar Crkve. pišući. radnim ručkovima i večerama sa teolozima i biskupima. Vojtila je antiteza papi asketskoj „ledari. Stresner u Paragvaju . Pinoče u Čileu. do početka Parkinsonove bolesti. Zakucao sam. Što se tiče unutrašnje politike Crkve. Dohvatio me je. Bio je neprijatelj totalitarizma u svim njegovim oblicima. njegova mantija otkopčana na grudima. uzetom u celini. sedeo je postrani za stolom. tradicionalisti su bili ubeđeni da će prelat. Nije mi dozvolio da mu poljubim prsten.na njihove moralne odgovornosti prema siromašnima. postoji duboka protivrečnost u Vojtilinom papstvu. uživao u srdačnim doručcima sa redovnicama. svakog u svoje vreme . slušao je . i izjavio da će njegovo papstvo biti „svedočanstvo univerzalne ljubavi". I dok je jeo. Tu je sada bio čovek koji je. Pa ipak. kao čovek koji je više naviknut na fizičku aktivnost nego na nauku. glumac i pesnik u mladosti.3 Vojtilu su izabrala njegova braća kardinali u osmom glasanju sa velikom većinom: 104 od 111 glasova. trgovačkom gradu nekih 36 km jugozapadno od Krakova. ovozemaljski čovek. Zagovornik i podržavalac društvenog i političkog aktivizma u Poljskoj tokom sedamdesetih i osamdesetih. Jaruzelski u Poljskoj. Jedan broj vodećih posleratnih diktatora Markos na Filipinima.

„Jedan prst je povukao obarač". veruje. dok transcendirana stvarnost ostaje u domenu Crkve." Ali postojala je još jedna sila koja ga je vodila. On veruje. koja ga je. rekao je: „Drvo je bilo trulo. rekao je ogromnoj masi u svetilištu Fatime tokom proslave Naše gospe iz Fatime 1982. njegovo mišljenje je brusila stalna potreba da se upušta u antagonističku debatu sa marksizmom-lenjinizmom. Godinu dana nakon napada. odanost Našoj gospi iz Fatime. Vojtila je obnavljao svoje verovanje u onosvetovni sukob između sila mraka i sila svetla. ohrabrilo je osporavanje komunizma u Poljskoj i van nje. čiji se uticaj osećao. i postao je nadbiskup Krakova 1964. spasla prilikom pokušaja atentata na njega 1981. koja je započela novembra 1978. što je bilo jedno od poslednjih Pačelijevih episkopalnih imenovanja. to je više sledio svoje neposredne prethodnike. on je sve više bio sklon da deluje sam.doktorsku tezu o svetom Jovanu od Krsta. Vojtiline meditacije bile su usmerene na zagonetku iskustva njegovog ranijeg života. Bio je lukavi protivnik poljskog represivnog komunističkog režima. stavio je metak u krunu iznad statue Device. dok je njegova misao sazrevala. jedine slobodne radničke organizacije u Istočnom bloku. apsolutistički način mišljenja. Vojtila je nastavio da se vraća detaljnom iščitavanju neotomističke filozofije. „drugi je vodio metak". kako je verovao. što je duži bio njegov pontifikat. samo snažni papa koji vlada sa vrha. On je ponovo uveo ideologiju papske moći. Ključ za ovu prividnu protivrečnost je njegovo dualističko viđenje ljudske prirode. Posmatrajući iz epicentra kako se Crkva vuče tamo-amo. može da vodi samo do centrifugalne fragmentacije. Vojtila je izgledao naklonjen pluralizmu. Njegove meditacije o „ličnosti koja dela" bile su pod uticajem radova nemačkog filozofa Maksa Šelera. U godinama u kojima su se mnogi teolozi okretali više racionalnim. kao da je sve zavisilo od njega i samo od njega. Sa tipičnom skromnošću. Tako je društvenu i političku akciju najbolje ostaviti laicima. Jovana o „Mračnoj noći duše" tvrdi da božansko znanje ulazi u duh koji je očišćen putem patnje. postao je sve više ubeđen da je svetsko zlo bilo van čovekove odgovornosti i razumevanja. Jovan Pavle II se bez odlaganja suočio sa nizom globalnih kriza koje su pretile celini i opstanku Univerzalne crkve. ja sam ga samo dobro protresao. Pokojni kardinal Džon Krol iz Filadelfije. Pluralizam. što za njega znači uvođenje odluka i vlasti Hristovog vikara na zemlji. on 201 . španskom mističaru iz šesnaestog veka. Vojtila je narednih sedam godina studirao filozofiju. Na površini. Tokom najduže papske vladavine u ovom veku. bio je to jedan nepomirljivi. može spasti Crkvu. teret same istorije. u Nemačkoj tokom dvadesetih godina. nenasilnu pobunu. iznutra. Verovao je u sposobnost device Marije da deluje u istoriji . kako mogu ljudska bića da dele uzvišenu sudbinu okrenutosti ka Bogu i da budu sposobna za užase Aušvica? Kada je došao u srednje godine. noseći na svojim plećima teret snage milijarde vernika. daleko veće nego zlo za koje se svaki od nas oseća lično odgovornim". Njegovo podržavanje sindikata „Solidarnost". „izgleda da je veće nego ikad. pisao je da je Jovan Pavle II „studirao teologiju klečeći na kolenima". U Latinskoj Americi. Međutim. Intelektualno izdvojeno od Zapada. „Zlo koje postoji u svetu". kako to smatra njegov biograf Majkl Velš. sumnje i molitve. Vrativši se u Poljsku. posebno o pitanjima morala . da ljudsko biće „i treba društvo i prevazilazi ga". sociološkim rešenjima. gde je radio na različitim mestima kao župnik i nastavnik u semeništima.izražavajući kao i Pačeli. značajno doprinoseći silama koje su vodile do drastičnih promena političkog stanja u Istočnoj Evropi. Ideja sv. Rukopoložen je za biskupa septembra 1958. komentarišući Vojtilinu tezu.insistiranjem na unutrašnjem zlu „nedopuštenih" seksualnih odnosa. kao što smo ranije videli. Odvažno je preformulisao koncept solidarnosti kao praktičnu inspiraciju za narodnu. i postao je kardinal u svojoj četrdeset i šestoj godini. rekao je u propovedi.

katoličanstvo u Latinskoj Americi i dalje je opterećeno eksplozivnim sukobom između katoličke levice i desnice. zato što je razvodnjavao rimsko doktrinarno pravoverje: pisanje Balasurija je bacilo sumnju na doktrinu prvobitnog greha i devičanstvo Majke božije. jednostrane interesne grupe . Njegovo naimenovanje Volfganga Hasa. Kasnije je rehabilitovan. stalno onemogućava da lokalna crkva izabere kandidata koga želi. Od nadbiskupa Rejmonda Hanthauzena iz Sijetla. Na javnim skupovima za običan narod. bio oslobodilac potlačenih? Na kraju veka. Tisa Balasurija. kontracepcija. Sredinom osamdesetih opozvana je dozvola za nastavnički rad Čarlsu Kjuranu sa Katoličkog univerziteta u Vašingtonu. ideju da greh nije toliko odbijanje da se sluša reč Božija koliko je on rezultat nepravedenih društvenih i političkih odnosa. koje u sebi sadrže elemente od animizma do obožavanja predaka. deleći kondome da zaustave epidemiju side u Centralnoj Africi. on je cepteo od prezira zbog zviždanja sandinista u Managvi (Nikaragva) na jednoj misi na otvorenom prostoru. Vojtila je propovedao opraštanje dok su katolički disidenti sa zastavama i parolama odbacili njegovu samilost. Kao da govori da će se možda naredna generacija obazirati na njegova upozorenja. Njegove mete bile su abortus. Ugledni flamanski naučnik Edvard Šilebek bio je pozivan u Vatikan tri puta na ispitivanje. U SAD. Godine 1997.tražili su da svoju veru izraze na individualan način. homoseksualnost i razvod. koja daje snagu njegovoj glavnoj strategiji u borbi za jedinstvo: kruta kontrola nad izborom biskupa u svetu i nad njihovim ponašanjem. pripadnici Novog doba . Progresivci su bili svedoci spektakla kada je Jovan Pavle II iskoristio svoju ogromnu moć da ponizi teologe. Zatim. a ne Karl Marks. tražilo se da prihvati posmatrača koji će da nadgleda njegove komentare o poništenju braka i njegovo držanje prema lokalnoj homoseksualnoj zajednici. poznatog protivnika nuklearnog naoružanja. on zanosi ogromnu masu na stadionima sveta. suočenih sa misionarskim prodorom protestantskih pentekostalaca.homoseksualci.postojano odbacuje ono što smatra „marksistički nadahnutom" teologijom oslobođenja. Njegova sjajna fizička i psihička snaga u skladu je sa izvanrednom uverenošću u mističnu prirodu njegovog poziva. Postoje pritisci da se popusti u pitanju svešteničkog celibata u kulturama gde se nedostatak muškog seksualnog izražavanja smatra perverzijom. Slična pobuna desila se 202 . Stalno daje prednost najreakcionarnijim kandidatima za biskupije. Zašto oni nisu razumeli da je Hrist. švajcarskom teologu koji je osporavao papsku nepogrešivost. u Africi i Aziji. zbog njegovih umerenih pogleda na seksualnost. Vojtila kao da drži mnoštvo centrifugalnih sila u napetosti. sa svojih šezdeset miliona katolika. U prvoj godini svog papstva. Ako je Latinska Amerika tražila oslobođenje od političkog i društvenog ugnjetavanja. Samo četiri godine nakon svog ustoličenja. povodom svog tumačenja Svetog pisma. pristalice abortusa. Godine 1993. Vojtila je ekskomunicirao pisca-sveštenika iz Šri Lanke. abortus. za biskupa Šura u Švajcarskoj. postojanost tradicionalnih i lokalnih religija. hedonizam i neobuzdani kapitalizam. on je opozvao nastavničku dozvolu ocu Hansu Kingu. imalo je za posledicu da su parohijani napravili tepih od svojih tela pred katedralom i prisilili sveštenike koji su služili misu da idu preko njih. kako bi ušli u crkvu. katolici Severne Amerike činilo se da traže oslobođenje od papske vlasti jednako kao i od samog prvobitnog greha. feministkinje. uprkos propasti komunizma. neomiljenog krajnjeg konzervativca. pošto sadašnja generacija izgleda nepopravljiva: on voli masovne demonstracije katoličkih omladinskih pokreta. on kinji lokalne biskupe zbog propusta da osude kontracepciju. lezbijke. U međuvremenu. Putujući kroz Severnu Ameriku 1987. Tu se nalaze misionari koji teško rade. Odbacio je primedbu da nije podržavao „rešenje za siromašne". u Denveru. Iza zatvorenih vrata. predstavljala je izazov rimskom načinu vere i molitve. on je tražio na masovnom skupu omladine da „odbace lažne proroke i lažne učitelje" koji ih vode „putem nemogućeg oslobođenja". tu su pitanja doktrinarnog pravoverja. Pritisnut sa svih strana. koji podsećaju na Katoličku akciju iz tridesetih i pedesetih.

Stvaranje svetaca je središna preokupacija. podržavaoci iz nekatoličkih medija previđaju činjenicu da je Jovan Pavle dokazani prijatelj Opus Dei. Tri četvrtine američkih i britanskih biskupa su sada naimenovani od Jovana Pavla II. Mnogi vernici. „potrošila je barem institucionalno svoju snagu". Ova vizija Crkve je sve više neprijateljska prema hrišćanskom ekumenizmu i ona istrajava na vladavini muškaraca i celibatu. papinog ličnog izaslanika pri tamošnjoj Crkvi. gde čeka crkvenu istragu. To samo može da znači širenje jaza u budućnosti i neizbežan sukob. „velika plima koju je pokrenula sila Vatikana II". često protiv lokalnih želja. postoji izborno telo koje reafirmiše pravo čoveka u beloj odeždi da autokratski upravlja sa vrha. izvan kontrole Vatikana i sve otvorenije „disedenti". kao što to kaže Adrijan Hestings. Na jednoj strani. „Papa Jovan Pavle II snažno nameće svoju viziju dobrog života i zahteva da je svet prati. gde episkopat ćuti u svom konformizmu dok su teolozi na većini katoličkih univerziteta. Karakteristična je njegova opaska: „Ne smete da dozvolite da se javi bilo kakva sumnja o pravima pape da slobodno imenuje biskupe. modernog desničarskog verskog reda španskog porekla. U SAD. upravo zbog svoje samostalne autoritarnosti. i njegovim oduševljenjem za kanonizaciju Euđenija Pačelija. Kasnije. Pluralizam i kolegijalnost se smatraju neprijateljima centralističke vlasti. Oni žele papu koji će da predsedava nad Crkvom u milosti kao konačni apelacioni sud.4 Pačelijev monolitan piramidalni model Crkve još jednom se učvrstio. Oni tvrde da modernoj ideologiji papske moći nedostaje tradicija. osnivača Opus Dei." Svetovni i nekatolički posmatrači i komentatori su mu čestitali na odbrani apsolutističkih moralnih standarda protiv plime relativizma. Značaj Pačelijeve kanonizacije Pija X. da ona odbacuje istorijsku mudrost i autoritet koncilijarne Crkve. uvereni da ona nudi najbolju nadu za jedinstvo i opstanak. Groer je bio optužen za pedofiliju i oteran u samostan. proglašen je za čoveka godine od magazina „Time". u velikom i možda sve većem broju u stvari." Tradicionalisti su oduševljeni zbog ogromnog odobravanja onih koji dolaze iz nekatoličkog sveta. „U godini u kojoj toliko ljudi žali zbog propadanja moralnih vrednosti ili traži izvinjenja za loše ponašanje". Prevladava marijanska odanost. Oni su skloni da se odreknu postojanja takvog pape koji obezbeđuje nepogrešiv mehanizam kako se ukaže potreba. značilo je izričiti mandat da stavi veto na izbor novih biskupa kako bi suzbio liberalne tendencije u severnoameričkoj Crkvi. 203 .kada je naimenovao krajnjeg konzervativca Hansa Groera za nadbiskupa Beča. Progresivci. kao što je Communione e Liberazione. Godine 1994. sa naglaskom na čudima i otkrovenju u gnostičkom stilu. kaže se u navodu. koji se specijalizuju za sprovođenje kontrole na vojnički način i koji odbacuju pluralističke medije. takođe u velikom broju. vernici austrijske crkve morali su da prihvate tri druga reakcionarna izbora protiv svoje volje. Oni odbacuju mašineriju po kojoj papa interveniše da imenuje biskupe širom sveta. jer to nije način na koji kolegijumi treba da obavljaju svoj posao. antimodernističkog pape. Međutim. imenovanje nadbiskupa Pija Lagija za apostolskog pronuncija. i da on promoviše interese sektaških masovnih pokreta. povezuje se sa Vojtilinom beatifikacijom Esriva de Balaguera. i metafore o „hodočasničkoj Crkvi u pokretu" i „Narodu božijem" retko se koriste. Stvaranje sveca od Pija XII predstavljalo bi odlučnu pobedu tradicionalista nad progresivcima u tumačenju odredbi Drugog vatikanskog koncila. bar za sada. Prvi znaci titanske borbe mogu se videti u Severnoj Americi. Više od dvadeset godina Vojtilinog pontifikata i trideset pet godina od početka Drugog vatikanskog koncila. i dalje tvrde da su papa i Kurija propustili da primene suštinsku odluku Koncila o kolegijalnosti. Jovan Pavle II je kanonizovao više svetaca tokom svog pontifikata nego sve druge pape zajedno od kada je ustanovljena formalna procedura. sa vladajućom Kurijom koja nameće konformizam i dijecezanskim biskupima koji se lišavaju svojih ovlašćenja i slobode. u potpunosti odobravaju reafirmaciju ideologije papske moći Jovana Pavla II.

čiji je rad na Pačelijevom Nemačkom konkordatu sa Hitlerom i njegovim posledicama po Katoličku crkvu u Nemačkoj. Euđenio Pačeli je bio usamljen i tajanstven čovek koji. U mnogim delovima sveta. koliko je poznato. u svetlu ove priče. 22. ovi dokumenti koji se sastoje od sedamdeset i šest intervjua (na oko hiljadu stranica teksta) i koji su vođeni pod zakletvom pre četvrt veka. jula 1933. nije pisao dnevnike pre nego što je postao papa. 204 . Međutim. Ovde se mogla ispričati istorija Pačelija u svetlu novih dokaza. teško je proceniti punu meru moralnog i društvenog slabljenja lokalnih crkava. Knjiga daje jedinstven Pačelijev portret tokom ratnih godina i rešava pitanja koja je postavio Čedvik. pisao njenoj majci. S obzirom na važnost Pačelijevog udela u preoblikovanju kanonskog prava. proučavaoci vatikanske istorije tokom rata imali su veliku pomoć u jedanaest tomova doku-menata objavljenih po uputstvu Pavla VI. i kao papskog nuncija u Nemačkoj od 1917-1922. U epohi koja je veoma prijemčiva za verske slobode. da papska autokratija. On me je upoznao sa procesom koji je doveo do objavljivanja Codex Juris Canonici iz 1917. iako postoje dileme oko celovitosti ove zbirke. doveo do potpisivanja Nemačkog konkordata između Trećeg rajha i Svete Stolice. Pošto savremena procedura za beatifikaciju i kanonizaciju zahteva strogo istraživanje dokaza o svetosti „Sluge božijeg". dovedena do krajnosti. 1986). ideja vodilja ove knjige bila je da pokaže da kada papstvo jača na račun Naroda božijeg. Najveću zahvalnost i poštovanje dugujem ogromnom naučnom delu pokojnog Klausa Šoldera. gđi Bridžit Makivan. Zahvaljujući ljubaznosti ledi Hesket. britanski poslanik u Vatikanu. kao što sam ukazao u mom tekstu. zahvaljujući tome što se dobio uvid u dosada nepristupačne dve zbirke neobjavljenih izvora u zatvorenim arhivima u Rimu. crkava i nacističkog režima dostupna je u vladinim arhivima u Parizu. može samo da demorališe i oslabi hrišćanske zajednice. imao sam sreću da radim sa profesorom Đorđom Felićijanijem sa Katoličkog univerziteta u Milanu. Ništa što postoji nije dostupno naučnicima. Štaviše. Ova pisma čine celinu sa Ozbornovim dnevnicima. na dokumentaciji dugog procesa koji je. mogao sam da navodim niz privatnih ratnih pisama koja je Fransis Darsi Ozborn. neprocenjiv je rad pokojnog jezuite Ludviga Folka i drugih. i 1981. Prva je zbirka zakletih izjava za beatifikaciju Pija XII. Obimna građa koja se odnosi na veze između Vatikana. katolička crkva gubi moralni i duhovni uticaj na štetu svih nas. Pored toga. između 1965. a napisao je samo nekoliko intimnih pisama. citiranim u knjizi Ovena Čedvika Britanija i Vatikan tokom Drugog svetskog rata (Kembridž. Ovde se oni koriste po prvi put. pošto se vatikanski arhivi drže pravila o čuvanju tajnosti od sedamdeset i pet godina. da ponovno utvrđivanje Pačelijevog modela vlasti zanemaruje bolne lekcije iz nedavne svetske istorije. DEBATA O „ĆUTANJU" I SVETOST Proučavanje savremene istorije papstva nije lak zadatak. Druga zbirka. i sa udelom koji je Pačeli imao u tom poslu. Katolička crkva uživa blagodeti pluralizma široko potcenjenog od njenih tradicionalista. Londonu i Nemačkoj (posebno u Katoličkom arhivu u Minhenu). sakupljeni dokumenti u vezi sa Pačelijevim aktivnostima kao vatikanskog birokrate od 1913-1917. Međutim.Oni koji žude za ostvarenjem kolegijalnosti u Katoličkoj crkvi možda će prihvatiti. u posedu jezuita. bila mi je dostupna zahvaljujući ljubaznosti pomoćnika u Državnom sekretarijatu u Vatikanu. pokazali su se bitnim. jezuite Marsela Šapena. IZVORI. Profesor Felićijani je radio na istorijskim izvorima kodeksa sa mikrofilmovanim kopijama čitavog procesa. omogućio nov uvid u neuspeh katoličkog suprotstavljanja usponu Hitlera i nacista. nadbiskupa ŽanLuja Turena i svesrdnoj pomoći arhiviste sekretarijata.

ako ne i nemoguće. mi zahvaljujemo vrhovnom pontifeksu i vernicima koji su. pravi se nevešt. u Štutgartskoj deklaraciji iz oktobra 1945. Namesnik je istorijska fikcija zasnovana na oskudnoj građi. Kurt Gerštajn koji je bio svedok gasnih komora. „Na primer. to je „zbunjujuće i strašno pitanje kome niko ne bi trebalo da priđe prenagljeno". Namesniku se prilično verovalo i brisanje tako moćne. jednostavne slike o čoveku pokazaće se teško. ostaje ravnodušan. Važno je. rekao je: 'Iznad svega. dr Džozef Natan koji je predstavljao Italijansku jevrejsku komisiju. 205 . Argumenti o reakciji Euđenija Pačelija na Konačno rešenje. nasuprot tome. Uprkos tome. Osnove na kojima počivaju ove ocene o znanju i ponašanju pape.Svako ko se upušta u proučavanje Pija XII mora da prati tragove onih koji su pokušali da reše problem njegovog ćutanja za vreme rata. preokupiranog svojim investicijama koje ne stoje dobro zbog savezničkog bombardovanja italijanskih fabrika. da Hohutov komad vređa najosnovniji kriterijum dokumentarnosti: da su takve priče i portreti valjani samo ako su istinito prikazani. besne već više od trideset i pet godina u ogromnim zbirkama naučnih i medijskih priloga. priznali progonjene kao svoju braću i sa trudom i odricanjem požurili da nam pomognu.4 Konačno. Ali Jovan Pavle II je tu poslednju priliku iskoristio da opravda ponašanje Pija XII za vreme rata. gramzivog. šta je video. međutim. u proleće 1998. a naredne godine i u Njujorku. podsećajući na Šilerove komade. Obavešten o logorima smrti u Poljskoj. zanemarujući strašne opasnosti kojima su bili izloženi.' "2 Najraniji i najoštriji napad na ponašanje Pačelija tokom rata desio se 1963. ciničnog. Međutim. Orsenigo odbacuje da prihvati bilo šta što je čuo i odbija da prenese obaveštenje papi. Pisan u slobodnom stihu. postojale su papske inicijative s ciljem zalečenja jaza između dve vere: opšte priznanje Jovana XXIII o vekovnom postojanju verskog antijudaizma. uključuju argumente o dokumentima i datumima. već samo da bude ponosan. pisao je. izveštava berlinskog nuncija. o istoriji nasilja nad Jevrejima. Svaki pokušaj da se dâ konačna presuda izaziva suprotnu reakciju. Stav Svete Stolice određen je u prvoj sceni kada istorijska ličnost. ljutog na Zapad i raspoloženog prema Nemačkoj.3 Komad se te godine pojavio i u Londonu. karakterizacija Pačelija kao grabežljivog licemera je toliko netačna da ispada smešna. one takođe ponekad iznose nepoverenje prema nedostajućim dokumentima i spekulišu o savesti čoveka kakav je bio Pije XII. posete Jovana Pavla II dvema sinagogama i njegova izjava poznata kao „Sećanje". izjavljujući da Pačeli nije imao za šta da se izvinjava.5 Gerštajn nikad nije video Orseniga i dugački razgovor koji se odvija na sceni nikada se nije desio. sedmog septembra 1945. da bi potom bio preveden na više od dvadeset jezika. tokom više od pola veka posle završetka Drugog svetskog rata. Evangelističke crkve u Nemačkoj priznaju. Ovo mesto se dramatski pojačava okolnošću da se vrši prikupljanje rimskih Jevreja u trenutku dok Gerštajnov izaslanik moli za pomoć. Hohutov Pačeli spekuliše o prednosti da proda neke od akcija uticajnim Amerikancima u nadi da bi ih to moglo odvratiti od daljeg bombardovanja Rima. Hohutov portret pape prikazuje ga kao bezosećajnog. čak i među ljudima koji nikad nisu videli ili čitali komad. „Mudrost diplomatije Pija XII javno su u brojnim prilikama priznali predstavnici jevrejskih organizacija i ličnosti". Međutim. Ali Pačeli. sa postavljanjem komada Namesnik Rolfa Hohuta u Berlinu. Još ozbiljnije. poseta Pavla VI Izraelu. Gerštajnov izaslanik stiže u Vatikan i dobija audijenciju.1 kao što je to učinila i katolička hijerarhija. Sveta Stolica je ostala nema. koji se prvi put pojavljuje u četvrtom činu. izvršavajući uputstva Svetog oca. nadbiskupa Orseniga. Kao što kaže Džonatan Steinberg. on je oblikovao do danas popularnu predstavu o Pačeliju. Ali stalno zanimanje ukazuje da nove generacije još uvek pokušavaju da shvate ogromna pitanja savesti papstva i Katoličke crkve. svoju odgovornost za zločine režima.

priča kako je susreo potištenog Saula Fridlendera u Parizu 1962."9 Dokumenti koje je objavio Vatikan . Hrvatska. Vizel je upoznao Fridlendera sa pariskim izdavačem Polom Flamanom pri „Editions du Seuil".. i 1981. marta 1942. Rat rečima. Rad se pojavio u jedanaest tomova između 1965.Međutim. da dostavi u Vatikan." Tokom pripreme teze o diplomatiji Trećeg rajha. Rad koji je već bio napisan pre nego što je Namesnik bio postavljen na scenu. „Naš memorandum". „Italijani su provalili šifru i imali su praktično sve što smo slali.pokazuju da je memorandum Rignera i njegovog kolege. monsinjoru Filipeu Bernardiniju. optužbe i protivoptužbe koje su sledile posle Hohutove predstave podstakle su traganje za autentičnom građom. a zatim se pojavila u Njujorku i Londonu 1966. Mogli smo da pokažemo mere koje su preduzeli nacisti da unište čitav jevrejski narod.Actes et Documentes . kao što su Francuska. Hohutov komad ima još još jedan dalekosežan ishod za istoričare. To je strogi pokušaj da se pusti raspoloživim dokumentima da govore za sebe. kao što je ranije pomenuto. ali da li je bio potpun? Usred borbe rečima o tome da li je Pije XII znao i kada. „Odmah sam shvatio u čemu je bio problem. crkveni istoričar na Gregorijanskom univerzitetu. Slovačka. piše Vizel. Fridlender se. piše Rigner."7 Ova samouverena tvrdnja nedavno je osporena. Tako je „započela Fridlenderova karijera". Situacija je detaljno izložena od zemlje do zemlje. kako Fridlender oprezno navodi u zaključku knjige. Riharda Lihthajma primljen u Državnom sekretarijatu.8 Rigner koji je koordinirao informacije u Švajcarskoj iz čitave Evrope tokom rata. Fridlender je bio istoričar nacističkog perioda. „U svakom slučaju". Sakupljeni pod opštim naslovom Actes et Documents du Saint Siège relatifs à la Seconde Guerre Mondiale.6 Fridlenderova knjiga Pije XII i Treći rajh objavljena je u Parizu 1964. samo jedan tom (prvi) se pojavio na engleskom. usred dešavanja sa Hohutovom knjigom. „otkriva katastrofalnu situaciju Jevreja u brojnim katoličkim zemljama ili zemljama gde živi veliki broj katolika." A ovo se desilo. Pavle VI je naredio grupi jezuitskih naučnika da brzo spreme za objavljivanje vatikanske ratne dokumente. da je 206 . da „vladajući pontifeks izgleda da je imao naklonost za Nemačku što nije umanjila priroda nacističkog režima i što nije bilo odbačeno sve do 1944". pošto je otkrio. Obim dostupne građe bio je upečatljiv i naučnički. skrenuo je pažnju na odsustvo iz dokumenata Svete Stolice suštinskog memoranduma koji je on dao 18." piše Vizel. On je bio ubeđen da ih niko nije dirao niti vadio pre nego što je građa postala dostupna priređivačima. a on sam je preživeo rat sakriven u katoličkom samostanu u Francuskoj. Poljska. Autor Eli Vizel. iako ne isključivo na izveštajima koji su prolazili kroz ruke nemačkih ambasadora pri Svetoj Stolici tokom rata. njegovi roditelji su umrli u Aušvicu. rekao mi je kratko. dokumenti su objavljeni na originalnim jezicima sa odgovarajućim naučnim aparatom na francuskom. naravno. „Dok smo sedeli na terasi jedne kafane na bulevaru Sen Žermen".. preživeli iz Aušvica i Buhenvalda. u memoarima Gerharda Rignera Ne jamais désespérer. „uzeo je valijum i ispričao mi svoje nevolje. nije li bilo moguće da je Vatikan zadržao kompromitujuće dokumente? Poslednji preživeli priređivač od četvorice. Niko nije otkrio da smo bilo šta sakrili. pošto sam ga preživeo. izbio je zbog polemike na površinu. Godine 1964." Narednog dana. Rođen 1932. „Izdavači nisu više bili zainteresovani za taj period. imao je duboko dejstvo na Vatikan. pošto se „istinitost dokumenata mogla proveriti samo ako bi se uporedila sa odgovarajućim dokumentima iz Vatikanskih arhiva. jezuita Pjer Blet. Rumunija. Zasnovan uglavnom. nedavno mi je rekao da su dokumenti bili pohranjeni u kutijama u prašnjavoj prostoriji u Vatikanu i da su izgleda bili netaknuti od rata. Fridlender je naišao na senzacionalne dokumente o politici Pija XII prema nacističkoj Nemačkoj. papskom nunciju u Bernu.. nadao da će Vatikan otvoriti svoje arhive.

Oni svakako ne opravdavaju opreznost i ćutanje Pija XII". Međutim. Oprosti nam što smo Te razapeli po drugi put u njihovom telu. koja ostaje glavni izvor za svakog ko ulazi u polemiku i koja optužuje Pačelija da je znao za ustaške zločine. neće olakšati teški posao traganja za njom. neposredno ili posredno. bio je obimna i optužujuća hrvatska građa. a da nije ništa rekao ili učinio.15 Međutim. Snabdeven zahvalnicama iz mnogih jevrejskih četvrti. Levi ispravno hvali Pačelijevu mučnu dilemu. piše on. „dugo su raspravljali o liniji koja razdvaja katoličku uzdržanost i nehrišćanski kukavičluk. Posebno je nastojao da prizna napore pape Jovana XXIII da se izvini za dugu tradiciju katoličkog antijudaizma i naglasio je Jovanovu molitvu za oproštaj. u borbi sa takvim nečuvenim zlom. Međutim.13 Falkonijev poseban doprinos debati. pošto postoji jasan opis njegovog sadržaja . koji je bio izraelski konzul u Milanu početkom šezdesetih. Jer nismo znali šta činimo". uključujući tu i Crveni krst.. mada ne i dovoljno snažno. Levi rečito. Centralne cionističke arhive i Jevrejske opšte istorijske arhive u Jerusalimu za detalje o pomoći Vatikana Jevrejima za vreme rata. Zapažena je knjiga Gintera Levija Katolička crkva i nacistička Nemačka (Njujork. razni pisci su nastavljali da daju svoja mišljenja.000 Jevreja. On je izračunao da je Pije XII.. Pitanje je ipak. on je tvrdio da je Sveta Stolica učinila više da pomogne Jevrejima nego bilo koja druga zapadna organizacija. Falkonijevi opšti zaključci o Pačeliju i Konačnom rešenju su oprezni. stvarni tekst dokumenta je izostavljen. Niti je ovde pominjana Hrvatska koja je bila na vrhu liste Pačelijevih ćutanja i koja je postala središte javnog interesovanja početkom pedesetih zbog suđenja kardinalu Stepincu u Titovoj Jugoslaviji.11 Rigner zaključuje sa nadom da će Vatikan predati sva dokumenta koja čuva o Piju XII i genocidu nad Jevrejima. U svakom slučaju. dozvoljavajući da je protest mogao da pogorša stvari za Jevreje kao i za katolike. u fusnoti u Tomu osam (Volume 8). Lapid je pretražio Jad Vašem Arhiv. upozorio je da ta oblast još uvek krije „nepredvidive tajne".. Ćutanje ima svoje granice.„Vatikan je bio dobro informisan i.10 Pa ipak.i čak sa boljim ishodom"."12 Problem je zatim uporno istraživao novinar i bivši sveštenik Karlo Falkoni u knjizi Ćutanje Pija XII. 1967). Nije bio spreman da ide van priče koju iznose dokumenti . čiji se jedan deo takođe pojavio u časopisu .14 Posle Falkonijeve knjige došla je jedna oduševljena pohvala Pačeliju u delu Pinhasa E. Postoje situacije kada je do moralne krivice došlo zbog propusta. i da je pokazao svoje odobravanje režimu.. Lapida. iako je Falkoneova knjiga bila objavljena dve godine pre njegove.Commentary". da li bi Lapid mogao da 207 . Rigner dodaje da je izostavljanje utoliko više za žaljenje pošto su on i njegove kolege naglasili da su u „nekim od ovih zemalja političke vođe bile katolici osetljivi na vatikansku inicijativu". spasao živote 860. i izrazio je nadu da će „uskoro drugi da slede i koriste se tragovima koje sam otkrio . Ali on navodi da je Vatikan intervenisao samo u slučaju Slovačke. štampajući je na naslovnoj strani knjige: „Oprosti nam za prokletstvo koje smo grešno pripisali njihovom imenu kao Jevrejima. „Katolički teolozi". objavljenoj prvo na italijanskom 1965. Lapid izgleda da nije koristio Falkoneovo istraživanje. 1964). a potom na engleskom 1970. Poslednje tri pape i Jevreji (London. Tu je liniju često teško odrediti i nikakva kazuistika o ćutanju spram zločina koji je dozvoljen da bi se sprečilo veće zlo. postavlja pitanje etike upotrebe diplomatskog jezika ili namerne dvosmislenosti. gde je katolički sveštenik Jozef Tiso bio predsednik i gde je došlo do „ublažavanja ove antisemitske politike". Pa ipak.. dok je Vatikan tako radio šezdesetih na svom projektu od jedanaest tomova.. papu su stalno nagovarali da progovori.des mesures antisémités".dokument preživeo i da je u njihovom posedu. februara 1964.

neodvojiva od želje da Vatikan prizna Izrael. On. iako je Rignerov memorandum dovoljan dokaz da je 208 . u kome ona osporava nacističku monstruoznu teoriju i ispituje nivoe saučesništva među običnim ljudima u Rajhu i čak unutar same jevrejske zajednice. takva informacija nije se pojavila. govoreći nam „mnogo o stvarnoj vrednosti onoga što se cenilo u Rimu i to je jasno govorilo i o stanovima od blata i svemu što se nalazilo između. Kaca su u Italiji. po Lapidovom mišljenju. „imala uticaja na zvanično katoličko priznanje jevrejskog naroda. pošto je njegov glavni cilj bio da pozdravi „Jevrejsku shemu" na Drugom vatikanskom koncilu. navodi iz Fridlendera Rignerov memorandum poslat u Rim preko švajcarskog papskog nuncija. piše on. Kac tvrdi da je. i na kraju je sudija okončao slučaj u nedostatku dokaza. njegova jednaka prava i neraskidive veze koje povezuju hrišćanstvo sa starijom verom". marta 1944. međutim. Pačelijevi su izgubili. ali u njoj postoji i jedna rđava crta diplomatskog samointeresa. s obzirom na svoju „superiornu organizaciju i šire međunarodne veze". 1980). izraelskom ambasadoru u Rimu: 'Priznaću državu Izrael sada i odmah. usred kontroverze oko knjige Hane Arent Ajhman u Jerusalimu: Izveštaj o banalnosti zla.. antropološki izveštaj o deportacijama rimskih Jevreja. Laker navodi da je Vatikan sistematski lagao o svom ranijem nepoznavanju politike Konačnog rešenja. pod naslovom Putovanje kroz zločin protiv humanizma. čitajući između redova. koji je nagradio njegovo ćutanje prividnim poštovanjem ekstrateritorijalnog statusa Vatikana i ključnih ustanova iz okoline Rima. objavljen 1969. uključujući i sedamdeset Jevreja.bude pokoleban bilo kakvom količinom negativnih dokaza. Kac je objavio knjigu Smrt u Rimu. Jevreji i nejevreji jednako. Laker je bio ubeđen da je „Vatikan bio bolje obavešten od bilo kog drugog u Evropi"18. U slučaju rimskih Jevreja Kac veruje da je deportacija otkrila daleko više o toj drevnoj zajednici nego što je prihvaćena priča o nacističkoj tiraniji dozvoljavala. da bi zaštitio institucionalnu Crkvu. da je bio manje zaražen „bolešću koja leži u duši slobodnog sveta". oktobra u svojoj knjizi Crni sabat (Ranije. Što je više Kac proučavao Pačelijevu reakciju na nacističke zločine u Rimu za vreme nemačke okupacije.' "16 Lapidova knjiga je sjajan naučni odgovor onima koji bi hteli da Pija XII i Svetu Stolicu prikažu kao negativce. što nije dalekovida politika. sve više je bio uveren da je papstvo imalo razlog da odgovori.vrhovnog mostograditelja koji je rekao Morisu Fišeru. Niko u Evropi. „koja je". Ni posle osamnaest godina. „jer pre ili kasnije bar neke činjenice će se saznati"19..17 Tri godine posle pojave Lapidove knjige. pisao je Lapid. Laker je računao na pojavu optužujućih dokaza iz italijanskih i nemačkih špijunskih arhiva koji su čuvali dešifrovane vatikanske informacije bilo u dolasku bilo u odlasku. Pije bio spreman da žrtvuje živote šačice Jevreja. nije živeo izvan sistema vrednosti koji je stvorilo ili nosilo u sebi društvo dvadesetog veka. Lapid kao da nije bio baš sasvim ubeđen u vlastiti slučaj. o ubistvu 335 Rimljana. Naredni niz navoda protiv Pačelijevog ponašanja tokom rata objavljen je 1980. Proslava novog početka bila je. pisac Robert Kac pokušao je da rekonstruiše epizodu od 16. u knjizi Valtera Lakera Strašna tajna (London. Kac je nagovestio da je Pačeli znao za nacističku odmazdu i da se nije sažalio na žrtve). zaključuje da je on delovao u dosluhu sa nacističkim sistemom. On je počeo istraživanje za svoju knjigu 1964. iako dolazi od istaknutog naučnika i istoričara. Mada su Lakeru bili dostupni neki od tomova vatikanskih ratnih dokumenata. u Ardeatinskim pećinama 24. istražuje odnos između žrtve i progonitelja na nov način. izgleda da se on nije koristio tim materijalom. Njegov prethodni. gde je moguće podići optužbu u ime mrtvih. gde se ukazuje na ono šta se i kada znalo o Konačnom rešenju. Ipak. tužili Pačelijeva sestra i nećak posle filma koji je Karlo Ponti napravio po njegovoj knjizi Smrt u Rimu. Otuda na kraju knjige upućivanje na „Papu Ronkalija." Kac u svom istančanom razotkrivanju Pačelijeve uzdržanosti. pontifeksa maksimusa . Možda je najtužnija misao ove knjige bila usputno osporavanje da je Pije XII samo imao više hrabrosti od drugih. To je bila proračunata pretpostavka. ali su se žalili.

nikada ne upotrebljava reč 'ja'. oktobra 1987: „Ne postoji uvod u kome se Čedvik lično obraća svojim čitaocima niti zaključak u kome upravlja našu pažnju na glavne tačke svoje rasprave.Vatikan prikrio važna dokumenta. blizu Pija XII. kao i francusku diplomatsku građu u Ke Dorseju. što su mu bili pristupačni dnevnici (u posedu Elizabete. štaviše. najvelikodušniji i najsamilosniji (i uzgred svetački) čovek koga sam imao privilegiju da sretnem tokom čitavog svog dugog života. Ako je Pačeli grešio. 1986). ali njegovo potonje mišljenje. Laker izgleda da nije znao za zaveru generala Ludviga Beka da se svrgne Hitler. on se gorko žalio na Pačelijevo ćutanje u prvim godinama rata. Osim u zahvalnicama. nijedan pisac još nije pokušao da uhvati taj složeni karakter u celini. već je koristio i građu iz Forin ofisa i Ratnog kabineta u javnom arhivu u Kjuu. Jasno je da je pravo razumevanje Pačelijevog karaktera bilo jednako ključ za razumevanje tajne njegovog ponašanja kao što je bila i potraga za dokumentima. Njegove ličnosti same govore. narcizam. sveti čovek zarobljen u nezamislivu dilemu. osetljivi. i jedini direktan komentar na Hohutove optužbe dolazi od Ozborna. zaveo ga svojom „svetošću". Lakerova ocena o Pačeliju zasnivala se na sličnim pretpostavkama. Od suštinskog značaja je bilo. I to bez obzira na nacionalnost i veru. Znam da je njegova osetljiva priroda stalno i neprekidno reagovala na tragičnu veličinu ljudske patnje koju je prouzrokovao rat i bez imalo sumnje. kukavičluk ili interes za vlast. Dok su se ove „svetovne" rasprave o Pačeliju pojavljivale tokom dvadeset godina. i Pačelijevu gotovo ludačku neustrašivost u ulozi posrednika. on bi bio spreman i rad da dâ svoj život da spase čovečanstvo od njegovih posledica. Ali šta je on zaista mogao da uradi?21 Opšti tok Čedvikovog dobronamernog pričanja o Pačelijevom odgovoru na vest o Konačnom rešenju ne razlikuje se mnogo od ove ocene. bilo je nerealno očekivati da će pokazati više hrabrosti i inicijative u ime Jevreja. britanskog poslanika pri Svetoj Stolici zarobljenog tokom rata u Vatikanu. Pačeli je šarmirao Ozborna. istraživanje drugačije vrste bilo je u toku u Rimu u štabu jezuita u Borgo Santo Spirito i 209 . Ako se Vatikan nije usudio da pomogne stotinama poljskih sveštenika koji su takođe umrli u Aušvicu. kraljice majke) Frensisa Darsija Ozborna. Povremeno. ambiciju. Pa ipak. ukazao je Džonatan Steinberg u svom prikazu knjige u časopisu „The Journal of Ecclesiastical History". Zašto Pačeli nije progovorio? „Verovatno je to bio". dao je britanski istoričar Crkve Oven Čedvik u svojoj knjizi Britanija i Vatikan tokom Drugog svetskog rata (Kembridž. onda je to bilo iz najboljih namera. jedini ozbiljan i opširan portret Pačelija iz ratnih dana od nepristrasnog naučnika. posle Hohutove afere. Prvi i do vremena pisanja ovog teksta. Ne samo da je Čedvik imao sve papske Akte i dokumente na raspolaganju. „više slučaj kukavičluka nego antisemitizma. Za Čedvika. Pije XII je bio najhumaniji. Pačeli je bio smerni. bilo je sledeće: Daleko od toga da je bio hladan diplomata (što pretpostavljam znači hladnokrvan i nehuman). Na podudarnost Čedvikovog sa Ozbornovim mišljenjem o Pačeliju. piše Laker. a Čedvik uopšte nije siguran u to da jeste. profesor Čedvik ćuti". Čedvikov lik Pačelija veoma je sličan papinom liku kakvog ga je video engleski gospodin iz gornje klase u britanskoj diplomatskoj službi."20 Međutim. najljubazniji." Steinberg zaključuje da „kao i Pije XII. ne od Ovena Čedvika. Treba li on da progovori i pogorša stvari i za Jevreje i za hrišćane? Čedvikovo mišljenje podstaknuto je nespornim ubeđenjem da je Pačeli bio nesposoban za obmanu.

Papa Pavle VI je preduhitrio inicijativu najavljujući da Kongregacija za svece treba da započne formalne procedure i za Pija XII i za Jovana XXIII. Dva specijalista za „pravljenje svetaca". U periodu od dve godine. Izvesno je da će postojati veoma kontroverzan međuperiod u procesu beatifikacije. Gumpel. kanonizacija ukazuje na slavljenje kulta širom sveta. Positio ili biografija Pačelija koju nadgleda Gumpel treba da sakupi ogromnu raznolikost akademskih (ili „naučničkih" kao što voli da ih opisuje) studija. već i da nije znao ni da ona postoji.relator. Ako uspe. i detaljna svedočanstva su data pod zakletvom u mnogim zemljama sveta. čiju su porodicu progonili nacisti. Positio. Beatifikacija ukazuje da je papa odobrio lokalni kult „svetosti" nekog pojedinca i da mu se može moliti. nije bio sklon da prihvati ni najmanju kritiku Pačelija. koji može da ima mnogo hiljada stranica. mimoilazeći zacrtanu proceduru koja može da traje vekovima. Proces je započet u jesen 1964. dok sam radio u rimskim arhivima. Ogromna količina dokumenata iz mnogih arhiva Evrope je sakupljena i ispitana. On je čovek velike inteligencije.u značenju da je odobrio poslednju fazu procesa. i knjigu Pinhasa Lapida Tri poslednje 210 ." I Molinari i Gumpel poznavali su Pačelija lično. Beatifikacija i kanonizacija su nepogrešive izjave pape da je pokojnik vodio život herojske vrline i da boravi na nebu. on hvali rad oca Majkla O'Kerola Pije XII: obeščašćena veličina (1981).nastavlja se i u vreme pisanja ove knjige. koja treba da podrži Pačelijevu beatifikaciju. autonoman sudija koga je naimenovao papa da ispita građu koju mu predaju predlagači Pačelijevog slučaja. ogromnog znanja o Pačeliju i njegovom vremenu. To je istraživanje i pisanje positio. Pačelijeva politika će biti dramatično potvrđena: podržaće modernu ideologiju papske moći i opravdati Pačelijevo ponašanje za vreme rata. i u svojim sedamdesetim. a jezuitima je dat papa Pije. „Ujarmljujući slučajeve Pija i Jovana". kada su progresivni oci iz Vatikana želeli da kanonizuju Jovana XXIII putem aklamacije. priznao je da ne samo da nije čitao obimnu i značajnu studiju Klausa Šoldera o Nemačkom konkordatu. mora biti tačna i mora odražavati viđenja ljudi koji su poznavali „slugu Božijeg". naimenovani su da rukovode poslom 1965. i četrdeset godina posle njegove smrti oni su ubeđeni u njegovu svetost. Međutim. ali niko izvan Kongregacije za svece neće videti positio dok se uspešno ne okonča proces beatifikacije. je priča o svetosti pojedinca. borbeno brani svoj predmet. tražeći informacije. Poredeći oprečne radove u debati o Pačelijevom držanju tokom rata. Stotine ljudi bilo je pozvano da svedoče pred tribunalom za beatifikaciju. komentariše Kenet L. otac Pol Molinari i otac Peter Gumpel. nezavisan. Na primer. u vreme pisanja ove knjige. Progresivci su videli pokret kao sredstvo da se podrži reformistički duh Koncila. razgovarao sam sa Gumpelom u mnogim prilikama. To može da ukaže na to da mu je njegovo ogromno znanje obezbedilo neosporno povoljan zaključak. posebne „svete" biografije.23 Tokom mnogih naših razgovora koji su trajali mesecima. Proces beatifikacije Pačelija opterećen je političkim značajem. moj utisak je bio da je njegovo prikupljanje građe bilo daleko od sveobuhvatnog i da je njegov izbor „stručnjaka" bio veoma selektivan. ako i kad papa proglasi Pačelija „prečasnim" . kada će tribunal da ispita navodna čuda kako bi se odmah podržala izjava o Pačelijevoj „svetosti. „Papa Pavle nije rešio delikatan problem crkvene politike. unutar i izvan Crkve. i objavio je oštar napad na Pačelijeve kritičare na stranicama međunarodnog nedeljnika „The Tablet". Građa se i dalje gomila. on ga je samo odložio. Ključna ličnost je Gumpel."22 Franjevački red prihvatio je da preuzme odgovornost za proceduru za papu Jovana. koji je od njih dvojice verovatno veći stručnjak za dokumenta. a potom i kanonizaciju. još uvek na tome rade. i smatrao sam ga zadivljujućim i zagonetnim. On je izvestilac . Vudvord. Nemac plemićkog porekla.

Došavši do kraja mog vlastitog putovanja kroz Pačelijev život i vreme. profesor Dejvid Leš. konačno. dr Džonu Polardu sa Anglia univerziteta. Felisiti O'Brajen.25 Gumpelove poslednje reči o ovoj stvari. Džonu Vilkinsu iz „The Tablet". profesoru Džonu Malibanku sa Univerziteta u Virdžiniji. Ako treba da se izgrade bolji odnosi između Katoličke crkve i Jevreja do toga neće doći zbog slepe vere u jedan jedini proročki glas katoličke apologetike. Njihove pažljive primedbe ne ukazuju ni na njihovo slaganje sa mojim zaključcima ni na odgovornost za preostale greške. pokojnom jezuiti Filipu Karamanu. ubeđen sam da ga sveukupna presuda istorije neće videti kao svetački primer za buduće generacije. zbog nestanka uloge „đavolovog advokata". Peti Danstan sa Divinity School Library. London. Denu Grizvudu. jezuiti Peteru Gumpelu. svi sa Univerziteta u Kembridžu. „nepravedni napadi". dr Adamu Tuzu sa Univerziteta u Kembridžu. Vendi Vulf i Džulijet Anan. kako mi se čini. Gumpel je. Robertu Boasu. jednog nezavisnog istraživača čiji je zadatak bio da ozbiljno razmatra kritike na račun „Sluge božijeg". bivšem arhivisti u Vatikanskom tajnom arhivu. mogu imati najveću korist ako budemo izrazili naše iskreno žaljenje. izriču da kritičari Pačelija (kao što su Kac. jezuiti Pjeru Bleu sa Gregorijanskog univerziteta. ZAHVALNOSTI Veliki broj naučnika i prijatelja pružili su mi širokogrudo obaveštenja i savet. jezuiti Paulu Molinariju. Džonu Hajlpernu. Majklu Velši. Džonu Tompsonu sa Univerziteta u Kembridžu. jezuiti. Dok sam radio na istraživanju za ovu knjigu 211 . Davidu Viliju iz rimskog Bi-Bi-Sija. i dr Džonatan Steinberg. ledi Hesket. Gintera Levija i Saula Fridlendera. Takođe moram da se zahvalim Peteru Karsonu. monsinjoru Čarlsu Bernsu. Paulu Mejsonu i Kerol MakKardi. Gabrijeli Kornvel." 24 Poslednjih godina bilo je kritika na proces beatifikacije. stavljajući ga pravo u krug apologeta. monsinjoru Čarlsu Sciklunu. postao tako apologetski pristrasan prema Pačeliju. Džonatanu Kornvelu. već zbog katolika koji nepopustljivo slede pluralističke tokove istorije. Mardžori Vikis iz Vatikanske komisije za društvenu komunikaciju. u njegovom eseju objavljenom u „The Tablet". Međutim. Keti Galvin. Levi i Fridlender) „treba da shvate da gaze po osećanjima katolika i čineći to oni sprečavaju napore da se izgrade bolji odnosi između Katoličke crkve i Jevreja". London. Heningu Grunvaldu. sa Heythrop College. čiji je jedan primer Fridlender. koje karakteriše kao „nepravedne i klevetničke napade protiv velikog i svetog čoveka. Hani Robson i Robertu Lešeru. dr Džerardu O'Kolinsu sa Gregorijanskog univerziteta. bibliotekaru Hejtrop Koledža. profesoru Ovenu Čedviku sa Univerziteta u Kembridžu. Posebnu zahvalnost dugujem dr Meri Hajman sa Glazgovskog univerziteta. Rukopis su dobronamerno pročitali dr Imon Dafi. pokojnom Peteru Hebletvajtu. dok s prezirom govori o radovima Roberta Kaca. Kembridž. kao što on dobro zna. dr Katerini Pikstok sa Emmanuel College. pokojnom jezuiti Robertu Gremu. Kembridž. Janu Herisu sa Univerziteta u Lesteru. Simonu Kidu. dr Polu MakPartlanu. kao i svojim izdavačima. Doroti Vejd. treba da nadoknade ovaj gubitak protivničkog mišljenja uzimajući u obzir studije koje su kritične prema kandidatu. Piteru Glejzbruku sa Jesus College u Kembridžu. mnogo katolika koji kritikuju Pačelija) samo udaljuje relatora Pačelijevog slučaja od uloge akademskog istoričara.pape i Jevreji. Rolandu Hilu. Ova vrsta posebnog zalaganja (postoji. arhivisti u Vatikanskom državnom sekretarijatu. Nova pravila za pisanje biografije iz 1983. jezuiti Marselu Šapenu. već kao duboko grešno ljudsko biće od koga katolici i naše veze sa drugim verama. profesoru Džonatanu Reiliju Smitu sa Univerziteta u Kembridžu. da smatra da su čak i najnaučnije kritike.

1967. London. Vatikan. 339.u Rimu. ed. Padelaro. koji je privatno objavljen u Borgo Santo Spirito. N. SKRAĆENICE. 228. Smit. Midway on the Waves: Diaries. The Vatican from Within London. 1961. Teste-Svedočenja za proceduru beatifikacije Pija XII. bez čijeg neumornog ohrabrivanja ova knjiga nikad ne bi ugledala svetlost dana. citiranih kao Teste. 98. 1976. 6 S. 160. ARHIVSKI IZVORI AAS-Acta Apostolica Sedis ADSS-Actes et Documents du Saint Siège relatifs à la Seconde Guerre Mondial (Izveštaji i dokumenti Svete Stolice u vezi sa Drugim svetskim ratom). Lees-Milne. Pisanje je završeno u Jesus College u Kembridžu. E. Kew. u Rimu. Rim. Kertzer. u posedu Jezuitskog društva u Borgo Santo Spirito. London. 508. Eugenio Pacelli: Kindheit and Jugend Dokumente (Minhen. I. Nazi Germany and the Jews. 2 S. 31415. 6 H. Enchyridion symbolorum deflnitionum declarationum. 1961). Manning. 145. London. Giordani. London. Fridlenderov nemački izvor. Konopatzki. London. 1997. 355. Portrait of Pius XII. Pio XII: Un grande Papa (Torino. 4 P. 5 C. čijem dekanu i profesorima moram da se zahvalim za stvaranje idealnih uslova za istraživanje i pisanje. 1978). 1961). DGFP-Documents of German Foreign Policy (Dokumenti nemačke inostrane politike). 2 G. SRS-Sezione per i Rapporti con gli Stati. 1962. 130. 1997. Vol. CAB-Cabinet Office papers in Public Record Office. Pope Pius XII (London. 1985. Frankfurt am Main. Pallenberg. 3 D. 1965-1981. 8 D. Holmes. Hebblethwaite. Vol. The Triumph of the Holy See. DBFP-Documents of British Foreign Policy (Dokumenti britanske inostrane politike). 1956) i J. 1957. 5 Denzinger-Schonmetzer. 1 1 212 . 1961. London. Garibaldi's Defence of the Roman Republic (London. Letters and Diaries of John Henry Newman London. prevod na engleski (London. 7 Teste. Vatikanski sekretarijat državnog arhiva. 1993. 3 J. 1978. Rim 1917. zahvalan sam Krispinu Ropu. Iznad svega. osoblja i studenata pri Venerable English College. Friedlander. The True Story of the Vatican Council. The Kidnapping of Edgardo Mortara. Drugi izvori su: I. London. 229: Princ Karlo Pačeli. Rim. Osborne-Pisma u posedu ledi Hesket.. 1928). 30. papin nećak. Der Nationalsozialismus: Dokumente 19331945. hronološki spis koji su istražili jezuiti za beatifikaciju. 1945-1949. rekao je tribunalu za beatifikaciju da je njegov stric tokom svog života uglavnom bio visok nešto preko 177 cm i oko 56 kg. uživao sam u gostoprimstvu rektora. Butlerm Vatican Council. Dessain. 22. 1877. Paul VI. 4 C. 1. Trevelyan. 27. CIC-Codex Juris Cannonici (Kodeks kanonskog prava). najpouzdaniji objavljeni izvor o Pačelijevom detinjstvu i porodici je Articoli per il processo. 49. 1933-1939. PROLOG Teste. PAČELIJEVI Osim dokumenata za Pačelijevu kanonizaciju. 1: The Yeras of Persecution.

Life of Leo XIII. 11 C. 310. 165. 10-11. London. 55-56. Torino. 1985. The Last Three Popes and the Jews. Lash. Leiber. 256. 31-32. 1977. Rome. Popes in the Twentieth Century. osnivaču Hrišćanskog demokratskog pokreta. 593-650. 3. 1961. N. Lehnert. August 20. 14-15. The Jews in Medieval Germany: A Study of Their Legal and Social Status. 1998. Chadwick. Padellaro. Aggiornamento and the Night Battle. 19 H. 66. Chicago. 54. Elizabeta Pacelli. 357. Portrait of Pius XII. 6 C. 17 Ibid. 9 G. London. TAJNI ŽIVOT Articoli per il processo. Kelly. The Vatican and the American Hierarchy from 1870 to 1965. Eugenio Pacelli. 1881. Portrait of Pius XII. 11 Ibid. 16. The Myth of Ritual Murder: Jews and Magic in Reformation Germany. 1967.J. Ich durfte Ihm dienen: Erinnerungen an Papst Pius XII. 1958. 1980. 8 N. Padellaro. Oxford. 178. 18 B. 478. 16 Motu proprio . 16. 3 Articoli per il processo. Transcendence. Falconi. 1967. 2 Articoli per il processo. A History of the Popes: 1830-1913. Kisch. N. 19 Encyclical. 9ff. Modernism. 255-56. 1997. 1961. 22-23. Giordani. 83. 5 Ibid. December 13. o Romolo Muriju. Wurzburg. Papal Power.. December 3. 16 R. 12 Konopatzki. 1879. 1 213 . 24 Oremus et pro perfidis Judaeis: ui Deus et Dominus noster auferat velamen de cordibus eorum: ut et ipsi agnoscant Jesum Christum Dominum nostrum. u Bishops and Writers. Lapide. Pochia Hsia.. „The Tablet". Daily. 1881. 165. 25 „Civilta Cattolica". 14 Teste. Dublin. O’Reilly. Transcedence and Immanence: A Study in Catholic Modernism and Integralism. 214. Dal-Gal. 1967. Collins. Oxford. 1956. 55. 15 P. 17 P. History of the Popes. 631. Un Grande Papa. London. Aeterni patris. Wilmington. ed. kao što je inače uobičajeno. Oxford. 1887. 12 Chadwick. Falconi.. 14 AAS 50. S. 1988. 4 Teste. 10. Pio XII. Pius X. 10 O. 13 Daily. 16. Garret Sweeny. Fogarty. Cambridge. London. 20 Teste. The Oxford Dictionary of Popes. Pio XII. Giordani. 34. 234. 606. Pio XII: Un Grande Papa. Delavare. 1949. Pius XII As I Knew Him. 1882. D. 483. 1967. 10 9 2.. 23 Postoji opširna literatura o optužbi krvi i s tim u vezi o skrnavljenju Hostije.Sacrorum antistium. 13 Giordani. Popes in the Twentieth century. 7 G. Videti R. 1967. 1987. Rosignani. 31-32. 22 G. 1953. 1907. 18 N. Yale. 109. 15 Ibid. 21 P. Pri ovoj molitvi na katoličkom ritualu sveštenik i narod propuštaju da kleknu. 51. Rome. 1982. London. I. London. January 21. I. Torino.

1977. 258. si eisdem praesit ipsemet Romanus Pontifex. Bishops and Writers. 8 G. cum acatholicis habeant. Canon 246: „Singulis Congregationibus praeest Cardinalis Praefectus vel. Cambridge. J. 252. Fasc. koje se sadrže u pisanoj reči Božijoj ili u tradiciji i koje Crkva predlaže da se prihvate kako ih je otkrio Bog. 15 Ibid. 19 Rhodes. 743. New York 1990. E. August. njom upravlja kardinal sekretar. Louvain. Un scritto inedito di Mons Pacelli sulla decadenza degli accordi tra chiesa e stato. 448. 3 U. marta 1911. 1969.. Fasc. 685-701.L’ Éclaireur de Nice". 24 Ibid. Y. E. 18 Primedba redaktora: Srbija se proširila samo u Makedoniju i na Kosovo. 23 Ibid. London. 1967. 1989. Sweeney. Lincoln Bouscarew. 76. quibus adjunguntur Cardinales quos Pontifex eis adscribendos censuerit. London. 449. 11 A." („Sve ove istine moraju se verovati fide divina et Catholica. 1983. 26. 223. 122-23. 50. J. folios 26-29. 13 N. videti: C. Milano. Zambarbieri. zajedno sa potrebnim pomoćnicima. 448. Poulat. 1 214 . Padellaro. Canon 1323: „Fide divina et Catholica ea omnia credenda sunt quae verbo Dei scripto vel tradito continentur et ab Ecclesia sive sollemni judicio sive ordinario et universali magisterio tanquam divinitus revelata credenda proponuntur. u Storia contemporanea. An Introduction to Canon Law. juna 1914. 298. ministar prosvete i crkvenih dela. 17 Rhodes. u Storia della Chiesa. 14 C. 1991. Fasc... 1918. S. 76. ili preko svečane definicije ili kroz obično i univerzalno učenje). 6 T. loci Ordinarii". Falconi. 2 Feliciani..Le Journal”. The Power of Rome. History of Canon Law.” („Nad svakom kongregacijom predsedava kardinal prefekt. 22 Vatican SS (Segreteria di Stato) SRS (Sezione per i rapporti con gli stati): AustriaUngheria (1913-14).. sine venia Sanctae Sedis aut. 4. i Adam C. J. si casus urgeat. 16 Pačeli je nasledio Beninjija 7. Popes in the Twentieth Century. Der Geist des Codex Juris Canonici. 9 Canon 749. 21 Primedba redaktora: U pitanju je Ljubomir Jovanović. 1951. u . Paris i . juna 1914. u La Chiesa e la societa industriale. 12 E. ili u slučaju da sam Rimski pontifeks predsedava nad njom. Milwaukee. The Power of Rome. 1956. publicas praesertim. 5 CIC. 293-315. Druge verzije Kardonove priče pojavile su se 17. folios 32-34. Diritto comune e normativa concordataria. CIC. Ellis."). 24. ona se sastoji od onih kardinala koje će rimski pontifeks dodeliti svakoj. Integrisme et Catholicisme Integral. 1958. 1917).Echo de Paris”. cum actiis necessariis administris. 1983.2. 1990. Stuttgart. očigledno na osnovu intervjua sa sveštenikom. Rhodes. deo 2. A Text and Commentary. 224. La Codificazione del Diritto Canonico e la Riforma della Curia Romana. Stutz. 20 Kordonova priča objavljena je u . Roma. Portrait of Pius XII. S. XXII. dalje CIC. Hales. folios 53-54. PAPSKE IGRE MOĆI Za raniju istoriju Codex Juris Canonici (Roma.. vol. London. eas dirgit Cardinalis Secretarius. 4 CIC. 7 CIC. 10 R. London.. Paris. The Power of Rome in the Twentieth Century. Guerriero i A. Videti E. Coriden. Canon 1325: „Caveant Catholici ne disputationes vel collationes. The Catholic Church in the Modern World. Canon Law..3. ed. van de Wiel. Astorri.

Exeter. Fasc. 10 . 15. Deutsche Katholiken.. 1956. 41. The Phenomenological Movement. 2 1 5. 16 Vatican SRS.. 4. October.. 1996. 1187. 27 Ibid. 1914-18. 5 S. 1186. III folios 50-51. folios 46-47 RV. folio 4. 13 Vatican SRS. 11 Hatch and Walshe. 2. 4 Za međukonfesionalne tendencije Stranke centra i Katoličkih sindikata nasuprot „integrali" Svete Stolice. Daniel-Rops. 62. H. London. folio 57. Šelera iz 1915. Vatican. Antonio. Vol. 40. A Fight for God. SRS. 42. Lehnert. Fasc. 74. 1980. 1981. Hatch and S. 24 Vatican SRS. Vol. Spiegelberg. 22 M. nosi datum 3. 5 Studija M. 21 Iff. Johnston. 228-68. 1917.25 26 Ibid. Fatima: The Great Sign. 96. 28 Ibid.. 17. 18 Ibid. 3 A. PUT NEMAČKE A. The Hague. 4 F. 1917. Decline and Fall of Roman Catholic Church. 8 Ibid. 262.. Padellaro. Martin. 275. posebno uvod Giancarlo Caronelloa. How the Pope Became Infallible. 1918-1945. La conciliazione ufficiosa: Diario del Barone Carlo Montini. 1914-1922. 17 Ibid. 1987. London. 19 Vazica SRS Baviera. 2 1 215 . 9 Theobald von Bethmann-Hollweg u Betrachtungen zum Weltkriege. Deutschland.. Fasc. 15 Vatican SRS. Enciklike Lava XIII Diuturnum Illud. Würzburg. navedeno u Hatch and Walshe. 2. Baviera. Hürten. Serbia (Rapporti sessioni). M.New York Times". folios 6-7. Fasc. 1992. Prvo postojeće pismo u dosijeima od Pačelija iz Minhena u 1919. The Churches and the Third Reich.. Vol. London. Germania. 448. 1969. 1914. Baviera.. Vol. London. Fasc. 62. folio 17. Ibid. folio 11. Guerra Europa. folios 2-5. 852. Scholder. folios 34ff. 1963. 1. Stehlin. 10. Milano. Crown of Glory. Crown of Glory. Il formalismo nell’etica e l’etica materiale dei valori.. folio 38. Germania. Fasc. 1982. 1997. Hasler. 853. 7-8. 1983. 3 H. Paderborn. PAČELI I VAJMAR S. Ich durfte Ihm dienen: Erinnerungen an Papst Pius XII. Fasc. 1981. 17. 1922. 1881.. folio 64. 12 N. 28. 7 Ibid. Walshe. Scheler. videti H. navedeno u K. 1885. London. februara. 21 Ibid. 23 P. folio 62. 241. Weimar and the Vatican. pod naslovom Sociological Reorientation and the Task of German Catholics after the War. aprila 1919. New Jersey. 20 Vatican SRS. Portrait of Pius XII. New York. 253. 9. n. i. 6 Vatican. viii. 14 Ibid. folio 37. Crown of Glory: The Life of Pope Pius XII. Immortale Dei.. folios 6. Baviera. 18.. Pačelijevo pismo Gaspariju. 1957. 15ff.

14 Ibid. oba 1821. 5 Scholder. The Churches and the Third Reich. 11 A. 1939. 12. 9 Vatican SRS. Detroit. 7 Belg. Second Series. 31 U. 28 Ibid. 32 FO 371/ 43869/ 21. 525. 6 . 62. 22 Scholder. 1933. 10 DBFP. Das Reichskonkordat Mainz. Vol. 11-13. Weimar and the Vatican. Huber and W. šefu belgijske delegacije u Međusavezničkoj vojnoj kontrolnoj komisiji. 1957.. 16 Ibid. Vol. Reichskonkordat 18. navedeno u Scholder. naveo Stehlin. 6ff. 53. The Churches and the Third Reich. Ich durfte Uhm dienten: Erinnerungen an Papst Pius XII. 16 Scholder. R. L. Vol. 6. Köln und Wien. marta 1917. 36-37.Weber. The Churches and the Third Reich. 1. The Churches and the Third Reich. 1932-45.. 65. 5. 27 Ibid. Vol. 71. 12 Vatican. London. 61. London. folio 18.Stehlin. 26 Teste. Helmreich. 13 A. 59. Vol. 885. 1962. Vol. Germania. 2 1 216 . 7 6 6. Weimar and the Vatican. 25 Stehlin. The Churches and the Third Reich. 1972. 256. 1. 885. 62. C. folio 11. 17 Scholder. February 18. Weimar and the Vatican. The Life of Pope Pius XII. 1821-1929. 1982. House Joint Resolution 433. Fasc. 1976. 9 Ibid. The Churches and the Third Reich. Lechnert. Huber. 69. 249. 1979. 1977. 1919-1939. 1919. Die Deutschen Konkordate und Kirchenverträge der Gegenwart.. 86-88. Germania. Vol.. Vol. Vol. 20 Scholder. 15 W. folio 3. 3 Scholder. 1920. 14 Scholder. 30 Ibid.. folio 17. 72. 29 Vatican SRS. The Churches and the Third Reich. 13 Ibid.. Das Domkapitel und die Erzbischofwahlen in Köln. 18 Ibid. Staat und Kirche.. jula 1923. 11 N. London. folio 9 RV. 61. S. FO. 24 Ibid. 1. 69. 62. Götingen.. The Churches and the Third Reich. 504. The German Churches under Hitler. E. 67. 1990. Volk. 8 Papska bula De salute animaruum i prateće apostolsko pismo Quad de fidelium. 23 Ibid. folios 20ff. 21 E. 19 Ercberger Aversi. 1. 1. Trippen. 38. Walshe.. 15 Ibid. Hatch and S. 1969. 902. 885. Fasc. 2. 540. 1. 12 P. 1921. Allemagne. 10 Vatican SRS. Vol 1. folios 11-12. Germania. 4 Volk. Berlin. 8 Scholder. Fasc. Crown of Glory. Fasc. SJAJNI DIPLOMATA K. 17. 2.. Scholder. 98. ix. 1956. Vol. Stahlberg. 1. 12. The Churches and the Third Reich. navedeno kod Stehlin. Vol. 1. London.The Tablet”. SRS Germania. The Churches and the Third Reich. 83. folio 10. Würzburg. Bounden Duty: Memors of German Officer.. folio 5. Aspeslo generalu de Gaforiju. 1. 66.

1933-45. Daniel-Rops. 99f. „Vierteljahrshefte für Zeitgeschichte" July 1994. London. Memoiren. 42. 1. Hitler und die Katolische Kirche. 1977. 48ff i R. 612n -. 1997. Graham. Germany. 17 Ibid. 1975). 46. 48ff. 143. 22 Ibid. Berlin. Craig. Paul Hoser." u The Rise of National Socialism and the Working Classes in Weimar Germany. 135. A. prev.Vol. 14 H. 7. videti E. 23 R. E.17 18 A. Folk (videti belešku 16). Hitler und die Katolische Kirche. 1992. Heinrich Brüning and the Dissolution of the Weimar Republic. 21 W. 100. 1961. 10 K. 15 J. 1986. 149. 45. London. 132-33. Morsi (videti belešku 23 gore) upozorava na osnovu povremenih netačnosti u tekstu kao celini na osobeni skepticizam o Pačelijevom sastanku. 88-89ff. Resistance and Conformity in the Third Reich. 134. 9 Prepiska ce na primer. 1970. Patch. Dokumente. Scholder. Walshe. 2. The German Churches under Hitler. 7 O. Why Hitler Came into Power. Morsey. 1979. 1981. 1933 ed. 358ff. 16 L. Volk.. Vol. 553. 105-7. 1866-1945. 1918-1934. The Papacy in the Modern World. „The Disintegration of the Worker's Catholic Milieu. 326-27. 3 F. San Francisco 1996. Zipfel. Abel. A Fight for God. 19 Lehnert. Heilbroner. Detroit. D. London.. Matthias and R. The Vatican and Communismus in World War II: What Really Happened?. Teste. 1963. Crown of Glory. 217. Dok Morsijeva kritika pouzdanosti 2 1 217 . Morsi Zur Entstehung Authentizität und Kritik von Brünings Memoiren (Opladen. Vol. navedeno u M. Holmes. 1965. The Churches and the Third Reich. 24 Heinrich Brüning. 1.što bi bilo u suprotnosti sa upozorenjima Folka iznetim u Reichskonkordat. Hatch and S. Harvard. Kirchenkampf in Deutschland. 11 Prevod u ibid. 80. 1960. Robert A. 54. 8 T. 6 Helmreich. „Die Deutsche Zentrumspartei” u Das Ende der Parteien. navedeno u ibid. 20 S. 2-4. London. Morsijeve rezerve o susretu Pačelija i Brininga su prenaglašene i ne sasvim tačne. 13 H. Arhiv AA Bon. Daniel-Rops. 4 P. Oxford. Cambridge. 45ff. 485ff. Helmreich. Ich durfte. pojavljuje u H. Fischer. A Fight for God. 1996. 13-15. Hitler. jezuitski istoričar i lični obožavalac Pačelija. Mein Kampf. München. The German Churches. 301. Housden. HITLER I NEMAČKO KATOLIČANSTVO A. 1966.. 19 Bergen Forin ofisu. Scholder. Botschaft Rom-Vatican. 1. Reichskonkordat. 1998. The Churches and the Third Reich. 85. ed. 483. London. Hoser. Stuttgart. Müller. 98. Morsey. 9.Ne može biti nikakve sumnje da on ukazuje tačno na Pačelijeve namere . 1. 327ff. 12 Teste. Katholische Kirche und Nationalsozialismus. Vol. S. S obzirom na njegovo upoređivanje spoljnih i unutrašnjih dokaza sklon sam da prihvatim mišljenje Karla Šoldera u The Churches and the Third Reich. 18 Scholder. Vol. Düsseldorf. C. 5 Za katolički razvitak u dvadesetim. Ralph Manheim. The Churches and the Third Reich. Prevod i diskusija K. juna 1930. 6ff. smatra da je teško poverovati da je Pačeli mogao da bude toliko politički nesposoban. 1930-1035.

32 Scholder u The Churches and the Third Reich. 130. 29 Scholder u The Churches and the Third Reich. 359. 1. 358. L. 25 Scholder u The Churches and the Third Reich. 154. 715. 35 Briningov rukopis. 42. 7 K. 15 Ibid. 247. Vol. decembra 1931. 253. London.. Helmreich. Vol. England. Chadwick. Patch. The Churches and the Third Reich.Vol. 38 Riterov izveštaj Minhenu. 3 K. Brüning. 239. Nazi Germany and the Jews. 153. 1979... England. 31 Ibid. navedeno u Patch. 295-96. 488-522. 153. 33 Brüning. 239. Heinrich Brüning and the Dissolution of the Weimar Republic. 1. 34 Ibid. 253. C. Jr. citira E. Mainz. Vol. 8. Memoiren. 2 1 218 . 19 S.. The Churches and the Third Reich. 27 Scholder u The Churches and the Third Reich. Vol. 1986. 152. 5 L. The Churches and the Third Reich. 359. Vol. Hofer. Cambridge. 359. 153.. Hitler. 1. 1. 9 O. 41 Ibid. 1917-1945. Cambridge. 1933-1945. 4 Ibid. 1998. 11 Ibid. Scholder. 244. 1. The German Churches under Hitler. Volk. „Der Konkordatstyp des faschistischen Italien. 1: The Years of Persecution 1933-1939.. 12 Ibid. HITLER I PAČELI K..Vol.. 243. 6 E. 361. London. The Churches and the Third Reich. 37 Scholder. 20 Ibid. 1889-1936. 299. Detroit.4. 39 Ibid. Heinrich Brüning. Frankfurt am Main. Kershaw. 1. 152. 1. The German Churches under Hitler. 1. Scholder. Helmreich. ed. Vol. W. navedeno u Scholder.. ed. 16 Scholder. 1997. 28 I. Memoiren. Vo.. 20. Vol. 1957. 351-52: Harvard University Archive FP 93. 10 Scholder. Akten Kardinal Michael von Faulhaber. 1933." Zeitschrift für ausländisches öffentliches Recht und Völkrrecht. Scholder. The Churches and the Third Reich. 13 Ibid. Memoiren. 8 Ibid. The German Churches under Hitler. The Churches and the Third Reich. The Churches and the Third Reich. Memoiren. 406. 358. 1. 1. Der Nationalsozialismus Dokumente. 301.1.Memoara nije potpuno bez osnova.. C. 55. III. Britain and the Vatican during the Second World War. 358. 246. Memoiren. The Churches and the Third Reich. 339.. 299. 1. 26 Brüning. 240. Vol. 18 Scholder. 30 Brüning. 14 Helmreich. 1. Vol.. 237. Brüning. Vol. 1975.. 40 Scholder. 276-77. 157. Memoari. velika je verovatnoća da je razgovor tekao onako kako ga opisuje Brining. The Churches and the Third Reich. Friedländer. 36 Brüning. Vol. Memoiren. 17 W. 42 Ludvig Kaas. 86. 1998. 360. 157. 42. 1. 244.

25 Ibid. 44 M. 30 Ibid.. Vol. 1996... 384. videti takođe i D. 502. 254. 393. Vol. 10 E. „The Tablet”. 394. C. 38 Scholder. Vol. Adventspredigten. Faulhaber Judentum. Volk. The German Churches under Hitler. Berkeley. P. 395. E.. Ich durfte Ihm dienen: Erinnerungen an Papst Pius XII. 395. Cambridge. Helmreich. The Churches and the Third Reich. Wipperman. Helmreich. 386. Nazi Germany and the Jews. 1956. 29 Ibid.. gehalten in St. The Churches and the Third Reich. 1960-61. 495. 42 Helmreich. Hitler's Willing Executioners. The Churches and the Third Reich. München. 37 Pripisuje se da je grof Hari Kesler rekao o Briningu. 1919-1939. Lewy. 1975. Scholder. 1. 402. The Churches and the Third Reich. 1. The Racial State: Germany 1933-1945. 45 Engleska verzija Nemačkog konkordata štampana je u British and Foreign State Papers. The Churches and the Third Reich. 518-519. 1933. 1934. Papal Power. 1972. December 27. Michael zu München. 697-705. 1. druga serija. 28 Ibid. Vol. 39 A. Vol. The Catholic Church and Nazi Germany. Burleigh and NJ. 220. 254. 28-31. Vol. 1. 245. 41 Scholder. J. 398. 257. J. Juli 1933. Vol. 1. The Churches and the Third Reich.. 2331. Mainz.. 1933. 1933.. 24 Ibid. 26 Ibid. New York. 262. 1964. 8 Takođe i M. 82-85.. 5. The Churches and the Third Reich. Vol. 387. 33 L. London. Vol. KONKORDAT NA DELU Scholder. 4 Ibid. 27 Ibid. 1958. The German Churches under Hitler. Leiber. 48 DBFP. Reichskonkordat und Ende der Zentrumspartei. 31 Ibid. 167. 1969. S.. 253. The Churches and the Third Reich. 9 Scholder. 47 G. 525. Pius XII As I Knew Him. 1. 1980.. 1. 1. 302-2. G. 1996. Mainz. 47-48. 43 Navedeno u Scholder. „Stimmen der Zeit". Germanentum. Mainz. 49 Ibid. 1933. S. S. 404. 2 1 219 . 46 D. 391. 1. Leiber. Vaillancourt. ibid. 259. Kupper. Christentum. The German Churches under Hitler. 175. Friedländer. Lehnert. New York. Volk. The Churches and the Third Reich. 166. Kirchliche Akten über die Reichskonkordatsverhandlungen. Vol.. 524. London. 6 Scholder. 404. Helmreich. 138. 35 R. 36 R.Scholder. navedeno u J. Brüning. 388. 34 Patch. 5 Ibid. 22 21 9. Goldhagen. 495. 191. 40 Ibid. Vol. 3 Ibid. Das Reichkonkordat vom 20. 136. 32 L. 282.. 7 E. 23 Scholder. 1997. The German Churches under Hitler. Staatliche Akten über die Rechskonkordatsverhandlungen.

263.Goldhagen. 1964. 112. videti i Scholder. 31 Ridley. Hatch and S. 4 Za umešanost Pačelija videti Helmreich. 34 Spelmanov dnevnik. Echeverría. 1937.. 115. Crown of Glory. 13 Ibid. A. 333. The German Churches under Hitler. 15 N. Ibid. decembra 1936. Portrait of Pius XII. 1. 1988. Helmreich. 27 Ibid. 228. Crown of Glory. 526n. 1937. 11 „L'Osservatore Romano". članu jezuitskog reda koji je bio kurir. 6 Engleski prevod može se naći u knjizi On Condition of the Church in Germany. koju je objavilo Catholic Truth Society. Conway.. Rome. 5 Dugujem ovu informaciju. 109. S. Hatch and S. 7. 13 Scholder. 20 P. 122. 105. Helmreich. Padellaro. 17 D. 12 E. 23 N. London. Helmreich. 1996. Pius XII. S. 14 E. 279. 1989). C. Preston. 36ff. 1964. 1959. 22. 9 Ibid. 14 Beleška Vajcekera od 8. The Churches and the Third Reich. 33 A. New York. Under the Heel of Mary. Friedländer. 21 Padellaro. Walshe. 113. C. London. 19 S. Popes in the Twentieth Century.. 7 E. 29 H. The American Pope. The Nazi Persecution of the Churches.. Walshe. 117. London. Daniel-Rops. PIJE XI GOVORI E. 1. 270. ibid. K. Requiem for Hitler.. Mussolini. passim. Vol. Pius XII and the Third Reich. 280. 178.. Falconi. 276. 281. Walshe. A Concisse History of the Spanish Civil War. 121. 10 Ibid. L’Osservatore della Domenica. aprila. navedeno u Friedländer. 30 Ibid.. 7. 1997. Hatch and S.. 239. 1937. Padellaro. 12 Bergen Berlinu. 19-20 juli. 282. 8 Ibid. Pius XII and the Third Reich. 23. Cooney. ocu Peteru Gumpelu. A Fight for God. 90-92. 1984. The German Churches under Hitler. 18 N. Portrait of Pius XII. The Churches and the Third Reich. 1. London. 26 Padellaro. 128. Hitler's Willing Executioners. 6n. 268. London. C. 15 J. 10. 109. 32 Ibid. navedeno u J. Pope. 228ff. 25 H. London. C. 22 A. Crown of Glory. 161. 28 S. Helmreich. 262. A Fight for God (London. 1966). 16 Ibid. 1933-45. 123. 515. 99092. Tardini. A. Il Cardinal Faulhaber e l’enciclica di Pio XI contro il nazicmo. Portrait of Pius XII. 1967. 160. Falconi. Perry and L. 263. The German Churches under Hitler. 239. 107. Scholder. Vol. 519. Daniel-Rops. Friedländer. December 5. „Civiltà Cattolica". 24 Padellaro. Pio XII. Requiem for Hitler (London. 11 Scholder. Martini. Popes in the Twentieth Century. 3 C. 332-35..jula. DGFP 1918-1945 Serija D. Falconi. 2 1 220 . 124. The German Churches under Hitler. June 28. Vol. The German Churches under Hitler. 1968. 7. 280. 1938.. Portrait of Pius XII. Portrait of Pius XII.

8 novembar. 117. 13 Teste. Burleigh. 1997. Herczl. The Marpingen Visions: Rationalism. 8 N. A History of Popes: 1830-1914. 1995. 20 Chadwick. Portrait of Pius XII. 1986. 19331939. 116. The German Churches under Hitler. S. Friedländer. 70. Lo Bello. Nazi Germany and the Jews. 1938. 267. November 8. videti D. 254ff. Y. Kertzer... Los Angeles. 17 Padellaro. Stolzfus. 299. Lapide. 294. 94. 21 R. 129. 1982. 221. Hill. 1993. The Last Three Popes 114. Death and Deliverance. Hill.. London. 34. MRAK NAD EVROPOM Za Kulturkampf i poređenja sa katoličkim otporom nacistima. 5 N." 18 N. England. Helmreich. London. 18 S. 116. Passelecq and V. P. Nazi Germany and the Jews. The Lost Encyclical. 1: The Years of Persecution. Vol. 15 Ibid. The Kidnapping of Edgardo Mortara. 19 G. 12 N. 17 E. 133. 3 Ibid. 7 I. Oxford and New York. TRIJUMF 1 2 1 16 Chadwick. 270-71.. Blackbourn. London. 176ff. 1975. Hitler: The Führer and the People. G. 1998. Friedländer. 147. The Catholic Church and the Nazi Germany. Ciano. „The Tablet. 1-5. On navodi papinu misao. Helmreich. Lewy. 1996. 4 Ibid. bez izvora. p. 3 Ibid. Portrait of Pius XII. 1997. London. 28. Falconi. Resistance of the Heart. „avrebbero avuto rossore del proprio comportamento larvare. 16 S. passim. 215. Kershaw. septembar. 250ff. 22 P. 1453. 1. 24 D. Resistance of the Heart. 5. 19 Padellaro. The German Churches under Hitler. 20 Za detalje oko pripreme enciklike Humani generis unitas i njene tekstove. Oxford. 12. 9 Ibid. L'encyclique cachée de Pie XI: Une occasion manquée de l’Eglise face a l’antisemitisme. Vatican Papers. 12. The Marpingen Visions. Cambridge. Chadwick. Vol. Dnevnik. Stern. Popular Opinion and Political Dissent in the Third Reich: Bavaria 19331945. The Catholic Church and the Nazi Germany. C. 11. Popes in the Twentieth Century. 2 Blackbourn. i naročito 106ff. 36. New York. Ibid. Christianity and the Holocaust of Hungarian Jewry. Paris. 1983. 10 M. 221 . Religion and the Rise of Modern Germany. Suchecky. New York. 6 J. 1994.M. Padellaro. „The Tablet”. R. 1997. Stolzfus. 23 „Cité Nouvelle". 34. 340ff. videti G. Cambridge. 1964. 14 C. 1995. Britain and the Vatican during the Second World War. Portrait of Pius XII. 11 Lewy. Takođe i O. Britain and the Vatican during the Second World War. 42.

Wall. 143. 5 Ibid. videti i D. Driberg. 70n. Belloc. 24 F. London. Chadwick. 22 H. Padellaro. Oxford. 20. Šarl-Ru Bonetu. 1939. 147. 10 Ibid. marta 1939. 17 D. 5 4 13. 267. pismo 22. Portrait of Pius XII. Moto glasi ovako: Scutum coeruleum. III.. Britain and the Vatican.. Cryptologia. London. 372/23790/133-34. Report on the Vatican. 119.. 47. 1996. Roman Fountain. 12 Ibid. 161. 72. Britain and the Vatican. Portrait of Pius XII. 11 ADSS. Woodruff y„The Table". 1866-1945. A. PAPA MIRA B. 10 Chadwick. 23 Chadwick. 9 ADSS. 6 G. 345. 56. 8 Videti DGFP. 71ff. Walpole. Quale Papa?. 1984. 19391945. 16 Ibid. quod in edio prae se ferat colore argenteo columbam tribus innixam montibus italicis e terra marique prodientibus. April. Hilaire Belloc. 6 FO. 13 K. 345. 97-131. 7 O. Ruling Passions. 20 „The Table". 145-47.Ibid. Huit ans au Vatican.. London. 141.. 1939. Graham. ii 420. 1981. 4 Ibid. 19 I. 147. Britain and the Vatican. 67. 1932-1940. 358. 1922-1945. 413-114. 16 H. A Requiem for Hitler. 9. 43. 3 Videti AAZ. L'Ultimo Papa. Rhodes. Zizola. Nothing Sacred: Nazi Espionage Against the Vatican. Ibid. 15 A. 1961. Vol. 149. 18 Chadwick. 371/23790/283.. Charles-Roux. Spinosa. 8 F. 7 N. 1997. 31. 9 Padellaro. Series D. 45. Scholder. 2. Britain and the Vatican. Giordani. 17 FO. 229n. 14 Alvarez and Graham. 63. 14 Ibid. Alvarez. Chadwick. 153-54. Germany. 25 Chadwick. 11 FO. 120ff. 1973. 1958. 1977. 1977. Alvarez and R. 149. 161. 130.. London. 709. 48. Britain and the Vatican. Craig. navedeno u Driberg. PAČELI. Woodruff u „The Tablet". 15 Chadwick. March 18. 1994. 1815-1920. 150. Wilson. Rome. Torino.. 426-28. 1939. The Vatican in the Age of Dictators. Columba autem prefata gestet rostello olivae ramum. Ruling Passions. marta 1939. 18 T. Vol. Nothing Sacred. Britain and the Vatican during the Second World War. March 11. 371/23790/110. 1939. Pio XII: Un Grande Papa. no. 130. N. 11213. 47. 21 D. navedeno u A.. VI. Immineant scuto Claves decussatae ac Tiara de more. Britain and the Vatican. G. 12 D. March 18. 1940. London. 2 1 222 . Milano. 13 Ibid. London. 314. Faded Lustre: Vatican Cryptography.

222. Chadwick. 111. Britain and the Vatican. Plotting Hitler's Death. 262-63. 12 C. 31 (1939). The Silence of Pius XII. 38 Ibid. 73. 10 Videti Ćanovu zahvalnost u ADSS. 26 FO. Britain and the Vatican. Falconi. u Vierteljahreshefte für Zeitgeschichte. 139-40. August.l. 8 ADSS. 800/318/6. 3 O. Britain and the Vatican. 15 Ibid. 1990.. 81. 84. ADSS. Fest. 23 Oxford Companion to the Second World War. 1974. 442-47. 25 Chadwick. 35 FO. Vol. Historical Papers of the Canadian Historical Association. F. 7 Ibid. 223. Chadwick. 42 Ibid. 37 Ibid. 229ff. 30 Za Pačelijevu umešanost u zaveru protiv Hitlera 1939-1940. Britain and the Vatican. 27 AAS. 117. 371/23791/27. 225. 1968. Britain and tlie Vatican. 266. 4 „Tablet". 1941. i. 114. Graham. 1996. Chadwick./7. PRIJATELJ HRVATSKE O. 227. iv. Britain and the Vatican. 115. Chadwick. 197. 276. 29 R. 41 Ibid. Steinberg... 1980. Oxford. The Meeting Between Pope Pius XII and Ribbentrop.ADSS. 63-65. 215-27. i. 36 Ibid. 24 ADSS. 905-6. London. 110. 13 J. 30.. Summi Pontifcatus. 65/11/159. 34 CAB. 70. 40 Ibid. Dublin.. Jan. videti H. Britain and the Vatican during the Second World War.. Deutsch. P. 800/318/25. „Civiltà Cattolica" October. Britain and the Vatican. 14 Ibid. Chadwick. Britain and the Vatican. 5 O. 262-63. M. 6 Informacija dobijena od J. Chadwick. 2 1 223 . 33 Ibid. J. 186. S. Chadwick./34. 170-80. Feb. 28 Chadwick. 31 H. Conspiracy Against Hitler in the Twilight War. 98-99. Conway.86ff. Pollarda u njegovom članku The Vatican and the Wall Street Crash: Bernardino Nogara and Papal Finances in the Early 1930s. 277-78. 20 19 14. 21 Ibid. Britain and the Vatican. 224. Vol./36. i. VII. Deutsch. O'Carroll. 11 O. Papst Pius XII. 74.. 32 FO./27. Ludlow. 1968. 413ff. Conspiracy Against Hitler. All or Nothing. London. kao i u FO i CAB papirima. 43 Chadwick. 39 J. 9 Argument kod O. 22 ADSS. Pius XII: Greatness Dishonoured. 1984.. 1940. die britische Regierung und die deutsche Opposition im Winter 1939-40.

Steinberg je zasnovao svoje brojke na referatu saopštenom 1992. 26 N. 333. 39 Ibid. 48 Ibid. Jochmann.. David Cesarini. u The Final Solution. London. 303. 101ff.. The Vatican and Communism. 275. 18 J. Butler. 1989. viii. 14. London. 32 Falconi. Graham. 344-46. zvanični istoričar američkog Stejt departmenta. Riegner. Silence. 29 ADSS.. 1971. 318. 334. 225. 125-26. 17 Ibid. Types of Genocide. Morley. šest ministarstava vlade SAD i američkog Memorijalnog muzeja 16 224 . Silence. 335. Istraživanje je obavljeno uz učešće CIA. Purdy. ed. 109. 30 Ibid. 308. u Odeljenju za ekonomske. 42 W. 49 J. ed.. Carroll. 35 G. 52 Pius XII. All or Nothing. Pius XII and the Third Reich: A Documentation. 27 Falconi. 53 Ovaj odeljak zasnovan je na Supplement to Preliminary Study on U. 124.C. 25 Steinberg. 1996. Adolf Hitler: Monologe im Führerhauptquartier 1941-1944. Vatican Diplomacy and the Jews During the Holocaust. 1941-1945. na Dvadeset i drugoj godišnjoj naučnoj konferenciji u Sietlu. 121. Hamburg. Friedländer. 17.. 23 Ibid. a78. R. 47 Falconi. Foster. Serbs and Jews.. 150. Steinberg. 21 Falconi. and Allied Efforts to Recover and Restore Gold and Other Assets Stolen or Hidden During World War II. All or Nothing. 40 N. 31 Ibid.. 166. San Francisco.. 1965. 45 Falconi. koju je pripremio Vilijam Slani. 132. 304. 124. 41. Not the Whole Truth. Heenan. 133. 181. jula. Silence. 282. 37 Ibid. Greatness Dishonoured. 50 Graham. Silence. 134-35. Privatno objavljeno 1998. 44 Graham. Videti takođe J.. Types of Genocide? Croatians. Vatican and Communism. 298. 38 Ibid. 22 Steinberg.. Silence. The Vatican and Communism during World War II. poslovne i poljoprivredne poslove. New York.S. London.. ed. 273. 28 Ibid. Silence. 51 Steinberg. 36 Falconi. 259. 153. Selected Encyclicals and Addresses.. Silence. Falconi. 250ff. The Church on the Move. 41 Beleška savetnika Haso fon Endorfa upućena Ministarstvu spoljnih poslova. Vašington. 164-65. 43 Ibid. 1980. 19 Falconi. 24 Falconi. 1998. 122. navedena u R. New York. 33 Ibid. All or Nothing. 20 Steinberg. 307. 175. 1989. 1996. F. Ne jamais désespérer. 1990. 147-65. Silence. Paris. Silence. The Sub-Prefect Should Have Held His Tongue. 30. 46 M. London. 388. 34 S.

11. u šesnaestom veku. Carr. The Vatican and Communism during World War II. 239. 7 Pastor Angelicus. 1998. 94. 68. French Theology: Ives Congar and Henri de Lubac. D. London. vel haeresis. videti Kerr. 1949. što je dovelo do grubog razdvajanja.64. 15. Greatness Dishonoured. Milan. 159-60. 23. Government: A Report to the Attorney general of the United States. 4 Hebblethwaite. video snimak u Filmoteci Grada Vatikana. 11 W. 13 H. talora solo per ragione di nazionalità o di stirpe.holokausta. London. Vol. 54 „Ustasha Treasury". Videti C. Guest.. 12. Studija će se navoditi kao „Ustasha Treasury" (Ustaško blago). 203: Siquidem non omne admissum. New York. sono distinate alla morte o ad un progressivo deprimento. 35. 88-119. PAČELI I HOLOKAUST 1 225 . 19 Ibid. 10 R. de Lubac. 181. Ford. Criminal Division. 17 AAS Vol.Questo voto l'umanità lo deve alle centinaia di migliaia di persone. 55 CIA Operational Files. Paris. i C. 16. October. 1981. Oxford. New York. 1943. 1944. Pošto stranice nisu paginirane. et al. 5 M. 110. 193ff. oktobra 1938. 6. 1997. i istorijskom pomeranju u značaju liturgije u ranom srednjem veku. Catholicisme: les aspects sociaux du dogme. 1984. senza veruna colpa propria. 1946. Kerr. Into that Darkness: An Examination of Conscience. ponovno otkriće može da dovede do otvaranja i produbljavanja veza. ejusmodi es ut . Graham. 1998. Corpus Mysticum: L' Eucharistie et l' Eglise au moyen age. French Theology. Angels and Principalities: Society for NT Studies. 9 Sv. 18 Ibid. 59 M. Pickstock. navedeno u „Ustasha Treasury". Videti takođe M. . 31. de Lubac. Broken Images. Paul VI. After Writing. december 1958. Linklater. SVETOST PIJA XII AAS. Aarons and J. Carroll. 192. Paul VI. 1995. D. No. 1991. 16 De Libak tvrdi da je kontinuitet između „mističnog" i „stvarnog" ili bukvalnog bio izgubljen u ranom srednjem veku. Unholy Trinity: How the Vatican’s Nazi Networks Betrayed Western Intelligence to the Soviets.. u The modern Theologians. 6 L. vel apostasia faciunt . Sereny. Pickstock. D. 273. 35. Cambridge. Malaki i njegova proročanstva izmislio je benediktinski kaluđer Arnold Vijom iz Duai. le quali. Klaus Barbie and the US. Mogućnost da proučim ovaj materijal. Paris. 56 US Department of Justice. ed. navodi se citiraju prema abecednom redu poglavlja. 2. D 28. Gedda... navedeno u Hebblethwaite. naročito 158. zahvaljujem profesoru Džonatanu Steinbergu. etsi grave scelus.. 57 CIA Operational Files. 159. 1943. The Nazi Legacy: Klaus Barbie and the International Fascist Connection. 74. 42. Loftus. 8 J. 18 Aprile 1948: Memoire inedite del’ Artefice della Sconfitta del Fronte Poppolare.sicut schisma. 58 G. ibid.“ 2 Vatikanski bilten Pres centra. 3 Teste. 14 H. Oxford. 1938. n 31. 137-38. 12 N.suapte natura hominem ab Ecclesiae Corpore separet. After Writing. 15 Za raspravu o De Libakovom Corpus Mysticum.

Friedländer. 25. 26 Chadwick. juni 1942.82. Final Journey. Britain and the Vatican. 32 Ibid. 31 ADSS. 69. juli 1943. 14 Titmanovi papiri navedeni u Chadwick. 213. „The Tablet". Hargrove. 15 Chadwick. Harvest of Hate. v. Britain and the Vatican. April 7. 17. 1943. 112. Milwaukee. 6 Y. Final Journey. New York.. 1966. The Jewish Question. 11 Ozbornovo pismo Makivanovoj. 40 Zvaničan tekst na italijanskom. Complex Space. 9 S. 208-9. 8 Ozbornov dnevnik naveden u O. 21 G. 217. 401. 37 Chadwick. 162. 28 ADSS. ed. Kerr. 1933-1945. 36 W. 281. Britain and the Vatican. 5 J. 1964. septembra 1942.. Diaries. Gilbert. 229. London. 23 Videti dokumentarni film Džonatana Luisa za seriju „Reputations": The Silence of Pius XII. april 1942. 22 Teste. 41 Za diskusiju o propustima katoličke socijalne doktrine. 689. 278. 35. 18. 18. 207. 64. 10 ADSS. 216. Jews for Sale: Nazi Jewish Negotiations. 43 Chadwick. 1995. 1998. „The New Yorker". 16 Ozbornovo pismo Makivanovoj.L. 38 Ibid. C. 17 Ozbornovo pismo Makivanovoj. Guenter Lewy. 1997. Millbank. Laqueur. The Terrible Secret. Marrus and R. 13 Ozbornov dnevnik naveden u Chadwick. videti J. 219. 34 Chadwick. 205. BBC. Stanford. Chadwick. 685. 4 M. 303. avgust 1942. 3 M. 23. 33 FO. Paxton. 104. 21. The Silence. Britain and the Vatican. 1994. Britain and the Vatican. u The Star and the Cross. 25 Ibid. septembar 1942. Cicano. v. 1947. French Theology: Yves Congar and Henri Lnbac. 7 F. London. T. 18 Ozbornovo pismo Makivanovoj. Holocaust. 85. 11. Britain and the Vatican. 380/86. Pius XII and the Third Reich.. 29 Ibid. Lewy. 1996. 159-60. 538. 1980. Britain and the Vatican. Yale. 20 M. 1997. 2 1 226 . Carroll. 42 G. 721. 12 Ozbornovo pismo Makivanovoj. 1987. March. Chadwick. 457. od Lava XIII do Jovana Pavla II. 24 Gilbert. 27 Ozbornovo pismo Makivanovoj. AAS.. 216. 19 Ozbornovo pismo Makivanovoj. u njegovoj knjizi The World Made Strange Oxford. London. viii. Baner. 1979. Britain and the Vatican during the Second World War. London. 1956. 30 Chadwick. 268-85. 31 juli 1942. 1. Vichy France and the Jews. London. Poliakov. 206. 39 O. The Catholic Church and Nazi Germany. 9ff. 35 Ibid. 250-51. Gilbert. Britain and the Vatican. 273. 213. Vol.

1984. 198. navedeno u Katz.. Washington 866A/001/142. 2 „L'Osservatore Romano" 8. All or Nothing.. 11 Blet. 25 FO. Black Sabbath. 3-4. Black Sabbath. Hearing the Testimony of Radical Negation. 247. 17. come egli stesso ha rilevato. J. 202. 49 AAS. 323.. Shapiro.. 65. letter 53. Steinberg. 3 P. 9 Ibid. London. videti takođe J. februara 1943." 20 S. La Carta Perdente. navedeno y Katz. ii.che la Santa Sede non deve essere messa nella necessità di protestare. 1920-1945 u Nacionalnom arhivu u Vašingtonu. oktobra. 117. 14 Ibid. 13 Ibid. 6 Ibid. The Silence of Pius XII. 17 Ibid. 1943. 23 ADSS. New York." 19 „. 1 44 227 .. 21 E. Inland Il Geheim. navedeno u Katz. 192. Black Sabbath. 371/37571/R 100995. 37. The Tremendum: A Theological Interpretation od the Holocaust.. Paris. 17. Pie XII. Black Sabbath. 7. Pie XII et la Seconde Guerre mondiale d'après les archives du Vatican. M. što ostaje najpouzdaniji opis. In Breaking of Bread. 1989. Lewis. S. E421524 . 1997. 1996. 1943. RIMSKI JEVREJI Za opis istorijskih događaja koji slede. 259. videti takođe FO. 105. 505. dugujem zahvalnost R. 1946. 85. Vol. 10 J. 1993. „Ho Risposto: La Santa Sede non vorrebbe essere messa nella necessità di dire la sua parola di disapprovazione. 8." 18 „Volevo ricordagli che la Santa Sede è stata. 7 Ibid.. London. 8 O.Ibid. Black Sabbath. Black Sabbath. Edinburgh.. Doc. oktobar 1943. Katz-y. Cohen. Hacki.S. 55. Wiesenthal. 1891. Vol. BBC documentary. 371/34363. Blet. Fitzpatrick-u. 45 Čedvik navodeći Titmana Kordelu Halu. New York.. 5 Ibid. 1951. National Archives. J. 155ff. 1948. Cambridge. oktobra. 1943. navedeno i prevedeno u Katz. 220. dugujem zahvalnost P. Rome. u Inland II Geheim. 48 ADSS. 243. u Foreign Relations of the U. Auschwitz and the Allies. 24 Titmanov telegram državnom sekretaru Halu..19. 511. 47 A. y 596.. 87. 274. 4 Za detalje o prikupljanju i deportaciji Jevreja. ix.Dokumenta nemačkog ministarstva inostranih poslova. 22 Telegram Vajcekera Berlinu. Gilbert. 1981. Pius XII. 46 S. 12 Katz. tanto prudente per non dare al popolo germanico l’ impressione di aver fatto o voler fare contra Germania la minima cosa durante nella necessità di protestare. 38. 15 Telegram Melhauzena Ribentropu. 215. Möllhausen.. 16 ASS. 97. septembar. 1943. Justice Not Vengeance. 9. 197. u The Holocaust Interruption.

The Politics of Genocide: The Holocaust in Hungary. 36 Priča svedoka u Bibisijevom dokumentarnom filmu: Lewis. 1981. 1970. 15 R. 1964. 26 Lav XIII. 14. 1068. 832. London. 1944. 2 Intervju sa jezuitom P. 16 Ibid. 38 Ispričano u dokumentarnom filmu Lewis. 3 Ozbornovo pismo gđi Mekivan. 1945. 27 ADSS.FO. 28. 28 Vajceker Berlinu. Fein. London. 834. Chadwick. 19 Lapide. 41. The Last Three Popes and the Jews. The Holocaust in Hungary: A Retrospective Analysis. 31 Teste. u Genocide and Rescue: The Holocaust in Hungary. 831. Stern. u posedu jezuitske Kurije u Borgo Santo Spirito u Rimu. 340. 1979. Pio XII. 24 R. x. 10-23. 287. 18 ADSS. Requiem for Hitler: And Other Perspectives on the German Church Struggle. Franco. London. La rappresaglia nazista alle Fosse Ardeatine: P. 9 O. Gumpelom... 29 Ibid. 32 Ibid. Britain and the Vatican during the Second World War. 6 R. ed. 836-37. 288. juni. 58. Britan and the Vatican. 1989. Braham. The Blast of War. 1958. Trevelyan. 22 Braham. 17 Ibid. 1967. Vol. 8 . 227.. 1 26 228 . 1959. 1068-69. New York.. Docs. E421515..Sunday Times". Braham. London. Rome. New York. SPASITELJ RIMA FO. Tardini. 79. 371/43869/21. London. 11 D. 166. messaggero della carita di Pio XII. 37. enciklika Libertas. navodeći H. 190. Macmilland. navedeno u Katz. 110. 1870-1970. October 12. Vol.. 328. London. 371/3725/19. D. 1070. u „Civilta Cattolica" 124. april 1944. 1888. Inland Il Geheim. Rome '44: The Battle for the Eternal City. Britain and the Vatican during the Second World War. 20 R. 35 Ibid. 41. 5 R. 4: 467ff. 37 K. ix. Accounting for Genocide. 1967. 822ff. The Politics of Genocide." 12 Ibid. Oxford. 7 M. 1995. 20. Roman Century. 10 H. 161.. 21 Lapide. 13 J. 153. Chadwick. New York. 5. Cezarani.. 14 Teste. 33 Ibid. navedeno u Katz. Preston. Graham. februara 1998. 4 ADSS. Glorney Bolton. 79: „Io non voglio collaboratori. Cesarani. An American in Rome. uvod u Genocide and Rescue. O Chadwick. ma esecutori. 22-23. 30 Ovaj materijal se pojavljuje u manuskriptu Teste. The Silence of Pius XII. Pfeiffer. 2. navedeno u O. Black Sabbath. 1981. 23 D. London. 622. 1973. The Silence of Pius XII. 302. 832-33. 34 Ibid. oktobra 1943.. x. Black Sabbath. 55-56. 3. Scholder. 289. 18. 505. 25 AAS. 1997. The Last Three Popes. 290.

Oxford. 34 J. Pope Pius XII: Chaplain of the Atlantic Alliance? u Italy and the Cold War: Politics. 30 Ibid. 33 P. 1998. 11. 1967 . The American Pope. 1954.. 3 Ibid. 15-16. 8 Ibid. Chadwick. videti takođe diskusiju u J. October 20. 38 A. 14 AAS. 35 . Ward. 1994 (O'Meara uveliko koristi iz R. Memoirs. 32 Ibid. The Vatican of Pius XII and the Roman Party. 1950. 1965. Divine Disobedience. 753ff. 1948 65-001-2848A/VS. Davis. 414n. Magister. 2 1 229 . London. 15 E. 19 Ibid. 1987: 47. 214. 13 C. 41 Preveden tekst. January 16. The Christian Church in the Cold War. 74. Mary Through the Centuries. Schlink. 21-22. Dublin. Gedda. Vatican Pre-Election Activities: Report from J. 561-78. 7 Priča o pritisku na dominikance saopštena je u članku Thomas O'Meara. april 1988. 19. 1947. 29 D. An Evangelical Opinion on the Proclamation of the Dogma od the Bodily Assumption of Mary. 18 Aprile 1948: Memoire inedite del'Artefice della Sconfitta del Fronte Popolare. 1949. 9. 4 Ibid. 17 C. London.. Quand Rome condamne /Paris. The American Pope. Wagstaff. 567. New York. February. 27. Culture and Society 1948-58. Duggan and C. Ricardi. S. 1996. 34. 233. Madrid. Rome. A. 1979. Hebblethwaite. 28 27 19.. 1988. 50. Vol. 132.L Osservatore Romano"'. France. Creative Fidelity. 138. Cooney. Pagan? New York. AAS. 98. 1958. J. Perrin. 18 J. 1970. Apariciones: Ensayo Crítico. Under the Heel of Mary. Perry and L.. 42. Memoirs. jula. 76. Vol. saopštenje za Smitsonijan Institut Vašington. 40 J. „Concilium" 197. 1984. 131. du Plessix Gray. Chadwick. 6 F.. 36 J. 42. Leprieur. 70. Pelikan. 360. Leiber. Divine Disobedience. Yale. 37 Ibid. 42 Mindszenty. The Jesuits. 11 H. 71. February 5. London. Pius XII As I Knew Him. Sullivan. London. 10 O'Meara.. 213-14. A Question of Conscience. Keogh. Priest and Worker. S. Raid on the Dominicans. Aveling. „America". 1995. Staehlin. La politica Vaticana e l' Italia.S. The Tablet. Graham Parsons to U. 1951. Ireland.. 1993. „The Tablet". eds. Milano. „Lutheran Quarterly" 3 (1951). London.. 235. 232. 1989/). Raid on the Dominicans. 1950. 31 L. 39 O. 22. New York. New York. 1974. 1981. 1949. 9 M. TRIJUMFALNA CRKVA R. 9. 5 J. 12 Gray. 1996. 253.. 16 „The Tablet". 70. the Vatican and the Cold War.. 43 O. 201ff. Cooney. 568. The Christian Church in the Cold War. videti u F. ed. December 13. C. 50. State Department. Echeverría. Mindszenty.

22. Vent'Anni dalla elezione di Giovanni XXIII. 17 CIC. 1993. October 18. ed.. 9 C. 2 Ibid. Pio XII. The Vatican from Within. Paul VI. Vol. 30 P. 89. March 27. 21. 1984. 45-46. 1995. 3 J. 1984. 13 Teste. London. 202. 19 R. 20 U. 1989. 137-38. 32 R. Videti A. 21 Ibid. T. 8 Teste. Flannery. 1985. 276ff. 15 Ibid. 11 V. 16 Ovu informaciju dugujem jezuiti Peteru Gumpelu. December 13.. 1997. CornwelI. Guinness. The Vatican from Within. Eliot. 249. 102. 227. London. 1990. The Letters of Evelyn Waugh. 48. 1960. Lumen Gentium. 569-70. 200. Vatican City. London. Amory. London. Gaudium et spes. 22 Hebblethwaite. 813/2. Blessings in Disguises. APSOLUTNA MOĆ Zapažanje koje je nedavno izneo kardinal Franz König u My Vision for the Church of the Future. 1961. 12 R. 13. 334. London.. 229ff. 24 Jedan svedok mi je rekao da je svim dečacima u školi benediktinskog samostana Fort August u Škotskoj naređeno da pišu pontifeksu „lična" pisma te vrste.. Porter. Rome. 1958.. 4 A.20 AAS. Leaming. London. Orson Welles. S. 10 Teste. Eunuchs for Heaven: The Catholic Church and Sexuality. 20. godine. 1950. Tardini. Vol. IZVORI. Greatest Benefit to Mankind. 340. 25. The Last Three Popes and the Jews. Pallenberg. 286. DEBATA O „ĆUTANJU“ I SVETOST 1 1 230 . 18 AAS. 27 Ibid. Ranke-Heinemann. 1958. 258. 25 Pallenberg. 658. Hebblethwaite. Vatican Concil II: Conciliar Documents. 37. 265. PIJE XII REDIVIVUS Odluka Koncila. 23 Teste. London. 1978. The Shaping of Prophecy. 4 Ibid. 227. 350ff. London. 28 A. 265-66. London. Leiber. Paul VI. Hastings. 219. A Thief in the Night. 1980. 581. 1953. 351. „The Tablet". 2 P. 912: Pastoral Constitution of the Church in the Modern World. 26 Teste. 1996. 31 „The Tablet". Lapide. 260-61. 14 Ibid. London. 1958. New York. 6 M.. 195. 35. 3 Teste. 426. ed. O Vatican. Hofmann.. Ackroyd. Pius XII As I Knew Him. 29 Loris Capovilla. 1999.. 7 R. 33. u „The Tablet”. 5 D. 210.

23 P. London. 1981. 466n. 17 Ibid. Bletom sa Gregorijanskog univerziteta u Rimu. 1965. 1999. 1980. 1963. Making Saints. I čin. 3 R. Blackbourn. 18 W. New York. London. 13 C.. 287. Graham. New York. 5. 22 K. 1945. No. The Vatican in the Age of Dictators.. 316. 15 Catholic Herald. 10 ADSS. Bea. Woodward. 12 G. 1965-81. 1939-1945. 551-52.J. March 12. pod zakletvom tajnosti sve do svoje smrti". and Burkhart Schneider. 1996. 1997. dva članka oca Lajbera i biografiju Pija XII koju je napisao notorno nepouzdani dr Galeaci-Lisi i objavio na francuskom u Parizu pošto to nijedan italijanski izdavač nije hteo da uradi. The Last Three Popes. 14. 11 Riegner. The Terrible Secret. 2 John Paul II. 1995. Fernando: Mezzo secolo della radio del Papa: Radiovaticana. Gumpel. „The Tablet". Laqueur. New York. David: The Fontana History of Germany: 1780-1918. 20 Ibid. London. Vatican City. Britain and the Vatican. 6 E. Blackbourn. Ne jamais désespérer.. 21. 1931-1981. February 12. Der Stellvertreter. 7 Autorov intervju sa jezuitom P. 55. 223. 596. Rome. Religion and the Rise of Modern Germany. Uz to.n. viii. 5 Prema Antoniju Rodesu. The Silence of Pius XII. Hannah. Falconi. 1963. Hohutovi izvori bili su ograničeni na tekst predavanja koje je održao kardinal Tradini 1959. Graham: Nothing Sacred: Nazi Espionage Against the Vatican. 1 231 . Angelo Martini. 166. Conway. „The Journal of Ecclesiastical History". S. 4 (October. 294. Wiesel. 57. Ne jamais désespérer. David and Robert A. 2.. London.. David: The Marpingen Visions: Rationalism. The Catholic Church and Nazi Germany. 21 „Times". 38. May 20.. prilog Džozefa Natana prvo objavljen u „L'Osservatore Romano". Lewy.. navedeno u O. 25 Ibid.. May 14. 206. in 12. 353. We Remember: Reflection on the Shoah. 19 Ibid. L. Hamburg. Eichmann in Jerusalem: A Raport on the Banality of Evil. Hochhuth. Robert A. 1973. All Rivers Run to the Sea. London.. London. 165. maja. 24 Ibid.. 1997. 8 G. 180. Lapide. ODABRANA BIBLIOGRAFIJA Actes et Documents du Saint Siège relatifs à la Seconde Guerre Mondiale. 1987). 1998. 9 Ibid. II vols. 16 Ibid. 55. navedeno u R. 14 Ibid. Arendt. Alvarez. 4 Ibid. Rigner. 329. Pius XII As He Really Was. Chadwick. scena 26.. 1964. Pierre Blet. 1963. „Hohutu se poverio tokom putovanja u Rim član Kurije koji nije hteo da mu se otkrije ime. 8 septembra. ed. How Shall the Nations Repent?. 1997. London. The Long Nineteenth Century. 1997. Vatican. Vol.

: In Breaking of Bread: The Eucharist and Ritual.: Discorsi e radiomessagi di Sua Santità Pio XII. Oxford. Conway. Pierre. Daniel-Rops. George: Inside the Vatican. Boston. Charles-Roux. 1988. 1982. Cardinale. Philip J. Cambridge. 1940-1950. J. Di Nolfo.: The Vatican and the American Hierarchy from 1870 to 1965.1997. Cianfarra. 1950. 1968. ed: The Final Solution: Origins and Implementation. Daniel-Rops. Eng.: The War and the Vatican. 85ff. Dal-Gal. Texas. trans. Oxford 1998. 1968. 1965. Burleigh. London. Deutsch. Vol. Eng. Oxford. 179ff. 232 . David. 1945. Vatican City.: Pie XII et la cité: La pensée et l'action politiques de Pie XII. FitzPatrick. Michael: Ethics and Extermination: Reflections on Nazi Genocide. Henri: The Church in an Age of Revolution: 1789-1870. trans. 1953. Wilmington. 1968. 1986. S. Paul: American Freedom and Catholic Power. 1997. 1963. London. Michael: Death and Deliverance: „Euthanasia" in Germany. England. Dublin.: The Meeting Between Pope Puis XII and Ribbentrop. E. London.Blanshard. London. Journal of Ecclesiastical History. 195559. Paris. and the Jews of Rome. Paris. Church History 44:1 (1975). Burleigh. And Other Essays. Eng. London. Jean. trans. Hieronymo: Pius X: The Life-Story of Beatus. New York. M. Collins. 1980. London. London. Henri: A Fight for God: 1870-1939. 1994. P. 1900-1945. Charles: A Question of Conscience. Cambridge. J. 28: 2 (April 1977). England. London. 1985. 1933-39. Duffy. Cambridge. Gerrards Cross.J: Pie XII et la Seconde Guerre Mondiale d'après les archives du Vatican.: The Nazi Persecution of the Churches. 1976. Falconi. the Vatican. Davis. 1947. Marseille. Butler. 1997. Harold: The Conspiracy Against Hitler in the Twilight War. Paul: Papal Power: A Proposal for Change in Catholicism's Third Millennium. 1967. S. Eng. Friedlander. Carlo: Popes in the Twentieth Century. 1932-1940. I: The Years of Persecution. Falconi. trans. England. 103ff. Chelini. Daly. J. Hubert: The Sub-Prefect Should Have Held His Tongue. 1997. J. Delaware. Gerald P. 1967. Cohen. 1970. Gabriel: Transcendence and Immanence: A Study in Catholic Modernism and Integralism. London. Chadwick.: Myron C. London. England. London. Hyginus: The Holy See and the International Order. 1993. Chadwick. Owen: A History of the Popes: 1830-1914. 1933-45. François: Huit ans au Vatican. 1990. S. College Station. Blet. S. 20 vols. et al. Taylor's Mission to the Vatican. Fogarty. Cambridge. Bull. New Haven. Owen: Britain and the Vatican during the Second World War. C. Historical Papers of the Canadian Historical Association. Saul: Nazi Germay and the Jews. Chadwick. 1994. Owen: Weizsäncker. Eamon: Saints and Sinners: A History of the Popes. Conway. 1997.: Serbia's Secret War: Propaganda and the Deceit of History. Conway. Cesarini. 1996. Carlo: The Silence of Puis XII.

Johnston. Giordani. Eric O. London. Ginsborg. Katz. London. 1996. 1998. Daniel John: Hitler's Willing Executioners: Ordinary Germans and the Holocaust. Hans: Infallible? An Enquiry. D. 233 . London. N. and Eleonore Stump: The Cambridge Companion to Aquinas. London. London. London. J. Eng.: The Oxford Dictionary of Popes.: Pio XII nel centenario della nascità. Hughes. Norman. Peter: John XXIII: Pope of the Council. Walter: The Terrible Secret: An Investigation into the Suppression of Information about Hitler's Final Solution. Boston and Lincolnshire. Robert: Black Sabbath: A Journey Through a Crime Against Humanity. messaggero della carità di Pio XII in Civiltà Cattolica. et al. 1956. Paul: A History of Contemporary Italy: Society and Politics. London. London. 1997. 1994. 1990. 1889-1936: Hubris. 1980.Friedlander. London. London. Derek: The Triumph of the Holy See: A Short History of the Papacy in the Nineteenth Century. 1937. 1991. 1987. 1943-1988. Y. London. Igino: Pio XII: Un grande papa. Hales. 1971. 1997.: The Kidnapping of Edgardo Mortara. Adrian: Modern Catholicism: Vatican II and After. 1979. Holmes. Würzburg. 1993. Hales. 1994. London. E.: The Church Faces the Modern World: „Rerum Novarum" and Its Impact. London. London. Lehnert. Eng. Rome. 1987. 1993. Herczl. Turin. Pasqualina: Ich durfte Ihm dienen: Erinnerungen an Papst Pius XII. Hanson. Graham. 1995. Philip: Pope Pius the Eleventh. J. London. E.: The Vatican and Communism in World War II: What Really Happened? San Francisco. eds. 1993. Francis: Fatima: The Great Sign. Pfeiffer. 1996. Graham. 1957. Moshe Y. 1980. Paul. Ernst Christian: The German Churches under Hitler: Background. 1985. Hatch. Peter: Paul VI: The First Modern Pope. Robert: Death in Rome. and David Curtis. 1979. London. Oxford. Jonathan: Man of the Century: The Life and Times of Pope John Paul II.: La rappresaglia nazista alle Fosse Ardeatine: P. London. Princeton. 467ff. Hastings. Eng. Kwitny. Helmreich. Cambridge. Robert A. trans. Hofmann. E. Kelly. London. trans. Hebblethwaite. Chulmleigh. 1978. and Seamus Walshe: Crown of Glory: The Life of Pope Pius XII.: The Catholic Church in the Modern World: A Survey from the French Revolution to the Present. Ian: Hitler. Peter: The Next Pope: An Enquiry.: Christianity and the Holocaust of Hungarian Jewry. London. England. Detroit. Garrone. Gabriel-Marie. Saul: Puis XII and the Third Reich: A Documentation. 1969. E. David I. Robert A. 1961. Goldhagen. London. London. Devon.: Pio Nono: A Study in European Politics and Religion in the Nineteenth Century. 124:4 (1973). Küng. 1966. 1982. Alden. Katz. Paul: Anatomy of the Vatican: An Irreverent View of the Holy See. trans. Hebblethwaite. Kretzmann. 1958. Y.: The Catholic Church in World Politics. Struggle and Epilogue. Laqueur. Kershaw. Hebblethwaite. Kertzer. 1967. Furlong.

London. ed. John: The Word Made Strange: Theology. London.: Weimar and the Vatican. 1983. 1996. 1997. London. Perry. ed. 1947. 1988. Hans: From Weimar to Auschwitz: Essays in German History. 1929-32. Nathan: Resistance of the Heart: Intermarriage and the Rosenstrasse protest in Nazi Germany. Bari.: Ciano's Diary: 1939-1943. Jr. Klaus: The Churches and the Third Reich. Ridley. Milan. ed. Eng. London. London. Cambridge.: The Thought of Pope John Paul II: A Collection of Essays and Studies. 1996. Scholder. 1990. 1941-43. Tardini. 1956. Milbank. A. London. Marconi. 1981. Marrus. Denis Mack: Modern Italy: A Political History. Spinosa. 1988. Raleigh: Rome '44: The Battle for the Eternal City. Jasper: Mussolini. ed. trans. 234 .: Vatican Diplomacy and the Jews During the Holocaust. New York. Riccardi. Francis A. trans. 1977. ed. 1995. Stoltzfus.. Nicholas. trans. 2 vols. London. 1972. Princeton. Morley. Vatican City. McDermott. Garrett. 1986. Eng.: The Third Reich and the Christian Churches. Sullivan. Scholder. 1985. 1986. Matheson. Walter H. Mommsen. Peters. 1987. Gerard: The Anatomy of the Catholic Church. 1997. 1980. 1973. in Civiltà Cattolica. N. 1983. Maria Cristina: Mio marito Guglielmo. John F. Nazareno: Portait of Pius. Eng.: Pio XII. Paul: A Concise History of the Spanish Civil War. Culture. Noel. London. 1996. Wheathampstead. I. 1981. Sullivan. William L. John F. Cambridge. Padellaro. Trevelyan. 1991. trans. London. Milwaukee. 1939-1943. Ramzey.: Pio XII e gli ebrei di Roma. Sullivan.. Eng. London. 1980.: Creative Fidelity: Weighing and Interpreting Documents of the Magisterium. Gill: The Holocaust Denial: Antisemitism. Paxton: Vichy France and the Jews. trans. Seidel. Language. Stehlin. Andrea.: Le Chiese di Pio XII. Ratte.: The Life of Benedict XV. J. 1989. Preston. Racism and the New Right. 1992.: Magisterium: Teaching Authority in the Catholic Church. and Robert O. Peter. London.Leiber. London.: Bishops and Writers: Aspects of the Evolution of Modern English Catholicism. 1999. 1959. Stewart A. London. London. Robert. 1919-1933: German-Vatican Diplomatic Relations in the Interwar Years.. Hans: The Rise and Fall of Weimar Democracy. Steinberg.: Heinrich Brüning and the Dissolution of the Weimar Republic. Rome. Milan. England. 1981. Smith. William L. Smith. John M.. Dublin. Oxford.: The Vatican and Italian Fascism. 1995. Hertfordshire. London. 1922-1945. London. Pollard. J. Malcolm. 1959. and Loreto Echeverria: Under the Heel of Mary. Denis Mack: Mussolini. Antonio: Pio XII: L'ultimo papa.: The Vatican in the Age of the Dictators. Eng. 1998. XII. 1993. Rhodes. John: Three Modernists: Alfred Loisy. Francis A. Klaus: A Requiem for Hitler: And Other New Perspectives on the German Church Struggle. Patch. Cambridge. Jonathan: All or Nothing: The Axis and the Holocaust. Leeds. Michael R. S. London.: The Unknown Pope: Benedict XV (1914-1922) and the Pursuit of Peace. 1961. Translated by John Bowden. Mommsen. George Tyrell. Pollard. John F. Stanford. Edinburgh. 1986. Sweeney. 449ff. 1997. Muggeridge. D.

Alec R. godini. gde je boravio od 1917.: The Church in an Age of Revolution: 1789 to the Present Day. 1955. 1980.Trinchese.: Making Saints: How the Catholic Church Determines Who Becomes a Saint.. Vaillancourt. (Camera Press London) Pačeli u vreme Prvog svetskog rata na slici sa italijanskim ratnim zarobljenicima. bio je poznat zbog svog humanitarnog rada u Nemačkoj (Topham Picturepoint) Sestra Paskvalina Lenert (levo). 1994. Stefano: La repubblica di Weimar e la Santa Sede tra Benedetto XV e Pio XI (1919-1922). and Nello Vian: St. Naples. do 1929. 1994. Pačelijeva „izuzetno lukava" domaćica tokom 40 godina. Pačelijev otac. Kenneth L. 1990. and Why. Michael: John Paul II: A Biography. Gordon C: German Catholics and Hitler's Wars: A Study in Social Control. Who Doesn't. (Camera Press London) Nadbiskup Pačeli kao papski nuncije u Nemačkoj. New York. Eng. Ind. London. London. London. 1899. Zahn. Woodward. Walsh. South Bend. na slici sa svoje dve pomoćnice ( Popperfoto) Pačeli napušta Berlin 1929. 235 . Pačelijeva majka „pobožna kći crkve" (Camera Press London) Filipo. Von Matt. Leonard. Jean-Guy: Papal Power: A Study of Vatican Control over Lay Catholic Elites. London. advokat u papskoj službi (Camera Press London) Pačeli posle posvećivanja u 23. 1961. Vidler. Virdžinija. 1989. Pius X: A Pictorial Biography. trans.

umanjivala je i odbacivala nacističko „konačno rešenje" (AKG London) Pačeli smiruje uzbuđene Italijane posle bombardovanja Rima 13.. marta 1939. sede sa njegove desne strane (Ullstein) Hitler i nadbiskup Čezare Orsenigo. budućim papom Pavlom VI. godine. avgusta 1943 (Camera Press London) Pačeli blagosilja vernike na Uskrs 1956. bliski saradnik. jula 1933. godine (AKG London) Pačeli na dan svoga krunisanja 12. Tokom hladnog rata pretio je da će ekskomunicirati sve one koji su podržavali komunizam (Hulton Getty) U poznim godinama svoga života Pačeli je stekao uvažavanje zbog ljubaznosti i svetosti. u tekućoj borbi protiv međunarodnog jevrejstva" (AKG London) Pačeli govori svetu preko radija sa Đovanijem Montinijem. Franc fon Papen i Ludvig Kas. Toga meseca je izjavio da su njegovi pregovori sa Pačelijem stvorili „eru poverenja..godine da bi preuzeo dužnost kardinala državnog sekretara (Ullstein) Pačeli predsedava prilikom potpisivanja Konkordata sa Rajhom u Vatikanu 20. iako je nastavio da 236 . godine. Njegova radio-emisija na Badnje veče 1942. u predvečerje Drugog svetskog rata (AKG London) Pačeli blagosilja vernike posle krunisanja za papu (Hulton Getty) Hitler u julu 1933. sa njegove leve strane. papski nuncije u Berlinu tokom nacističke ere (AKG London) Vicekancelar Fon Papen (levo) predvodi berlinsku procesiju na Tjelovo juna 1933.

vrši apsolutnu kontrolu nad monolitnom crkvom (Camera Press London) 237 .

ciscoexam-online-sale-200-125-exam    | udemy-newccnax-sale-200-125-exam    | whats-new-with-ccna-sale-200-125-exam    | ccna-practice-quiz-sale-200-125-exam    | What-is-the-difference-sale-200-125-exam-cert    | boson-practice-sale-200-125-exam-practice    | measureup-Cisco-Certified-Network-Associate-sale-200-125-exam    | globed-cisco-new-ccna-sale-200-125-exam-standard    | exam-labs-sale-200-125-exam-cert    | streaming-ccna-sale-200-125-exam-technologies    | caring-charts-blood-pressure-sale-200-125-exam    | pluralsight-courses-networking-cisco-sale-200-125-exam    | pearsonitcertification-articles-sale-200-125-exam    | safaribooksonline-library-sale-200-125-exam-routing    | learncisco-ccna.php-sale-200-125-exam-tast    | protechgurus-fees-syllabus-sale-200-125-exam    | certificationkits-cisco-ccna-sale-200-125-exam-standard-kit    | zeqr-lazaro-diaz-course-sale-200-125-exam    | 9tut-faqs-tips-sale-200-125-exam    | scribd-document-CCNA-sale-200-125-exam    | itunes-ccnax-sale-200-125-exam    | linkedin-cisco-sale-200-125-exam-questions-details    | teachertube-ccna-sale-200-125-exam-practice    | killexams-detail-sale-200-125-exam    | examsboost-test-sale-200-125-exam    | ccnav6-online-full-collections-sale-200-125-exam    | spiceworks-topic-sale-200-125-exam    | behance-gallery-sale-200-125-exam    | vceguide-share-experience-sale-200-125-exam    | techexams-forums-ccna-sale-200-125-exam    | free4arab-sale-200-125-exam    | openlearning-courses-sale-200-125-exam    | mindhub-Cisco-Certified-Network-sale-200-125-exam    | vceplus-ccna-exam-sale-200-125-exam    | examsforall-cisco-sale-200-125-exam    | how2pass-ccna-practice-tests-sale-200-125-exam    | simulationexams-details-ccna-sale-200-125-exam    | teksystems-sale-200-125-exam-routing-switching    | cram-flashcards-sale-200-125-exam    | pass4cert-cisco-new-ccna-sale-200-125-exam    | snatpedia-ccnaa-sale-200-125-exam    | cert4sure-free-download-sale-200-125-exam    | logicindia-ccnarouting-switching-sale-200-125-exam    | justcerts-practice-questions-sale-200-125-exam    | isc2-cissp-sale-CISSP-exam    | infosecinstitute-cissp-boot-camp-sale-CISSP-exam    | tomsitpro-security-certifications-sale-CISSP-125-exam    | infoworld-cissp-certification-sale-CISSP-exam    | welivesecurity.com-cissp-certified-sale-CISSP-exam    | searchsecurity-definition-sale-CISSP-exam    | simplilearn-cyber-security-training-sale-CISSP-exam    | arstechnica-security-sale-CISSP-exam    | cybrary-course-cissp-sale-CISSP-exam    | skillset-cissp-sale-CISSP-exam    | transcender-certprep-sale-CISSP-exam    | pearsonvue-sale-CISSP-exam-cert    | gocertify-isc2-issp-sale-CISSP-exam    | trainingcamp-training-bootcamp-sale-CISSP-exam    | cbtnuggets-security-sale-CISSP-exam    | cglobalknowledge.com-us-en-sale-CISSP-exam    | itgovernance-cissp-sale-CISSP-exam    | boson-certification-sale-CISSP-exam    | firebrandnordic-training-sale-CISSP-exam    | firebrandnordic-sale-CISSP-exam-123    | cybervista-sale-CISSP-exam-cert    | becker-sale-CISSP-exam-pdf    | youracclaim-certified-information-sale-CISSP-exam    | techexams-forums-sale-CISSP-exam    | munitechacademy-courses-sale-CISSP-exam    | hot-topics-cyber-security-courses-sale-CISSP-exam    | pearsonitcertification-sale-CISSP-exam    | sybextestbanks-wiley-sale-CISSP-exam    | lifewire-preparing-sale-CISSP-exam    | villanovau.com-resources-iss-sale-CISSP-exam    | intenseschool-boot-sale-CISSP-exam    | phoenixts-training-sale-CISSP-exam    | infosecisland-blogview-sale-CISSP-exam    | centralohioissa-member-sale-CISSP-exam    | learningtree-courses-certified-information-sale-CISSP-exam    | udallas.edu-executive-education-sale-CISSP-exam    | umbctraining-Courses-catalog-sale-CISSP-exam    | skyhighnetworks-cloud-security-sale-CISSP-exam    | helpnetsecurity-cert-sale-CISSP-exam    | secureninja-certification-bootcamp-sale-CISSP-exam    | mercurysolutions-information-sale-CISSP-exam    | exam-labs-info-sale-100-105-exam-pdf    | cbtnuggets-training-ccna-icnd1-sale-100-105-exam    | gocertify-ccent-practice-quiz-sale-100-105-exam    | ciscopress.com-ccna-icnd1-sale-100-105-exam    | boson-practice-sale-100-105-exam    | examcollectionuk-vce-download-sale-100-105-exam    | pearsonitcertification-articles-sale-100-105-exam    | transcender-practice-sale-100-105-exam-test    | techexams-forums-ccna-ccent-sale-100-105-exam    | shop-oreilly-sale-100-105-exam    | safaribooksonline-library-view-sale-100-105-exam    | subnetting-download-ccent-sale-100-105-exam    | 2cram-icnd1-online-quiz-sale-100-105-exam    | networklessons-routing-sale-100-105-exam    | centriq-123-ccna-certification-sale-100-105-exam    | ituonline-interconnecting-sale-100-105-exam    | transcender-introducing-the-new-sale-100-105-exam    | measureup-Networking-Devices-Part-sale-100-105-exam    | vceguide-icnd1-experience-sale-100-105-exam    | dumpscollection-dumps-sale-100-105-exam    | computerminds-business-sale-100-105-exam    | globed-ccent-or-icnd1-sale-100-105-exam    | ucertify-load-course-sale-100-105-exam    | academy-gns3-sale-100-105-exam    | visiontrainingsystems-product-sale-100-105-exam    | pearsonhighered-program-Wilkins-CCENT-sale-100-105-exam    | vceplus-ccent-sale-100-105-exam    | mindhub-Interconnecting-sale-100-105-exam    | sale-70-410-exam    | we-sale-70-410-exam    |
http://mleb.net/    | http://mleb.net/    |